U aprilu 2023, slučajno sam videla ocenu starešine o meni, gde je pisalo da sam osoba koja ugađa drugima i da mi nedostaje osećaj za pravdu. Pomenuto je da sam videla nekoliko saradnika kako žive u iskvarenim naravima koje utiču na njihov rad, ali da nisam razgovarala s njima u zajedništvu niti sam ukazala na to; navedeno je da ne štitim interese crkve i da moja ljudskost nije dobra. Kad sam videla ocenu od starešine, nekako sam se ražalostila. „Uvek sam se lepo slagala sa saradnicima”, pomislila sam, „i nisam uradila ništa da bih mučila i potiskivala bilo koga. Ponekad sam razgovarala sa svojim saradnicima i ukazivala na probleme koje sam primetila kod njih. Iako moja ljudskost nije bila savršena, sigurno je bila bar prosečna. Živeli su u iskvarenim naravima i nisu poznavali sebe jer nisu stremili ka istini; kako sam ja bila odgovorna za to? Kako je starešina mogla da kaže da imam lošu ljudskost?” Teško je opisati koliko sam bila duboko povređena; osećanja su mi bila pomešana; nisam umela da kažem kako se osećam. Uprkos tolikim mojim godinama verovanja u Boga, starešina je ocenila moje dosledno ponašanje kao želju da ugodim drugima, kao nekog ko ne štiti interese Božje kuće i ko je imao lošu ljudskost. Ako je to bio slučaj, da li je moja narav još uvek mogla da se promeni? Tih dana, kad god sam pomislila na reči starešine, kao da mi se nož zarivao u srce. Nisam mogla da zadržim suze i izgubila sam motivaciju da radim bilo šta. Međutim, shvatila sam da i dalje ima dosta problema u mom radu; zar povlačenje u negativnost u ovom trenutku ne bi još više otkrilo da nemam ljudskost? Zato sam prisilila sebe da obavljam svoju dužnost i molila sam se Bogu, odlučna da se prvo pokorim situacijama poput ove sa kojima sam se suočavala i promislim o sebi kako bih iz njih naučila lekcije.

Kasnije sam razmišljala o tome zašto su drugi rekli da sam osoba koja ugađa drugima i koja ne štiti interese Božje kuće. Setila sam se scena od pre nekoliko godina kad sam sarađivala sa nekoliko kolega. Godine 2019, sarađivala sam sa Sijaodžen, odgovornom za rad na izradi tekstova. Tokom tog perioda, Sijaodžen je živela u defanzivnom stanju, osećajući da je njena nadmena narav ozbiljna i da, ako nastavi da prekida i ometa rad svojom nadmenom naravi, za nju neće postojati dobar ishod niti odredište. Kao rezultat toga, bila je vrlo pasivna u obavljanju svoje dužnosti i retko je učestvovala u našim diskusijama. Znala sam da je Sijaodžen bila u stanju odbrane i pogrešnog shvatanja. Zapravo je imala neke radne sposobnosti i mogla je da obavlja neke poslove ako bi joj stanje bilo normalno. Htela sam da ukažem na njene probleme. Ali sam pomislila da bi, pošto je tek počela praktično da deluje, iznošenje njenih problema izgledalo bezobzirno i zahtevno? Kad bi imala negativno mišljenje o meni, kako bismo se slagale u budućnosti? Zato sam je prosto ohrabrila: „Hajde da ne živimo stalno u svojim iskvarenim naravima; treba aktivno i proaktivno da učimo o svojim profesionalnim veštinama i da stremimo ka unapređenju.” Kasnije, kad sam videla da se njeno stanje nije mnogo popravilo, pomislila sam: „Podsetila sam te, ali tako ti sama ne uđeš, ne mogu ništa da učinim.” Zato više nisam razgovarala sa njom u zajedništvu. Na kraju se stanje Sijaodžen nije popravilo i smenjena je zbog neefikasnosti u svojoj dužnosti. Bila je tu i druga sestra, Lin Lin, koja se, videvši da je njen novi saradnik, brat Jang Dži, veštiji u profesiji i dokučuje neka načela, osećala manje vrednom i postala manje aktivna u svojoj dužnosti. Tokom razgovora u zajedništvu, ona je otvoreno govorila o svom stanju i čak je i plakala. Videvši da ona previše brine za svoju reputaciju i status, u početku sam htela da joj detaljno analiziram prirodu i posledice stremljenja ka takvim stvarima, ali sam pomislila da je već potresena i da bi direktno ukazivanje na njene probleme moglo da je posrami, te da bi mogla pomisliti da nemam saosećanja. Kako bismo se slagale u budućnosti? Zato sam joj blago rekla: „Ne opterećuj se reputacijom i statusom; pokušaj da učiš od drugih kad sarađuješ.” Nakon toga, Lin Lin i dalje nije stekla mnogo razumevanja o prirodi i posledicama stremljenja ka reputaciji i statusu. Stanje joj je nekad bilo dobro, a nekad loše. Bila je vrlo pasivna u svojoj dužnosti i na kraju je i smenjena.

