U aprilu 2021. sam zalivala nove vernike u crkvi. Kada sam počela da izvršavam tu dužnost, imala sam osećaj bremena i obraćala sam pažnju da vredno radim na načelima. Kad god bih se susrela sa problemima koje nisam razumela, molila sam se i tragala, često sam razgovarala u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama. Postepeno sam dokučila neka načela i moj rad je počeo da daje rezultate. Nekoliko meseci kasnije, kako je sve više ljudi tragalo za istinitim putem i istraživalo ga, mnogi su prihvatili Božje delo poslednjih dana. Kako bismo što pre zalili te nove vernike, starešina me je zadužio za još tri grupe njih. Kada sam videla da ima toliko više vernika, odustala sam od te ideje i mislila „Već imam da brinem o toliko toga sa postojećim grupama novih vernika koje trenutno zalivam i koji imaju mnogo predstava, problema i poteškoća koje je potrebno razrešiti. Ponekad je, u njihovom slučaju, neophodno više puta razgovarati kako bi se postigli rezultati. Sada ima toliko više vernika, zahtevaće mnogo vremena i napora da ih sve zalijemo kako treba, kako bi oni mogli da postave snažan temelj na istinitom putu. To je previše maltretiranja. Kako bih mogla da se fizički nosim sa tim ako se ovako nastavi? Već sam u lošoj formi! Kada se razbolim od iscrpljenosti, zaista ću biti u problemu.” Znala sam da je nadzornica već dugo zalivala nove vernike i da je dobro dokučila načela tog zadatka, pa sam rekla sebi: „Ubuduće, kada naiđem na složenije probleme, trebalo bi da jednostavno pitam nadzornicu da ih razreši. Onda ne bih morala da se trudim da tražim Božje reči i da razgovaram o njima sa novim vernicima. Ne samo da bi njihovi problemi mogli da se brzo razreše, već bih ja i dalje imala neki predah i uštedela bih sebi vreme i napor. Zar tada ne bih imala i jare i pare?” I, tako, od tog trenutka, kad god sam zalivala nove vernike i susrela se sa teškoćama i problemima koje nisam mogla jasno da prozrem, ne bih tragala za istina-načelima, već bih direktno prebacila probleme nadzornici i zamolila bih je da razgovara o njima i razreši ih.

Na jednom okupljanju, nadzornica me je razotkrila: „Šta se dešava sa tobom u poslednje vreme? Nisi vredna u svojoj dužnosti. Svaki put kada neki novi vernik naiđe na problem ili poteškoću, ti ne tragaš za istinom kako bi ih razrešila, već samo tražiš od mene da razgovaram o tome. Na taj način ti možda nećeš morati da patiš fizički, ali da li možeš da zadobiješ istinu? Ako izvršavaš svoju dužnost bez ikakvog osećaja bremena i nastaviš da žudiš za telesnim udobnostima, lako ćeš izgubiti delo Svetog Duha i pre ili kasnije ćeš biti otkrivena i isključena. Moraš pažljlivo da razmisliš o sebi!” Kad sam čula nadzornicine reči, osećala sam se uznemireno i skrušeno, shvativši da je zaista opasno nastaviti tako. Tako da sam se pomolila Bogu i tražila od Njega da me usmeri da razmislim o sebi i zadobijem bolje razumevanje sebe.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ma kakav posao da izvršavaju, odnosno, kakvu god dužnost da obavljaju, neki ljudi nisu sposobni za to; ne mogu to da podnesu i nisu u stanju da ispune nijednu obavezu niti odgovornost koju osoba treba da ispuni. Zar nisu smeće? Jesu li i dalje dostojni da se nazivaju ljudima? Sa izuzetkom pritupih, mentalno nesposobnih i onih koji pate od fizičkih nedostataka, postoji li iko živ ko ne bi trebalo da izvršava svoje dužnosti i da ispunjava svoje odgovornosti? Međutim, takva je osoba uvek ljigava i zabušava, ne želeći da ispunjava svoje odgovornosti; to jest, ona ne želi da bude valjano ljudsko biće. Bog joj je pružio mogućnost