Zdravo,

Dženg Sin!

U svom poslednjem pismu si pomenula da je sestra s kojom si sarađivala bila neprincipijelna, samopravedna i svojeglava. Htela si da joj spomeneš to, ali si se plašila da neće prihvatiti, da će steći loše mišljenje o tebi i da nećete moći da radite zajedno. Bila si rastrzana i nisi znala kako da razrešiš ovo stanje. Mogu da razumem kako se osećaš. Ovaj problem postoji najviše zato što živimo prema sotonskim filozofijama, pokušavajući da održimo odnose i fokusiramo se na to kako nas drugi vide. Ove stvari nas sputavaju i čine da se plašimo da primenjujemo istinu i pridržavamo načela. I sama sam bila u tom stanju, a uz pomoć otkrivenja Božje reči, donekle sam zadobila razumevanje svojih pogrešnih stanovišta i iskvarene naravi. Donekle sam se promenila sad i nisam više toliko sputana pri ukazivanju na tuđe probleme. Ispričaću ti svoje iskustvo. Nadam se da će ti malo pomoći.

Obavljala sam crkveni posao sa Džou Fang i Lju Jing. Tokom diskusija o poslu, Džou Fang bi često vodila glavnu reč. Kasnije, pošto nismo postizale dobre rezultate u svojim dužnostima, vođa bi uredila da sestra Džang Ling vodi naš posao. Džang Ling je uspela da pronađe probleme u našem radu i ukaže na puteve primene. Videvši da slušamo njene ideje, Džou Fang je postala ljubomorna. Tokom diskusija o poslu, čak i kad su stavovi Džang Ling bili očigledno ispravni, Džou Fang bi jednostavno našla načine da ih pogazi, otežavajući nastavak diskusija o poslu. Htela sam to da napomenem Džou Fang, ali onda sam pomislila da je malo trvenja na početku saradnje bilo neizbežno, pa nisam dizala galamu oko toga. Džang Ling je nastavila temeljno da prati posao i revnosno je razgovarala o rešenjima problema koje je otkrivala, što je u velikoj meri poboljšavalo našu efikasnost. Ali Džou Fang je počela da insinuira da je Džang Ling pokušavala da izgradi reputaciju, da je htela brze dobitke i da je radila za status. Njene optužbe su bile osuđujuće, omalovažavajuće, s namerom da seje razdor, što je izazvalo da i Lju Jing počne da se protivi Džang Ling. Počela sam da mislim da Džou Fang ima prilično ozbiljan problem kad sam je videla kako štiti svoj status i kako omalovažava i izopštava Džang Ling. Džou Fang je otkrivala narav antihrista i išla je putem antihrista. Htela sam da zastanem za trenutak da podelim suštinu ovoga sa njom, ali reči jednostavno nisu htele da izađu. Kao da su mi usta bila zalepljena. Moje tadašnje stanje je nalik tvome sada. Bila sam ispunjena strepnjom. Plašila sam se da ako razotkrijem da Džou Fang ide putem antihrista, steći će loše mišljenje o meni, postaće hladna prema meni ili će me izopštiti kao što je Džang Ling. Nisam htela da ukažem na njene probleme i našla sam izgovore da se utešim: „Nije da ona ne spoznaje sebe, pošto je ranije bila svesna svoje opterećenosti renomeom i statusom. Promena naravi se ne može desiti preko noći; najbolje da joj dam vremena da promisli o sebi.“

Posle toga, svaki put kad bih pomislila kako ne pomažem niti ukazujem Džou Fang na njene probleme, osećala bih krivicu. Pomolila sam se Bogu, tražeći Mu da me vodi da ne budem sputana svojom iskvarenom naravi i da govorim istinu. U narednih nekoliko dana, naišla sam na video svedočenje u kom je iskustvo protagonistkinje bilo nalik mom stanju. Jedna sestra s kojom je obavljala dužnost se uvek nadmetala za status i dobit, što je uticalo na rad crkve, pa je htela da prijavi problem vođi. Ali pošto se plašila da ne uvredi saradnicu, odlagala je da podnese izveštaj. Tek kad su protagonistkinju ozbiljno orezali, počela je da promišlja. Onda je pročitala odlomak Božje reči koji mi je bio veoma podsticajan. Božja reč kaže: „Oni koji idu srednjim putem su najpodmukliji od svih. Nikoga ne vređaju, uglađeni su i markantni, vešto se snalaze u svim situacijama i niko ne primećuje njihove mane. Oni su kao žive Sotone!