81. Više nisam probirljiva po pitanju dužnosti
Kad sam počela da verujem u Boga, primetila sam kako braća i sestre koji su starešine često razgovaraju u zajedništvu sa ljudima o Božjim rečima kako bi rešili njihove probleme i kako su braća i sestre voljni da ih potraže da diskutuju o svojim problemima. Mnogo sam im zavidela na tome i mislila da im obavljanje takve dužnosti omogućava da ih poštuju i dive im se gde god odu. Kad su u pitanju dužnosti domaćina ili dužnosti vezane za opšte poslove, verovala sam da braća i sestre koji obavljaju te dužnosti samo ulažu napore iza scene, da se ne izdvajaju i da ih drugi ne vide i niko im se ne divi. Pomislila sam da bi bilo sjajno ako bih ja obavljala dužnost koja bi mi omogućila da se istaknem i da mi se dive u budućnosti. Kasnije sam izabrana za crkvenog starešinu i na okupljanjima koje sam vodila, sva braća i sestre su bili vrlo prijatni prema meni. Osećaj je bio divan kad sam videla kako me gledaju sa zavišću i osećala sam kao da se izdvajam od ostalih. Obavljanje dužnosti starešine bilo je mnogo stresnije i zahtevalo mnogo više rada, ali ma koliko patila i koliko umorna bila, nikad se nisam povukla niti se žalila. Nedugo zatim, zbog lošeg kova i činjenice da nisam obavljala poslove u skladu sa načelima – često sam postupala na osnovu sopstvenog mišljenja i držala se pravila – i dovela do gubitaka u radu crkve, bila sam otpuštena. Nakon otpuštanja, moj starešina je došao kod mene i upitao me da li želim da obavljam dužnost u opštim poslovima. Pomalo sam osetila otpor i pomislila: „Rad na opštim poslovima je samo obavljanje raznovrsnih poslova u crkvi. To je samo osnovni, manuelan posao. Ako braća i sestre saznaju da obavljam takvu dužnost, šta će misliti o meni? Hoće li pomisliti da takvu dužnost obavljam zato što nemam istina-stvarnost?” Međutim, znajući da je dodeljivanje dužnosti Božji nalog i da se treba prihvatiti i pokoriti mu se, nerado sam pristala.
Kasnije, kad sam izlazila da obavljam dužnost, često sam nailazila na braću i sestre koje sam poznavala od ranije. Kad su me pitali koju dužnost obavljam, stidela sam se da im kažem, plašeći se da će me gledati s omalovažavanjem ako saznaju da obavljam dužnost u opštim poslovima. Ali ono čega sam se najviše plašila zapravo se i desilo. Jednom sam otišala kući kod jedne sestre da pozajmim njen skuter i dok smo razgovarale, pomenula sam joj da obavljam dužnost u opštim poslovima. Iznenadila se i upitala me: „Zašto si sada na opštim poslovima? Mislila sam da radiš na izradi tekstova.” Osetila sam se izuzetno neprijatno i namerno promenila temu i malo proćaskala sa njom pre nego što sam otišla što sam brže mogla. Na putu kući, u glavi mi se neprestano vrteo isti prizor šokiranog izraza lica te sestre kad je čula da sam na opštim poslovima. Osećala sam se grozno i pitala se šta će ta sestra misliti o meni. Hoće li pomisliti da mi je ta dužnost dodeljena jer mi je nedostajala istina-stvarnost i zato što sam imala loš kov? Hoće li me gledati sa omalovažavanjem? To me je navelo da osetim još veći otpor prema toj dužnosti. Ponekad bih se vukla unaokolo isporučujući hitna pisma i nisam ih dostavljala braći i sestrama na vreme. Ponekad sam bila zaboravna i braća i sestre su me orezivali što sam bila površna i neodgovorna i podsećali me da budem marljivija u svojoj dužnosti i da malo više razmišljam o njoj. Suočena sa tom situacijom, ja ne samo da nisam promislila o sebi, već sam osetila još veći otpor prema dužnosti. Setila sam se toga kako su mi, kad sam bila starešina, delatnici na opštim poslovima dostavljali knjige Božjih reči i pisma, ali su se sada uloge izmenile i ja sam bila ta čiji je zadatak bio da obavlja te poslove i isporučuje stvari drugoj braći i sestrama. Osetila sam kao da se moj status iznenada strmoglavio i postajala sam sve nesrećnija i potlačenija.