da bude ljudsko biće, dao joj je kov i darove, a ona to ne može da iskoristi u izvršavanju svoje dužnosti. Ne radi ništa, a želela bi da uživa na svakom koraku. Da li je takva osoba podobna da se nazove ljudskim bićem? Kakav god posao da joj se poveri – bio on važan ili sasvim običan, težak ili jednostavan – ona je uvek površna, nepouzdana i osoba koja zabušava. Kad nastanu problemi, svoju odgovornost nastoji da svali na druge ljude; ne preuzimajući nikakvu odgovornost, a želi da nastavi da živi kao parazit. Zar ona nije beskorisno smeće? Da bi zaradio za život, ima li ikoga u društvu ko ne mora da se pouzda u sebe? Kad postane odrasla osoba, čovek mora da se brine o sebi. Njegovi su roditelji ispunili svoju odgovornost. Čak i da su njegovi roditelji spremni da ga izdržavaju, njemu bi zbog toga bilo nelagodno. Trebalo bi da bude u stanju da shvati da su njegovi roditelji obavili svoju misiju njegovog odgoja, da shvati da je odrasla, zdrava i prava osoba, i treba da bude sposoban da živi samostalno. Nije li to minimum razuma koji bi odrasla osoba trebalo da ima? Ako neko zaista poseduje razum, nikako ne bi trebalo da može da džabalebari na grbači svojih roditelja; trebalo bi da se pribojava tuđeg podsmeha, toga da će izgubiti obraz. Prema tome, da li neko ko voli udobnost i mrzi rad poseduje razum? (Ne poseduje.) Taj uvek nešto želi zabadava; želi da nikada ne ispuni odgovornost, želi da mu slatkiši naprosto padnu s neba pravo u usta; uvek bi da dobije tri pristojna obroka dnevno, da ga neko opslužuje, a da on uživa u dobroj hrani i piću bez i najmanjeg rada. Nije li ovo način na koji razmišlja parazit? I da li ljudi koji su paraziti poseduju savest i razum? Imaju li integritet i dostojanstvo? Ni slučajno. Svi su oni nesposobnjakovići koji bi hleba bez motike, svi su redom zveri bez savesti ili razuma. Niko od njih nije podoban da ostane u Božjoj kući” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Razmišljajući o sebi u svetlu Božjih reči, prepoznala sam da je i moj stav prema mojoj dužnosti previše prezriv i površan. Ja čak nisam mogla da ispunim odgovornosti i obaveze koje je trebalo. Bila sam najobičnije đubre. Svaki put kada bi se moj obim posla povećao i kada je bilo potrebno da patim i da platim cenu, ja sam prvo u obzir uzimala svoje telo. Mislila sam, pošto je bilo više novih vernika koje je trebalo zalivati, da će biti više problema sa kojima se treba nositi i koje treba razrešiti. Kada bih morala da strpljivo razgovaram sa svakim novim vernikom i da mu pružim podršku, brinula bih o previše stvari i izmorila bih se. Plašila sam se da ću patiti i da ću se razboleti od iscrpljenosti, pa sam počela da otaljavam posao i da budem površna. Kad god bih se susrela sa problemom koji je makar malo složeniji, odmah bi ga prebacila svojoj nadzornici, ne bih se potrudila da tragam za istinom i da ga razrešim. Bila sam zaista sebična i lažljiva! Jedino mi je važno bilo da budem besposlena i da se ne zamaram fizički. Uopšte nisam razmišljala o poslovima i poteškoćama drugih ljudi niti da li će moje ponašanje usporiti druge u izvršavanju njihovih dužnosti. Iako je tako moje telo bilo besposleno i nisam mnogo patila, moj život uopšte nije napredovao jer nisam tragala za istinom, pa šta bih mogla da na kraju zaista zadobijem? Zar nisam štetila sebi? Bog kaže da su lenji i nepouzdani ljudi beskorisno smeće, a Bog se smeća gnuša, odbacuje ga i isključuje, zar ne? Na tu pomisao, donekle sam osetila kajanje i strah, pa sam se pomolila Bogu, rekavši da želim da promenim svoj stav prema svojim dužnostima i da ih vredno izvršavam.

