U junu 2022. godine sam izabrana za vođu tima zaduženog za rad na produkciji video-zapisa. Nakon izvesnog vremena sam savladala posao i bila sam u stanju da pratim i dokučim stanja članova tima i napredak posla. Iako su mi i dalje nedostajale neke veštine, mislila sam da sam u stanju da obavljam taj posao.

Jednog dana, starešina je došla da vidi kako napreduje rad tima. Ja sam nedavno shvatila razloge zbog kojih je rad sporo napredovao, poput nedostatka bliske saradnje između članova tima, neslaganja koja je trebalo razrešiti i oko kojih nije postignut dogovor, što je kasnije dovelo do toga da se posao ponovo radi i do kašnjenja u napretku, kao i izvesnih glomaznih procesa koji su takođe usporavali napredak. Nakon što sam shvatila koji su problemi, besedila sam o njima, ispravila sam ih i prijavila sam ih starešini. Pošto sam obavila izvestan stvaran posao, mislila sam da će starešina reći da sam obavila dobar posao. Ali, na moje iznenađenje, čim sam završila svoj govor, starešina me je pitala: „Zašto članovi tima ne mogu skladno da sarađuju? Koji su njihovi glavni problemi?” Suočena sa tim pitanjem, nisam znala kako da odgovorim jer zaista nisam razumela razloge. Nisam bila sigurna gde su zapeli; jedino sam mogla da vidim na površini da ne mogu skladno da sarađuju. Zatim mi je starešina postavila još neka pitanja, a ja i dalje nisam mogla da odgovorim. Onda mi je starešina rekla: „Da li ti samo slušaš šta god ti braća i sestre kažu i ne otkrivaš šta stoji u korenu problema onoga što ti prijave? Da li tako zapravo možeš da rešiš probleme?” Posramilo me je to što je starešina rekla. Nisam mogla a da ne pomislim: „Hoćeš da kažeš da ja ne znam kako da rešim probleme? Zvuči kao da ja ne znam kako da upravljam radom.” Onda je starešina ukazala na to da ja samo zagrebem površinu problema i da ne rešavam njihove uzroke. Primenila je načela u svom razgovoru sa mnom, pomogavši mi da razumem da pri obavljanju posla, čovek mora da dokuči glavna i ključna pitanja. Bila sam donekle neubeđena: davala sam sve od sebe da otkrijem probleme i da komuniciram sa članovima tima i nije bilo kao da ne znam da upravljam poslom. Piljila sam u kompjuter smrknutog lica, ne želevši da komuniciram sa starešinom. Kada sam kucala na tastaturi, namerno sam jako udarala tipke kako bih dala oduška svom nezadovoljstvu i pomislila sam: „Starešina je to rekla pred dvoje mojih saradnika, kako će me drugi videti? Zašto je ukazala samo na moje probleme? Da li drugi saradnici savršeno obavljaju svoje poslove?” Činilo mi se kao da starešinine reči negiraju sve moje napore. Što sam više razmišljala o tome, to sam više bila besna. Mislila sam da je starešina bila pregruba prema meni.

Nakon sastanka, prisetila sam se starešinine kritike i osećala sam se poniženo. Pretpostavljala sam da će moji saradnici sigurno misliti da nisam dobra u svom poslu, pa sam bila malo ljuta i pomislila sam: „Od sada, više neću tako vredno raditi na svojoj dužnosti, pošto to ionako niko ne primećuje! Sledeći put kada starešina postavi pitanja, neću odgovarati sa toliko žara.” Bila sam veoma tužna, ispunjena besom i pritužbama, i želela sam da plačem. To veče sam pročitala jednu rečenicu koju je napisao jedan saradnik: „Ako braća i sestre iskreno žele da dobro izvršavaju svoju dužnost, trebalo bi da budu voljni da prihvate kada njihove starešine nastave da nadziru rad i kada odmah ukažu na njihove probleme i odstupanja.” Posramila sam se kada sam pročitala tu rečenicu. Kada sam se suočila da nadzorom i smernicama starešine, nisam bila tužna što nisam dobro izvršavala svoju dužnost, već sam bila besna jer je starešina govorila ne uzimajući u obzir moj ponos. Kako sam ja bila osoba koja iskreno izvršava svoju dužnost? Stupila sam pred Boga i pomolila sam se: „Bože, danas je starešina ukazala na moje probleme, a ja sam osetila otpor. Znam da takav stav nije u skladu sa Tvojom namerom, ali koje lekcije treba da naučim, kako da razmišljam o sebi i da spoznam sebe? Prosveti me i usmeri me.”