“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino primenom istine čovek može da odbaci okove iskvarene naravi“). Ovaj odlomak je ostavio snažan utisak na mene. Bog kaže da oni koji ne staju ni na čiju stranu jesu najzlokobniji i najlažljiviji i da su živi đavoli. Zar nisam ja bila u takvom stanju? Znala sam da je problem Džou Fang prilično ozbiljan, da je već prekidala rad crkve i da je morala hitno biti upozorena, ali ja sam se plašila da je ne uvredim, pa nisam ništa rekla i nisam zaštitila rad crkve. Nisam zauzela stranu baš kao što je Bog opisao i bila sam neko koga Bog mrzi. Bilo mi je teško da to prihvatim, pa sam rešila da više ne budem lažljivica koja udovoljava ljudima. Morala sam da se držim načela i zaštitim rad crkve i znala sam da moram da nađem trenutak da ukažem Džou Fang na njen problem. Ali istog tog dana, bila sam zatečena kad je Džou Fang zapravo ukazala na moj problem. Rekla je da ja tražim renome i status u svojoj dužnosti i da koristim status da grdim ljude. Uvidela sam da su moji problemi bili tako ozbiljni da nisam imala hrabrosti da dalje ukazujem na njene, samo sam prešla preko onog što sam planirala da kažem ne spomenuvši da traži renome i status, niti da ide putem antihrista. Sećam se da me je onda zamolila da joj kažem ako vidim da ima nekih problema, kako bi mogla da ih prepozna i promeni se. Neiskreno sam rekla: „Nemaš, sve je u redu.“ Zapravo sam imala svašta da joj kažem, ali se nisam usudila jer sam se brinula da će pomisliti da pokušavam da joj se svetim i da će biti teško sarađivati s njom ako me vidi u lošem svetlu. Zato nisam ništa rekla, kako bi ona sačuvala obraz. Posle toga sam bila ispunjena samoprekorom i krivicom. Osećala sam se kao kukavica. Nisam mogla čak ni nekoliko iskrenih reči da izgovorim, o primeni istine da ne govorimo. Neko vreme nisam mogla ni da jedem ni da spavam kako treba i nisam mogla da se umirim na okupljanjima. Pomolila sam se Bogu: „Bože! Jasno vidim probleme svoje sestre, ali previše se plašim da kažem da je ne bih uvredila! Kolika sam ja kukavica i sebičnjak. Ne želim više da budem ovakva. Molim Te da me vodiš da se pobunim protiv sebe i da budem osoba sa osećajem pravde.“

Nakon toga sam pročitala neke Božje reči: „’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. Ovom izjavom se opisuje metod za komunikaciju s drugima koji je Sotona usadio ljudima. Ona znači da u komunikaciji s drugim ljudima morate da im date malo slobodnog prostora. Ne treba da budete prestrogi prema drugima, ne treba da upirete prstom u njihove greške iz prošlosti, morate da očuvate njihovo dostojanstvo, ne možete da narušite dobar odnos s njima, morate da im praštate i tako dalje. Ova izreka o moralnosti uglavnom opisuje svojevrsnu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje koja usmerava interakcije među ljudskim bićima. Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, proračunati su i strateški nastrojeni, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom ponašanju ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Podučavajući ljude da tako postupaju, koje probleme ovaj zahtev može da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš nove neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da te odobravaju, da te uvek zadrže za prijatelja? Da li se ovim u potpunosti dostiže merilo za moralno ponašanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (8)“). Božje reči su otkrile da je „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu“ lukava filozofija za ovozemaljsko ophođenje koju je Sotona usadio ljudima. Kad ljudi žive prema ovoj filozofiji, oni iskorišćavaju i varaju jedni