Nakon toga, kad god sam se susrela sa poteškoćama dok sam zalivala nove vernike, svesno sam se molila i oslanjala na Boga, tragala za istinom i strpljivo razgovarala kako bih razrešila njihove poteškoće, umesto da ih prebacujem na druge. Ali, neki od novih vernika su imali snažne verske predstave, kojih su se u nekim slučajevima držali tako grčevito da sam morala da razgovaram sa njima nekoliko puta pre nego što bi ih oni odbacili. Nakon izvesnog vremena, to je u meni počelo da izaziva brigu i da mi oduzima mnogo energije. Do tada sam se već donekle uznemirila i pomislila sam: „Ako se ovako nastavi, koliko napora ću morati da uložim kako bih zalivala nove vernike kako treba? To je tako zamorno. Mogu samo da potražim neke relevantne odlomke Božjih reči koje se tiču njihovih predstava, da ih pošaljem novim vernicima da ih pročitaju i da onda razgovaram sa njima, ako postoji nešto što ne razumeju. To bi mi odagnalo nekoliko briga.” Ali, osećala sam blagu nelagodu svaki put kada bih to uradila. „Dovoljno je teško naterati ih da napuste svoje predstave čak i kada veoma detaljno razgovaram sa njima licem u lice”, rekla sam sebi. „Ako ih samo pustim da sami čitaju sve, kako uopšte mogu da razumeju? Kako god. Ostaviću razgovore za trenutak kada se problemi dese.” I samo tako, otpustila sam to bez mnogo razmišljanja. Nakon izvesnog vremena, neki novi vernici više nisu želeli da se okupljaju jer njihove verske predstave nisu bile odmah razrešene, a neki su čak prestali da veruju i odustali su nakon što su ih sveštenici i starci naveli na stranputicu i ometali. Kada sam videla da se to dešava, osetila sam izvesnu krivicu, ali onda sam pomislila: „Nije to sve moja odgovornost. Poslala sam im relevantne odlomke Božjih reči da čitaju; radi se o tome da su ovi novi vernici previše nadmeni i samopravedni. Uvek se tvrdoglavo drže sopstvenih predstava i ne prihvataju istinu, tako da ja ne mogu da uradim ništa da im pomognem.” Pošto sam neprekidno bila lenja i površna u izvršavanju svoje dužnosti, osećala sam da je Bog sakrio svoje lice od mene, a moje misli su postale sve mutnije. Nisam mogla da pronađem izlaz iz mnogih problema, a moji razgovori sa novim vernicima bili su zamorni i dosadni. Izvršavanje moje dužnosti je postalo naporno i rezultati su postajali sve lošiji. Nadzornica je kasnije videla da se moje stanje nije promenilo i da ono ozbiljno utiče na moju dužnost, pa me je zamolila da prestanem da je izvršavam i da primenim duhovnu posvećenost kako bih razmislila o sebi. Kada sam to čula, pala sam u nesvest, a suze su počele da mi nekontrolisano teku niz lice. Veoma dobro sam znala da je to posledica toga što sam previše uzimala u obzir telo i što sam uporno bila površna u izvršavanju svoje dužnosti. Mislila sam da mi je to kraj. Kažnjena sam i sklonjena sa dužnosti baš kada se Božje delo približavalo kraju. Zar to nije značilo da me isključuju? Tih nekoliko dana su bili pravo iskušenje i nisam bila u stanju da jedem niti spavam kako treba. U sred te moje muke, kleknula sam i iskreno se pomolila Bogu: „O, Bože, znam da me se gnušaš i da me mrziš zbog onoga što sam učinila, ali želim da se pokajem. Molim Te, prosveti me i usmeri kako bih zadobila bolje razumevanje sebe.” Nakon molitve sam pročitala odlomak Božjih reči: „Ima ljudi koji uopšte ne žele da pate dok obavljaju svoje dužnosti, koji se uvek žale kada naiđu na problem i odbijaju da plate cenu. Kakav je to stav? To je površan stav. Ako svoju dužnost obavljaš površno i pristupaš joj s nepoštovanjem, kakav će biti rezultat? Loše ćeš obavljati svoju dužnosti, iako si sposoban da je valjano obavljaš – tvoj učinak neće biti na visini zadatka i Bog će biti veoma