Sledećeg jutra sam pročitala sledeće Božje reči: „Divna je stvar ako možeš da prihvatiš da te Božja kuća nadgleda, posmatra i nastoji da te razume. To ti pomaže u ispunjavanju dužnosti, i osposobljava te da svoju dužnost obavljaš shodno standardima i da udovoljiš Božjim namerama. Koristi ti i pomaže, a nema nikakvih negativnih posledica. Kada na ovaj način razumeš načelo, zar onda ne bi trebalo da prestaneš da imaš osećaj otpora ili otklona prema nadgledanju starešina, delatnika i Božjeg izabranog naroda? I ako se dogodi da neko nekada pokuša da te razume, da te posmatra i da nadgleda tvoj rad, ne treba to shvatiti lično. Zašto to kažem? Zato što zadaci koji su sada tvoji i dužnost koju obavljaš, kao i bilo koji posao koji radiš nisu privatne stvari niti lični posao neke osobe, već se tiču rada Božje kuće i odnose se na jedan segment Božjeg dela. Prema tome, kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, kada nastoji da te razume na dubljem nivou, u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, ako orezuje, dovodi u red i malo prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš ikakvu negativnu misao niti emociju. Šta znači to da možeš da prihvatiš kada te drugi nadgledaju, posmatraju i nastoje da te razumeju? Znači da u srcu prihvataš Božje istraživanje. Ako ne prihvataš da te ljudi nadgledaju, posmatraju i da nastoje da te razumeju – ako se opireš svemu tome – da li si u stanju da prihvataš Božje istraživanje? Božje istraživanje je detaljnije, dublje i preciznije nego kada ljudi pokušavaju da te razumeju. Božji zahtevi su konkretniji, stroži i temeljniji. Ako ne možeš da prihvatiš da te Božji izabranici nadgledaju, zar tvoje tvrdnje da možeš da prihvatiš Božje istraživanje nisu samo prazne reči? Da bi bio u stanju da prihvatiš Božje istraživanje i ispitivanje, prvo moraš da prihvatiš da te nadgleda Božja kuća, starešine i delatnici ili braća i sestre. (…) Dobro je da starešina nadgleda tvoj rad. Zašto? Zato što to znači da preuzima odgovornost za rad crkve; to je njegova dužnost, njegova odgovornost. To što je u stanju da ispuni tu odgovornost dokazuje da je sposoban i dobar starešina. Kada bi ti imao potpunu slobodu i ljudska prava i kada bi mogao da radiš šta god želiš, da slediš svoje želje i da uživaš u punoj slobodi i demokratiji, i da bez obzira na to šta si uradio ili kako si to uradio, starešinu nije briga, niti te nadgleda, nikada te ne ispituje, ne proverava tvoj rad, ne govori kada uvidi probleme i samo te nagovara ili pregovara s tobom, da li bi to bio dobar starešina? Jasno je da ne bi. Takav starešina ti samo nanosi štetu. On podržava tvoje zle postupke, dozvoljavajući ti da ideš protiv načela i da činiš šta god ti je volja – gura te prema ognjenoj jami. To nije starešina koji je odgovoran i u skladu sa merilima. S druge strane, ako