Kada sam bila mlada, pošto sam radila kao državni službenik u vladi, a moj muž je bio nastavnik u srednjoj školi i naša ćerka je bila slatka, pametna devojčica koja je dobijala dobre ocene, svi su nam zavideli što imamo tako naizgled savršenu i skladnu porodicu. Onda sam, krajem 2005, imala sreću da prihvatim delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i spoznala sam da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio i On izražava istinu kako bi obavio delo suda i pročistio, sačuvao i doveo čoveka u Božje carstvo. Saopštila sam tu predivnu vest mužu i svekrvi i svekrva je ubrzo takođe prihvatila Božje delo poslednjih dana. Uprkos tome što je on sâm nije prihvatio, muž se nije protivio našoj veri. U tom periodu sam svaki dan čitala Božje reči, razgovarala u zajedništvu sa braćom i sestrama i izvršavala svoju dužnost – bili su to dani bogatstva, berićeta i sreće. Nisam ni slutila da će tim danima uskoro doći kraj zbog progona KPK.

Jednog popodneva 2006, nakon što sam tek stigla kući sa jednog okupljanja, muž mi je besno rekao: „Pre sam mislio da je verovati u Boga dobra stvar, ali upravo sam video na internetu da se vlada žestoko obrušila na vernike. Crkva Svemogućeg Boga je jedna od glavnih meta vladinog obrušavanja i, ako te uhapse, smatraće te ozbiljnim prestupnikom i dobićeš zatvorsku kaznu. Svaki državni službenik čiji članovi porodice veruju u Svemogućeg Boga biće strogo kažnjeni, ostaće bez posla, uskratiće im se socijalna pomoć, a njihova deca neće moći da se upišu na fakultet, da služe u vojsci niti da konkurišu za posao u državnoj službi. Od danas ti više nije dozvoljeno da veruješ u Svemogućeg Boga!” Nakon što je završio svoju tiradu, izjurio je iz kuće. Bila sam prilično besna i pomislila sam: „U našoj veri, mi samo jedemo i pijemo Božje reči, stremimo ka istini i hodamo ispravnim putem, ne radimo ništa nezakonito. Ipak, uprkos tome, KPK i dalje želi da nas hapsi i ugnjetava – kako su samo zli! Ma kako me budu proganjali, nastaviću da sledim Svemogućeg Boga!”

Sutradan, nakon što sam završila svoju dužnost i vratila se kući, svekrva me je, sa strogim izrazom lica, ispitivala: „Zašto dolaziš tako kasno? Zar ćeš zaista nastaviti da veruješ, iako je sada to tako opasno? Danas sam na internetu pročitala da mogu da te uhapse zbog verovanja u Boga, da te pošalju u zatvor, tvoja deca neće moći da studiraju, a ti i tvoj muž ćete biti otpušteni iz državne službe. Zbog budućnosti svoje unuke, odlučila sam da prestanem da verujem u Boga.” Sa zlobokobnim osmehom na licu, muž je primetio: „Vidiš, moja mama ima nešto razuma! Čim je čula da mogu da te uhapse zbog praktikovanja vere, odmah je odustala – i ti bi trebalo da prestaneš da veruješ! Ako te uhapse dok si vernica, cela naša porodica biće uvučena u teške muke i to će sve biti zbog tebe. Bolje bi ti bilo da razmisliš o tome!” Kada sam to čula, pomalo sam se zabrinula i pomislila: „Ako nastavim da upražnjavam veru i da izvršavam svoju dužnost i uhvate me i uhapse, moj muž će biti otpušten s posla, a i moja ćerka će trpeti negativne posledice. Ako se to dogodi, sigurno će me oboje mrzeti zbog toga. Možda mogu da izbegnem okupljanja neko vreme i tako sačuvam svoju porodicu od nevolja.” Ali, kada sam to pomislila, osetila sam veliku nelagodu. Pomislila sam: „Ako ne idem na okupljanja i ne izvršavam svoju dužnost kako me KPK ne bi uhapsila, da li ću i dalje biti vernica? Da li ću i dalje biti u mogućnosti da postignem istinu?” Brzo sam se obratila Bogu. I baš u tom trenutku, pomislila sam na Božje reči, koje kažu: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama? Šta god da kažem je učinjeno, a ko od ljudskih bića može da Me navede da se predomislim?