nezadovoljan tvojim stavom prema obavljanju svoje dužnosti. Da si mogao da se moliš Bogu, da si tragao za istinom i prionuo na to svim srcem i dušom, da si tako sarađivao, onda bi ti Bog sve pripremio unapred, tako da bi, jednom kada bi počeo sa radom, sve došlo na svoje mesto i postigao bi dobre rezultate. Ne bi morao da uložiš ogromnu količinu energije; kada bi dao sve od sebe da sarađuješ, Bog bi već sve uredio za tebe. Ako si prevrtljiv i ako zabušavaš, ako svoju dužnost ne obavljaš kako valja i uvek ideš pogrešnim putem, onda Bog neće delovati u tebi; izgubićeš ovu priliku i Bog će reći: ’Nisi dobar, ne mogu da te upotrebim. Idi i stani sa strane. Voliš da budeš lukav i da zabušavaš, zar ne? Voliš da budeš lenj i da ti sve bude lagano, zar ne? E, onda, neka ti bude lagano zauvek!’ Bog će dati ovu blagodat i priliku nekom drugom. Šta kažete, da li je to gubitak ili dobitak? (Gubitak.) To je ogroman gubitak!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, razumela sam da Bog nema velike zahteve od ljudi; On samo želi da oni svesrdno obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu. Dok god obavljaju svoje dužnosti koliko im sposobnosti dozvoljavaju, Bog će ih odobravati. Što se tiče ljudi koji stalno otaljavaju obavljanje svoje dužnosti – ljudi koji su lukavi i oportunistički nastrojeni, i koji tragaju za tim da budu besposleni i da im bude udobno, umesto da rade ono što bi trebalo i što mogu da rade – takvih ljudi se Bog gnuša i odbacuje ih i On ih neće spasti. Razmišljajući o Božjim rečima i analizirajući svoje postupke, zar nisam bila jedna od onih kojih se Bog gnuša i koje odbacuje? Bila mi je čast što me je crkva zadužila za zalivanje novih vernika. Kako je bilo smisleno biti u mogućnosti da izvršavam tako važnu dužnost u ovom kritičnom trenutku, kada se širi jevanđelje o Božjem carstvu! Ali, ja to nisam dovoljno cenila, bila sam površna u svojim dužnostima i neprekidno sam žudela za udobnošću. Uz malo truda i žrvtovanja, mogla sam da obavim dobar posao u zalivanju novih vernika, ali nisam želela da trpim samo malo više teškoća. Iako sam bila veoma svesna da će novi vernici imati ograničeno razumevanje ako sami čitaju Božje reči, ipak nisam želela da razgovaram sa njima. Kao rezultat toga, neki novi vernici nisu želeli da prisustvuju okupljanjima jer njihove verske predstave nisu bile razrešene, a neke su sveštenici i starci naveli na stranputicu i ometali, što je dovelo do toga da polako napuste veru. Tek sada, kada su činjenice razotkrivene, prepoznala sam da uopšte ne izvršavam svoju dužnost, već da prekidam i ometam rad crkve. U to vreme nisam uopšte sebe prepoznavala. Umesto toga, izbegavala sam odgovornost, a krivicu za probleme novih vernika sam prebacivala na njih same. Kako sam bila neoodgovorna! Kako da me Bog ne prezire i mrzi zbog toga? Shvatila sam da mi je crkva dodelila tako važan posao u nadi da ću moći da ispunim svoje obaveze i da ću zalivati pridošlice kako treba, kako bi one mogle da uspostave čvrst temelj na istinitom putu što je brže moguće i da prihvate Božje spasenje. Međutim, bila sam lenja, vrdala sam i jedino sam želela da se krijem, da uživam u bezbrižnom životu i da radim što manje mogu kad god je to moguće. Ni najmanje nisam uzimala u obzir Božju nameru, a čak nisam mogla ni da ispunim svoju dužnost. Kako sam mogla da budem tako bez imalo savesti i razuma? Čak i psi znaju kako da budu odani svom gospodaru i da čuvaju dom, dok sam ja uživala u obilnoj Božjoj opskrbi, a ipak nisam mogla čak ni da ispunim sopstvene obaveze. Da li sam uopšte bila dostojna da se nazovem ljudskim bićem? Božja narav je pravedna i ne sme se uvrediti. Bila je isključivo moja krivica to što sam otpuštena i što mi više nisu dozvolili da izvršavam svoju dužnost. Upropastila sam priliku da izvršavam svoju dužnost i da zadobijem istinu.