Ling Sin je vozila bicikl niz praznu ulicu. Bio je najhladniji deo zime i zbog oštrog vetra ona se nekontrolisano tresla. Srce joj je bilo ispunjeno teskobom. Krenula je na okupljanje sa zalivačima i čula je da su dvojica braća bili naročito ozbiljni u svom poslu, uvek željni da pronađu probleme. Ling Sin je bila zabrinuta dok je razmišljala: „Tako sam mlada i tek sam počela da praktično delujem kao nadzornica. Šta ako ne budem mogla da rešim njihove probleme? Kako bi to bilo ponižavajuće!” Htela ja da vozi sporije, ali naleti hladnog vetra joj nisu dozvoljavali da se zadržava na putu. Ubrzala je tempo, žureći na okupljanje.

Kada je Ling Sin stigla u kuću domaćina, svi su se međusobno pozdravili i počeli da razgovaraju u zajedništvu i pričaju o svom radu. Kasnije, razgovor je prešao na značaj patnje tokom vršenja dužnosti. Ling Sin je podelila svoje razumevanje ove teme. Nakon što ju je saslušao, brat Su Žui, jedan od zalivača, je rekao: „Da bismo rešili problem straha prilikom vršenja naše dužnosti, ne samo da moramo da razumemo smisao patnje, već moramo i detaljno da analiziramo koji aspekt naše iskvarene naravi dovodi do toga da se stalno prepuštamo udobnostima. Nekad sam brinuo o telu i izbegavao patnju, ali onda sam pročitao Božje reči…” Dok je Ling Sin slušala, imala je osećaj da Su Žui besedi direktno njoj i odjednom je osetila kako joj se lice zacrvenelo od vrućine, misleći: „Je li Su Žui uočio moje mane? Misli li da nisam baš sposobna kao nadzornica? Da li misli da mi je život-ulazak toliko plitak, a ipak sam tu i razgovaram s njima!” Ling Sin se osećala uznemireno.

Braća su celo popodne postavljala mnoga pitanja, a Ling Sin je sve vreme razmišljala, ne usuđujući se ni na trenutak da se opusti. A onda, Su Žui je postavio još jedno pitanje na koje Ling Sin nije mogla jasno da odgovori. Nakon što je podelila svoja razmišljanja, Su Žui i dalje nije razumeo i svi su utihnuli. Sat je nastavio da kuca, a tihi zvuk njegovog pomeranja bio je posebno glasan i jasan u tom trenutku. „Šta sad da radimo?” Brat Li Jang je prekinuo tišinu. Su Žui je odgovorio: „Čekamo da nadzornica besedi. Još se nije razgovaralo o ovom problemu na jasan način.” Lin Sin se nespretno nasmešila i pokušala da ostane mirna, rekavši: „Još uvek razmišljam o tome”. Ali iznutra, njen um bio je zbunjen i haotičan, i osećala se uznemireno i zabrinuto. „Šta ako ne mogu da rešim ovaj problem? Zar to ne bi bila sramota?” Srećom, svi su počeli da besede jedan za drugim i problem je donekle rešen. Ling Sin je duboko uzdahnula i bacila pogled na vreme na njenom kompjuteru – bilo je već kasno – pa je brzo spakovala svoje stvari i požurila napolje.

Kada je krenula nazad, sunce je već zašlo, a poslednji tračak sumraka je postepeno nestajao, ostavljajući Ling Sin s izrazom lica punim razočarenja i gubitka. Pomislila je: „Posle dugog dana, braća su me prozrela. Htela sam da ostavim dobar utisak na ostale, ali nisam mogla da verujem da je ovako ispalo. Hoće li će reći da ne obavljam dobro posao nadzornice? Hoće li reći da je moj život-ulazak plitak, a da mi ni veštine nisu dobre? Zašto imaju tolika pitanja? Zar ne mogu jednostavno manje da zapitkuju?” Ling Sin se u svom srcu žalila: „Neću više ići u ovu grupu. Što više idem, sve me je više sramota. Uostalom, imam sestru saradnicu. Neka ona ide umesto mene.”

