Tokom proteklih nekoliko godina sam u crkvi zalivala pridošlice iz jedne druge zemlje. Pošto sam imala iskustvo u zalivanju i donekle govorila njihov jezik, braća i sestre su često tražili pomoć od mene kada su imali probleme u vezi sa zalivanjem pridošlica i obično su prihvatali moje predloge. Ponekad, braća i sestre nisu znali kako da razreše neke od problema pridošlica, ali ja sam mogla lako da ih razrešim. Zato sam verovala da je moj kov dobar i da su moje radne sposobnosti natprosečne. Nedugo zatim sam izabrana za nadzornicu i postala sam odgovorna za uređivanje i donošenje konačnih odluka u vezi sa sitnim i krupnim stvarima koje se tiču rada na zalivanju. Veoma sam uživala u tom osećaju.

Kasnije, kako je broj pridošlica kojima je bilo potrebno zalivanje rastao, crkva je uredila da sestra po imenu Emili sarađuje sa mnom i da delimo obaveze tog posla. Na našem prvom okupljanju, Emili je raspravljala o svojim idejama i mišljenjima u vezi sa postojećim problemima u radu na zalivanju. Sva braća i sestre su se složili sa njom, ali ja sam osećala nelagodu. Nisam to očekivala, uprkos tome što je bila nova u izvršavaju ove dužnosti, da je Emili prilično pronicljiva u vezi sa poslom. Pre nego što nam se pridružila, svi su slušali mene tokom rasprava, ali sada se ona pojavila i privukla svu pažnju na sebe. U budućnosti, kada bude provela mnogo vremena sa ovom braćom i sestrama i pokazala još svojih vrlina i prednosti, svi će je sigurno veoma poštovati, što će ugoziti moj status unutar grupe. Što sam više mozgala o tome, to sam više brinula. Jednog dana, starešina je zajedno sa nama pregledao rad. Primetio je da su se pridošlice koje je Emili zalivala prilično redovno okupljale, a mnoge su i izvršavale svoje dužnosti, dok se mnoge pridošlice koje sam ja zalivala nisu okupljale redovno i samo mali broj njih je izvršavao svoje dužnosti. Videvši tu situaciju, starešina je tražio od mene da dodelim Emili deo posla za koji sam ja bila zadužena. Kada sam to čula, osetila sam ogroman otpor u svom srcu i mislila sam: „Iako rezultati rada za koji sam ja zadužena nisu tako dobri, ako uložim samo malo više napora, ti problemi će se svi popraviti i biće razrešeni pre ili kasnije. Zašto bi trebalo da dodelim svoj posao Emili? Ako braća i sestre saznaju za to, šta će misliti o meni? Sigurno će misliti da moje radne sposobnosti nisu na tom nivou. Kako bih, onda, mogla da ostanem u grupi? Štaviše, ako Emili bude uključena u rad za koji sam ja zadužena i svi počnu da je slušaju, ko će slušati mene? Zar me to ne bi iz nadzornice pretvorilo u običnog piona?” Ali, starešina je već uredio to i nisam mogla da ga direktno obijem, pa sam nerado dodelila Emili neke manje važne zadatke. Obično se ne bih aktivno sastajala sa njom da pričamo o poslu i ponekad, kada bi mi poslala poruke, bila sam nevoljna da odgovorim nakon što ih pročitam.