druge i počnu da se paze jedni drugih. Ne usuđuju se da se povere ni da bilo kome kažu istinu. Oni postaju još nepouzdaniji i lažljiviji. U odnosu sa drugima, živela sam prema filozofiji „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu“. Znala sam da je Džou Fang ljubomorna na Džang Ling, da ju je omalovažavala i izopštavala, da je suština ovog problema ozbiljna, da ovo prekida naš rad i da se to mora reći Džou Fang, ali sam smatrala da ću razotkriti njene mane i osramotiti je ako to uradim. Takođe sam se brinula da će me videti u lošem svetlu i da nećemo lepo sarađivati posle. Da bih očuvala naš odnos, nisam ništa rekla, već sam samo preletela preko te teme. Nisam se oslanjala na Božju reč da ukažem na suštinu i posledice njenih postupaka. Kad me je pitala da li sam videla još neke iskvarenosti u njoj, znala sam da ima probleme na koje nisam ukazala, ali samo sam slagala i rekla da joj dobro ide. Govorila sam bezočne laži, zavaravala je i obmanjivala! Videla sam da je Džou Fang omalovažavala i izopštavala Džang Ling, ali ja sam samo izigravala dobricu i nisam ništa rekla. Nisam primenjivala istinu niti sam štitila rad crkve. Bila sam tako nepouzdana i lažljiva. Bog traži da budemo pošteni i da se odnosimo iskreno jedni s drugima i da, ako vidimo da neko živi u iskvarenoj naravi i ide pogrešnim putem ili krši načela, treba da ponudimo pomoć i samilost. Ali ja sam živela po sotonskim filozofijama. Kada bih videla da neko ide pogrešnim putem, ne bih mu pomogla. Nisam imala samilosti. Nikad nisam razotkrivala tuđe probleme i plašila sam se da govorim iskreno da ne izazovem sebi probleme. Ćutala sam o tuđim problemima da bih zaštitila sopstvene interese i da ne bih stekla neprijatelje. Samo sam delila komplimente i slatkorečivo laskala. Iako je delovalo da se slažem sa ljudima, ustezala sam se u komunikaciji i samo sam ih obmanjivala i iskorišćavala. Kako su to normalni odnosi? Kako je ovo pravo prijateljstvo? Uopšte nisam bila iskrena. Pre sam mislila da je dobro slediti ideju „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu“, da bih tako štitila sebe i ne bih nikog uvredila niti stekla neprijatelje. Ali razotkrivanje Božje reči mi je ukazalo na to da su vrednosti poput „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu“ sotonski načini ophođenja i da one kvare ljude. Te vrednosti nas ohrabruju da štitimo sebe i čine nas još sebičnijima i lažljivijima. Navode nas da samo gledamo, bez zajedništva i kritike, kako drugi idu pogrešnim putem i štete poslu. Nisam imala nimalo samilosti i ljudskosti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božje reči: „U kakvim god okolnostima da se nađeš, sve dok te vezuje, kontroliše i u tebi preovlađuje Sotonina iskvarena narav, sve što proživljavaš, sve što otkrivaš i sve što pokazuješ – ili tvoja osećanja, tvoje misli i gledišta i načini i sredstva obavljanja stvari – sve je sotonsko. Sve ove stvari povređuju istinu i neprijateljski su nastrojene prema rečima Božjim i istini. I što si udaljeniji od reči Božje i istine, Sotonina mreža te sve više kontroliše i hvata u zamku. (…) S jedne strane, iskvarene naravi kontrolišu ljude, pa oni žive u Sotoninoj mreži, prihvatajući različite metode, misli i gledišta koje im je dao Sotona za rešavanje stvari koje se oko njih dešavaju. S druge strane, ljudi se i dalje nadaju da će od Boga dobiti mir i sreću. Međutim, pošto su uvek vezani Sotoninom iskvarenom naravi i uhvaćeni u njegovu mrežu, nemoćni da se protiv nje svesno pobune i iz nje izađu, i budući da se sve više udaljavaju od reči Božje i istina-načela, ljudi nikada neće moći da dobiju utehu, radost, mir i sreću koji dolaze od Boga. Naposletku, u kakvom stanju ljudi žive? Nisu dorasli zadatku stremljenja ka istini, premda