Posle ovog incidenta, Ling Sin nije mogla još dugo da se opusti. Kad god su se održavala okupljanja za zalivače, želela je samo da pobegne. Znala je da živi u iskvarenoj naravi, pa je svesno jela i pila Božje reči o svom stanju. Pročitala je Božje reči: „Da li je lako stajati na odgovarajućem mestu stvorenog bića i biti obična osoba? (Nije lako.) U čemu je teškoća? U sledećem: ljudi uvek imaju utisak da su im glave ovenčane sa više oreola i titula. Oni takođe uobražavaju da su važne ličnosti i nadljudi i upuštaju se u ono pritvorno i lažno ponašanje namenjeno javnosti. Ako to ne otpustiš, ako su ti reči i dela uvek ograničena i kontrolisana tim stvarima, onda će ti biti teško da uđeš u stvarnost Božje reči. Biće ti teško da prestaneš da se uzbuđuješ zbog rešenja za ono što ne razumeš i da češće iznosiš takva pitanja pred Boga i nudiš Mu iskreno srce. Nećeš biti u stanju to da učiniš. Upravo zato što su tvoj status, tvoje titule, tvoj identitet i sve slične stvari lažne i neistinite, jer su protivne i protivrečne Božjim rečima, sve te to sputava i ne možeš da staneš pred Boga. Šta ti sve to donosi? Donosi ti veštinu u prerušavanju, u pretvaranju da shvataš, u pretvaranju da si pametan, u pretvaranju da si važna ličnost, u pretvaranju da si slavna ličnost, u pretvaranju da si sposoban, u pretvaranju da si mudar, pa čak i u pretvaranju da znaš sve, da si sposoban za sve i da možeš sve. To čini da te drugi obožavaju i da ti se dive. Dolaziće kod tebe sa svim svojim problemima, oslanjaće se na tebe i zadivljeno te gledati. Drugim rečima, to je kao da si skočio u vatru da se pečeš. Recite Mi, da li je dobar osećaj peći se na vatri? (Nije.) Znaš da ne razumeš, ali se ne usuđuješ da kažeš da ne razumeš. Ne možeš da prozreš, ali se ne usuđuješ da kažeš da ne možeš da prozreš. Očigledno si pogrešio, ali se ne usuđuješ to da priznaš. Srce ti se muči, ali se ne usuđuješ da kažeš: ’Ovog puta sam zaista ja kriv, dužan sam Bogu i svojoj braći i sestrama. Izazvao sam veliki gubitak u Božjoj kući, ali nemam hrabrosti da stanem pred sve i to priznam.’ Zašto nemaš hrabrosti da to izgovoriš? Veruješ sledeće: ’Moram da živim u skladu sa reputacijom i oreolom koji su mi podarila moja braća i sestre, ne mogu da izneverim veliko poštovanje i poverenje koje imaju prema meni, a kamoli da izneverim žudna očekivanja koja su imali prema meni tokom tolikih godina. Zato moram da nastavim da se pretvaram.’ Kakvo je to prerušavanje? Uspešno si od sebe napravio važnu ličnost i natčoveka. Braća i sestre žele da dođu kod tebe da se raspitaju, posavetuju, pa čak i preklinju za tvoje savete o svakakvim problemima sa kojima se suočavaju. Deluje kao da ne mogu da žive bez tebe. Ali zar ti srce ne pati? Naravno, neki ne osećaju tu muku. Jedan antihrist ne oseća tu muku. On u stvari uživa u tome i misli da je njegov status iznad svega. Prosečna, normalna osoba, međutim, pati kada se peče na vatri. Ona oseća da je ništa, baš kao i svaka obična osoba. Ona ne veruje da je jača od drugih. Ona ne samo da misli da ne može da obavi nikakav praktičan posao, već da će takođe zadržavati rad crkve i zadržavati Božji izabrani narod, pa će preuzeti krivicu i podneti ostavku. Takav je neko ko je razuman” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Ling Sin je razmišljala o Božjim rečima i shvatila da je živela za ugled i status, razmišljajući u svakoj situaciji kako da sačuva svoj status i položaj nadzornice. Setila se vremena pre nego što je postala nadzornica. Nikada nije nosila breme, bilo da je besedila o istini ili razgovarala i istraživala s ljudima pitanja koja nije razumela. Podelila bi onoliko koliko je znala, bez straha da će reći nešto pogrešno i bez uznemirenosti zbog svog nedostatka razumevanja. Znala je da joj je život-ulazak plitak i da nije u potpunosti shvatila neka načela, pa je morala više da razgovara u zajedništvu i više da traga da nadoknadi ono što joj je nedostajalo. Ali sad su stvari bile drugačije, budući da je nadzornica. Mislila je da uvek mora da bude bolja od druge braće i sestara, da joj besede o istini moraju biti podrobnije i da njene radne sposobnosti ne smeju biti preterano loše. Mislila je da mora biti u stanju da podeli rešenja za pitanja koja su drugi postavljali, jer bi je inače braća i sestre gledali s visine. Kad je prisustvovala okupljanjima, Su Žui je ukazao na nedostatke u njenoj besedi o istini. Takođe se susrela sa nekim problemima koje nije mogla jasno da razume, i iako nije znala odgovore, nije bila voljna da to prizna. Bila je zaokupljena sopstvenim ponosom i statusom i osećala se nelagodno. Brinula se i da će se, ako nastavi da održava okupljanja sa zalivačima, još više sramotiti, pa je oklevala da ide, misleći da će joj to pomoći da prikrije svoje nedostatke i mane i da sačuva svoj ugled nadzornice. Ling Sin je shvatila da je sebe postavila na pijedestal, i da pokušava da se preruši u veliku ličnost bez mana. Bila je zaista nadmena i nedostajala joj je samospoznaja! Bilo je sasvim normalno da ona razotkrije sopstvene probleme i mane pošto je bila nova kao nadzornica, i Bog je koristio te probleme i poteškoće kao prilike da ona stekne praksu. Morala je marljivo da traži istina-načela da bi rešila te probleme, umesto što je izabrala da ih izbegava jer je sebe smatrala nesposobnom; štaviše, čineći ovo drugo, ona nije ispunjavala svoje odgovornosti. Ling Sin je videla Božje zahteve prema ljudima: „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš; češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce” (Božje zajedništvo). Ling Sin je shvatila da Bog želi da ljudi, kada se suoče sa stvarima koje ne razumeju, često dolaze pred Njega da se mole i tragaju iskrenog srca. Ali, bila je čvrsto okovana brigom za ponos i status, stalno razmišljajući o tome kako da sačuva svoj ugled i status. Znala je da ima puno nedostataka, ali nije razmišljala o tome kako da reši probleme da bi unapredila rad. To što su braća bila prilično ozbiljna u svom poslu, bila je dobra stvar; dok je ona, budući da nije mogla da razume istinu i reši probleme, krivila druge za to što su postavljali previše pitanja – zaista je bila imuna na razboritost! Nakon što je shvatila ove stvari, Ling Sin je nastavila da čita Božje reči i pronašla je put primene.