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Razmišljajući o Božjim rečima, zadobila sam jasnije razumevanje. Sudbine svih nas su u Božjim rukama. Bog je već predodredio da li ćemo moj muž i ja dobiti otkaz ili ne i kakva je budućnost moje ćerke. To nisu bile stvari o kojima odlučuje sâm čovek. Nakon što sam to shvatila, rekla sam im: „Bog ima poslednju reč u vezi sa tim da li ću biti uhapšena i da li će to uticati na budućnost našeg deteta. Čovek je Božja tvorevina i potpuno je normalno i opravdano da verujemo u Boga i da Ga obožavamo. Znam da je to ono što bi trebalo da uradim, zato neću, poput vas, napustiti istiniti put.” Moj muž se razbesneo i počeo da me omalovažava i da vrši verbalni pritisak: „Saberi se! Toliko godina smo deo KPK sistema, a ti i dalje ne razumeš njihovu politiku? Nema šanse da Kina dozvoli slobodu veroispovesti. U Kini jedino možeš da veruješ u partiju. Šta god partija odluči, to je zakon i ne možeš ići protiv toga. Uzmi za primer incident na trgu Tjananmen: ti studenti su samo pokušavali da postignu demokratiju i slobodu, ali ih je KPK brutalno potisnula i čak ih je lažno optužila da su izazvali nered i revoluciju, zbog čega su mnogi od njih bili uhapšeni i poslati u zatvor. Neke studente su čak pregazili tenkovima. Naježim se na samu pomisao na to. Razmisli samo: ako su mogli da budu tako brutalni prema studentima, da li zaista misliš da će prema vama vernicima biti blagi? Moraš da vidiš to zlosutno predskazanje, ti si kineska državljanka i kao takva možeš jedino da veruješ u KPK i nikako ne smeš da veruješ u Boga.” Slušajući argument svog muža, pomislila sam: „KPK je zaista prilično divlja, svirepa i demonska. Ako budem insistirala na tome da verujem u Boga i uhvate me, sigurno će me prebiti nasmrt.” To me je malo uplašilo. I baš u tom trenutku, setila sam se reči Gospoda Isusa, koje kažu: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Božje reči su me ispunile verom – svi događaji i sve stvari su u Božjim rukama i bez Božje dozvole, KPK ne može ni da me dotakne. Čak i kada bih na kraju bila uhapšena i pretučena na smrt ili obogaljena, to bi bilo uz Božju dozvolu. Kada bih mogla da ostanem postojana u svom svedočenju i da ponizim Sotonu, moj život ne bio bio proživljen uzalud. Nisam mogla da budem sputana tim rečima svoga muža niti da, poput njega, živim nedostojanstven život pod vlašću Sotone. Morala sam da se oslonim na Boga kako bih ostala postojana u svom svedočenju.

Videvši da još uvek nisam napustila svoju veru, muž me je često grdio zbog mojih mana, blatio i prekorevao i čak bi me kritikovao pred ćerkom što nisam radila posao koji je trebalo da radim. Moja svekrva je takođe počela da me mrko gleda i da me grdi, govorivši da imam previše slobodnog vremena, da trošim vreme na beskorisne stvari i da zapostavljam budućnost svog deteta i svoje porodice zbog sopstvene vere. Osim moje ćerke, niko nije hteo da razgovara sa mnom – bilo je kao da u toj porodici više nema mesta za mene. Vremenom sam malo oslabila, pa sam stupila pred Boga u molitvi i traganju i videla sledeći odlomak Božjih reči: „Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji ljudi podvrgnuti poniženju i gonjenju zbog svoje vere u Boga(…). Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Kroz Božje reči sam naučila da je režim KPK Sotonin režim. KPK duboko mrzi Boga i istinu, tako da su svi oni koji veruju u Boga u Kini neizbežno izloženi ugnjetavanju KPK. Međutim, Božja mudrost se primenjuje u zavisnosti od Sotoninih spletki i Bog se služi teškim uslovima nastalim kao posledica hapšenja i ugnjetavanja od strane KPK kako bi usavršio našu veru. Moj muž je podržavao KPK u mom progonu, a moja porodica me je odbacila; patila sam i osećala se pomalo poniženo, ali to je bila patnja koja je došla sa stremljenjem ka istini i hodanjem ispravnim putem, tako da je vredela toga. Nije trebalo da se valjam u negativnosti i slabosti, što je nanosilo bol Bogu. Morala sam da ostanem postojana u svom svedočenju za Njega! Kada sam to shvatila, nisam više bila tako tužna i zadobila sam obnovljenu veru.