je starešina u stanju da te redovno nadgleda, da uviđa probleme u tvom radu i odmah te podseti ili ukori i razotkrije, i blagovremeno te ispravi i pomogne ti u tvojim pogrešnim težnjama i odstupanjima u obavljanju tvoje dužnosti, i ako se pod njegovim nadzorom, kritikom, opskrbljivanjem i uz njegovu pomoć tvoj pogrešan stav prema dužnosti promeni, ako stekneš sposobnost da odbaciš neka apsurdna gledišta, tvoje ideje i stvari koje proizilaze iz plahovitosti se postepeno smanjuju i ako si u stanju da mirno prihvatiš izjave i gledišta koja su tačna i u skladu sa istina-načelima, zar to nije korisno za tebe? Prednosti su zaista ogromne!” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Božje reči su mi umirile srce. Shvatila sam da Bog ne voli da vidi kako gajim toliko prezira. Naprotiv, On se nada da mogu da se smirim, da prvo razmislim o odstupanjima i problemima u svom poslu, i da prihvatim starešinin nadzor i usmeravanje. Pročitala sam da Bog kaže da će odgovorne starešine i delatnici pratiti i razumeti rad svake osobe, da će identifikovati probleme i odstupanja i da će je blagovremeno usmeriti i ispraviti. Njihov stav ponekad može biti donekle strog, čak propraćen kritikom i orezivanjem. Zapravo, radi se o tome da su oni odgovorni za posao i to rade da bi osigurali da se on dobro obavi. To je ono što bi starešina koji je u skladu s merilom trebalo da radi. Kada se suoči sa nadzorom i usmeravanjem starešine, razumna osoba bi trebalo da ih aktivno prihvati. Međutim, moja prva reakcija je bila da se pobunim protiv njih i pokušala sam da sebe opravdam u srcu kako bih sačuvala obraz. Kako sam ja imala bilo kakav stvaran stav prihvatanja? Razmišljajući o tome kako sam tek bila izabrana za vođu tima i kako sam imala mnogo nedostataka, shvatila sam da nadzor, raspitivanje i usmeravanje starešine znače da je on ili ona odgovorna za posao. Kao kada je starešina ukazala na to da sam ja samo zagrebala po površini problema i da nisam razumela osnovni uzrok toga što ne postoji skladna saradnja između članova tima, što je dovelo do toga da problemi nisu bili u potpunosti rešeni. Nakon pažljivog razmišljanja, shvatila sam da je zaista tako. Površno sam upravljala radom i nisam rešavala osnovne uzroke problema, što je, prirodno, dovelo do loših rezultata. Trebalo je da razumno prihvatim usmeravanje starešine, a ne da pružam otpor ili da se pravdam. Razmišljajući o tome, više nisam osećala otpornost prema starešini. Kasnije sam se prisetila da Bog kaže da bi trebalo da razmišljamo o sebi i spoznamo sebe u svakoj situaciji sa kojom se sretnemo i da jedino tako možemo da napredujemo i da se promenimo. Zato sam svesno tražila odgovarajuće Božje reči kako bih razmislila o sebi, dok sam se u sebi molila Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i da me usmeri u spoznaji same sebe.

