Draga Lin Ji,

Primila sam tvoje pismo. Vreme tako brzo prolazi. Dok trepneš, prošlo je skoro godinu dana od kada smo se videle. U tvom pismu me pitaš šta sam do sada zadobila izvršavajući dužnost. Na trenutak nisam znala ni odakle da počnem, ali najupečatljivije iskustvo je bilo kada su mi dodelili nove dužnosti, zbog čega sam zadobila izvesno poznavanje svoje prirode, koja se prepušta udobnosti i spokojstvu. Sada se sigurno pitaš šta sam doživela. Dopusti mi da ti sve ispričam.

U januaru ove godine, bila sam zadužena za rad na izradi tekstova. Pošto sam bila nova u toj ulozi, nisam savladala mnoga načela niti sam znala kako da je obavim. Učila sam i vežbala sa jednom sestrom sa kojom sam zajedno radila. Obično sam preuzimala inicijativu da istražim rad različitih grupa. Kasnije je svaka od tih grupa tražila savet po mnogim pitanjima i morala sam da pišem pisma kako bih razgovarala u zajedništvu i pozabavila se njihovim stanjima, kao i odstupanjima u njihovom radu. Svaki dan sam bila zauzeta od jutra do kasno u noć. Kako je vreme prolazilo, počela sam da pomalo gunđam u srcu: „Kako bih razrešila ta stanja, moram pažljivo da razmislim o osnovnom uzroku svakog od tih problema i da pronađem odgovarajuće Božje reči i načela, što zahteva dosta razmišljanja. Baš je iscrpljujuće!” Nisam želela da toliko naprežem mozak sve vreme, pa sam se nadala da će braća i sestre postavljati manje pitanja. Tako bih mogla malo da se opustim. Kasnije su još dve sestre počele da rade sa nama. Bila sam veoma srećna, misleći da će to smanjiti moj obim posla i da onda neću morati toliko da brinem niti da se toliko umaram. Ponekad, kada bih videla da su neki brat ili sestra u lošem stanju i da su rezultati njihovog rada sve slabiji, mislila sam da bi trebalo da brzo razgovaram sa njima kako bi to razrešila. Međutim, onda bih takođe pomislila: „Ne mogu ni da potpuno prozrem njihove probleme. Moraću da potrošim vreme na razmišljanje i da pronađem odgovarajuće Božje reči i načela. To će biti previše zamorno! Bolje bi bilo da pustim sestre koje sarađuju sa mnom da to razreše.” Tako da se nisam više zamarala tim problemima. Isto tako, kad god bih se susrela sa bilo kakvim složenim problemom, mislila sam da je pretežak i prebacila bih ga svojim saradnicama. Nosila sam sve manje i manje breme u svojim dužnostima, samo sam sledila rutinu i svakodnevno sam obavljala svoje dnevne zadatke. Kada bi mi bilo dodeljeno više posla ili kada bi on bio teži, uznemirila bih se. Bila sam fokusirana jedino na obavljanje jednostavnih zadataka i nisam ulagala napor u stremljenje ka istini, što je dovelo do toga da nisam mnogo napredovala. Moje saradnice su ukazale na to da nemam osećaj za breme u svojoj dužnosti i savetovale su me da razmislim o tome i da to razrešim. Međutim, ja to nisam ozbiljno shvatila. Postepeno mi je postajalo sve teže i teže da jasno sagledam probleme i često bih zadremala, a efikasnost mog rada se dosta smanjila.

