U aprilu 2020, izabrana sam da služim kao crkveni đakon. U početku sam bila prilično nervozna i brinula sam da ću loše vršiti dužnost, ali zahvaljujući pomoći i podršci braće i sestara, počela sam da shvatam neka načela i mogla da vršim neke poslove. Kasnije sam izabrana za crkvenog vođu i nadzirala još više posla. Ponekad bi viši vođa hvalio moj rad. Na primer, rekao bi da ne mora da brine kad meni poveri posao, dok je druge morao da nadzire u obavljanju istog zadatka. To me je navelo da pomislim da dobro obavljam svoj posao. Posle je brat Kristofer, kog sam ja zalivala, izabran za crkvenog vođu. Kristofer je bio osrednjeg kova, ali je voleo da širi jevanđelje i imao pristojne rezultate. Bilo mi je drago što je izabran jer je to oslikavalo moju umešnost, pošto sam ga ja zalivala i gajila.

U junu 2022, otišla sam u selo da proverim rad na širenju jevanđelja. Kristofer nije mogao da bude lično prisutan iz bezbednosnih razloga, pa se sarađivao sa mnom onlajn. Pitao bi me za moju situaciju u selu i to bi nam pomoglo da na vreme uočimo i rešimo probleme. Ali, u to vreme sam mislila da zato što je nov u veri i što je tek postao vođa, neće biti sposoban da obavlja poslove. Bila sam vođa dve godine i dokučila sam neka načela. Štavište, ja sam lično zalivala Kristofera, pa nisam želela da sarađujem sa njim niti sam htela da on učestvuje u radu koji ja nadgledam. Jednog dana mi je Kristofer poslao poruku: „Kakvi su ti dalji planovi u vezi sa selom? Hajde da popričamo kad budeš imala vremena.“ Kad sam videla tu poruku, osetila sam otpor: „Prošlo je tek nekoliko dana, a ti već pitaš dokle sam stigla s poslom? Ne ide to tako brzo. Na kraju krajeva, to mi nije jedini projekat.“ Nisam htela dodatno da pričam sa njim o tome, već sam samo odgovorila: „Tek sam stigla i nisam još ništa isplanirala.“ Odgovorio je: „Onda treba da počneš da planiraš što pre.“ Videvši njegovu poruku, pomislila sam: „Može li ovaj projekat zaista uspeti ako dozvolim nekom sa manjim kalibrom i manjim iskustvom od mene da mi bude saradnik?“ Nisam bila baš srećna zbog toga. Nakon toga, kad bi Kristofer došao da vidi kako napredujem u poslu, prosto sam htela da ga ignorišem. Jedva da sam pričala o poslu s njim. Smatrala sam da je to besmislenim i da ću na kraju sve morati da uradim sama. Zato sam sama organizovala sav posao u selu. Jednom mi je Kristofer poslao ovakvu poruku: „Ima nekoliko novopridošlih u susednom selu koji neće da šire jevanđelje jer se plaše hapšenja. Nekada su bili vrlo motivisani, ali u zadnje vreme nisu dolazili na okupljanja. Možeš li da im pružiš malo podrške?“ Kad sam videla poruku, pomislila sam: „Ne treba ti da mi pričaš. Jasno je da im treba moja podrška, ali sad nemam vremena. To selo je prilično udaljeno i ne mogu samo da ustanem i odem tamo. Na kraju krajeva, ja ću biti ta koja će tamo otići, a ne ti. Ti ionako ništa ne radiš, pa nema ni svrhe diskutovati s tobom. Ja imam svoje zamisli i planove za ove projekte nastaviću po svom planu, ne trebaš mi ti da me vodiš i proveravaš.“ Moj odgovor je bio ovaj: „Nisam još imala vremena da odem. Novopridošli rade preko dana i nisu nam se uklopili rasporedi.“ Kristofer je kratko odgovorio: „Onda u redu.“ U tom trenutku, činilo mi se da on oseća da ga ja sputavam. Od svakog drugog bi tražio više detalja o radu, ali se sa mnom nije usudio nakon mog odgovora. Nakon toga, gotovo da sam prestala da razgovaram o radu sa Kristoferom, a kad bi pokušao da zakaže sastanak sa mnom, uvek bih rekla: „Imam drugog posla. Možemo se naći kad budem imala vremena.