Sećajući se svih različitih trenutaka saradnje i udruživanja sa nekoliko sestara i promišljajući o sebi u skladu sa Božjim rečima, stekla sam neka shvatanja o sopstvenom stanju. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo rešenost i želju za time. Istina nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne starešine i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time ometaju rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili da nerazgovetno pričaš? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje otkrivaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični interesi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: ’Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam starešina, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. Takve iskvarene naravi upravljaju načinom na koji razmišljaš, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da se zauzmeš i da progovoriš, ali te muče slutnje. Čak i kada se oglasiš, govoriš izokola i ostavljaš sebi prostora da se izmigoljiš, ili pak okolišaš i ne govoriš istinu. Pronicljivi ljudi to vide. Istina je da u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da ono što si izgovorio nije imalo nikakvog efekta, da si sve samo odrađivao i da problem nije rešen. Iako nisi ispunio svoju odgovornost, otvoreno govoriš da to jesi učinio ili govoriš da ti nije jasno šta se dešava. Da li je to istina? Da li to zaista misliš? Zar nisi onda u potpunosti pod kontrolom svoje sotonske naravi?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Promišljajući o Božjim rečima, osećala sam da Bog istinski ispituje dubinu ljudskih srca i da je razotkrio moje najdublje namere. Setila sam se perioda kad sam sarađivala sa nekoliko kolega i nisam istinski ukazala na njihove probleme. Ponekad, čak i kad sam besedila, samo sa nudila jednostavno ohrabrivanje ili olako shvatala njihove probleme. Nisam se usuđivala jasno da kažem da su njihovi problemi zapravo posledica življenja u lažljivim naravima iz straha da bi, ako to uradim, naš odnos bio uništen i da se ne bismo lepo slagale u budućnosti. Na primer, kad sam sarađivala sa Sijaodžen i Lin Lin, videla sam da je Sijaodžen uvek brinula za sopstvene izglede i sudbinu i nije mogla da se posveti dužnosti, dok je Lin Lin bila preokupirana svojom reputacijom i statusom i nije imala naklonost ka obavljanju dužnosti. Primećivala sam te njihove probleme, ali uzimajući u obzir da smo svaki dan provodile zajedno, od ujutru do uveče, i viđale se sve vreme, zar ih isticanje njihovih problema ne bi navelo da pomisle da sam bezosećajna i previše stroga i da nemam razumevanja za njihove teškoće, zbog čega bi stekle neke predrasude o meni? Plašeći se da bi to moglo da oteža saradnju sa njima u budućnosti, nisam naglašavala prirodu i posledice njihovih problema. Zapravo, normalno je da se ukazuje na probleme drugih. Oni koji istinski prihvataju istinu će promisliti o sebi u svetlu takvih korekcija, prepoznati svoje probleme i biti u stanju da osete kajanje i da se promene – to je prava pomoć za njih. Ali, ja sam živela u lažljivoj naravi i kad sam u njihovim dužnostima primetila probleme koji su uticali na rad crkve, jedino što sam uradila je da sam to kratko pomenula. Kad su na kraju bile smenjene, čak sam čiste savesti mislila da je to bila posledica njihovog sopstvenog nedostatka težnje i stremljenja ka istini i uopšte nisam promislila o sopstvenim problemima – zaista sam bila isuviše sebična i lažljiva!