Jednog jutra, tokom svojih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kad Višnji nekim ljudima poveri realizaciju određenog projekta, dosta vremena protekne bez ikakvog napretka. Ti ljudi ne izveštavaju Višnjeg da li rade na tome, ni kako se projekat odvija, ni da li nailaze na bilo kakve probleme ili poteškoće u njegovoj realizaciji. Drugim rečima, ne daju nikakve povratne informacije. Neki poslovi su hitni i ne smeju se odlagati, ali oni, uprkos tome, odugovlače, pa projekat i nakon dužeg vremena ostaje nezavršen. Tada je Višnji prinuđen da ispita stvar. Kad to učini, ljudima je od toga nepodnošljivo nelagodno i iz sveg srca se tome opiru: ’Prošlo je jedva desetak dana otkad mi je poveren ovaj posao. Nisam se još ni snašao, a Višnji je već krenuo da me ispituje. Njegovi zahtevi prema ljudima naprosto su previsoki!’ Evo ih, odmah tragaju za greškama u vezi sa istragom. U čemu je ovde problem? Kažite Mi, zar nije potpuno normalno da se Višnji raspituje o tome? On to, jednim delom, radi zato da bi saznao nešto više o tome kako posao napreduje i ima li još nekih poteškoća koje treba otkloniti; pored toga, hteo bi da sazna kakvog su kova ljudi kojima je taj posao poveren i da li će oni zaista moći da razreše sve probleme i da taj posao dobro obave. Višnji želi da se upozna sa stvarnim činjenicama, a svoje ispitivanje uglavnom obavlja pod ovakvim okolnostima. Zar to nije nešto što on treba da radi? Višnji je zabrinut jer strahuje da ti nećeš umeti da razrešiš probleme i da nećeš moći da se izboriš s tim poslom. On zbog toga i ispituje. Pojedini ljudi pokazuju priličan otpor i odbojnost prema takvim upitima. Nisu radi da ljudima dozvole da ih ispituju, a dokle god ljudi to čine, oni se opiru, sumnjičavi su prema njima i uvek se pitaju: ’Zašto li se stalno raspituju i stalno hoće da saznaju više o tome? Da li je to zato što mi ne veruju i što na mene gledaju s visine? Ako mi ne veruju, ne treba ni da me koriste!’ Oni nikada ne razumeju upite i nadzor od strane Višnjeg, ali im se ipak opiru. Da li takvi ljudi imaju razum? Zašto ne dozvoljavaju Višnjem da ih ispituje i nadgleda? Osim toga, zašto pružaju otpor i prkose? U čemu je ovde problem? Oni uopšte ne mare za to da li svoju dužnost obavljaju efikasno i da li će svojom neefikasnošću omesti realizaciju tog posla. Pri obavljanju svoje dužnosti ne tragaju za istinom, već rade šta im je volja. Uopšte ne razmišljaju o efikasnosti i rezultatima svog rada, niti o interesima Božje kuće, a pogotovo o Božjim namerama i zahtevima. Oni ovako razmišljaju: ’Imam ja svoje načine i rutine u obavljanju dužnosti. Nemoj od mene da zahtevaš previše i nemoj da mi ispostavljaš suviše detaljne zahteve. Sasvim je dovoljno to što mogu da obavljam svoju dužnost. Ne smem toliko da se zamaram, niti da previše patim.’ Oni ne razumeju upite Višnjeg ni njegove pokušaje da sazna više o njihovom radu. Šta nedostaje tom njihovom manjkavom shvatanju? Zar mu ne nedostaje pokornost? Zar mu ne nedostaje osećaj odgovornosti? Odanost? Da su zaista odgovorni i odani u obavljanju svoje dužnosti, da li bi odbacivali upite Višnjeg u vezi s njihovim radom? (Ne bi.) Oni bi to mogli da razumeju. Ako zaista ne mogu to da razumeju, preostaje samo jedna mogućnost: oni na svoju dužnost gledaju kao na svoj poziv i ono što im omogućava egzistenciju, te stoga izvlače korist iz nje i sve vreme je smatraju uslovom i monetom za cenjkanje, pomoću koje će steći nekakvu nagradu. Stoga, rade tek onoliko koliko je neophodno da bi ostvarili prestiž i da bi se provukli kod Višnjeg, nimalo se ne trudeći da Božji nalog shvate kao svoju dužnost i obavezu. Kada, dakle, Višnji krene da ih ispituje i da nadgleda njihov rad, oni zauzimaju odbojan stav i opiru se tome. Zar nije tako? (Jeste.) Odakle potiče ovaj problem? Šta je njegova suština? Radi se o tome da je njihov stav prema tom radnom projektu pogrešan. Njima su na pameti samo telesna lakoća i udobnost, vlastiti status i ponos, umesto da razmišljaju o delotvornosti rada i interesima Božje kuće. Oni uopšte ne tragaju za postupcima koji bi bili u skladu sa istina-načelima. Kad bi zaista imali makar malo savesti i razuma, mogli bi da razumeju upite i nadzor od strane Višnjeg. Mogli bi da od srca kažu: ’Dobro je to što se Višnji raspituje. U suprotnom, ja bih uvek radio po svom, čime bih pogoršao delotvornost svog rada ili bih čitav posao obavio traljavo. Višnji razgovara sa mnom i proverava me, a čak je razrešio i neke stvarne probleme – kako je to sjajno!’ Time bi se oni pokazali kao odgovorni ljudi. Plaše se da, ako čitav posao budu preuzeli na sebe i ako im se zatim potkrade neka greška ili nezgoda zbog koje će rad Božje kuće pretrpeti gubitak, a što nikako ne bi mogli da poprave, to bi bila odgovornost koju oni ne bi mogli da podnesu. Zar to nije osećaj odgovornosti? (Jeste.) To je osećaj odgovornosti i to je znak da oni ispunjavaju svoj zavet odanosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da oni koji su zaista odgovorni i odani u svojoj dužnosti rado prihvataju nadzor i usmeravanje drugih kako bi nadomestili svoje nedostatke i dali sve od sebe da dobro izvrše svoju dužnost. Međutim, oni koji nisu odani svojoj dužnosti u obzir uzimaju svoj obraz i status u svakoj situaciji. Kada drugi nadziru ili se raspituju u vezi sa njihovim radom, oni misle da drugi nemaju visoko mišljenje o njima niti da pokazuju obzir prema njima i razviju otpor i neprijateljstvo, a ne pokazuju baš nikakav stav prihvatanja istine. Razmišljajući o tome kako sam odgovorila na starešinin nadzor, zar to nije ukazivalo na moj nedostatak odanosti? Kada sam starešini prijavila svoju situaciju na poslu, mislila sam da sam obavila neki stvaran posao i da će starešina imati dobro mišljenje o meni. Ali, neočekivano, starešina je pronašla mnogo problema u radu koji sam pratila i ukazala je na to da sam samo videla probleme na površini i da nisam dokučila osnovne probleme kako bih razgovarala o njima i razrešila ih. Mislila sam da starešina negira moj rad, razvila sam otpor i bila sam nezadovoljna. Pogotovo kada sam pomislila na to kako je starešina detaljno ispitivala moj rad pred mojim saradnicima, ukazala na moje probleme, a ja sam se osećala poniženo, bila sam veoma besna. Neprekidno sam se pravdala i branila sebe u srcu, pokušavajući da sačuvam obraz i čak sam se ogorčeno durila. Zapravo, starešinin nadzor i usmeravanje su za cilj imali da mi pomognu da dobro izvršavam svoju dužnost, što je koristilo crkvenom radu. Ali ja nisam imala nikakav stav prihvatanja i čak sam mislila da me je starešina namerno omalovažavala i gledala na mene s visine. Jedino sam brinula za svoj obraz i status, uopšte nisam uzimala u obzir rad Božje kuće. Nisam bila osoba koja je odana u izvršavanju svoje dužnosti. Takođe, bila sam veoma nadmena i samopravedna, stalno sam mislila da je rad za koji sam zadužena prilično dobar, a ne toliko loš kao što je starešina rekla. Zato sam pružala snažan otpor i protivila sam se dobronamernom usmeravanju i pomoći starešine, bez ikakvog stava traganja ili prihvatanja. Zaista sam bila previše samopravedna i nepopustljiva, otkrivajući sotonsku narav odbojnosti prema istini. Kako sam mogla da prihvatim i zadobijem istinu kad čak nisam mogla ni da prihvatim normalno usmeravanje drugih dok sam izvršavala svoju dužnost? Nakon što sam shvatila te stvari, analizirala sam probleme na koje je starešina ukazala, a kada sam raspravljala o poslu sa svojim članovima tima, svesno sam razmišljala o prirodi i uzroku problema koji su isplivali. Zatim sam ukazala na rešenja tih stvarnih problema. Rekli su da je ta vrsta razgovora delotvorna i da može da reši neke probleme. Videvši taj rezultat, bila sam srećna. Ponekad bi bilo nekih oblasti u mom radu koje nisam pažljivo uzela u obzir, a starešina bi mi ukazala na njih. Svesno bih to prihvatila, izvršila promene, zadobila sam izvestan ulazak i postepeno sam počela da osećam kako nešto zadobijam.