Jednog jutra mi se ispraznila baterija dok sam vozila električni skuter i bila sam prisiljena da ga ručno guram. Dok sam gurala skuter, slučajno sam dala pun gas i on je poleteo napred tako da sam pala preko njega pre nego što sam stigla da odreagujem. Udarila sam ustima u prednju ivicu skutera i rasklimalo mi se nekoliko zuba, zadobila sam modrice po licu i povredila stopalo. Kad sam se vratila kući, pomolila sam se Bogu: „O, Bože! Nedavno sam pokazivala otpor prema svojoj dužnosti u opštim poslovima i ne znam kako da rešim taj problem. Molim Te, vodi me da spoznam sebe kako bih mogla da se pokorim.” Nakon molitve sam pročitala dva odlomka Božjih reči koje kažu: „U Božjoj kući se stalno spominje prihvatanje Božjeg naloga i pravilno vršenje dužnosti. Kako nastaje dužnost? Uopšteno govoreći, dužnost nastaje kao rezultat Božjeg dela upravljanja koje donosi spasenje čovečanstvu; konkretnije, kako se Božje delo upravljanja postepeno sprovodi među ljudima, pojavljuju se razni poslovi u kojima se od ljudi zahteva da sarađuju i da ih obave. To je dovelo do toga da ljudi imaju veću odgovornost i više misija koje treba da ispune, a te odgovornosti i misije jesu dužnosti koje Bog daje čovečanstvu. U Božjoj kući, razni zadaci tokom kojih ljudi treba da sarađuju dužnosti su koje oni treba da vrše. Dakle, da li postoje razlike između dužnosti u smislu boljih i lošijih, uzvišenih i niskih, velikih i malih? Takve razlike ne postoje; sve dok nešto ima veze sa Božjim delom upravljanja, sve dok je to zahtev dela Njegove kuće i dok je neophodno za širenje Božjeg jevanđelja, to je onda čovekova dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je primereno vršenje dužnosti?”). „Šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: ’Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, i dalje moram da imam koristi od nje i da se osećam lagodno.’ Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivošću se ne prihvataju stvari od Boga; to znači da nešto biraš prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je zatrovana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kada razmatraš svoju korist, svoj ugled i slično, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije pokoran” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je primereno vršenje dužnosti?”). Božje reči su bile jasno razotkrivanje mog trenutnog stanja. Shvatila sam da su moj stav i pogledi na dužnost bili pogrešni. Pravila sam razliku između uzvišene i prizemne dužnosti, razdvajala ih po stepenu i rangu. Mislila sam, kad je neko starešina i radi na izradi tekstova, da ga to izdvaja od ostalih i omogućava mu da stekne divljenje i poštovanje drugih. Ma koliko patila i bila umorna u takvoj dužnosti, bila sam voljna to da radim. Što se tiče dužnosti koje su zahtevale manuelne poslove i nisu me izdvajale od drugih niti sam bila viđena, nisam bila voljna da ih radim misleći da su takve dužnosti očigledno prilično prizemne i da će me ljudi gledati sa omalovažavanjem ako ih obavljam. Pod uticajem ovih pogrešnih gledišta, kad mi je starešina dodelio dužnost u opštim poslovima, osetila sam da je to inferiorna dužnost i da će naškoditi mojoj reputaciji i zato sam pokazivala otpor i nisam bila voljna da se pokorim i ponašala sam se nemarno i neodgovorno u svojoj dužnosti. Koliko su smešna bila moja gledišta! S obzirom na to koliko sam iskvarena bila i koliko je loš bio moj kov, samo uz Božju uzvišenost i blagodat mogla sam da obavljam dužnost u Božjoj kući, ali uopšte nisam uzimala u obzir Božje namere, nisam umela da se odužim Bogu za Njegovu ljubav, već sam samo uzimala u obzir sopstvene interese i reputaciju i postupala po svojoj volji u svojoj dužnosti, koristeći je zarad sopstvenih interesa. Gde mi je bila ljudskost? Bog se sigurno gnušao takvog ponašanja!