“ Čak i kad sam imala slobodnog vremena, nisam ga tražila, već bih otišla da radim nešto drugo. Postepeno, braća i sestre u tri tima koja sam nazirala nisu mogli da sarađuju skladno, već su radili svako za sebe i retko diskutovali jedni s drugima. Naša okupljanja su bila manje živahna nego u ostalim crkvama i imali smo loše rezultate u širenju jevanđelja. U to vreme sam bila samosvesna, ali sam samo nalazila izgovore. Govorila bih da ne izbegavam saradnju s njim, već imam drugog posla i nemam vremena da razgovaram s njim. Jednom me je Kristofer pozvao na sastanak sa nadzornicima tri tima kako bismo napravili rezime i razgovarali o problemima koje imamo u svojim dužnostima. Pozivajući se na Božje reči, Kristofer je rekao: „Božje reči kažu da kad naiđemo na prekid u dužnostima, treba da zastanemo da rezimiramo probleme i prepoznamo odstupanja. Trenutno ne sarađujemo složno, svako radi po svom, mišljenja nam se ne slažu i nismo pružili istinsku podršku braći i sestrama, što je dovelo do zastoja u napretku u našem radu. Nadalje bi trebalo da više komuniciramo i diskutujemo i da radimo zajedno kako bismo dobro obavili posao.“ On i ostali su razgovarali i o dobrim metodama primene koje su druge crkve bile usvojile, ali ja nisam htela to da slušam i nastavljala sam da primenjujem na svoj način. Posledica toga je bila da rad koji sam ja nadzirala nije doneo rezultate puna tri meseca. Kasnije je pet predstavnika vlasti iz sela u kom sam živela došlo da me ispituje, pokušali su da mi pregledaju telefon i upozorili me da će me, ako me uhvate da širim jevanđelje u selu, poslati okružnoj vlasti da se oni pozabave mojim slučajem. Malo me je pomelo to što se desilo i pomislila sam: „Zašto bi se to dogodilo? Ovih nekoliko meseci sam imala loše rezultate u dužnosti i retko sam diskutovala o radu sa Kristoferom. Da li Bog koristi ovu situaciju da me podseti da izvučem pouke iz tih problema? Ako ne promislim i ne rešim probleme, možda neću još dugo obavljati ovu dužnost.“

Jednog dana, krajem avgusta, sastala sam se onlajn sa nekoliko saradnika da razmotrimo da li da ostanem u tom selu. Vođa tima me je pitao: „Nisi postigla nikakve rezultate u tom selu u poslednja tri meseca. Šta misliš da je razlog tome?“ Rekla sam da ne znam. Vođa tima je onda upitao: „Zar ne bi trebalo malo da razmisliš o ovom problemu? Braća i sestre kažu da postupaš svojevoljno i ne sarađuješ sa drugima. Nisi dostupna kad od tebe traže da razgovarate o poslu. Poslali smo te u ovo selo da motivišeš braću i sestre i da promovišeš rad na širenju jevanđelja, ali ti nisi uradila to što je trebalo.“ Drugi vođa tima je rekao: „Ako nisi obavila posao koji ti je dodeljen, onda treba da se vratiš!“ Osetila sam da crvenim i svaka njihova reč bila je kao šamar. U tom trenutku, želela sam samo da otpuzim u neki ćošak. Osećala sam da mi se čini nepravda. Nisam potpuno odbijala da sarađujem i nije samo moja greška što nismo postizali rezultate. Vlast nas je žestoko progonila, a bila sam zadužena i za druge projekte. Kako su mogli da kažu da nisam obavila ono što je trebalo? Vođa tima me je pitao da li imam neku ideju, ali ja nisam znala šta da kažem, već sam samo odgovorila: „Onda ću se vratiti.“ I brzo sam prekinula poziv. Kad sam prekinula vezu, sručila sam se na krevet i briznula u plač. Njihove reči su mi neprestano odzvanjale u glavi: „Šta još uvek radiš tamo ako nisi uradila to što je trebalo?“ i „Ako nisi obavila posao koji ti je dodeljen, treba da se vratiš!“ Što sam više razmišljala, sve sam više bivala negativna. U narednih nekoliko dana, neprestano sam se molila Bogu i moj vođa je razgovarao sa mnom i podržavao me. To mi je pomoglo da odagnam misli i razmislim o svom tadašnjem stanju. Pomislila sam: „U poslednje vreme sam sve radila sama. Kristofera sam gledala s visine i nisam htela da diskutujem o poslu s njim. Kad je probao da priča sa mnom o poslu, ja bih uvek rekla da sam zauzeta. Zapravo, samo nisam htela da on učestvuje u mom poslu. Jasno je da sam bila ogrezla u svojoj iskvarenoj naravi i odlaganju posla, ali kad su me orezali, ja sam im protivrečila i nisam pokazala nimalo razuma.