Nedugo zatim, saznala sam da je jedan brat po imenu Hanter u lošem stanju, pa sam se pripremila da ga podržim i pomognem mu, ali Emili mi je neočekivano rekla da je već razgovarala u zajedništvu sa Hanterom. Bila sam pomalo uznemirena i razmišljala sam: „Ja sam uvek bila ta koja je razgovarala sa Hanterom, a sada si ti otišla i razgovarala sa njim bez da mi to spomeneš; zar nije jasno da pokušavaš da se takmičiš sa mnom?” Pogotovo kada je Hunter na jednom okupljanju rekao da mu je Emilina beseda veoma koristila i pomogla da zadobije izvesno razumevanje svoje iskvarene naravi, bilo mi je izuzetno neugodno. Pomislila sam: „Hanter je jednom spomenuo da moje besede sadrže mnogo doktrina, a sada se divi Emili što mu je u svojoj besedi istakla njegove probleme. Ako se ovo ovako nastavi, zar neće biti očigledno koja od nas je bolja? Svi će sigurno misliti da Emili razume istinu, da ima stvarnost i imaće još bolje mišljenje o njoj u budućnosti. Zar to neće ugroziti moj status u grupi?” Od tog trenutka sam posmatrala Emili kao svoju najveću pretnju. Postala sam veoma zaštitnički nastrojena prema poslu za koji sam direktno zadužena i nisam joj davala nikakvu priliku da učestvuje u njemu. Starešina je, kao i obično, zahtevao da zajedno raspravljamo o poslu, ali bila sam nevoljna da je uključim, mislivši da bi to bilo ponižavajuće i da bih delovala nesposobno. Zar nisam upravljala tim poslom sasvim dobro bez nje? Tako da sam smislila izgovore i odbila njeno učešće, rekavši starešini da sam već obavila stvari ili da problemi nisu tako složeni i da mogu sama da ih rešim, da bi rasprava sa Emili samo još više usporila stvari, i tako dalje. Smišljala sam svakakve izgovore da je ne uključim u svoj posao. Jednom prilikom sam upravo završila razgovor sa sestrom po imenu Džoun u vezi sa njenom situacijom na poslu kada je Emili otišla da je pita istu stvar. Džoun se pomalo iznervirala, rekavši da ponavljanje razgovora o poslu deluje pomalo kao gubljenje vremena. Vrlo dobro sam znala da je to zbog toga što ja prethodno nisam dobro komunicirala sa Emili, ali umesto da razmislim o svom problemu, potajno sam bila oduševljena i mislila sam: „Upravo tako! Uključivanje Emili je zaista suvišno. Ako je niko ne voli, onda ona neće više biti pretnja mom statusu.” I, tako sam se složila sa Džoun i rekla: „To zaista usporava stvari pomalo.” Tokom rasprava o poslu, kada bi neko od braće i sestara predložio da se Emili uključi, morala sam da se složim kako bih sačuvala obraz. Ali iznutra sam bila izuzetno nevoljna da to uradim. Pomislila sam: „Emili, Emili! Sada je ona jedina o kojoj brinete. Zar je nemoguće nastaviti sa radom bez nje? Pre nego što nam se pridružila, ja sam bila ta koja je donosila odluke i posao uopšte nije kasnio!” Svaki put kada bih čula braću i sestre da spominju Emili, postajala bih posebno osetljiva, pitajući se da li svi imaju visoko mišljenje o njoj. Čim je ona bila u blizini, odmah bih postala uzdržana, poput nakostrešenog ježa, spremna da branim svoj status u bilo kom trenutku. Zbog mojih napora da je ometam, Emili uopšte nije mogla da se uključi u rad niti je imala ikakvu ideju kako da sarađuje sa mnom, što ju je veoma uznemirilo. Shvatila sam da je bila u lošem stanju, u velikoj meri zbog mene, i osetila sam trunku krivice. Međutim, onda sam pomislila: „Ako ne možeš da se integrišeš, onda se drži podalje od mog posla. Bilo bi lepo kada bismo mogle da radimo svaka svoje i da ne ometamo jedna drugu.” Čak sam poželela da Bog uredi okolnosti da Emili bude poslata negde drugde kako bih mogla da budem spokojna. Tokom tog perioda, živela sam u stanju otpora prema Emili i isključivala sam je, često se osećajući neobjašnjivo razdražljivo i umorno. Postala sam još više negativna i srce mi je postalo mračnije. Molila sam se Bogu: „O, Bože, od kada sam počela da sarađujem sa Emili, stalno želim da se nadmećem s njom i brinem da ona može da me pretekne. Znam da ovo stanje nije ispravno, ali ne mogu da prozrem suštinu svog problema. Molim Te, prosveti me kako bih mogla da razumem sebe.”