Svemogući Bog kaže: „Recite Mi, kako možete da budete ljudi koji su obični i normalni? Kako možete, kao što Bog kaže, da zauzmete odgovarajuće mesto stvorenog bića – kako možete da ne pokušate da budete nadljudi ili neke važne ličnosti? Kako treba da primenjujete da biste bili obična i normalna osoba? Kako se to radi? (…) Kao prvo, nemojte sebi dodeljivati titulu i biti vezani njome, govoreći: ’Ja sam vođa, ja sam glavni u timu, ja sam nadzornik, niko ne zna ovaj posao bolje od mene, niko u ovome nije veštiji od mene.’ Nemojte da se zaglavite u tituli koju ste sami sebi dodelili. Čim to uradiš, ona će ti vezati ruke i noge i to će uticati na ono što govoriš i radiš. To će uticati i na tvoje normalno razmišljanje i rasuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog položaja. Prvo, spusti se sa nivoa te zvanične titule i položaja i stani na mesto obične osobe. Ako tako postupiš, tvoj mentalni sklop će postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš i izgovoriš sledeće: ’Ne znam kako ovo da uradim, a ne razumem ni ono – moraću malo da istražujem i učim’ ili ’Nikada to nisam doživeo, pa ne znam šta da radim’. Kada budeš sposoban da kažeš ono što zaista misliš i da iskreno govoriš, bićeš posednut normalnim razumom. Drugi će upoznati pravog tebe i na taj način će te videti kao normalnog i nećeš više morati da se pretvaraš, niti će biti nekog velikog pritiska na tebe i tako ćeš moći normalno da komuniciraš sa ljudima. Takav život je slobodan i lak; svako kome je život naporan sam je do toga doveo. Ne pretvaraj se i ne navlači masku. Pre svega, budi otvoren o onome što ti leži na srcu, o tvojim pravim mislima, tako da su ih svi svesni i da su svima jasne. Usled toga će sve tvoje brige i prepreke i sumnje između tebe i drugih biti uklonjene. Tebe sputava još nešto. Uvek sebe smatraš glavnim u timu, vođom, radnikom ili nekim ko ima titulu, status i položaj: ako kažeš da nešto ne razumeš ili ne možeš nešto da uradiš, zar ne omalovažavaš sebe? Kada ostaviš po strani okove koji su ti u srcu, kada prestaneš da razmišljaš o sebi kao o vođi ili radniku i kada prestaneš da misliš da si bolji od drugih ljudi i osetiš da si obična osoba, isti kao i svi drugi, i da postoje neke oblasti u kojima si inferioran u odnosu na druge – kada sa drugima deliš istinu i pitanja vezana za posao sa takvim stavom, dejstvo je drugačije, kao i atmosfera. Ako u srcu uvek nosiš strepnju, ako si uvek pod stresom i ako si sputan, i ako želiš toga da se oslobodiš a ne možeš, onda treba ozbiljno da se moliš Bogu, da razmisliš o sebi, da uvidiš svoje nedostatke i da težiš ka istini. Ako možeš da sprovedeš istinu u delo, imaćeš uspeha. Šta god da radiš, ne govori i ne postupaj sa određene pozicije ili koristeći određenu titulu. Pre svega, ostavi sve to sa strane i stavi se na mesto obične osobe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Iz Božjih reči, Ling Sin je shvatila da mora da otpusti svoj status nadzornice i da je bila samo obična osoba, kao i svi ostali, s tim što je vršila drugačiju dužnost. Sada kad je postala nadzornica, to je jednostavno značilo da snosi veću odgovornost, ali njen rast je ostao isti kao što je bio. To što je postala nadzornica nije značilo da je njen rast porastao, niti da ima jasnije razumevanje različitih aspekata istine – takvo razmišljanje je bilo nerealno. Štaviše, budući da je tako dugo služila kao zalivač, njena braća i sestre su je već poznavali onakvu kakva je zaista bila. Zar činjenica da je htela da se pretvara da je superiorna ne znači da je pokušala da obmane i sebe i ostale i da je time sebe dovela u nezgodan položaj? Ling Sin je shvatila da mora da se odrekne titule nadzornice, da pravilno postupi sa svojim manama, da sa ostalima razgovara i istraži to što ne razume ili da sama traga za instinom kako bi to rešila, te da prihvati svako otkrovenje kao dobru priliku za životni rast.