Nakon toga, moj muž i svekrva su me na smenu nadzirali i nisu mi dozvoljavali da idem na okupljanja niti da čitam Božje reči. Međutim, nisam im dozvolila da me sputavaju i iskradala bih se kako bih prisustvovala okupljanjima i noću sam čitala Božje reči ispod pokrivača sa baterijskom lampom. Ali, jednog dana, kada sam krenula na okupljanje, svekrva me je uhvatila i, sa suzama u očima, rekla: „Dete, molim te, prestani da veruješ u Boga. Ako te uhvate, šta će biti sa našom porodicom? Moj sin je rekao da će se razvesti od tebe ako nastaviš s tim. Ti si dobra snajka, ne želim da te izgubim i ne mogu da podnesem da gledam kako nam se porodica raspada.” Bilo je zaista teško videti moju svekrvu u tom stanju, sa suzama koje su joj vlažile obraze. U prošlosti se prema meni uvek odnosila kao prema rođenoj ćerci i nisam mogla da podnesem da gledam kako tako pati, pa sam razgovarala sa njom: „Mama, i vi sami ste pročitali Božje reči, pa znate da je Bog stvorio ljudski rod, nebo i zemlju i sva stvorenja. Naši životi i sve u čemu uživamo potiče od Njega, a verovanje u Boga i obožavanje Njega je potpuno prirodno i opravdano. U poslednjim danima, Svemogući Bog je izrazio mnogo istina kako bi nas spasao od greha. Ako odustanemo od naše vere jer se plašimo da ćemo biti uhapšeni, izgubićemo priliku da budemo spaseni. Takođe, ja hodam ispravnim životnim putem u svojoj veri u Boga, ako se naša porodica raspadne, zar za to neće biti kriva KPK? KPK je pravi podlac ovde. Moramo da ostanemo postojani u svom svedočenju kroz ove muke i ne izdamo Boga.” Moja svekrva je besno odgovorila: „Znam da je dobro verovati u Boga, ali kako ja mogu da se usuđujem da nastavim da verujem sada kada KPK vrši hapšenja? Ako ti insistiraš na tome da veruješ u Boga, neću imati izbora nego da stanem na stranu svog sina zbog dobrobiti naše porodice.” Jedino što sam mogla da uradim je da joj kažem: „Ako želite da odustanete od vaše vere, to je vaš izbor, ali, molim vas, nemojte se pridružiti KPK u tome da me proganja i sprečava da verujem u Boga. Znate da verujem u stvarnog Boga i da pratim istiniti put. Čak i ako me uhapse i pošalju u zatvor, nastaviću da verujem u Boga do samog kraja.” Kada je to čula, izletela je iz prostorije i vratila se u svoju sobu besna, zalupivši vrata u odlasku.

Kada se moj muž vratio kući i čuo da sam bila napolju na okupljanju, besno me je ispitivao: „Ti želiš da umreš ili šta? Da li misliš da je to što piše na internetu šala? To je na svom sajtu objavila Nacionalna agencija za državnu bezbednost. Da li znaš da su mnogi vernici Svemogućeg Boga već uhapšeni, a neki su i osuđeni na zatvorske kazne, pretučeni nasmrt ili obogaljeni? Ne dozvoli da tvoja vera povuče našu porodicu na dno!” U divljem nastupu besa, preturao je po našoj spavaćoj sobi, tražeći moje knjige Božjih reči i bacio je na pod moju baterijsku lampu koju sam koristila da čitam, urlajući: „Ako ne budeš odustala od svoje vere i budeš insistirala da nastaviš da veruješ u Boga, više nećeš biti deo ove porodice! Ja se bojim i svaki dan sam napet zbog tvoje vere u Boga. Da li znaš da bismo mogli da ostanemo bez posla ako te uhapse? Žena mog kolege stalno spominje kako smo ti i ja vernici i meni je postalo veoma neugodno na poslu. Zbog tebe sam potpuno izgubio obraz! Hoću da mi danas odgovoriš: da li biraš svoju veru ili našu porodicu? Ako odabereš našu porodicu, onda samo živi normalan život kako treba kod kuće, nećeš imati nikakvih obaveza, a ja ću ti čak davati pare svakog meseca da igraš madžong. Daću ti šta god ti treba. Ako insistiraš da nastaviš da veruješ u Boga, razvešću se od tebe, nećeš dobiti ništa od naše imovine i neće ti biti dozvoljeno da viđaš našu ćerku.” Slomilo me to što sam videla koliko je moj muž postao bezdušan i okrutan, suze su mi navrle na oči i bila sam duboko povređena. Tako vredno sam radila da zaradim novac za našu porodicu, samo što smo renovirali kuću, a sada moj muž namerava da