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči koji je razotkrio antihriste i donekle sam razumela sebe. Svemogući Bog kaže: „Jedna od najočiglednijih karakteristika suštine antihrista jeste da oni preuzimaju monopol nad vlašću i da uspostavljaju sopstveni diktatorski režim: oni ne slušaju nikoga, ne poštuju nikoga i uopšte ne obraćaju pažnju na druge ljude, bez obzira na njihove prednosti, bez obzira na ispravna gledišta ili mudre stavove koje ti ljudi izražavaju i bez obzira na prikladne metode koje možda predlažu; ponašaju se kao da baš niko nije sposoban da sarađuje s njima ili da uzme učešće u onome što oni rade. Takva je narav koju poseduju antihristi. Neki ljudi kažu da je to samo njihova loša ljudskost – ali, kako bi to mogla da bude samo obična loša ljudskost? To je jedna potpuno sotonska narav, a takva narav je do krajnosti opaka. Zašto kažem da je njihova narav do krajnosti opaka? Antihristi otimaju sve iz Božje kuće i od crkvene imovine, a onda to tretiraju kao svoju ličnu imovinu, kojom u celosti treba da upravljaju oni, pa ne dozvoljavaju nikom drugom da im se u to meša. Pri obavljanju crkvenog posla, oni misle isključivo na sopstvene interese, na svoj status i na svoj lični ponos. Nikome ne dopuštaju da našteti njihovim interesima, a još manje dopuštaju da iko ko je dobrog kova ili može da pruži svoje iskustveno svedočenje ugrozi njihov ugled i status. Stoga, oni pokušavaju da potisnu i isključe sve one ljude koji su u stanju da govore o iskustvenom svedočenju, da besede o istini i da snabdevaju pripadnike izabranog Božjeg naroda, smatrajući ih za svoje konkurente, i očajnički nastoje da takve ljude potpuno izoluju od drugih, da njihova imena povlače po blatu i da ih satru. Tek tada se antihristi osećaju spokojno. (…) U stvari, ti ljudi imaju određena iskustvena svedočenja i poseduju ponešto od istina-stvarnosti. Relativno su dobre ljudskosti, poseduju savest i razum i u stanju su da prihvate istinu. Iako možda imaju određene nedostatke i mane i mada ponekad razotkrivaju svoju iskvarenu narav, oni su sposobni da preispitaju sami sebe i da se pokaju. To su ljudi koje će Bog spasti i koji se mogu nadati da će ih Bog usavršiti. Jednom rečju, ti ljudi su prikladni za obavljanje dužnosti. Oni ispunjavaju zahteve i načela za obavljanje dužnosti. Ali, antihristi u sebi misle: ’Nema šanse da se pomirim s tim. Ti želiš da dobiješ ulogu unutar mog domena, želiš da se takmičiš sa mnom. To je nemoguće; ni ne pomišljaj na to. Obrazovaniji si od mene, bolje se izražavaš, popularniji si od mene i marljivije od mene stremiš ka istini. Ako budem sarađivao s tobom, a ti mi preotmeš sve adute, šta onda da radim?’ Da li oni uopšte uzimaju u obzir interese Božje kuće? Ne” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Bog razotkriva da antihristi pridaju posebnu važnost statusu i vlasti, ne dozvoljavajući bilo kome da našteti njihovim interesima. Ako vide da neko bolji od njih preti njihovom statusu, oni tu osobu potiskuju i izostavljaju. Uporedila sam to sa svojim ponašanjem i shvatila sam da se ponašam poput antihrista. Videvši da Emili ne samo bolje besedi o istini i bolje razrešava probleme od mene, već i da je veoma pronicljiva kada je u pitanju naš posao, brinula sam da bi me saradnja sa njom sprečila da se pravim važna. Zato sam je izostavljala i odbijala da joj dozvolim da učestvuje u mom radu, sve sa ciljem da zaštitim svoj status i izbegnem da budem primorana da delim svoju vlast. Starešina je uredio da Emili i ja podelimo posao i sarađujemo jedna sa drugom, što je urađeno uzimajući u obzir rezultate rada na zalivanju. Međutim, ja sam se u svom srcu tome opirala. Čak i kada bih nerado pristala da je uključim, samo bih joj dala neke manje važne zadatke, plašeći se da bih, kada bi je svi slušali, izgubila status