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak reči Svemogućeg Boga, koji kaže: „Da bismo uspeli da shvatimo prirodu, pored otkrivanja stvari kojima ljudi streme jer im je takva priroda, važno je i otkriti nekoliko aspekata u vezi sa njihovom prirodom. Na primer, mišljenja ljudi o stvarima, njihove metode i ciljeve u životu, životne vrednosti i njihova viđenja o životu, kao i njihovi pogledi i ideje o svemu u vezi sa istinom. To su sve stvari iz dubine ljudske duše, a ujedno su i neposredno povezane sa transformacijom naravi. Kakav je, dakle, pogled iskvarenog ljudskog roda na život? Može se opisati na sledeći način: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ljudi žive za sebe; iskreno rečeno, žive za ljudsko telo. Žive samo da bi jeli. Na koji se način takva egzistencija razlikuje od života životinja? Nikakve vrednosti u takvom načinu života nema, a kamoli smisla. Ono na šta se oslanjaš da bi živeo u svetu, ono za šta živiš i način na koji živiš, to je ono što čini tvoj pogled na život i sve je to povezano sa suštinom ljudske prirode. Proučavanjem ljudske prirode uvidećeš da se svi opiru Bogu. To su sve đavoli i nema istinski dobrog čoveka. Samo ćeš proučavanjem ljudske prirode stvarno upoznati iskvarenost i suštinu čovekovu i shvatiti njegovu pravu pripadnost, šta mu zaista nedostaje, čime bi ga trebalo osnažiti i kako bi trebalo da proživi u ljudskom obličju. Razlučiti ljudsku prirodu nije lako i ne može se postići a da se ne dožive Božje reči ili prava iskustva” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi”). Čitajući Božje reči sam shvatila da su me sotonske filozofije i zakoni, poput „spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „današnje vino pij danas, a o sutrašnjem danu brini sutra” i „živi život bez mnogo razmišljanja” duboko zatrovali. Živeći u skladu sa tim pravilima, postala sam izuzetno sebična, ogavna, lažljiva i varljiva. Šta god sam radila, u obzir sam jedino uzimala sopstvene fizičke interese, priželjkivala sam udobnost, prezirala rad i nisam nosila breme niti odgovornost u izvršavanju svoje dužnosti. Živela sam od danas do sutra, bez ijednog cilja ili smera, život mi je bio lišen bilo kakve vrednosti ili smisla. Kada razmišljam o periodu pre nego što sam počela da verujem u Boga, mnogo sam u obzir uzimala telo i žudela sam za udobnošću. Šta god sam radila, stalno sam to radila površno kad god je to bilo moguće, radila sam šta god je bilo potrebno da udovoljim sopstvenim telesnim interesima i živela sam ogavan i bedan život. Čak i nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam živela u skladu sa tim pogrešnim gledištima. Kad god bih bila preopterećena dužnostima, koje su zahtevale od mene da patim i da platim cenu, plašila sam se fizičkog napora i neprekidno sam stremila ka tome da prebacim naporne i mentalno opterećujuće poslove drugima. Nisam želela da brinem niti da se mučim više nego što je neophodno. Pošto sam bila aljkava u svojoj dužnosti, problemi novih vernika nisu bili razrešavani brzo, što je nekima od njih ubilo volju da se okupljaju, a to je ometalo i usporavalo rad na zalivanju. Shvatila sam da živim u skladu sa sotonskim filozofijama i zakonima, da nemam nimalo savesti niti razuma. Bila sam sebična, ogavna i brinula sam samo o sebi. Čak nisam u obzir uzimala ni da li poteškoće novih vernika mogu biti razrešene, ili da li oni trpe gubitke u svom život-ulasku. Živela sam u stanju uživanja u udobnosti, bunila se protiv Boga i opirala sam Mu se, a da toga nisam bila ni