bi to voleli, i ne mogu da žive prema Božjim zahtevima, iako svoje dužnosti žele dobro da obavljaju. Zaglavljeni su tu gde jesu. To je nepodnošljiva muka. Ne želeći to, ljudi žive unutar Sotonine iskvarene naravi. Više su poput đavola nego što su ljudi, dok često žive u mračnim kutovima, u potrazi za besramnim i zlim načinima da reše brojne teškoće s kojima se susreću. Činjenica je da su duboko u svojoj duši ljudi spremni da budu dobri i da streme svetlosti. Nadaju se da će živeti kao ljudska bića, dostojanstveno. Nadaju se i tome da će moći da streme ka istini i da se oslone na reč Božju kako bi živeli, te da će reč Božju prihvatiti kao svoj život i stvarnost; ipak, istinu ne mogu nikada da sprovode u delo i, uprkos brojnim doktrinama koje razumeju, svoje probleme ne mogu da reše. Ljudi su potpuno zarobljeni u ovoj dilemi, nemoćni da krenu napred i nespremni da se vrate nazad. Zaglavljeni su tu gde jesu. A osećaj te ’zaglavljenosti’ prava je agonija – ogromna agonija. Ljudi su voljni da streme svetlosti i nisu spremni da napuste reč Božju i pravi put. Ipak, istinu ne prihvataju i Božje reči ne mogu da sprovedu u delo, ostajući nesposobni da odbace ropstvo i kontrolu svoje iskvarene sotonske naravi. Konačno, mogu samo da žive u agoniji, bez ikakve prave sreće“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (8)“). Iz Božje reči sam shvatila da to što se ne usuđujem da ukažem na probleme kod drugih, bilo je jer sam gledala na „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu“ i „Prećutkivanje grešaka dobrih prijatelja čini prijateljstvo dobrim i dugim“ kao na pozitivna načela po kojima treba da se živi. Mislila sam da to znači imati samilosti i da će mi omogućiti da se zaštitim i da ne budem povređena. Kad sam bila mala, baka me je učila da ne ističem probleme drugih ako hoću da se slažem s njima, inače ću sebi napraviti problem i neću steći ugled u društvu. Mislila sam da je to što je govorila imalo smisla, pa nisam bila rada da ukazujem na greške drugih i nikad nisam razotkrivala njihove probleme. Vrlo lepo sam se slagala sa svojim prijateljima i zaista sam mislila da je to tajna društvenih odnosa. Mislila sam da je takav način života vredan divljenja i da sam zbog toga dobra osoba, a da ako se ne bih držala ovih vrednosti, ne bih bila dobra osoba. Oslanjala sam se na ove sotonske filozofije u svom odnosu sa drugim članovima. Videla sam da drugi krše načela i da idu pogrešnim putem i vrlo dobro sam znala da moram da ih kritikujem i da im pomognem, ali su me sputavale te sotonske filozofije i nisam se usuđivala da kritikujem druge. Sotonske filozofije su bile kao mreža koja me je čvrsto vezala, ne dajući mi da se mrdnem i potpuno kontrolišući moje srce. Nismo baš postizale dobre rezultate u svom radu, pa je crkva uredila da nas Džang Ling vodi. To je bilo od koristi crkvenom radu. Ali Džou Fang ne samo da nije sarađivala sa Džang Ling, nego ju je i optužila da teži renomeu, statusu i brzim dobicima kad je videla da ona prihvata odgovornost i da je vredna i efikasna u svojoj dužnosti. Omalovažavala ju je, izopštavala i napadala njenu pozitivnost. Takođe je sudila Džang Ling pred Lju Jing i preda mnom, da bi navela i nas da je izopštimo. Džou Fang je izopštila i napala Džang Ling zbog njenog statusa. To nije bila normalna iskvarenost. Bila je to narav antihrista. Kao njena saradnica, trebalo je da ispunim svoju obavezu i ukažem joj na to, ali uopšte se nisam ponela kao njena saradnica, zbog čega je posao trpeo. Osećala sam veliku krivicu i mrzela sam sebe zbog sebičluka i neodgovornosti. Iako nisam ukazala na probleme Džou Fang, ona nije imala predrasuda prema meni i naš odnos je ostao dobar, znala sam da nisam primenjivala istinu i da sam uvredila i zgrozila Boga.