u grupi. Kada je Hanterovo stanje bilo loše, Emili je odmah razgovarala sa njim kako bi to razrešila, ali, umesto da budem zadovoljna, ja sam smišljala razne izgovore da je potisnem kako bih zaštitila svoj status i sprečila je da se uključi u rad za koji sam ja odgovorna. Kada je Džoun kritikovala Emili, potajno sam uživala, nadajući se da će svi postati pristrasni prema njoj, kako više ne bi predstavljala pretnju mom statusu. Zbog mog izostavljanja, Emili nije mogla da se uključi u posao za koji sam ja bila zadužena, što je uticalo na njeno stanje. Nisam razmišljala o sebi, već sam želela da ona odmah ode. Ponašala sam se tako samovoljno, sa tako jakom željom za statusom. Kako bih održala svoj status i vlast, ja sam izostavljala i potiskivala Emili u svemu što sam radila i uopšte nisam uzimala u obzir rad crkve. Bila sam zaista tako sebična i ogavna i nisam imala nimalo ljudskosti. Moje ponašanje je bilo identično ispoljavanju naravi antihrista!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da zadobijem izvesno razumevanje u vezi sa posledicama svojih postupaka. Božje reči kažu: „Kada ljudi imaju sotonske naravi, mogu se uvek i svuda buniti protiv Boga i suprotstavljati Mu se. Ljudi koji žive prema sotonskim naravima se u svakom trenutku mogu odreći Boga, suprotstaviti Mu se i izdati Ga. Antihristi su veoma glupi, pa to ne shvataju, već misle: ’Imao sam dosta poteškoća da se dočepam vlasti, pa zašto bih je delio sa nekim? Ako je prepustim drugima, to znači da je više neću imati, zar ne? Kako da bez vlasti pokažem svoje talente i sposobnosti?’ Oni ne znaju da Bog ljudima nije poverio vlast ili status, već dužnost. Antihristi prihvataju samo vlast i status, a svoje dužnosti ostavljaju po strani i ne izvršavaju nikakve stvarne poslove. Naprotiv, streme jedino ka slavi, dobiti i statusu i samo žele da se dočepaju vlasti, da kontrolišu Božji izabrani narod i uživaju u prednostima statusa. Postupati ovako je veoma opasno – to je suprotstavljanje Bogu! Svako ko, umesto da pravilno obavlja svoju dužnost, stremi ka slavi, dobiti i statusu, igra se vatrom i igra se svojim životom. A oni koji se igraju vatrom i svojim životom u svakom trenutku sebe mogu osuditi na propast. Bilo da si starešina ili delatnik, ti danas služiš Bogu, a to nije obična stvar. Ti ne obavljaš poslove za neku osobu, a još manje radiš da bi platio račune i stavio hranu na sto; naprotiv, ti obavljaš svoju dužnost u crkvi. A imajući naročito na umu da ova dužnost proizlazi iz Božjeg naloga, šta njeno obavljanje onda podrazumeva? Podrazumeva da si Bogu odgovoran za svoju dužnost, bilo da je obavljaš dobro ili ne; na kraju krajeva, Bogu se moraju položiti računi, nekakav ishod mora da postoji. To što si prihvatio jeste Božji nalog, sveta odgovornost, pa bez obzira na to koliko je ta odgovornost važna ili sitna, to je ozbiljna stvar. Koliko je ozbiljna? Usko gledano, ona podrazumeva da li možeš da zadobiješ istinu u ovom životu i kako te Bog vidi. Šire posmatrano, ona se direktno odnosi na tvoje prospekte i sudbinu, kao i na tvoj ishod; ako činiš zlo i suprotstavljaš se Bogu, bićeš osuđen i kažnjen. Bog beleži sve što radiš dok obavljaš svoju dužnost i On ima sopstvena načela i merila pomoću kojih ocenjuje i procenjuje; Bog određuje tvoj ishod na osnovu svega onoga što ispoljavaš dok obavljaš svoju dužnost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Božje reči jasno objašnjavaju posledice toga što antihristi streme ka statusu. Antihristi ne streme ka istini, jedino streme ka reputaciji i statusu; njima su vlast i status iznad svega, čvrsto drže vlast i odbijaju da je puste, želeći da budu jedini autoritet i ne dozvoljavajući nikome da učestvuje u njihovom radu. Na kraju, oni bivaju razotrkiveni i isključeni zbog opiranja Bogu. Razmišljajući o sebi, nakon