svesna. Kako je to bilo opasno! U tom trenutku sam pročitala sledeći odlomak Božjih reči: „Bog ljudima ne stavlja na pleća preteško breme koje oni ne bi mogli da ponesu. Ako si u stanju da poneseš teret od stotinu kila, Bog ti sigurno neće tražiti da poneseš nešto što je teže od sto kila. On neće vršiti pritisak na tebe. Tako Bog postupa sa svima. Uz to, ništa te neće sputavati – nijedna osoba, nijedna misao ni gledište. Slobodan si” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (15)”). Tereti koje Bog daje ljudima su sve stvari koje oni mogu da podnose i koje mogu biti dostignute uz samo malo napora. Ponekad možda bude više nego obično novih vernika koje treba zalivati, što znači i više problema i poteškoća koji zahtevaju više vremena i energije kako bi se tragalo za istinom i razgovaralo u zajedništvu da bi se oni razrešili, ali uz malo više rada i žrtvovanja, ja mogu to da ispratim. Zbog toga sigurno neću pasti u nesvest niti se razboleti od iscrpljenosti. Braća i sestre su na okupljanjima često razgovarali o činjenici da je izvršavanje naše dužnosti dobra prilika za nas da razumemo istinu. Susrećemo se sa raznim problemima i poteškoćama u izvršavanju svojih dužnosti, ali traganjem za istinom možemo da naučimo lekcije iz njih i da postepeno razumemo neke istine, kao i da uđemo u istina-stvarnost. Ali ja sam uvek mislila da je izvršavanje moje dužnosti na taj način previše zamorno i čak sam brinula da ću se razboleti od iscrpljenosti, sve zbog toga što sam toliko žudela za udobnošću i što nisam bila voljna da patim. Zato sam se žalila i gunđala kada sam obavljala svoju dužnost, zapostavljala sam svoj rad i čak nisam uspevala da ispunim sopstvene obaveze. Konačno sam prepoznala da bi život u skladu sa sotonskim filozofijama samo značio da sam protraćila život i da bi mi, na kraju, samo naštetio i uništio me. Zbog te spoznaje sam se donekle uplašila, pa sam se pomolila Bogu: „O, Bože, hvala Ti na Tvom prosvećenju i usmeravanju, koji su me naveli da malo bolje razumem sebe i da jasno vidim štetu i posledice života u skladu sa sotonskim filozofijama. Takođe sam shvatila da se Tvoja pravedna narav ne sme uvrediti. O, Bože, želim da se pokajem. Od ovog trenutka ću izvršavati svoju dužnost sa obe noge čvrsto na zemlji. Više neću biti površna u svojoj dužnosti niti ću Ti nanositi bol.”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, koji me je duboko pogodio. Božje reči kažu: „Svaka reč i izraz koje je Bog izgovorio bili su upisani u Nojevo srce poput reči isklesanih na kamenoj ploči. Ne obazirući se na promene u spoljnom svetu, na podsmevanje onih oko sebe, na muke koje je to donosilo ili na teškoće s kojima se suočavao, sve vreme je istrajavao u onome što mu je bilo povereno od Boga, nikada ne dospevajući u stanje očaja niti razmišljajući o odustajanju. Božje reči su bile upisane u Nojevo srce i postale su njegova svakodnevna stvarnost. Noje je pripremio sve materijale neophodne za izgradnju barke, a tačan oblik i specifikacije barke, koje je Bog naložio, postepeno su poprimali svoj oblik sa svakim pažljivim udarcem Nojevog čekića i dleta. I po vetru i po kiši, ma koliko da su ga ljudi ismevali ili ga klevetali, Nojev život se iz godine u godinu odvijao na ovaj način. Bog je krišom posmatrao svaki Nojev postupak, ne izgovorivši mu više nijednu reč, i Noje je ganuo Njegovo srce. Međutim, Noje ovo nije znao niti je to osećao; od početka do kraja, naprosto je gradio barku i okupljao sve vrste živih stvorenja, u nepokolebljivoj odanosti Božjim rečima. U Nojevom srcu nije bilo važnijeg uputstva koje je trebalo da sledi i sprovede: Božje reči su bile njegov životni pravac i cilj. Dakle, šta god da mu je Bog