Nastavila sam da tražim. Zašto nisam mogla da razotkrijem tuđe probleme kad ih vidim? Pročitala sam Božju reč: „Da li je izraz ’prozivati’ u izreci ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ dobar ili loš? Da li izraz ’prozivati’ poseduje nivo na kome se odnosi to da ljudi budu otkriveni ili razotkriveni u okviru reči Božjih? (Ne poseduje.) Na osnovu Mog shvatanja izraza ’prozivati’, onako kako on postoji u ljudskom jeziku, on nema to značenje. Njegova suština je jedan od pomalo zlonamernih oblika razotkrivanja; on znači otkriti ljudske probleme i nedostatke ili određene stvari i ponašanja koji su drugima nepoznati, ili neke spletke, ideje ili gledišta koji se odvijaju u pozadini. To je značenje izraza ’prozivati’ u izreci ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. Ako se dvoje ljudi dobro slažu i jedno u drugo imaju poverenja, ako među njima nema prepreka i svaki od njih se nada da će onom drugom biti od koristi i da će mu pomoći, onda bi za njih bilo najbolje da zajedno sednu i otvoreno i iskreno saopšte probleme koje međusobno imaju. To je primereno i time se drugi ljudi ne prozivaju zbog njihovih mana. Ako otkriješ probleme druge osobe, ali uviđaš da ona i dalje nije u stanju da prihvati tvoj savet, tad naprosto ništa ne govori, kako bi izbegao svađu ili sukob. Ako toj osobi želiš da pomogneš, možeš da zatražiš njeno mišljenje i prvo je pitaš: ’Vidim da imaš nekakav problem i nadam se da mogu da ti dam savet. Ne znam da li ćeš moći da ga prihvatiš. Ako možeš, reći ću ti ga. Ako ne možeš, zasad ću ga zadržati za sebe i neću ti ništa reći.’ Ako ta osoba kaže: ’Imam poverenja u tebe. Šta god da imaš da kažeš time nećeš prevršiti svaku meru; mogu to da prihvatim’, to znači da si dobio dozvolu i onda njene probleme možeš da izložiš, jedan po jedan. Ne samo da će u potpunosti prihvatiti ono što kažeš, već će od toga imati i koristi i vas dvoje ćete i dalje moći da očuvate normalan odnos. Zar to nije iskreno ophođenje između dvoje ljudi? (Jeste.) To je ispravan metod za komunikaciju s drugima; to nije prozivanje drugih zbog njihovih mana. Šta znači ne ’prozivati druge zbog njihovih mana’, kako se navodi u datoj izreci? To znači ne govoriti o tuđim manama, ne govoriti o problemima koji su za njih najveći tabu, ne razotkrivati suštinu njihovih problema i ne biti u toj meri bestidno očigledan u njihovom prozivanju. To znači uputiti nekoliko površnih zapažanja, reći stvari koje svi uobičajeno govore, reći stvari koje i sama ta osoba