“ Razmišljala sam koliko su mi puta braća i sestre rekli da samovoljno obavljam dužnost i ne diskutujem sa drugima. Bio je to ozbiljan problem, pa sam potražila odgovarajući odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Spolja posmatrano, može delovati kao da neki antihristi imaju pomoćnike ili partnere, ali činjenica je da, kad se nešto dogodi, ma koliko da su drugi ljudi u pravu, antihristi neće nikada poslušati šta oni imaju da kažu. Oni to ni ne uzmu u obzir, a kamoli da o tome raspravljaju ili da sa drugima u zajedništvu razgovaraju. Na druge uopšte ne obraćaju pažnju, kao da ih nema. Ako i slušaju šta drugi imaju da kažu, antihristi to čine samo reda radi ili izvode predstavu da drugi vide. Ali, kad dođe vreme za konačnu odluku, glavnu reč ipak imaju antihristi; sve tuđe reči su uludo izgovorene i nimalo se ne računaju. Na primer, ako je dvoje ljudi za nešto odgovorno i jedno od njih ima suštinu antihrista, šta se ispoljava u toj osobi? Šta god da se dešava, samo i jedino ta osoba jeste ona koja pokreće stvari, koja postavlja pitanja, koja stvari sređuje i koja pronalazi rešenje. Pritom, najveći deo vremena svog partnera ni o čemu ne obaveštava. Šta je taj partner u njenim očima? Nije joj nikakav zamenik, već običan dekor. U očima antihrista, njegov partner jednostavno ne postoji. Kad god se pojavi neki problem, antihrist o njemu razmisli i, kada odluči kako će se dalje postupiti, samo obavesti ostale da će tako biti učinjeno i nikome nije dozvoljeno da to dovede u pitanje. Koja je suština njegove saradnje sa drugima? U osnovi se sastoji u tome da on ima poslednju reč, da probleme nikada ne razmatra sa drugima, da za posao preuzima isključivu odgovornost i da svog partnera pretvara u običan dekor. Uvek deluje sȃm i nikada ni sa kim ne sarađuje. O svom poslu nikada ni sa kim ne raspravlja niti komunicira, često sȃm donosi odluke i sȃm rešava probleme, pa u mnogim slučajevima drugi ljudi saznaju da su stvari obavljene ili rešene tek onda kad je to delo i učinjeno. Drugi ljudi antihristu govore: ’O svim problemima moraš da razgovaraš sa nama. Kada si se bavio tom osobom? Kako si prema njoj postupio? Kako za to nismo znali?’ On ne daje nikakvo objašnjenje niti na to uopšte obraća pažnju; za njega partner nije ni od kakve koristi, već mu je prosto samo ukras ili dekor. Kada se nešto dogodi, on o tome razmisli, donese odluku i postupa kako mu se ćefne. Koliko god ljudi da se nalazi oko njega, oni za njega kao da ne postoje. Što se antihrista tiče, oni su samo prazan prostor. Imajući to u vidu, postoji li ijedan realni aspekt njegovog partnerstva s drugima? Ni slučajno, jer on samo reda radi obavlja stvari i glumata. Drugi mu kažu: ’Kad naiđeš na neki problem, zašto ne porazgovaraš o tome sa svima drugima, u zajedništvu?’ A on će na to: ’Šta oni znaju? Ja sam vođa tima, na meni je da o tome odlučim.’ Drugi će na to: ’Pa zašto sa svojim partnerom nisi porazgovarao o tome?’ A njegov odgovor glasi: ’Rekao sam mu i on o tome nema nikakvo mišljenje.’ Druge ljude koji nemaju mišljenje ili koji nisu u stanju da misle svojom glavom antihrist koristi kao izgovor da zamagli činjenicu da se ponaša kao da je sȃm svoj gospodar. A nakon toga ne dolazi nikakvo samoispitivanje. Takvoj vrsti osobe bilo bi nemoguće da prihvati istinu. U tome i jeste problem sa prirodom antihrista“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „8. stavka: Oni bi da drugi budu poslušni samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)“). Bog otrkiva kako antihristi postupaju svojevoljno, ne sarađuju sa drugima, sami odlučuju, uvek imaju poslednju reč, ne diskutuju o radu sa saradnicima i samo postupaju onako kako su sami odlučili. Oni ne usvajaju dobre predloge drugih ljudi i često ih omalovažavaju misleći da su njihove ideje sjajne. U očima antihrista, saradnici su gotovo kao pozadinska buka i rekviziti na sceni. Shvatila sam da sam se ponašala kao antihrist. Otkad sam počela da sarađujem sa Kristoferom, gledala sam ga sa visine zbog slabog kova, nižeg nivoa veština i manjka iskustva. Nisam želela da učestvuje u mom projektu. Smatrala sam da sam služila kao vođa duže od njega, da sam više toga razumela i da mogu sama da organizujem posao. Mislila sam da on ne može da pruži dobre predloge, pa je onda besmisleno diskutovati s njim. Kad me je pitao šta planiram u vezi s poslom, Opirala sam se i osećala sam kao da se postavlja iznad mene pitajući me odmah za napredak, pa sam ga prosto ignorisala. Kad se neki od braće i sestara nisu usuđivali da obavljaju dužnost plašeći se hapšenja, a Kristofer me pitao da li sam im pružila podršku, on je samo obavljao svoju obavezu, a ja sam nadmeno pomislila: „Šta on misli ko je, naređuje mi, a ni sam nije rešio problem?“ Kasnije, kad smo se sastali da rezimiramo probleme, braća i sestre su podelile neke puteve primene, ali ih ja nisam prihvatila. Pošto sam bila samovoljna, nisam sarađivala s drugima i prihvatala njihove predloge, nisam uspevala da ostvarim rezultate u svojoj dužnosti Uvek sam obavljala dužnost po svom nahođenju, radeći ono što ja mislim da je dobro i uopšte nisam sarađivala s drugima. To je dovelo do zaostajanja u radu. Činila sam zlo! Razmislivši o tome, prihvatila sam uputstva i orezivanje vođa tima. Moje ponašanje je već negativno uticalo na rad crkve. Da me nisu tako orezali, ne bih razmislila o sebi niti bih shvatila koliko je ozbiljan moj problem. Orezivanje je oblik Božje ljubavi!

Posle toga sam došla pred Boga da se pomolim i da tražim razlog što u dužnosti nisam sarađivala s drugima i uvek htela da imam zadnju reč. Kasnije sam našla odlomak Božjih reči koji govori upravo o mom stanju. Svemogući Bog kaže: „Možda ste svoju dužnost obavljali nekoliko godina, a da pritom niste ostvarili nikakav vidljivi napredak u pogledu svog život-ulaska, razumeli ste svega nekoliko površnih doktrina, nemate istinsko znanje o Božjoj naravi i suštini i niste napravili nikakav pomena vredan pomak – ako je to vaš današnji rast, čemu ćete biti skloni? Koje ćete iskvarenosti obelodaniti? (Nadmenost i uobraženost.) Hoće li se vaša nadmenost i uobraženost pojačavati ili će ostati nepromenjene? (Pojačavaće se.) Zbog čega će se pojačavati? (Zbog toga što ćemo sebe smatrati izuzetno podobnim.) A na osnovu čega ljudi procenjuju nivo sopstvene podobnosti? Na osnovu broja godina tokom kojih su obavljali određenu dužnost i na osnovu iskustva koje su pritom stekli, zar ne? A budući da je tako, zar nećete i vi postepeno početi da razmišljate u kontekstu dužine radnog staža? Primera radi, neki vaš brat već dugi niz godina veruje u Boga i već duže vreme obavlja neku dužnost, te je stoga on najpodobniji da govori; s druge strane, neka sestra je tek odnedavno ovde i, mada je donekle dobrog kova, još uvek je neiskusna u obavljanju te dužnosti i nije dugogodišnja vernica, te je stoga manje podobna da o tome govori. Osoba koja je najpodobnija da govori razmišljaće ovako o sebi: ’Pošto imam najduži staž, to znači da učinak mog obavljanja dužnosti zadovoljava merilo, moje je traganje dostiglo vrhunac, te ja stoga više ničemu ne treba da stremim niti u išta moram da ulazim. Dobro sam obavio svoju dužnost, manje-više sam dovršio ovo delo i trebalo bi da Bog bude zadovoljan.’ I tako ova osoba počinje da biva sve zadovoljnija sobom. Da li to pokazuje da je ona zakoračila u istina-stvarnost? Naprotiv, sasvim je prestala da napreduje. Još uvek nije stekla ni istinu ni život, ali sebe ipak smatra izuzetno podobnom, poziva se na svoj staž i čeka nagradu od Boga. Zar se time ne obelodanjuje nadmena narav? Ako nisu ’izuzetno podobni’, ljudi znaju da treba da budu oprezni i stalno sebe podsećaju da ne naprave neku grešku; čim poveruju da su izuzetno podobni, sve su nadmeniji, počinju da o sebi gaje visoko mišljenje i skloni su da budu samoljubivi. Zar u takvim trenucima nije verovatno da će od Boga zatražiti nagradu i krunu, kao što je to Pavle učinio? (Jeste.) Kakav je odnos između ljudi i Boga? To nije odnos između Stvoritelja i stvorenih bića. To je običan odnos trgovine. A u tom slučaju, ljudi nemaju nikakav odnos sa Bogom i Bog će od njih verovatno sakriti Svoje lice – što je opasan znak“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo u strahu od Boga može se ići putem koji vodi do spasenja“). Bog razotkriva kako će neko, ako ne traga za istinom i ne upoznaje sebe, pomisliti da ima kapital i iskustvo nakon nekog perioda obavljanja dužnosti i počeće da ističe svoju superiornost, da gleda na druge s omalovažavanjem, da bude pun nadmenosti, a da pritom ne traži istina-načela i ne sarađuje sa drugima u dužnosti. Ponaša se samovoljno, radi po svom nahođenju i ide putem opiranja Bogu. Otkako sam postala vernik, uvek sam obavljala dužnost i dve godine bila vođa. Mislila sam da sam dugo vernik, da sam sposobna i imam određeno radno iskustvo, pa sam postala nadmena. Rado sam gajila druge i proveravala njihov rad, ali sam bila nezadovoljna kad je Kristofer postao moj saradnik i počeo da učestvuje u mom radu. Stalno sam razmišljala da sam ga ja zalivala i oblikovala, da je njegov kov niži od mog i da je on tek na početku i nema dovoljno iskustva. Zato nisam htela da učestvuje u mom radu. Kad me je pitao da li sam pružila podršku novopridošlima i kakav mi je plan rada, smučilo mi se i odgovarala bih mu samo površno. Nisam mislila da treba da diskutujem s njim, a čak i kad bih diskutovala, on ne bi imao značajne predloge. Smatrala sam da mogu da radim bez njega pa nisam diskutovala i sarađivala s njim i većinu odluka i planova donela sam sama. Smatrala sam ga samo rekvizitom. Bog zahteva da učimo da sarađujemo sa drugima u svojim dužnostima što je ključno načelo za obavljanje dužnosti, ali sam ja ignorisala Božje zahteve i načela Božje kuće. Uvek sam smatrala da mi je dobro samoj, da mogu posao da obavljam sama i da ne moram da sarađujem ni sa kim. Mislila sam da sve mogu da odradim sama i da mi ne treba niko da nadzire moj rad. Koliko sam bila nadmena i samoljubiva. Zbog svoje nadmene naravi nisam se obazirala na druge, a u srcu nisam imala mesta za Boga. Nisam imala bogobojažljivo srce i išla sam putem antagonizma prema Bogu. Na početku, kad sam stigla u selo, bila sam puna vere i htela sam da ispunim dužnost i zadovoljim Boga. Nikad nisam ni pomislila da će se stvari ovako odvijati. Kako sam mogla da budem tako nadmena i bezosećajna? Nisam bila nimalo svesna pogrešnog puta kojim sam išla. Da sam tako nastavila, postala bih antihrist koji prekida Božje delo i na kraju bi me Bog raskrinkao i eliminisao, a moj život u veri bi bio završen. Shvativši sve to, uplašila sam se i tiho se pomolila Bogu: „Bože, prekunla sam rad crkve. Sada shvatam svoju iskvarenost i ozbiljnost svojih problema. Želim da se pokajem i ne želim da Ti se suprotstavljam svojom iskvarenom naravi.“