što sam izabrana za nadzornicu rada na zalivanju, donosila sam sve odluke po pitanju sitnih i krupnih stvari u vezi sa poslom. Svi su dolazili kod mene da me pitaju za svoje probleme i slušali su me, a posebno sam uživala u tom osećaju da sam ja ta koja donosi odluke. Nakon što nam se Emili pridružila, primetila sam da se ističe više od mene u mnogim oblastima. Brinula sam da će svi početi da idu kod nje sa svojim problemima, zbog čega bih među njima izgubila svoj glas i moć da donosim odluke, pa sam je izostavljala na svaki mogući način. Bilo da je starešina tražio da podelim posao i sarađujem sa njom ili da su braća i sestre želeli da se ona uključi u rasprave na poslu, ja sam se u svom srcu opirala. Čak sam izmišljala izgovore da je izbacim, ne dozvoljavajući joj da učestvuje u radu i želeći da dominiram u grupi, kako bi braća i sestre slušali samo mene kada imaju probleme. Crkva mi je dodelila tako važnu dužnost, ali ja nikada nisam pomislila na to kako da dobro obavljam posao. Umesto toga, sve svoje vreme sam trošila razmišljajući o tome kako da me Emili ne zaseni i kako da održim svoj status. Moja želja za reputacijom i statusom je bila prejaka. Bog kaže: „Svako ko, umesto da pravilno obavlja svoju dužnost, stremi ka slavi, dobiti i statusu, igra se vatrom i igra se svojim životom. A oni koji se igraju vatrom i svojim životom u svakom trenutku sebe mogu osuditi na propast” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Čitajući Božje reči, posebno sam se uplašila kada sam shvatila da je Božja narav pravedna i da ne toleriše da je vređaju. Kada bih nastavila da stremim ka slavi, dobitku i statusu bez da se pokajem i da nastavim da izostavljam i napadam Emili, na kraju bih mogla samo da uvredim Božju narav i da budem razotkrivena i isključena. Takođe sam pomislila na one antihriste koji su bili izopšteni iz crkve. Kada je neko bio bolji od njih i predstavljao pretnju njihovom statusu, oni su tu osobu videli kao neprijatelja i koristili su razna ogavna sredstva da ih potisnu, izostave i muče i da dostignu svoj cilj da vladaju sami. Na kraju su bili izopšteni iz crkve zbog mnogobrojnih zlih dela. Na sličan način, Komunistička partija Kine, kako bi učvrstila svoj režim, očajnički želi da joj se svi klanjaju. Nemilosrdna je prema onima koji bi mogli da predstavljaju pretnju njenom položaju i želi da ih potpuno ukloni, u pokušaju da zauvek zadrži status i vlast čvrsto u svojim rukama. Ako posmatram sebe, da li su moji postupci u cilju konsolidovanja mog statusa tako što sam izostavljala Emili na bilo koji način drugačije prirode od postupaka antihrista i velike crvene aždaje? Ta spoznaja me je prestravila i molila sam se Bogu u pokajanju i tražila sam od Njega da me usmeri kako bih razrešila svoje probleme.

Nekoliko dana kasnije, iznenada je izdato upozorenje na tajfun u oblasti gde je Emili bila. Na našem sastanku pre nego što je tajfun udario, ona je bila duboko dirnuta i rekla je: „Kada se dogodi nesreća, osećam da je prilika da izvršavam svoju dužnost tako dragocena. Ali, ja nisam iskoristila tu priliku niti dala sve od sebe da udovoljim Bogu…” Kada sam to čula, osetila sam duboki samoprekor. U tom periodu sam se takmičila sa Emili za slavu i dobitak, izostavljala sam je na svaki mogući način kako bih održala svoj status i nisam sarađivala sa njom kako treba niti sam dobro izvršavala svoju dužnost. Odjednom mi je bilo žao i Emili i Boga. Tiho sam se pomolila Bogu u svom srcu: „O, Bože, ako ne budem imala drugu priliku da sarađujem sa Emili u budućnosti, ništa mi neće preostati osim kajanja. Kada bih mogla da počnem ispočetka, iskoristila bih priliku da sarađujem sa njom kako treba.” Tog popodneva, saznala sam da je tajfun prošao i da Emilina oblast nije pogođena. Neprestano sam se zahvaljivala Bogu na Njegovoj zaštiti.