već očigledno može da zapazi i ne otkrivati greške koje je ta osoba napravila u prošlosti niti ikakva osetljiva pitanja. Od kakve je koristi za tu osobu ako se ponašaš na taj način? Možda je time nećeš uvrediti niti ćeš od nje sebi napraviti neprijatelja, ali to što si učinio nikako ne pomaže niti joj koristi. Prema tome, izraz ’ne prozivaj druge zbog njihovih mana’ sam po sebi je neodređen i oblik je prevare koji ne dozvoljava iskrenost u međuljudskom ophođenju. Moglo bi se reći da takvo postupanje u sebi sadrži zle namere; to nije ispravan način komunikacije s drugima. Izjavu ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’, nevernici čak vide kao nešto što bi osoba plemenitog morala trebalo da čini. Jasno je da je ovo lažljiv način komunikacije s drugima, koji ljudi usvajaju kako bi sebe zaštitili; to uopšte nije pravilan način komunikacije. Ne prozivati druge zbog njihovih mana samo je po sebi neiskreno, a u prozivanju drugih zbog njihovih mana može postojati skrivena namera“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (8)“). Bila sam nalik tebi nekada. Smatrala sam da se ukazivanjem na probleme u dužnostima drugih razotkrivaju njihove mane i da ih to povređuje. Smatrala sam da bih time stekla neprijatelje i ugrozila naše odnose. Sad vidim da je ovaj stav bio pogrešan i da nisam posmatrala stvari u skladu sa Božjom rečju. Bog traži da budemo pošteni, da se ophodimo iskreno jedni prema drugima i da se ispomažemo. Kad vidimo da drugi krše načela na osnovu njihovih iskvarenih naravi ili idu pogrešnim putem, treba da im ukažemo na problem u skladu sa istina-načelima, vodeći ih da spoznaju sebe. Iako je možda teško podneti orezivanje i razotkrivanje, cilj je da se pomogne osobi da spozna sebe. U pitanju je iskrena samilost i pomoć. Time se štiti rad crkve. Takozvano „razotkrivanje mana“, zapravo ne nudi iskrenu pomoć; u stvari je ispunjeno ličnim motivima i predrasudama, oslanja se na iskvarenu narav da bi se razotkrile mane i nedaće i ima za cilj da napadne, osudi i omalovaži zarad povređivanja ili sramoćenja nekog drugog. To ljudima ne pruža nikakav put. Samo izaziva bol i negativnost. Videla sam da je Džou Fang težila renomeu i statusu, da je bila na putu antihrista i da je imala loš uticaj na rad crkve. Moje zajedništvo i moja kritika bi je navele da promisli i shvati sebe. To bi i zaštitilo rad crkve i pomoglo bi joj. Kad sam ovo shvatila, osećala sam se malo vedrije i spokojnije i nisam više bila sputana pogrešnim shvatanjima.