Jednog dana sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Kakav stav treba da imaš prema svojoj dužnosti? Prvo, ne smeš da je analiziraš u nastojanju da otkriješ ko ti je tu dužnost dodelio; umesto toga, treba da je prihvatiš od Boga, kao dužnost koju ti je poverio Bog, treba da slušaš Božje orkestracije i uređenja i da prihvatiš svoju dužnost od Boga. Drugo, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti i nemoj da se brineš o prirodi svoje dužnosti, da misliš o tome da li se ističeš dok je obavljaš, i da li je obavljaš javno ili iza kulisa. Nemoj da razmišljaš o tim stvarima. Postoji još jedan stav: pokornost i aktivna saradnja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je primereno vršenje dužnosti?”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da su naše dužnosti Božji nalog i da je naša obaveza i odgovornost da ih ispunjavamo. Bez obzira na to da li nam dužnost omogućava da se izdvojimo i budemo viđeni i da li nam donosi poštovanje i divljenje drugih, kao stvorena bića, treba da prihvatimo takve dužnosti i da se pokorimo i pokažemo najveću moguću odanost. Takav stav treba da imamo u svojim dužnostima i takvu razboritost da posedujemo. Pomislila sam kako opšti poslovi nisu baš neka sjajna dužnost, ali je to neizostavni aspekt rada u Božjoj kući. Kad ne bismo imali ljude koji isporučuju knjige i pisma, naša braća i sestre ne bi mogli da čitaju Božje reči na vreme i određeni projekti ne bi bili završeni na vreme, što bi uticalo na rad crkve. Pošto mi je bila dodeljena dužnost u opštim poslovima, trebalo je da je prihvatim kao svoju odgovornost da izvršim zadatke koji su mi dodeljeni. Kad sam to shvatila, konačno sam bila voljna da prihvatim i pokorim se. Bez obzira na to da li će me drugi poštovati, i dalje ću se truditi najbolje što mogu da ispunim svoju dužnost. Nakon toga sam svu energiju i razmišljanja usmerila na svoju dužnost. Svakog dana, kad je bilo vreme za slanje i prijem pisama, ja sam ih odgovorno proveravala i celim srcem se davala u poslu. Kad je sestra sa kojom sam sarađivala morala da izađe da obavi drugi posao, ja sam aktivno pomagala da se odradi i njen deo posla i trudila se da i svoj posao obavim dobro. Osetila sam se posebno spokojno radeći tako marljivo i detaljno. Kad su me druga braća i sestre pitali koju dužnost obavljam, ja bih iskreno izjavila da radim na opštim poslovima i više se nisam osećala posramljeno.
U junu 2019. godine, starešina me je potražio da me pita da li sam voljna da ugostim nekoliko sestara. U sebi sam pomislila: „Voljna sam da prihvatim dužnost, ali ako meni bliska braća i sestre saznaju da provodim dane perući sudove i spremajući hranu kao domaćin, šta će misliti o meni? Hoće li me gledati sa omalovažavanjem?” Brzo sam preporučila sestru Vang Jun rekavši da mislim da bi ona bila pogodnija za tu dužnost, ali je starešina odgovorio da je sestra Vang Jun nedavno bila bolesna i da nije pogodna za to. Shvatila sam da mi je ova dužnost došla putem Božje neprikosnovenosti i uređenja i zato nisam više pokušavala da je odbijem. Tokom obavljanja dužnosti domaćina, primetila sam da su sestre često razgovarale o veštinama i znanju relevantnom za njihove dužnosti i o tome šta su stekle iz svojih iskustava. Kad je njihova nadzornica dolazila, i ona je razgovarala sa sestrama o njihovom radu. Zavidela sam im što su mogle da obavljaju takvu dužnost dok sam ja bila zarobljena stvaranjem bezbednog okruženja u svojoj kući ili pripremanjem hrane u kuhinji. Zbog tog osećaja inferiornosti bila sam veoma nesrećna. Ponekad bi mi misli odlutale dok sam pripremala hranu i dodala bih previše soli ili potpuno zaboravila da dodam so. Neke od sestara nisu mogle da jedu začinjenu hranu, pa me je jedna od njih ljubazno zamolila da odvojim sa strane malo hrane pre nego što dodam ljutu papriku. Prihvatila sam njenu molbu, ali sam u sebi pomislila: „Kad sam ranije bila starešina, ja sam bila ta koja je naređivala drugima. Sada obavljam ovaj posao domaćina i ne samo da ne mogu da steknem poštovanje drugih, već moram da slušam naređenja drugih ljudi.” Zbog toga sam se osećala zlovoljno i potlačeno. Ponekad bi me sestre, kad su bile zauzete svojim dužnostima, pitale da im pomognem i kupim im različite dnevne potrepštine, zbog čega sam se osećala kao da mi neko naređuje i da obavljam najniže poslove. Kasnije sam shvatila da sam bila u lošem stanju, ali bih i dalje često živela u takvom stanju, iako to nisam želela. Osećala sam se grozno i činilo se da mi se srce udaljilo od Boga.