Nakon toga, molila sam se Bogu i tragala za putem primene i ulaskom. Pročitala sam Božje reči koje kažu: „Koji god da su smer ili cilj tvog stremljenja, ako se ne zamisliš nad težnjom za statusom i ugledom i ako ti veoma teško pada da te stvari ostaviš po strani, onda će one uticati na tvoj život-ulazak. Dokle god status ima mesto u tvom srcu, on će u potpunosti kontrolisati smer tvog života i ciljeve kojima težiš, i na njih će uticati, pa će ti u tom slučaju biti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost, a da ne pominjemo postizanje promena u tvojoj naravi; naravno, podrazumeva se pitanje da li ćeš na kraju moći da zadobiješ Božje odobravanje. I ne samo to. Ako svoje stremljenje statusu ne možeš nikad da ostaviš po strani, to će uticati na tvoju sposobnost da pravilno izvršavaš svoju dužnost, zbog čega će ti biti vrlo teško da postaneš prihvatljivo stvoreno biće. Zašto to kažem? Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz pokvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i predstavlja upravo onu stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Po svojoj prirodi, nije li sve ovo neprijateljski nastrojeno prema Bogu? Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život i na kraju ih navodi da postanu prihvatljiva stvorena bića, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je stremljenje ka reputaciji i statusu u potpunoj suprotnosti sa Božjim namerama. Što više neko stremi ka statusu, to ga Bog više prezire i to se više udalji od Njegovih zahteva. Oni će se na kraju sve više opirati Bogu, što će dovesti do toga da ih On kazni i isključi. Pravo stvoreno biće bi trebalo da se savesno pokori Božjoj suverenosti i izvršava svoju dužnost na nepretenciozan način kako bi udovoljilo Bogu. Na taj način bi ljudi trebalo da streme. To što mi je Bog bio naklonjen i dao mi priliku da postupam radeći kao nadzornica je za cilj imalo da mi pomogne da ispravno izvršavam svoju dužnost i da upregnem svoje vrline kako bih dobro obavljala posao. To nije bilo kako bih dobila vlast, a još manje kako bi mi omogućio da stremim ka reputaciji i statusu. Bilo je potrebno da se okanem svojih ambicija i želja, da sarađujem kako treba sa Emili i da dobro izvršavam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči o tome kako se sarađuje sa drugima: „Šta kažete, da li je teško sarađivati s drugim ljudima? Zapravo nije. Moglo bi se čak reći da je jednostavno. Ali zašto ljudi to i dalje smatraju teškim? Zato što imaju iskvarene naravi. Za one koji poseduju ljudskost, savest i razum, saradnja s drugima je relativno laka i oni mogu da osete da u tome ima radosti. Ovo je stoga što nikome nije lako da išta sȃm postigne i, bez obzira na to čime se bavi i u kojoj oblasti, uvek je dobro imati nekoga da mu ukaže na stvari i ponudi pomoć – znatno lakše nego da to radi sȃm. Osim toga, postoje granice onoga što je ljudski kov u stanju da postigne, ili granice onoga što ljudi sami mogu da iskuse. Niko ne može biti majstor svih zanata: nemoguće je da jedna osoba sve zna, sve ume i sve postiže – to je nemoguće i svi treba da imaju takvu razboritost. Pa tako, bez obzira na to šta radiš, da li je to važno ili nije, uvek će ti biti potreban neko da ti pomogne, da ti dȃ uputstva i savet ili da ti pruži saradnju. Jedino se time može garantovati da ćeš ispravnije postupati, manje grešiti i teže zalutati – to je dobra stvar” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Bog veoma jasno govori o značaju i važnosti saradnje. Bez obzira koliko je neko sposoban, niko nije svemoguć; svima je potrebna pomoć drugih. Saradnja nam omogućava da nadomestimo nedostatke jedni drugih i da izbegnemo da zastranimo, što takođe koristi i radu crkve. Saradnja sa drugima i slušanje njihovih mišljenja je nešto što bi osoba sa normalnom ljudskošću i razumom trebalo da radi. Razmišljajući o sebi, iako sam bila nadzornica rada na zalivanju i verovala da imam određeno iskustvo i kov, što donekle znam strani jezik i što deluje da sam