me izbaci nakon više od deset godina srećnog braka samo da bi sačuvao svoj obraz i buduće izglede. S druge strane, bilo je jasno da naš brak postoji samo na papiru. Odgovorila sam mu sledećim rečima: „Čak i ako me ostaviš bez ičega nakon razvoda, ja ću i dalje odabrati da sledim Boga.” Odgovorio je zlokobnim glasom punim prezira: „Ako nameravaš da odabereš da slediš Boga, neću ti olakšati. Prijaviću te Agenciji za državnu bezbednost, oni će znati šta da rade sa tobom!” Tada mi je pokazao pismo koje je odštampao, u kojem je pisalo: „Moja žena veruje u Svemogućeg Boga i više joj nema pomoći. Pokušao sam sve što sam mogao, ali ona me jednostavno ne sluša, pa sam primoran da zamolim Agenciju za državnu bezbednost da mi pomogne da izađem na kraj sa svojom ženom. Ukoliko vam je potrebna pomoć, stojim vam u potpunosti na raspolaganju.” Kada sam videla to pismo, pobesnela sam, misleći: „Kakav je on to muž? On je ništa drugo do demon! Jasno je da je svestan kako se KPK brutalno odnosi prema vernicima u Boga, ali on i dalje želi da me prijavi Agenciji za državnu bezbednost. Zar me on, zapravo, ne šalje u smrt?” Veoma me je brinulo to što vidim da je moj rođeni muž potpuno izgubio svoju ljudskost i da je spreman na sve. „Ako me zaista odvede u Agenciju za državnu bezbednost, šta ću onda? Oni tamo su specijalno obučeni da muče i čak ubijaju vernike.” Što sam više razmišljala o tome, to sam se više bojala, pa sam se neprekidno molila Bogu, tražeći od Njega da mi dâ veru i snagu. Nakon molitve, setila sam se jednog odlomka Božjih reči koje sam pročitala tokom predanosti: „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost (…). Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Ne zaboravi!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me ispunile snagom i verom – Bog je moj štit, tako da nemam čega da se bojim. Sa čvrstim uverenjem sam rekla mužu: „Čak i ako me predaš Agenciji za državnu bezbednost, nastaviću da verujem u Boga. Trebalo bi da znaš da KPK može jedino da zlostavlja i muči moje telo, ali nikada neće uništiti moju volju da sledim Boga. Ma kako me proganjali, nastaviću da verujem u Boga, čak i ako to znači moju smrt!” Videvši koliko sam odlučna u svojoj veri, moj muž je odmahnuo glavom rezignirano i rekao: „O, ne, o, ne, njoj nema više pomoći!” Videvši kako je moj muž ostao bez ideja, zahvalila sam se Bogu iz dubine duše što mi je dao veru da ne popustim.

Nakon večere sam sela na svoj krevet i razmišljala o svemu što se dogodilo tog dana i shvatila sam da ne mogu da nastavim da živim u toj kući. Kako sam razmišljala o tome, počela sam da osećam blagu tugu i nevoljnost da se raziđem i suze su počele da mi teku. Videvši me kako plačem, moj muž je pokušao da me ponovo iskuša, rekavši: „Ako obećaš da nećeš verovati u Boga, neću se razvesti od tebe i neću te prijaviti Agenciji za državnu bezbednost. Onda će naša porodica moći da nastavi da živi skladno kao pre.” Odgovorila sam: „Svemogući Bog je izrazio istine kako bi obavio delo suda i pročistio ljudski rod. Trebalo bi da svi prihvatimo istinu i stupimo pred Boga u pokajanju kako bi nas On spasao. To je jedini izlaz. Ovih dana se dešavaju nesreće sve većeg obima – ako nastaviš da slediš KPK u ometanju i proganjanju moje vere u Boga, postaćeš žrtva tih nesreća i bićeš kažnjen!” Moj muž jednostavno nije mogao da prihvati to što govorim i besno je uzvratio: „Ne spominji svoju veru preda mnom. Čak i kada bi Svemogući Bog zaista bio stvarni Bog, ja i dalje ne bih verovao u Njega. Ako i dalje insistiraš na veri u Boga, sutra ujutru te odmah vodim u Agenciju za državnu bezbednost!” Videvši da ga ne slušam, pobesneo je, prikovao me za krevet, ošamario po licu i počeo da me davi, govoreći: „Tvoja vera je ne samo oštetila našu porodicu, već i mene vuče na dno. Videćemo da li ćeš i dalje verovati u Boga kada te prebijem nasmrt!” Dok sam se očajnički borila da se oslobodim, moja svekrva je čula komešanje