Jednog dana sam pročitala dva odlomka Božjih reči koje kažu: „Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka ozbiljno upropastilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u ’ustanovama visokog obrazovanja’. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, zloban pogled na život, filozofija za ovozemaljsko ophođenje dostojna prezira, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve se to čoveku zarilo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). „Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i uticaj državnih vlasti, kao i onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ dobro je poznata sotonska izreka koja je usađena u svakoga i postala je čovekov život. Postoje i druge izreke iz filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje prenose istu poruku. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, navede na stranputicu i kvari ljude, zbog čega ljudski rod tone i biva progutan u beskrajnom ponoru uništenja, a na kraju ljude uništava Bog jer služe Sotoni i opiru se Bogu. (…) Još uvek postoje brojni sotonski otrovi u ljudskim životima, ophođenju i ponašanju. Na primer, njihove filozofije za ovozemaljsko ophođenje, način na koji rade stvari i njihova načela ispunjeni su otrovima velike crvene aždaje i sve to potiče od Sotone. Dakle, sve što prožima kosti i krv ljudsku potiče od Sotone” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Čitajući Božje reči, shvatila sam šta je uzrok mom pravljenju razlike između uzvišene i prizemne dužnosti i njihovom razdvajanju po stepenu i rangu – bila sam zatrovana i iskvarena sotonskim otrovima kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Oni koji se bave umnim radom vladaju drugima, dok su fizički radnici u vlasti drugih” i „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”. Živela sam u skladu sa tim sotonskim otrovima, tražila slavu, dobit, status i poštovanje. Mislila sam da je samo takav život uzvišen i poštovan. Takođe sam o dužnostima Božje kuće razmišljala u skladu sa sotonskom filozofijom i gledištima, verujući da ljudi cene dužnosti koje zahtevaju veštinu i talenat kao što je dužnost starešine, rad na izradi tekstova i na izradi video-zapisa, dok su manuelni poslovi poput dužnosti domaćina ili rad na opštim poslovima inferiorni. Pod uticajem tih pogrešnih gledišta, postala sam nemarna u svojoj dužnosti, nisam bila fokusirana, često sam zaboravljala da pošaljem pisma i zaostajala u radu sve zbog toga što sam mislila da ta dužnost nije poštovana. Hrana koju sam pripremala bila je ili previše bljutava ili presoljena i nisam uzimala u obzir da li će moje sestre moći da je jedu, već sam radije spremala hranu kako sam ja htela. Kad su me sestre zamolile da im nešto kupim, mislila sam da me tretiraju kao nekog potrčka i namerno sam odugovlačila. Uvidela sam da su se sotonski otrovi već duboko ukorenili u mom srcu i postali deo moje prirode, što je dovelo do toga da budem sebična, ogavna i bez ljudskosti. Svoju dužnost tretirala sam kao način sticanja statusa i reputacije i želela sam da je iskoristim kao priliku da zadobijem poštovanje i pohvale od svoje braće i sestara. Varala sam Boga i opirala Mu se! Shvatila sam da sam u veoma opasnom stanju i zato sam se pokajnički pomolila Bogu: „O, Bože, više ne želim da stremim ka slavi, dobiti i statusu. Spremna sam da se pokajem pred Tobom. Molim Te, povedi me da pronađem put primene.”