Nakon toga sam nastavila da promišljam o sebi. Zašto sam uvek blago razgovarala o problemima koje sam viđala kod svojih saradnica i nisam mogla direktno da razotkrijem njihove probleme? Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, međusobno se eksploatišu i nadmudruju, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Božje reči su me navele da jasno vidim da su moju saradnju i komunikaciju sa drugima ograničavale Sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje: „Prećutkivanje grešaka dobrih prijatelja čini prijateljstvo dobrim i dugim” i „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana.” Verovala sam da, kad sarađujem sa drugima, moram da naučim da zaštitim sebe; takođe sam verovala da je razotkrivanje problema drugih za njih uvreda i da lako može da dovede do toga da o meni steknu predrasude, da se među nama stvori neprijateljstvo i da me to stavi u nezgodan položaj. Usled toga, nisam se usuđivala da razotkrivam probleme drugih. Razmišljajući o tome, shvatila sam da sam živela po ovim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje još od detinjstva, da nikad nisam direktno ukazivala na probleme koje sam videla kod drugih iz straha da ih ne uvredim. Naizgled bih sa ljudima bila u dobrim odnosima, održavala veze među ljudima. Takva interakcija sa drugima naizgled nikog nije vređala, ali je sprečavala iskrenu komunikaciju sa drugima i stvarala je neprestanu barijeru među nama. Kao posledica toga, nisam imala nikog sa kim bih zaista iskreno razgovarala. U crkvi sam nastavila da živim po tim filozofijama. Kad sam sarađivala sa Sijaodžen i Lin Lin, videla sam da žive u iskrvarenim naravima i da im je nedostajalo breme u dužnostima. Brinula sam da bi, ako bih ukazala na njihove probleme, to povredilo njihova osećanja i činilo bi se da nisam saosećajna, pa sam ćutala o svojim zapažanjima, dopuštajući im da žive u svojim iskvarenim naravima i odlažu svoje dužnosti, što je na kraju dovelo do njihove smene. Nekada sam filozofije za ovozemaljsko ophođenje poput „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” i „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” posmatrala kao pozitivne stvari, misleći da ako tako postupam, mogu da zaštitim sebe od stvaranja neprijateljstva sa drugima i da je to mudar potez. Tek sada sam shvatila da sam, živeći po ovim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, iako je možda izgledalo da nikog ne vređam i održavam dobre odnose sa svojim saradnicama, postala izuzetno sebična i lažljiva i da je moja saradnja i interakcija sa drugima postala posebno hladna i nije donela dobro njihovom život-ulasku, a dodatno je i štetila radu crkve. Videvši da život po ovim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje ne samo da škodi drugima i meni, već pre svega šteti radu crkve, shvatila sam da ovo zaista nije dobar put kojim treba ići.

Kasnije sam nastavila da promišljam i shvatila da imam još jedno pogrešno stanovište, kad sam pokušavala da budem osoba koja ugađa drugima. Mislila sam da su smene nekih saradnica bile posledica toga što one same nisu stremile ka istini i da ja nemam ništa s tim, pa nisam sebe krivila kad su smenjene. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Šta je saradnja? Morate biti u stanju da jedni s drugima raspravljate o raznim stvarima i da izražavate svoja gledišta i mišljenja; morate dopunjavati i nadzirati jedni druge, tražiti jedni od drugih, jedni drugima postavljati pitanja i davati sugestije. To je ono što znači skladno sarađivati. Recimo, na primer, da si neku stvar obavio onako kako ti misliš da treba, a onda ti je neko rekao: ’Pogrešno si to uradio, potpuno suprotno načelima. Zašto si to uradio onako kako se tebi ćefnulo, a da prethodno nisi potražio istinu?’ A ti na to odgovaraš: ’U pravu si – drago mi je da si me upozorio! Da nisi, moglo je da se završi katastrofalno!’ To je ono što znači davati jedni drugima sugestije. Šta onda znači nadzirati jedni druge? Svi ljudi imaju iskvarenu narav i svako je u stanju da svoju dužnost obavlja površno i da štiti samo vlastiti ponos i status, ali ne i interese Božje kuće. Takva stanja postoje u svakoj osobi. Ako saznaš da neko ima neki problem, treba da preuzmeš inicijativu i da razgovaraš s tom osobom, da je podsetiš da svoju dužnost treba da obavlja u skladu s načelima, ali da to ujedno shvatiš i kao upozorenje samom sebi. To je međusobni nadzor. Šta je namena međusobnog nadzora? Namena mu je da zaštiti interese Božje kuće, kao i da ljude drži podalje od svake stranputice” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Božje reči su me navele da shvatim da crkva uređuje da po nekoliko ljudi radi zajedno kako bi međusobno nadopunjavali svoje prednosti i nedostatke, podsećali i nadzirali jedni druge. Posebno kad vidimo da neko živi u pogrešnom stanju koje utiče na rad, treba da ih podsetimo, pomognemo im i čak ih i orežemo kako bismo ih sprečili da idu pogrešnim putem, što bi moglo da nanese gubitke radu crkve. Na taj način bi se štitili interesi crkve, a to je i naša dužnost. Kad sam sarađivala se nekoliko sestara i videla da žive u iskvarenim naravima koje utiču na njihov rad, trebalo je da istupim i razgovaram sa njima u zajedništvu i pomognem im i, ako je bilo neophodno, trebalo je da ih razotkrijem i orežem. Ako bi one bile osobe koje prihvataju istinu, onda bi kroz taj razgovor i razotkrivanje mogle da prepoznaju sopstvene probleme, vremenom bi se promenile i prestale da trpe gubitke u svom životu. Nakon promene stanja, mogle bi i bolje da obavljaju svoje dužnosti. Ako bi prihvatile istinu, moja savest bi bila čista jer sam ispunila svoju obavezu tako što sam sa njima razgovarala i pomogla im. Kasnije sam saznala da su, nakon što su smenjene, Sijaodžen i Lin Lin promislile i prepoznale svoje probleme i kasnije su vraćene na svoje dužnosti. To je pokazalo da one nisu osobe koje ne prihvataju istinu, već da su samo živele u iskvarenom stanju i neko vreme išle pogrešnim putem. Međutim, ja sam samo stajala po strani i gledala kako ih iskvarene naravi sputavaju, što je uticalo na rad crkve, a nisam im ponudila razgovor i pomoć. Bila sam istinski neodgovorna!

Nekad sam mislila da mogu dobro da se slažem sa drugima i da nisam uradila ništa očigledno kako bih potiskivala i mučila ljude, pa sam verovala da je moja ljudskost relativno dobra. Ali nakon poređenja sebe sa Božjim rečima, počela sam pomalo da shvatam sebe. Pročitala sam još Božjih reči: „Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskosti. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepridržavanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i prevejan, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard znači biti u stanju pokoravati se Bogu i istini. Znači pristupanje svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Nikada nisu u stanju da sopstvene interese ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Iz Božjih reči sam shvatila da osoba sa istinski dobrom ljudskošću ima srce iskreno za Boga, pokazuje ljubav prema braći i sestrama, sarađuje sa drugima u skladu sa načelima, ima stav i kad vidi da neko ometa ili utiče na crkveni rad, ume da ustane i da to razotkrije i zaštiti interese Božje kuće. Međutim, da bih održala dobre odnose sa ljudima, ja sam gledala kako drugi žive u iskvarenim naravima i idu pogrešnim putem, ali nisam razgovarala sa njima kako bih im pomogla, što je dovelo do gubitaka u radu. Tek sada sam jasno videla da moja ljudskost zaista nije dobra i zaista sam svim srcem prihvatila ocenu starešine.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji je govorio o putu koji treba praktikovati kako bi se rešili problemi kad je neko osoba koja ugađa drugima. Bog kaže: „Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvim stvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da kad god pomislim ili imam nameru da budem osoba koja ugađa drugima, treba više da se molim Bogu i molim Ga da mi dâ snage da ustanem protiv sebe. Umesto da održavam dobre odnose sa drugima, treba da primenjujem istinu, da se povinujem načelima i budem neko ko podržava rad crkve. Na taj način mogu postepeno da uđem u istina-načelo ovog aspekta.