i ušla je u našu sobu. Osudila me je, rekavši: „Tvoja vera je rasturila ovu porodicu, a sada i mog sina vuče na dno.” To me je razbesnelo i pomislila sam: „Pravi razlog zašto je naša porodica upala u nesklad je taj što vas dvoje verujete glasinama KPK i što ste počeli da me proganjate zbog mog upražnjavanja vere. Potpuno je nerazumno to što kažete da je sve moja krivica, umesto da mrzite KPK. Ne mogu da nastavim da živim ovako.” Bila sam tako besna da sam otrčala do prozora i spremila se da skočim i okončam svoj život. Baš kada sam se spremala da iskočim, moja svekrva je uperila prst u mene i rekla: „Samo napred, skoči. Skoči kroz prozor, niko neće žrtvovati svoj život zbog tebe!” Kada je to rekla, odjednom sam se urazumila i setila Božjih reči, koje kažu: „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, nisam mogla da zadržim suze koje su mi se slivale niz lice. Iako me moja porodica nije razumela, nego me je i proganjala, Bog je nastavio da me prosvećuje i usmerava, kako bi mi pokazao šta je Njegova namera. U takvom okruženju, znala sam da bi trebalo da se oslonim na Boga, da podržim svoju veru u Njega i da ostanem postojana u svom svedočenju kako bih ponizila Sotonu. Ipak, nisam tragala za Božjom namerom i želela sam da pobegnem u smrt kada sam se suočila sa nekom vrstom progona. Zar nisam upravo postala žrtva Sotonine zavere? Bila sam takva budala i nisam uspela da svedočim. Nisam mogla da dozvolim da me Sotona i dalje zavarava. Morala sam da nastavim da živim, da verujem u Boga i da izvršavam svoju dužnost, ma kako me moja porodica proganjala.

Kada je moj muž shvatio da ne može da me zaustavi, pozvao je svog strica da dođe. Taj stric mi je rekao: „Čujem da insistiraš da nastaviš da veruješ u Boga. Znaš, ako te uhvate, to će uticati na celu porodicu i moj sinovac će se razvesti od tebe. Ako večeras napišeš zavet u kom ćeš navesti da nećeš verovati u Boga, ova porodica može ostati zajedno.” Moj muž mi je onda pružio papir i olovku i rekao da napišem zavet. Kroz glavu su mi letele misli: „Ako se zaista razvedemo, šta će biti sa našim detetom? Ona je još uvek mlada i ako ja nisam tu da brinem o njoj, možda će je drugi napadati. Ako se moj muž ponovo oženi, da li će je maćeha zlostavljati? Da li će izrasti u zdravu osobu? Ako se javno složim da napišem zavet, a u tajnosti zadržim svoju veru, porodica će ostati na okupu i ja ću moći da nastavim da verujem. Zar mi to ne daje i jare i pare?” Ali, pomisao da to uradim mi je izazvala nelagodu, pa sam se molila Bogu, tragajući za tim kako bi trebalo da postupim u skladu sa Njegovom namerom. Nakon molitve, palo mi je na pamet da bi pisanje takvog zaveta bila izdaja Boga. Shvatila sam da sam opet zamalo nasela na Sotonine trikove. Kada bih napisala taj zavet, izdala bih Boga i ne bih uspela da svedočim, tako da nikako nisam mogla da ga napišem. Pošto još nisam počela da pišem zavet, muževljev stric je škgutao zubima i rekao: „Da li bi te zaista ubilo da prestaneš da veruješ u Boga? Kada bi se moja žena ponašala poput tebe, polomio bih joj ruke i noge. Da vidim da li bi onda i dalje mogla da upražnjava veru!” Od njegovih reči mi je bilo muka i pitala sam se kako bilo koje ljudsko biće može da izgovori takvu gadost. Zar on nije govorio baš kao đavo? Besno sam odgovorila: „NEĆU da napišem taj zavet!” Čim sam to rekla, moj muž je besno zgrabio sporazum o razvodu koji je prethodno sastavio i potpisao se bez oklevanja. U sporazumu je bilo navedeno da mu pripadaju kuća i naše dete, dok ja ostajem bez ikakve imovine i prava da posećujem našu ćerku. Iako sam se ranije psihički pripremila za razvod, kada se on konačno desio u stvarnom životu, ipak sam osetila blagu slabost. Vredno sam radila kako bih porodicu dovela dovde, a sada ću ostati bez našeg doma i bez pristupa našoj ćerki. Nisam mogla da podnesem da napustim ovu porodicu, da napustim svoju ćerku, ali moj muž je nastavio da vrši pritisak, a ja