Razmišljala sam i o tome šta je bilo pogrešno u mojoj težnji da se fokusiram na kov i iskustvo ljudi u našoj interakciji. Šta je bio najvažniji aspekt moje dužnosti? Dok sam se borila s tim pitanjima, naišla sam na još jedan odlomak Božjih reči. Božje reči kažu: „U Božjoj kući, ma šta da radiš, ne sprovodiš svoj sopstveni poslovni poduhvat; to je delo Božje kuće, to je Božje delo. Znanje i svest o tome moraš stalno da imaš na umu uz reči: ’Ovo nisu moji lični poslovi; izvršavam svoju dužnost i ispunjavam svoju odgovornost. Obavljam crkveni posao. To je zadatak koji mi je Bog poverio i ja ga obavljam za Njega. To je moja dužnost, a ne moj privatni posao.’ Ljudi najpre treba ovo da razumeju. Ako se prema dužnosti odnosiš kao prema svojim ličnim poslovima i u svom postupanju ne tražiš istina-načela, te dužnost obavljaš shodno svojim ličnim motivima, gledištima i planu, tada ćeš najverovatnije grešiti. Prema tome, kako treba da postupiš ako si napravio vrlo jasnu razliku između svoje dužnosti i svojih ličnih poslova, i ako si svestan da je u pitanju jedna dužnost? (Treba da tražiš ono što Bog zahteva i da tražiš načela.) Tako je. Ako ti se nešto dogodi i ne shvataš istinu, ako imaš određenu predstavu, ali ti stvari i dalje nisu jasne, tad moraš da pronađeš braću i sestre koji shvataju istinu da sa njima u zajedništvu porazgovaraš; to je traženje istine i, povrh svega, to je stav koji treba da imaš prema svojoj dužnosti. O stvarima ne treba da odlučuješ na osnovu onoga što misliš da je primereno, pa da zatim samo presečeš i proglasiš stvar rešenom – time lako nastaju problemi. (…) Boga se ne tiče šta ti se svakodnevno dešava niti koliko si posla obavio, koliko si truda uložio – On zapravo posmatra kakav je tvoj stav prema tim stvarima. A na šta se odnose stav sa kojim obavljaš te stvari i način na koji ih obavljaš? Odnose se na to da li tragaš za istinom ili ne, kao i na tvoj život-ulazak. Bog posmatra tvoj život-ulazak, put kojim ideš. Ako ideš putem traganja za istinom i imaš život-ulazak, tokom obavljanja svojih dužnosti moći ćeš skladno da sarađuješ sa drugima i s lakoćom ćeš svoje dužnosti obavljati na odgovarajući način“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šta je primereno vršenje dužnosti?“). Božje reči su prilično jasne. Obavljanje dužnosti u Božjoj kući ne znači da stvari radimo po svom nahođenju i neuključivanje drugih ljudi. Naša dužnost je deo dela Božje kuće i ako radimo svojevoljno i ne sarađujemo, mogli bismo da prekinemo ili poremetimo to delo. Takođe sam naučila da Bog ne meri ljude po tome koliko su dugo u veri, koliko su posla obavili niti koliko iskustva imaju u dužnosti, već na osnovu njihovog stava prema istini, njihove orijentacije u dužnosti i na tome kojim putem idu u traganju za istinom. Ako ne bih tražila istinu, prihvatala dobre predloge drugih i ako bih uvek imala poslednju reč, ne bih imala dobre rezultate u svojoj dužnosti. Uvek sam naglašavala svoj navodni kov i to što sam vođa već neko vreme, kao i to da imam bogato iskustvo. Mislila sam da ću sa tim kvalifikacijama dobro ispunjavati dužnost i nikad nisam razmišljala o istina-načelima. Zapravo, iskustvo i kov nisu značili da imam istina-načelo; oni su samo bili oruđa koja sam mogla iskoristiti u dužnosti. Shvatila sam da sam iskustvo i kov posmatrala kao istina-načelo i da sam mislila da razumem istinu i da se ponašam u skladu sa načelom. Postajala sam sve nadmenija, s omalovažavanjem sam posmatrala braću i sestre i radila šta mi se prohte. Posledica toga bila je da nakon tri meseca rada nisam postigla nikakve rezultate. Bilo mi je jasno da za dobro obavljanje dužnosti nije važno koliko dugo je neko vernik, koliko je prethodno doprineo niti koliko iskustva ima. Ključno je tražiti istinu, ponašati se u skladu sa načelom i skladno sarađivati sa drugima.