sposobna da obavim izvestan posao, često sam izvršavala svoju dužnost koristeći svoj um i svoje iskustvo, a retko sam tragala za istina-načelima. Oslanjajući se na ono malo što imam kako bih sama obavila stvari, moj pogled na stvari nije uvek bio tačan niti sveobuhvatan, često je sadržao odstupanja, a moji rezultati rada su stalno bili prilično loši. U poređenju sa mnom, Emili je imala bolji kov i bolje je razumela istinu. Tragala je za istina-načelima kada bi se susrela sa problemima i razmišljala bi o sebi i razumela sebe kada bi otkrila iskvarenosti. Njene vrline su bile upravo ono što je meni nedostajalo. Bog je kraj mene postavio nekog boljeg od mene kako bi nam pomogao da se dopunimo i da dobro izvršavamo svoje dužnosti. To nije donelo korist samo radu crkve, već i mom sopstvenom životu. To je Bog pokazivao Svoju ljubav prema meni. Nakon što sam razumela Božju nameru, pomolila sam Mu se: „O, Bože. Oduvek sam ljubomorna na Emili i takmičim se sa njom, čak je i potiskujem i ismevam. Sada konačno vidim da si Ti uredio da Emili radi sa mnom kako bi nadomestila moje mane. Zahvaljujem Ti se na tome iz dubine duše. Od sada pa nadalje, voljna sam da sarađujem kako treba sa Emili i da dobro izvršavam svoju dužnost i neću više stremiti ka reputaciji i statusu.” Nakon toga, preuzela sam inicijativu i otvorila se Emili u vezi sa svojim iskvarenim otkrovenjima. Nakon razgovora sam bila mnogo spokojnija, a nas dve smo se malo zbližile. Nakon toga, kada bih izvršavala svoju dužnost, više ne bih na nju gledala kao na suparnicu, već kao na pomoćnicu. Kada je bilo problema u grupi, aktivno sam razgovarala i raspravljala o njima sa njom. Zajedno smo tragale kada nismo mogle da prozremo nešto i razgovarale smo o svojim uvidima. Na taj način smo mogle da osetimo Božje prosvećenje i usmeravanje i bile smo u stanju da razrešimo neke stvarne probleme.

Nedugo zatim, jedan brat je uticao na rad pošto je neprestano bio površan u svojoj dužnosti, pa je bilo potrebno da razgovaramo sa njim i smenimo ga. Brinula sam da neću moći da jasno razgovaram sa njim i istaknem njegove probleme. Smatrala sam da Emiline besede o istini mnogo bolje prosvetljavaju to pitanje od mojih i razmatrala sam da je zamolim da mi pomogne u razgovoru. Međutim, osetila sam bojazan i razmišljala sam: „Ako preduzmem inicijativu da je uključim u svoj rad, zar neću onda ispasti nesposobna?” Kada se ta misao pojavila, shvatila sam da moje stanje nije ispravno – ponovo sam pokušavala da zaštitim svoju reputaciju i status. Tako da sam se pomolila Bogu. Pročitala sam Božje reči koje kažu: „Ljudi postižu rezultate u onim stvarima na koje se usredsređuju i uvek kada se potrude. Ako si stalno usredsređen na doktrinu, samo ćeš doktrinu i steći; ako se usredsrediš na sticanje statusa i moći, možda će ti status i moć biti stabilni, ali zato nećeš moći da stekneš istinu i bićeš eliminisan. Ma koju dužnost da obavljaš, ulazak u život je važna stvar. U vezi s tim ne smeš biti aljkav ni opušten” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). „Samo kada sarađuju u skladu, ljudi mogu biti blagosloveni pred Bogom, a što više takve saradnje čovek doživi, to više stvarnosti poseduje, put mu postaje sve sjajniji dok njime korača, i oseća se sve lagodnije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). Božje reči su mi dale jasan put primene; stremljenje ka reputaciji i statusu je put opiranja Bogu i on na kraju jedino vodi do toga da čovek bude isključen. Nisam mogla da nastavim da brinem o tome da li je moj status bezbedan i da li braća i sestre imaju visoko mišljenje o meni. Trebalo bi da u obzir uzmem rad crkve i da uradim ono što mu donosi korist. Shvativši to, osetila sam olakšanje i pozvala sam Emili da mi se pridruži u razgovoru sa tim bratom. Nakon razgovora, on je zadobio izvesno razumevanje u vezi sa prirodom svojih problema. Konačno sam iskusila zadovoljstvo zbog dobre saradnje, kao i mir i sreću koji potiču od postupanja u skladu sa istinom. Hvala Svemogućem Bogu!