jednostavno nisam mogla da se odlučim. U tom trenutku sam se setila jednog odlomka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, moraš da se žrtvuješ za istinu, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u skladnom porodičnom životu i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je vredno i smisleno patiti kako bi se postigla istina. Smislen je jedino život koji čovek provede stremeći ka istini u svojoj veri. Kada bih završila tako da vodim jednostavan život, pošto sam tragala za skladnim porodičnim životom i telesnim udobnostima, ali sam izgubila priliku da me Bog spasi, žalila bih zbog toga do kraja svog života. Što se tiče budućnosti moje ćerke i patnji koje će ona morati da istrpi, Bog je to već predodredio. Čak i kada bih ostala kraj nje, ne bih bila u stanju da se postaram da ona svaki dan živi u dobrom zdravlju, a kamoli da joj promenim sudbinu. Morala sam da prepustim njenu sudbinu Bogu i da se pokorim Njegovoj orkestraciji i uređenjima. Kada sam razumela Božju nameru, osetila sam da se preda mnom otvorio put i nisam bila tako uzrujana. Onda sam se setila još jednog odlomka Božjih reči, koji kaže: „Svako ko ne priznaje Boga je neprijatelj; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju?” „Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, pomislila sam na to kako je moj muž, kada je čuo da će KPK hapsiti i ugnjetavati vernike u Boga, počeo da me proganja, da mi ne dozvoljava da čitam Božje reči, da mi zabranjuje da se sastajem sa braćom i sestrama, koristeći sva moguća sredstva da ometa moje upražnjavanje vere, a čak je išao tako daleko da je pretio da će me prijaviti Agenciji za državnu bezbednost, gde bih se sigurno susrela sa opasnošću. Sada me je primoravao da napišem zavet da neću upražnjavati veru, zakleo se da će se razvesti od mene, da će me izbaciti i ostaviti bez ičega ako ga ne napišem. Uvidela sam da je moj muž ništa drugo do demon koji se opire Bogu i mrzi istinu. Pošto se slagao sa KPK u opiranju Bogu, dok sam ja tragala da sledim Boga i idem ispravnim putem, bilo je jasno da idemo različitim putanjama i da bismo samo patili ako bismo ostali zajedno. Shvativši to, bila sam u stanju da se mirno suočim sa situacijom pred sobom i rešila sam da potpišem papire za razvod.

Time što sam doživela ovo iskušenje, prepoznala sam odvratnu i odbojnu prirodu KPK, koja se opire Bogu. Kao što Božje reči kažu: „Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha! (…) Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplota? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod? Zašto koristiti silu da bi se onemogućio dolazak Boga? Zašto ne dozvoliti Bogu da se slobodno kreće zemljom koju je stvorio? Zašto progoniti Boga sve dok nema gde da predahne?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Vladavina KPK je vladavina samog Sotone. Kako bi ojačala stabilnost svoje autokratske vlasti, KPK se divljački opire Bogu i radi sve što je u njenoj moći da ometa i uništi Božje delo spasenja ljudskog roda. Ona koristi medije da kleveće, ogovara, osuđuje i huli na Boga. Ona, takođe, usvaja najrazličitije strategije kako bi hapsila i ugnjetavala hrišćane i navela na stranputicu i podsticala porodice hrišćana da ih ugnjetavaju i napadaju, što dovodi do raspadanja njihovih porodica. Međutim, oni izvrću istinu i tvrde da vernici napuštaju svoje porodice – kako su samo ogavni i zli! Doživevši ovaj progon, zadobila sam rasuđivanje u vezi sa pravom prirodom mržnje svog supruga prema istini. Takođe sam shvatila da je Bog jedini na koga zaista mogu da se oslonim. Kada sam bila najslabija i najtužnija, Božje reči su me prosvetile i usmeravale me iznova i iznova, ulivajući mi veru i snagu i omogućivši mi da prozrem Sotonine zle zavere, kako bih bila u mogućnosti da ostanem postojana kada se suočim sa ugnjetavanjem. Od ovog trenutka nastavljam da stremim ka istini i ispunjavam svoju dužnost dobro kako bih se odužila Bogu.