Vreme je postepeno postajalo toplije i vetar je bio mnogo blaži. Ling Sin je skinula svoju tešku pamučnu odeću, osećajuće se opušteno i zadovoljno.

Ubrzo nakon toga, Ling Sin je dodeljen zadatak da vodi posao na pisanju propovedi. Kada je videla da su neka braća i sestre već pisali propovedi i da su neki imali mnogo godina iskustva u propovedanju jevanđelja, nije mogla a da ne kuka: „Ko od njih nije bolji od mene? Kako da nadgledam ovaj posao?” Ling Sin je bila očajna, brinući se da će, ako ne bude mogla dobro da upravlja poslom, braća i sestre biti skeptični što se nje tiče i reći: „Ti si nadzornica, ali možeš li stvarno da se nosiš s tim da budeš ovakva nadzornica?” Brinula se da će, ako rezultati budu loši i ona na kraju bude smenjena, biti potpuno ponižena. Ling Sin je živela usred sputanosti i brige.

Kiša je napolju sipila nekoliko dana bez prestanka, iako nije bila jaka. Ling Sin je primetila da kvalitet propovedi koje su predali braća i sestre nije bio mnogo visok i htela je da razgovara s njima o načelima. Međutim, oklevala je, razmišljajući: „Prošli put tokom okupljanja, samo sam sedela sa strane, jedva uspevajući da kažem nekoliko reči. Bilo je izuzetno neprijatno. Ne znam ni šta braća i sestre misle o meni. Šta ću da radim ako odem ovaj put i opet ne budem mogla da rešim nijedan problem? A možda da ne odem, tako ću bar sačuvati obraz”. Ling Sin pogleda kroz prozor; kiša je i dalje padala. Tešila je sebe misleći: „Iako neću razgovarati s njima, još uvek mogu da komuniciram putem pisma. Trebalo bi da bude svejedno da li ću ići ili ne”.