Nakon toga sam naišla na dva odlomka Božjih reči: „Pred istinom su svi jednaki i među onima koji u Božjoj kući izvršavaju svoje dužnosti nema nikakvih razlika u pogledu godina starosti ili nižeg položaja i plemenitosti. Svi su jednaki pred svojom dužnošću, samo obavljaju različite poslove. Među njima nema nikakve razlike na osnovu toga ko ima više godina službe. Pred istinom svi treba da zadrže ponizno, pokorno i pomirljivo srce. Ljudi treba da poseduju ovaj razum i ovaj stav” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). „Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. (…) Obavljanje svoje dužnosti zapravo nije teško, niti je teško to činiti odano i po prihvatljivim merilima. Ne moraš da žrtvuješ svoj život niti da činiš bilo šta posebno ili teško, samo treba da slediš Božje reči i naloge iskreno i nepokolebljivo, bez unošenja svojih zamisli i bez obavljanja svojih poslova, koračaš putem stremljenja istini. Ako neko to može da uradi, on u osnovi ima privid ljudskosti. Kada bude iskreno pokoran Bogu i kada postane iskrena osoba, imaće obličje pravog ljudskog bića” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Zaista, ma koju dužnost da obavljamo u Božjoj kući, bilo da je dužnost starešine ili rad na izradi tekstova ili poslovi domaćina ili rad na opštim poslovima, sve su to samo različiti poslovi i nijedan od njih nije viši niti niži od onog drugog. Koju god dužnost da obavljamo, mi svi prihvatamo Božji nalog i služimo kao stvorena bića. Bog neće imati posebno visoko mišljenje o nekome samo zato što ima talenat ili veštine ili zato što obavlja neku posebnu dužnost. Isto tako, On neće gledati sa omalovažavanjem na nekog samo zato što on ne obavlja tako blistave dužnosti. Ono za šta Bog mari je to da li ljudi tragaju za istinom dok obavljaju dužnosti, da li se pokoravaju i da li su odani u svojim dužnostima. Crkva mi je dodelila posao domaćina, tako da je to bila moja odgovornost i dužnost koju je trebalo da obavim. Bez obzira na to da li će ljudi imati visoko mišljenje o meni, ja to treba da prihvatim i da se pokorim – to je bilo rasuđivanje kakvo je trebalo da imam. Pomislila sam na to kako bezbroj stvari koje je Bog stvorio, bilo da su velike ili male, sve postoje u skladu sa Božjom neprikosnovenošću i posvećenošću i služe bilo kojoj svrsi koju im je Bog dodelio. Mala vlat trave ne poredi svoju visinu sa visokim drvetom niti se takmiči sa cvećem u tome ko je lepši; ona poslušno služi svojoj svrsi. Kad bih ja mogla da budem kao ta vlat trave, da se pokorim Božjoj neprikosnovenosti i uređenjima, da se ponašam na prizeman način i da tragam za ispunjenjem svoje uloge kao stvorenog bića, ne bih patila toliko što nisam stekla status. Štaviše, biti starešina u Božjoj kući ne podrazumeva samo naređivanje ljudima oko sebe kao što sam ja verovala, već to zahteva da se bude na usluzi svim ljudima, da se razgovara o istini kako bi se pomoglo braći i sestrama, da se rešavaju njihovi stvarni problemi u vezi sa život-ulaskom i da se vode u stvarnost Božjih reči. Dužnost domaćina takođe nije inferiorna dužnost – on zahteva od osobe da obavlja svoju dužnost u obezbeđivanju uslova u svom prostoru da braća i sestre mogu da obavljaju svoju dužnost u miru. Svako od nas obavlja svoj deo posla kako bi se širilo jevanđelje carstva. Shvativši sve to, osetila sam se oslobođeno. Božja kuća dodeljuje ljudima dužnosti na osnovu njihovih veština, kova i rasta. Ranije sam služila kao starešina i izrađivala tekstove, ali moj kov nije bio zadovoljavajući, nisam bila dorasla zadacima i nisam odgovarala tim ulogama. Pa ipak, nisam zapravo razumela sebe, uvek sam o sebi imala visoko mišljenje i tražila sam poštovanje drugih. Koliko sam samo nerazumna bila! Crkva mi je dala zadatak da budem domaćin na osnovu mog kova i uslova u mojoj kući – ta dužnost je bila odgovarajuća za mene. Nisam bila visoko poštovana u svojoj ulozi domaćina, ali mi je dužnost otkrila pogrešna gledišta o tome čemu sam težila i o mojoj iskvarenoj naravi i navela me da tragam za istinom i shvatim sebe. To je najvrednija stvar koju sam mogla da dobijem od ove dužnosti. Zahvalila sam se Bogu od sveg srca što je orkestrirao ovo okruženje da me pročisti i promeni i postala sam voljna da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima, da ispunim svoju dužnost domaćina kako bih Mu se odužila za Njegovu ljubav.
Kasnije sam počela da tragam za ulaskom u načela tako što sam pripremala hranu za svoje sestre uzimajući u obzir to kakvi bi obroci bili najbolji za njihovo zdravlje. Kad nisu bile zauzete, pomagale su mi u kućnim poslovima i uopšte mi nisu naređivale kao nekom ko je inferioran u odnosu na njih. Kad sam nailazila da teškoće u svojoj dužnosti, one bi strpljivo razgovarale sa mnom i podržavale me i sve smo odrađivale svoje uloge. Na taj način, počela sam da imam skladniji odnos sa sestrama i rado sam pristajala da obavljam svoju dužnost. Ono što sam stekla i što se kod mene promenilo bilo je rezultat suda i grdnje Božjih reči.