Kasnije sam raspoređena da radim u drugoj crkvi. Nekoliko dana nakon dolaska, primetila sam da su braća i sestre sa kojima sam radila vrlo zauzeti raznim poslovima svakog dana i da su ponekad toliko zauzeti da se ne okupljaju da razgovaraju u zajedništvu. Njihov crkveni život nije bio normalan. U sebi sam pomislila: „Osnovna odgovornost starešine i delatnika je da obezbedi dobar crkveni život, da vodi braću i sestre da jedu i piju i razumeju Božje reči kako bi ušli u istina-stvarnost. Ali ako su svi zauzeti poslom svakog dana i ne fokusiraju se na sopstveni život-ulazak, kako mogu da vode braću i sestre da žive dobar crkveni život?” Zaista sam želela da svima ukažem na taj problem, ali sam oklevala: „Tek što sam došla ovamo. Ako sad ukažem na taj problem, moglo bi da izgleda kao da pokušavam da pokažem koliko marljivo stremim ka istini. Osim toga, ima puno posla koji treba obaviti svakog dana, što jeste stvarni problem. Ako to sad istaknem, da li će pomisliti da sam bezobzirna i da samo tražim greške, pa će tako imati loš utisak o meni? To bi našu buduću saradnju i komunikaciju moglo da učini zaista nezgodnim!” Kad sam tako razmišljala, nisam mogla da progovorim, ali to što sam to prećutkivala takođe mi je stvaralo osećaj krivice. Osećala sam da iako su zauzeti svakog dana, uz dobro planiranje, ipak bismo mogli da nađemo vremena da imamo okupljanja. Štaviše, kao starešine i delatnici, ako ne obratimo pažnju na to kako se vodi crkveni život i ne stremimo ka istini, lako je skrenuti na stranputicu. Nisam mogla više da održavam dobre odnose sa drugima kao što sam to ranije činila kad nisam ukazivala na probleme koje sam otkrivala. To bi škodilo drugima i meni, a takođe bi i odlagalo crkveni rad. Onda sam pomislila na Božje reči: „Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmislivši o ovome, pred svima sam iznela probleme koje sam primetila i besedila o posledicama nefokusiranja na življenje crkvenog života. Nekoliko saradnika je takođe pomenulo da u poslednje vreme nisu obraćali pažnju na življenje crkvenog života. Iako su bili zauzeti svakog dana, osećali su se prazno iznutra i nisu mogli da uvide sopstvena stanja niti probleme u svom radu. Bili su voljni da to promene. Nakon toga smo razumno isplanirali svoje vreme, redovno se sastajali da razgovaramo, promišljali o sopstvenim stanjima u svetlu Božjih reči i ubrzo smo razgovarali i sumirali sve probleme ili odstupanja u svom radu. Praktično postupajući na ovaj način, svako je imao koristi. Ne samo da smo naučili da raspoznamo sopstvene iskvarene naravi i pogrešna gledišta na stvari, već smo i jasnije uočavali probleme i odstupanja u svom radu.

Prošavši kroz ovo iskustvo, tačno sam razumela značenje dobre ljudskosti. Nije to samo da se naizgled ne sukobljavamo sa ljudima, ne raspravljamo se, ne potiskujemo ih i ne mučimo ih pa zbog toga imamo dobru ljudskost. Istinski dobra ljudskost podrazumeva da budemo u stanju da ukažemo na probleme i da o njima razgovaramo kad ih vidimo kod drugih, da pomognemo ljudima u obavljanju dužnosti i njihovom život-ulasku, da ustanemo protiv stvari za koje vidimo da nisu u skladu sa istinom, da se držimo načela da na njih ukažemo i da zaštitimo crkveni rad. U međuvremenu sam takođe jasnije uvidela prirodu osobe koja ugađa drugima i posledice toga i sada sam u stanju da svesno ustanem protiv sebe i ponašam se u skladu sa Božjim rečima. Ova mala promena i shvatanje koje sam stekla su rezultat Božjeg spasenja. Hvala Bogu!