Jednog dana, starešina je ugovorio sastanak sa Ling Sin radi okupljanja. Nakon što se raspitao o situaciji na poslu, starešina je istakao da Ling Sin nije bila odgovorna u svojoj dužnosti, i da nije uspevala da stvarno prati rad niti da reši probleme, zbog čega su propovedi bile lošeg kvaliteta. Ling Sin se osećala veoma postiđeno i mrzela je sebe što je uvek brinula o svom ponosu i statusu, zbog čega je posao kasnio. Starešina je zatim podelio neke od Božjih reči, Ling Sin je bila pomalo dirnuta jednim određenim odlomkom. Svemogući Bog kaže: „Nije važno koliko si talentovan, kakvog si kova i obrazovanja, koliko slogana možeš da uzvikneš ili koliko reči i doktrina si razumeo; nema veze koliko si zauzet i koliko si iscrpljen u jednom danu, niti koliko si daleko putovao, niti koliko crkava posećuješ, niti koliko rizika preuzimaš i patnje podnosiš – ništa od toga nije važno. Ono što je važno jeste da li obavljaš svoj posao prema radnim aranžmanima, da li precizno sprovodiš te aranžmane; da li tokom svog starešinstva učestvuješ u svakom konkretnom poslu za koji si odgovoran i koliko si stvarnih problema zaista rešio; koliko je pojedinaca shvatilo istina-načela zbog tvog starešinstva i usmeravanja, i koliko je rad crkve napredovao i razvio se – ono što je važno jeste da li si postigao ove rezultate ili ne. Bez obzira na konkretan posao u kom učestvuješ, važno je da li dosledno pratiš i upravljaš radom, a ne da se ponašaš nadmeno i izdaješ naređenja. Osim toga, takođe je važno da li imaš život-ulazak dok vršiš svoju dužnost, da li možeš da rešavaš probleme u skladu sa načelima, da li poseduješ svedočenje o sprovođenju istine u delo, i da li možeš da se nosiš sa stvarnim problemima i da rešavaš stvarne probleme sa kojima se suočava Božji izabrani narod. Sve su te i druge slične stvari kriterijumi za procenu da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze. Da li biste rekli da su ovi kriterijumi praktični? I pravedni prema ljudima? (Da.) Oni su pravedni za sve. Bez obzira na tvoj nivo obrazovanja, na to da li si mlad ili star, koliko godina veruješ u Boga, tvoj staž ili koliki deo Božje reči si pročitao, ništa od toga nije važno. Važno je koliko dobro obavljaš crkveni rad nakon što si izabran za starešinu, koliko si delotvoran i efikasan u svom radu i da li svaki deo posla napreduje na organizovan i efikasan način, kao i da ne kasni. To su glavne stvari koje se vrednuju kada se procenjujete da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze ili ne” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (9)”). Ling Sin je videla da je Bog besedio o tome da su dužnosti starešina i delatnika da vode braću i sestre kako bi razumeli istina-načela i da potpomognu napredak svih stavki rada u Božjoj kući. Bog ne sudi čoveku po tome koliko deluje da pati, već po tome da li njegove dužnosti donose stvarne rezultate, kao i da li ispunjava svoje odgovornosti. Posle čitanja Božjih reči, Ling Sin se zapitala: „Koliko sam stvarnog posla odradila od kad sam postala nadzornica? Jesam li rešila sve probleme koje sam pronašla? Da li je rad doneo stvarne rezultate i napredovao?” Ling Sin nije mogla da odgovori ni na jedno od ovih pitanja. Kada starešina ili delatnik primeti da rad ne daje dobre rezultate, on zapravo treba da istraži razloge tih loših rezultata i da, u zavisnosti od toga da li ljudi žive u njihovim iskvarenim naravima ili ne mogu da dokuče načela, rešava probleme na ciljani način. Međutim, strahujući da neće moći da reši probleme i da će je ostali prozreti, ona je samo pisala pisma da ukratko podeli načela, što je rezultiralo nerešenim problemima i konstantno lošim rezultatima rada. Nije li sve ovo uzrokovano time što nije radila stvarni posao? Posle okupljanja, Ling Sin je odmah otišla da se sastane sa braćom i sestrama koji su pisali propovedi. Detaljnim ispitivanjem otkrila je da oni zaista nisu pisali u skladu sa načelima, pa je sa svima u zajedništvu razgovarala o nekim od načela. Samo nekoliko dana kasnije, predata je propoved boljeg kvaliteta. Ling Sin je bila veoma zadovoljna, ali osećala je i dozu kajanja. Da se ranije pozabavila tim problemima, rad ne bi toliko mnogo kasnio. Zapitala se: „Zbog čega nisam mogla da otpustim svoj ponos? Zašto mi je bilo toliko teško da primenjujem istinu?” Odlučna da reši ovaj problem, Ling Sin je potražila još Božjih reči o ovom pitanju.