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči koje su mi jasnije ukazale na put skladne saradnje sa drugima. Božje reči kažu: „Složna saradnja obuhvata brojne stvari. Jedna od njih jeste da se drugima makar dozvoli da govore i da daju drugačije predloge. Ako si zaista razuman, kakav god posao da obavljaš, pre svega moraš da naučiš da tražiš istina-načela i da samoinicijativno tražiš mišljenje drugih ljudi. Dokle god svaki od predloga razmatrate ozbiljno, a zatim probleme rešavate s jednim srcem i umom, suštinski ćete postići složnu saradnju. Time ćete u svojoj dužnosti nailaziti na sve manji broj teškoća. Kakvi god problemi da se pojave, biće ih lako rešavati i njima se baviti. U tome je efekat složne saradnje. Ponekad nastaju sporenja oko beznačajnih stvari, ali ona neće predstavljati problem sve dok ne utiču na posao. Međutim, kada je reč o ključnim stvarima i važnim pitanjima koja se odnose na rad crkve, da biste ih rešili, morate postići konsenzus i tražiti istinu. (…) Moraš da napustiš titule vođe, da pustiš prljavi oreol statusa, da sebe posmatraš kao običnu osobu, da se nađeš u istoj ravni sa drugima i da imaš odgovoran stav prema svojoj dužnosti. Ako se prema svojoj dužnosti stalno odnosiš kao prema zvaničnoj tituli i statusu, kao da si njome ovenčan, i ako zamišljaš da drugi postoje samo da bi radili za tebe i služili tvojoj poziciji, onda je to zaista problematično, a Bog će te se gnušati i bićeš mu odvratan. Ako veruješ da si jednak drugima, da si od Boga dobio samo nešto veći nalog i odgovornost, ako možeš da naučiš da sa drugima stojiš rame uz rame, ako možeš da se poviješ i zatražiš mišljenje drugih ljudi, ako možeš da iskreno, pomno i pažljivo saslušaš šta ti oni govore, tada ćeš sa drugima složno sarađivati. Kakav će se efekat postići tom složnom saradnjom? Taj efekat je ogroman. Dobićeš stvari koje nikada ranije nisi imao, a to su svetlost istine i stvarnosti života; otkrićeš tuđe vrline i učićeš iz njihovih najboljih osobina. I još nešto: ti druge ljude doživljavaš kao glupe, neuke, budalaste i nedorasle sebi, ali kada slušaš njihova mišljenja ili kad ti se drugi ljudi otvore, nesvesno otkrivaš da niko nije tako običan kao što ti misliš, da svi mogu da ponude razne misli i ideje i da svako ima svoje zasluge. Budeš li naučio da složno sarađuješ, ne samo da će ti to pomoći da učiš iz tuđih vrlina, nego ćeš time moći da otkriješ vlastitu nadmenost i samopravednost, pa ćeš prestati da fantaziraš kako si pametan. Kada sebe više ne budeš smatrao pametnijim niti boljim od drugih, prestaćeš da živiš u tom narcisoidnom stanju samoobožavanja. I to će te zaštititi, zar ne? To je lekcija koju treba da naučiš i to je korist koju treba da stekneš od saradnje s drugim ljudima“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „8. stavka: Oni bi da drugi budu poslušni samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)“). „Mislite li da je iko savršen? Ma kako da su snažni, sposobni i nadareni, ljudi ipak nisu savršeni. Oni moraju to da priznaju, jer to je činjenica, a to je ujedno i stav koji ljudi treba da zauzmu kako bi pravilno pristupali vlastitim zaslugama, odnosno svojim prednostima i manama; to je racionalnost koju ljudi treba da poseduju. S takvom racionalnošću moći ćeš pravilno da sagledavaš kako svoje, tako i tuđe prednosti i slabosti, a ona će ti omogućiti i da skladno sarađuješ s drugim ljudima. Ako si razumeo ovaj aspekt istine i ako možeš da uđeš u taj aspekt istina-stvarnosti, moći ćeš lepo da se slažeš sa svojom braćom i sestrama i da korišćenjem njihovih jačih strana poništiš sve svoje eventualne slabosti. Ma koju dužnost da obavljaš i ma šta da radiš, na taj način ćeš stalno bivati sve bolji u tome i imaćeš blagoslov od Boga“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da sa saradnicima treba da budemo na istom nivou i da ih pažljivo slušamo. kao i da pitamo o onom što ne razumemo. Ovakvom primenom možemo da otkrijemo kvalitete braće i sestara i ono u čemu su bolji od nas. Tada ih nećemo posmatrati s visine i prestaćemo da se ponašamo tako sebično i samovoljno. Takođe bi trebalo da bolje razumemo sebe i da prestanemo da sebe smatramo uzvišenijima. Moramo da naučimo da prepoznamo tuđe kvalitete i da imamo pravi stav prema njihovim slabostima. Kad pogledam u prošlost, uprkos tome što sam kao vođa služila dve godine, nisam bila telentovana za širenje jevanđelja i trebala mi je podrška kad proveravam rad na širenju jevanđelja. Što se tiče Kristofera, on nije dugo bio u veri, ali je uvek širio jevanđelje, imao sjajne rezultate i preobratio je mnoge ljude. Imao je više iskustva kad je u pitanju širenje jevanđelja i zato je trebalo da aktivno tražim njegovu pomoć. Isto tako, Kristofer je bio vrlo odgovoran u svojoj dužnosti, podnosio teret u svom radu, aktivno me je tražio da rezimiramo naš rad i primenjivao dobru praksu iz drugih crkava. Sve su to bili kvaliteti iz kojih je trebalo da učim. Bila sam prenadmena i nisam umela da prepoznam Kristoferove kvalitete, čak sam ga gledala s visine. Nisam prihvatala njegove predloge niti ga puštala da učestvuje u mom radu. Nisam bila ništa, a ipak sam bila tako samouverena. Kakva je to sramota. Nisam bila nimalo svesna sebe. Da sam mogla ranije da dobro sarađujem sa Kristoferom, rad ne bi kasnio. Kad pomislim na to, duboko se kajem. Moji prestupi u prošlosti bili su nepopravljivi, ali sam bila voljna da nadalje svoju dužnost obavljam dobro. Diskutovala sam i komunicirala s drugima kad bih naišla na probleme, interesi crkve su mi bili na prvom mestu, naučila sam da sarađujem sa drugima i prestala da se krećem starim putem.