Nakon toga sam pročitala još jedan odlomak Božje reči koji mi je pojasnio načela o tome kako se treba odnositi prema braći i sestrama. Svemogući Bog kaže: „Koja se načela u Božjoj kući koriste za ophođenje prema ljudima? Prema svima treba da se ophodite u skladu sa istina-načelima i prema svakome od svoje braće i sestara treba da se ophodite pravično. Kako da se prema njima odnosite pravično? To mora da se zasniva na Božjim rečima, na tome koje ljude Bog spasava a koje eliminiše, na tome koje voli, a koje mrzi; to su istina-načela. Prema braći i sestrama treba se ophoditi s ljubavlju, s međusobnim prihvatanjem i strpljenjem. Zle ljude i bezvernike treba identifikovati, izdvojiti i držati se podalje od njih. Samo tako možete principijelno da se ophodite prema ljudima. Svaki brat i sestra imaju svoje prednosti i slabosti, a svi imaju iskvarenu narav, tako da kada su zajedno, treba da s ljubavlju pomažu jedni drugima, treba da budu trpeljivi i strpljivi i ne treba da traže dlaku u jajetu, niti da budu prestrogi. (…) Moraš da pogledaš kako se Bog odnosi prema neukim i blesavim ljudima, kako se ponaša prema onima sa nezrelim rastom, kako se ophodi prema normalnim otkrićima iskvarene naravi čovečanstva i kako se ophodi prema onima koji su zlonamerni. Bog se prema različitim ljudima ophodi na različite načine, a takođe ima i razne načine da upravlja bezbrojnim stanjima različitih ljudi. Moraš da shvatiš te istine. Kada ih jednom shvatiš, tada ćeš umeti da doživiš stvari i da se principijelno ophodiš prema ljudima“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja“). Iz Božje reči sam shvatila načela kojim se pomaže braći i sestrama. Zbog Sotonine iskvarenosti, svi imamo mnoge iskvarene naravi. Što se tiče iskvarenih naravi koje ljudi otkrivaju u obavljanju dužnosti, ako posao ne trpi ili ako je nečiji rast previše nezreo, ne možete proizvoljno da koristite nečiju iskvarenost ili mane da ga razotkrijete i povredite. Ovakva situacija zahteva oslanjanje na samilost kako bi se pozitivno komuniciralo i pomoglo. Ali oni koji idu putem antihrista ili imaju ozbiljno iskvarene naravi i prekidaju rad crkve, ako pozitivno zajedništvo ne daje rezultate, oni se moraju orezati, a njihovo ponašanje razotkriti i detaljno analizirati, kako bi mogli da spoznaju suštinu svog problema i iskreno se pokaju. Ako se ne razotkriju, onda neće moći da promisle niti da shvate svoj problem i nastaviće da prekidaju rad crkve. Ljudima se mora pomoći u skladu sa njihovom suštinom, rastom i jedinstvenim poreklom. Ne treba uvek momentalno da razotkrivamo i detaljno analiziramo probleme ljudi, niti uvek treba da biramo toleranciju i strpljenje. Neke stvari ne utiču na rad i zahtevaju toleranciju i strpljenje, ali neke zaista izazivaju prekide u radu i u tim slučajevima ljude treba razotkriti i orezati koristeći posebna merila u skladu sa rastom osobe. Rezultat toga je da će braća i sestre spoznati svoju iskvarenost i moći će da se pokaju, promene i da postupaju prema načelima. Ovakvo zajedništvo pomaže ljudima, a u isto vreme koristi radu crkve. Shvativši ovo, srce mi se ozarilo i napisala sam pismo Džou Fang u kom sam razotkrila njene probleme. Kasnije je odgovorila pismom: „Hvala ti što si me razotkrila i orezala. Nisam očekivala da moji problemi budu tako ozbiljni. Uvek sam mislila da sam otkrila tek delić iskvarenosti i da je to u redu dokle god promišljam i pronalazim neke Božje reči da čitam. Bila sam potpuno nesvesna da sam na putu antihrista i da imam problema sa svojom ljudskošću. Kroz tvoje zajedništvo i detaljnu analizu vidim da iskreno želiš da mi pomogneš. Spremna sam da to prihvatim i da promislim i razumem sebe.“ Ove reči su me baš ganule. Smatrala sam da primenjivanje prema Božjoj reči koristi i meni i drugima i srce mi je bilo spokojno i smireno. Kroz ovo iskustvo sam uvidela da mi je s prethodnim oslanjanjem na ideje poput „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu“, Sotona nanosio štetu i živela sam sebičnim, odvratnim i lažljivim životom. Sad jasno vidim da je jedino Božja reč istina i da samo ako se vladamo i rešavamo stvari prema Božjoj reči, možemo živeti kao ljudi. Moje iskustvo je bilo prilično površno, pa ako imaš neki dublji uvid možeš mi pisati.

Čensi  

10. septembra 2022.