Svemogući Bog kaže: „Svaki pojedinačni dan antihristi žive jedino radi ugleda i statusa, oni žive jedino da bi uživali u pogodnostima statusa, to je sve o čemu razmišljaju. Čak i kad povremeno istrpe neku manju patnju ili plate neku beznačajnu cenu, to je radi sticanja statusa i ugleda. Od trenutka kad počnu da veruju u Boga, stremljenje ka statusu, držanje moći i lagodan života jesu glavne stvari oko kojih antihristi stalno prave planove i od njih ne odustaju sve dok ne postignu svoje ciljeve. Ako njihova zla dela ikada budu razotkrivena, hvata ih panika, kao da će se nebo na njih srušiti. Ne mogu da jedu ni da spavaju i deluju kao da su u nekom transu, kao da pate od depresije. Kad ih ljudi upitaju šta nije u redu, oni smišljaju laži i govore: ’Juče sam bio toliko zauzet da celu noć nisam oka sklopio, pa sam veoma umoran.’ Ali, zapravo, ništa od toga nije istina, sve to je varka. Tako se osećaju zato što neprekidno razmišljaju: ’Razotkrivene su loše stvari koje sam uradio, pa kako mogu da povratim svoj ugled i status? Na koje načine mogu da se iskupim? Kojim tonom da se svima obratim da ovo objasnim? Šta da kažem da sprečim ljude da me prozru?’ Veoma dugo ne mogu da smisle šta da urade i zato su deprimirani. Ponekad samo zure u jednu tačku i niko ne zna u šta gledaju. Zbog ovog problema razbijaju glavu, naprežu vijuge i ne žele da jedu ni da piju. Uprkos tome, pretvaraju se kako im je stalo do crkvenog posla, pa se kod ljudi raspituju: ’Kako napreduje delo jevanđelja? Koliko se ono uspešno propoveda? Jesu li braća i sestre u skorije vreme postigli neki život-ulazak? Da li neko izaziva prekide ili ometanja?’ Ova njihova raspitivanja o crkvenom poslu upriličena su kao predstava za druge. I da za probleme saznaju, ne bi imali način da ih reše, pa su njihova pitanja puka formalnost koju bi drugi mogli da dožive kao njihovu brigu za crkveni posao. Ako bi neko napisao izveštaj o crkvenim problemima koje oni treba da reše, oni bi samo odmahivali glavom. Nikakav plan im ne bi pomogao, te iako bi želeli da se preruše, to ne bi mogli i rizikovali bi da budu raskrinkani i razotkriveni. Ovo je najveći problem s kojim se antihristi suočavaju tokom celog svog života. (…) Iako se crkveni posao nastavlja i pod vladavinom antihristȃ, njegova se delotvornost u velikoj meri smanjila. Neke važne poslove i dalje kontrolišu zli pojedinci, a radni aranžmani Božje kuće nisu sprovedeni. Iako svaki pripadnik Božjeg izabranog naroda izvršava svoju dužnost, nema nikakvog stvarnog rezultata i razni zadaci su odavno zapali u stanje učmalosti. Koji je glavni uzrok ovih problema? Uzrok je u tome što su antihristi preuzeli kontrolu nad crkvom. Gde god da antihristi imaju moć, bez obzira na domet njihovog uticaja, čak i ako je to samo jedna grupa, oni će uticati na posao Božje kuće i na život-ulazak dela pripadnika Božjeg izabranog naroda. Ako u nekoj crkvi imaju moć, crkveni posao i Božja volja će na tom mestu biti onemogućeni. Zašto se radni aranžmani Božje kuće u nekim crkvama ne mogu sprovesti? Zato što u njima antihristi imaju moć. Svako ko je antihrist neće se iskreno davati za Boga, obavljanje njegove dužnosti svešće se na puku formalnost i otaljavanje. Čak i ako obavljaju posao starešina ili delatnika, neće izvršavati nikakav pravi posao i jedino će govoriti i delati zarad slave, dobitka i statusa, nimalo ne štiteći posao crkve” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (2. deo)”). Bog je razotkrio da antihristi žive isključivo zarad ugleda i statusa i