Kasnije sam otišla iz tog sela. Bili su mi dodeljeni drugi projekti i dobila sam novog saradnika. Ovog puta sam sarađivala sa sestrom Minom. S radošću sam skladno sarađivala s njom kako bismo dobro obavile svoje dužnosti. Potom sam polako počela da uočavam da iako je Mina starija od mene, ona nije bila u veri i nije obavljala dužnost tako dugo kao ja. Još uvek nije imala iskustva u nadgledanju i proveri rada. Ponekad bi mi dolazili braća i sestre i govorili o nekim njenim problemima. Moja nadmena narav ponovo je počela da se javlja. Počela sam da mislim da imam ključnu ulogu u našem radu i da je sestra Mina tu samo zbog primene. Jednom, kad sam morala da napišem ponudu za posao, naš vođa je posebno naglasio da zajedno treba da diskutujemo o radu, ali sam ja pomislila: „Ovo nije težak zadatak. Lako mogu da ga odradim sama i nema potrebe da obe radimo na tome. Nije to nešto što ne mogu da uradim sama.“ Nakon okupljanja, želela sam da sama nastavim sa radom, ali me je Mina odmah pozvala i znala sam da želi da prodiskutujemo. Nisam bila raspoložena za to, pa se nisam javila na telefon. Nakon toga sam pomalo osetila krivicu. Pomislila sam kako su moja nadmenost i odsustvo volje da sarađujem sa Kristoferom ometale rad. Ako bih tako nastavila, to bi sigurno uticalo na naš rad. Zato sam se pomolila Bogu govoreći: „Bože, Mina me je proaktivno tražila da diskutujemo o radu, ali sam ja bila nadmena i nisam htela da sarađujem s njom. Bože, ne želim da se i dalje ponašam tako svojevoljno i ometam rad crkve. Vodi me da ne živim prema svojoj nadmenoj naravi i da skladno sarađujem s Minom.“ Tada sam se setila odlomka Božjih reči: „Morate da postignete skladnu saradnju u svrhu Božjeg dela, za dobrobit crkve, i tako podstaknete svoju braću i sestre da napreduju. Treba da sarađujete jedni s drugima, da se međusobno ispravljate i dođete do boljeg rezultata rada, kako biste pokazali razumevanje prema Božjim namerama. To se zove prava saradnja, i samo oni koji se uključe u nju zadobiće pravi ulazak“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Služite kao što su Izraelci služili“). Božje reči su ostavile snažan utisak na mene. Da bih dobro obavljala dužnost, morala sam da naučim da sarađujem sa Minom i da prestanem da živim vođena svojom nadmenom naravi i samovoljom. Zato sam pozvala Minu i disutovala o planovima za naš dalji rad. Mina je sa mnom podelila svoje ideje i učinile su mi se prilično dobre, tako da sam ih na kraju primenila. Začas smo osmislile plan zajedno, mnogo brže nego što sam to ranije sama mogla da uradim. Bila sam zaista srećna. Nije to bilo neko veliko postignuće, ali sam se osećala sjajno što nisam postupila po svojoj volji, već u skladu sa Božjim rečima. Nakon toga sam naučila da sarađujem sa braćom i sestrama i zaključila sam da su nam rezultati rada bili sve bolji iz meseca u mesec. U srcu sam zahvaljivala Bogu!