rekao, šta god da je Bog od njega tražio ili mu naredio da učini, Noje je to u potpunosti prihvatio i primio k znanju; prema tome se odnosio kao prema najvažnijoj stvari u svom životu i shodno tome je postupao. Ne samo da to nije zaboravio, ne samo da je to čuvao u svom srcu, već je to i sprovodio u svakodnevnom životu, koristeći svoj život da prihvati i izvrši Božji nalog. I tako je, dasku po dasku, barka sagrađena. Svaki Nojev pokret, svaki njegov dan, bili su posvećeni rečima i zapovestima Božjim. Možda nije izgledalo kao da Noje obavlja neki važan poduhvat, ali je u očima Božjim sve što je Noje radio, čak i svaki korak koji je preduzeo da nešto postigne, svaki rad koji je obavljao rukama – sve je to bilo dragoceno, vredno pomena i dostojno oponašanja od strane čitavog ljudskog roda. Noje se pridržavao onoga što mu je Bog poverio. Bio je nepokolebljiv u svojoj veri da je istinita svaka reč koju je Bog izgovorio; u to nije sumnjao. I kao rezultat toga, barka je bila dovršena i svakojaka živa stvorenja mogla su da u njoj žive” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Drugi ekskurs: Kako su Noje i Avrȃm poslušali Božje reči i pokorili Mu se (1. deo)”). Veoma me je dirnuo Nojev stav prema Božjem nalogu. Bog je rekao Noju da sagradi barku i on je bio potpuno poslušan i pokoran, ostavivši iza sebe sva telesna zadovoljstva kako bi ispunio Božji nalog. Iako je bilo teško napraviti barku, Noje je imao veru u Boga i nije se plašio patnje. Istrajao je pred svakom nevoljom i svakim gubitkom, da bi konačno ispunio Božji nalog i primio Njegovo odobravanje. U poređenju sa Nojem, shvatila sam da mi nedostaje ljudskost, da nisam odana i poslušna svojoj dužnosti, da sam lenja i lažljiva. Ja sam samo žudela za telesnim ugođajima, umesto da prihvatim svoju dužnost kao obavezu i da dȃm sve od sebe kako bih je dobro izvršila. Kada bih nastavila ovako, moje telo bi bilo spokojno, bez patnje i umora, ali ne bih zadobila istinu. Zar, bez istine, ne bih bila hodajući leš? Koji je smisao takvog života? Kada sam prepoznala da je moj stav prema dužnosti tako prezriv i da nema načina da se iskupim za gubitke koje sam nanela radu crkve, ispunili su me kajanje i skrušenost. Tajno sam donela odluku da više neću da povlađujem telu. Morala sam da sledim Nojev primer, da svesrdno izvršavam svoju dužnost i da moja lična obaveza bude da utešim Božje srce, bez obzira na poteškoće sa kojima se susretnem.

Mesec dana kasnije, starešina je odlučio da nastavim da zalivam nove vernike. Bila sam zahvalna i odlučna da ću ovog puta sigurno izvršavati svoju dužnost dobro i da ću prestati da radim stvari na osnovu iskvarenih naravi. Pošto sam se plašila da ću se vratiti na staro, često sam se molila Bogu, tražila da me usmeri i proučava i često sam podsećala sebe da se prema svojoj dužnosti odnosim marljivo. Od tada, svaki put kada sam držala okupljanja sa novim vernicima, strpljivo bih razgovarala sa njima na osnovu njihovih problema i poteškoća, pomagala bih im da razumeju istinu i razrešavala sam njihove verske predstave. U retkim prilikama kada ni nakon više razgovora ne bih postigla rezultate, razmišljala sam šta bih mogla da kažem kako bih ih navela da razumeju. Moj rad je postepeno počeo da daje rezultate, zbog čega sam se osećala veoma stabilno i spokojno.

To što sam bila otpuštena mi je omogućilo da bolje razumem sopstvenu sotonsku prirodu i da promenim svoj stav prema izvršavanju svoje dužnosti. Jasno sam videla da su posledice površnog ponašanja prema dužnosti i nestremljenja ka istini propast i uništenje, i osećala sam izvestan strah od Njega u svom srcu. Sve to je bilo posledica Božjeg prosvećenja i usmeravanja. Hvala Bogu!