da provode svoje dane fokusirani na to kako da zaštite te stvari. Oni ne pokazuju nikakvu brigu za rad Božje kuće i izbegavaju da rade određene poslove. Ali kada su im ugled i status ugroženi, čak i ako je to samo manji gubitak, oni razbijaju glavu oko toga i ulažu velike napore da se preruše i sakriju. Jasno je da antihriste nije briga za rad Božje kuće, da zanemaruju svoje stvarne dužnosti i da su krajnje sebični i ogavni. Ling Sin je shvatila da se ponašala baš kao antihrist, obožavajući ugled i status iznad svega. Nije marila za rad crkve; sve dok su njen ugled i status bili bezbedni, ništa drugo nije bilo važno. Kao da joj je obavljanje crkvenog posla bilo dodatno opterećenje. Njen glavni fokus je bio na održavanju svog ugleda i statusa. Nakon što je napravila budalu od sebe pred braćom i sestrama na okupljanju sa zalivačima, osećala se toliko sputano i uznemireno da više nije želela da ide tamo na okupljanja. Sada, dok je pratila rad na propovedima, otkrila je da umesto da razmišlja o brzom učenju nakon što je prepoznala svoje mane, ona je samo želela da pobegne i prikrije svoje probleme, kako bi izbegla da ispadne nesposobna. Njena je odgovornosti bila da brzo prepozna različite probleme u dužnosti i da vodi braću i sestru u traganju za istinom i ulasku u načela kako bi rad mogao glatko da napreduje. Nedostatak njenog jasnog razumevanja istine i neiskustvo u radu nisu bili valjani razlozi niti izgovori za neobavljanje stvarnog posla. Bog ne zahteva velike rezultate ali se nada da ljudi mogu da ulože svoje srce i maksimalne napore u saradnju kako bi mogli da napreduju u svojim dužnostima i nadoknade svoje mane. Ali Ling Sin je bila usredsređena samo na održavanje svog ugleda i statusa i nije radila nikakav stvarni posao. Da bi prikrila svoje mane, ona je postala pasivni delatnik, nanoseći štetu radu crkve. Ne samo da nije doprinela napretku rada, već je i odlagala i uticala na posao. Kako bi Bog mogao a da se ne gnuša ovih njenih postupaka? Razmišljala je o tome kako su antihristi koji su izopšteni iz crkve bili duboko zabrinuti za svoj ugled i status, i kako su uživali u divljenju braće i sestara i radili samo stvari koje su štitile njihov ugled i status, a da ih nije bilo briga čak i ako je to prekidalo rad crkve. Na kraju su njihova brojna zla dela dovela do toga da budu izopšteni i isključeni. Ling Sin je shvatila da i ona pokazuje narav antihrista, i da će, ako se ne pokaje, završiti s istim ishodom. Razmišljajući o tome, Ling Sin je prećutno odlučila da će, idući napred, uložiti sve svoje srce u saradnju, da više neće biti sputana brigom o svom ponosu i statusu i da će svoju dužnost obavljati na postojan način. Ako nešto ne razume, ona će proučiti odgovarajuća načela ili će staviti sebe po strani i tražiti pomoć braće i sestara. Na taj način bi postepeno mogla da dođe do toga da dobro obavlja svoju dužnost.

U narednim danima, Ling Sin se fokusirala na to da zapravo proučava i opremi sebe odgovarajućim istina-načelima. Kada je komunicirala s drugima, prilazila je sa stavom da nauči i deli. Kad god bi naišla na nešto što ne razume, ona je revnosno tražila savet od drugih. Nije marila kako će drugi gledati na nju. Sve dok je mogla da teži Božjim zahtevima i da svesrdno ispunjava svoju dužnost, bilo joj je dovoljno.

Zbog dugotrajnog oblačnog i kišovitog vremena vazduh je bio zagušljiv i težak, ali sve će to na kraju da prođe. Sunce će izaći. Tada će nebo biti svetlo i šareno.

Konačno, kiša je stala, a nebo se postepeno razvedrilo…