Kasnije sam bila zadužena za rad još nekoliko timova. Nekoliko meseci kasnije, starešina me je jednog dana pitala kakva je situacija sa poslom. Postojali su neki detalji koje nisam mogla jasno da objasnim. Starešina mi je onda oštro rekla: „Ti si već neko vreme odgovorna za ove timove, ali čak ne znaš ni te detalje. Zar to nije neodgovorno ponašanje i neobavljanje stvarnog posla?” Čuvši starešinine reči, osetila sam kako mi lice gori od sramote. Iako sam znala da starešina govori istinu, i dalje mi je bilo teško da to prihvatim, brinuvši da me starešina ne odobrava i šta će moji saradnici misliti o meni. Ali, onda sam pomislila na Božje reči koje sam davno pročitala: „Kad bi zaista imali makar malo savesti i razuma, mogli bi da razumeju upite i nadzor od strane Višnjeg. Mogli bi da od srca kažu: ’Dobro je to što se Višnji raspituje. U suprotnom, ja bih uvek radio po svom, čime bih pogoršao delotvornost svog rada ili bih čitav posao obavio traljavo. Višnji razgovara sa mnom i proverava me, a čak je razrešio i neke stvarne probleme – kako je to sjajno!’ Time bi se oni pokazali kao odgovorni ljudi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, srce mi se postepeno smirilo. Starešina se raspitivala za moj rad zbog toga što je odgovorna prema poslu; ja sam bila ta koja nije obavila stvaran posao. Koji razlog sam imala da se opirem kritikama i orezivanju od strane drugih? Stalno sam brinula o sopstvenom obrazu, zar to nisu i dalje bili pokušaji da odbranim sebe? Zar to nije bilo kao da svoj obraz stavljam na prvo mesto, ispred rada Božje kuće? Razmišljajući o tome, pošto sam bila odgovorna za rad tih timova, trebalo je da imam odgovornost da preuzmem posao. Ali, sada kada je starešina detaljno ispitivala rad, postalo je jasno da nisam dokučila specifičnosti tih zadataka i da nisam obavila nikakav stvaran rad. Ipak, i dalje sam želela da sačuvam obraz i nisam želela da me drugi razotkriju ili kritikuju. Zar to i dalje nije bilo neprihvatanje istine? Shvativši to, osetila sam izvestan samoprekor i bila sam voljna da prihvatim usmeravanje strešine kako bih ispravila svoje probleme. Nakon toga, počela sam da preuzimam inicijativu da budem uključena u rad tima i da zapravo shvatim specifične okolnosti svakog aspekta rada. Sa članovima tima sam razgovarala o problemima koje sam identifikovala i oni su takođe izrazili volju da brzo razreše te probleme. Kroz aktivno učešće u radu sam mnogo toga zadobila. Pažljivo sam razmišljala o problemima koji su postojali u radu i kasnije su mi neke ideje pale na pamet. Postupajući praktično na ovaj način me je umirilo.

Kroz ovo iskustvo sam shvatila da je prihvatanje nadzora i usmeravanja u izvršavanju dužnosti stav koji pokazuje da je čovek odgovoran za crkveni rad. I dalje postoje mnoga odstupanja i mane u mojoj dužnosti koji zahtevaju nadzor i usmeravanje starešine. Ako se oslonim samo na sebe, ne mogu mnogo zadataka da obavim dobro i možda ću čak usporiti crkveni rad. To što starešina nadzire i usmerava moj rad nema za cilj da mi oteža stvari. Naprotiv, to je korisno za mene kako bih dobro izvršavala svoju dužnost i kako bih razmislila i spoznala svoje nedostatke i mane. Sada mogu da se na ispravan način nosim sa nadzorom i usmeravanjem braće i sestara i voljna sam da ih prihvatim, da razmislim o sebi i da ispravim svoja odstupanja.