Kasnije su starešine primetile da nemam osećaj bremena u svojoj dužnosti i da ne postižem rezultate, pa sam otpuštena. Tek tada sam počela da promišljam o sebi. Jednog dana sam pročitala ove Božje reči: „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, on je poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, on nije ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni, samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Kada sam videla ove pojmove u Božjim rečima – „beskorisni ljudi”, „invaliditet drugog stepena”, „zveri”, „nisu sposobni za službovanje” i „ne zaslužuju da žive” – to mi je probolo srce. Osetila sam Božje gađenje prema lenjim ljudima. Bog me je uzvisio i pokazao mi blagodat dozvolivši mi da obavljam dužnost nadzornice, kako bih mogla da vežbam korišćenje istine za razrešavanje problema. Bez obzira na to koliko sam mogla da razgovaram i razrešavam, trebalo je da dam sve od sebe da to uradim; to je bila odgovornost koju je trebalo da ispunim. Međutim, kada bih videla da su stanja braće i sestara loša i da su rezultati njihovog rada postajali slabiji, mislila sam da je previše naporno i mentalno iscrpljujuće to razrešiti, pa sam jednostavno prebacivala taj posao drugim ljudima. Čak nisam radila ni ono što je bilo u okviru mojih mogućnosti. Kada bih se susrela sa složenijim problemima, mogla sam jasno da razrešim neke od njih uz pažljivo promišljanje, ali nisam želela da uložim napor i da platim ceh, pa sam koristila izgovore poput „nisam mogla to da prozrem” ili „nisam znala kako” kao razlog zbog kojeg bih prebacila taj posao sestrama sa kojima sam radila. Svakodnevno sam obavljala samo neki jednostavan posao i nisam imala ni trunku odgovornosti prema svojoj dužnosti, već sam besciljno lutala svaki dan. Zar nisam bila običan parazit u Božjoj kući? Pomislila sam na to kako neka braća i sestre nemaju baš dobar kov, ali su u stanju da ulože srce u obavljanje svoje dužnosti i daju sve od sebe, pa je njihov stav prema dužnostima prihvatljiv Bogu. S druge strane, moj kov nije tako loš i bila sam u stanju da razrešim neke probleme, ali sam uvek cenila telo, prepuštala sam se udobnosti i čak nisam bila voljna da se trudim i da istrpim poteškoće kada sam obavljala dužnost. Zaista nisam imala savest niti razum. Kako sam ja bila podobna da budem nadzornica! Bog je mrzeo moj stav prema dužnosti i gadio ga se. Kada bi se to nastavilo, čak ne bih bila u stanju da dobro službujem, Bog bi me se gnušao, odbacio bi me i isključio. Shvativši to, pomolila sam se, voljna da zaista promislim o sebi.

Nakon toga sam razmišljala: šta je bio osnovni uzrok toga što sam se stalno prepuštala udobnosti i što nisam bila voljna da brinem i da istrpim poteškoće? Onda sam videla ove Božje reči: „Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali kvare njihova srca do te mere da su postali varljivi, kukavice i prezira vredni. Ne samo da im nedostaje snaga volje i odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Njima nedostaje bilo kakva odlučnost koja prevazilazi sebe, i povrh toga, oni nemaju nimalo hrabrosti da se otarase ograničenja ovih mračnih uticaja. Misli i životi ljudi su toliko truli da je njihovo stanovište u pogledu verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratno, pa čak i kada ljudi govore o svojim pogledima na verovanje u Boga, naprosto je nepodnošljivo slušati ih. Svi ljudi su kukavice, nesposobni su, prezira su vredni i osetljivi. Oni ne osećaju gađenje prema silama tame, i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, oni čine sve da ih prognaju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). „Zar se zadovoljavaš životom pod uticajem Sotone, u miru i radosti, i sa ponešto telesne utehe? Nisi li ti najniži od svih ljudi? Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne tragaju za tim da ga zadobiju; to su ljudi koji se prepuštaju telesnim stvarima i uživaju u Sotoni. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne streme ka istini, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? Ono za čim ti stremiš jeste da zahvaljujući veri u Boga stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji konji i volovi dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono za čim ti stremiš. Ti stremiš samo ka tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nezgode, da te vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li takva kukavica kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima srca, ima duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Iz Božjih reči sam razumela da sam stalno stremila ka telesnoj udobnosti jer sam sledila izreke „život je samo dobra hrana i lepa garderoba”, „život je kratak, pa uživaj dok možeš”, „budi dobra prema sebi”, „današnje vino pij danas, a o sutrašnjem danu brini sutra”, „život je kratak, zašto bi ga sebi otežavala?” i druge slične sotonske filozofije, koje se tiču fizičke udobnosti, kao najvećeg stremljenja u životu. Pod kontrolom tih pogrešnih gledišta, stalno sam stremila ka udobnosti, misleći da ljudi treba da budu dobri prema sebi i da ne rade previše naporno. Kada sad razmislim o tome, moji roditelji su me kod kuće razmazili od malena. Sve su radili za mene, kako ne bih morala da brinem ni o čemu, pa sam odrasla kao cvet u staklenoj bašti, pod njihovom brižnom zaštitom. Pošto sam bila navikla na udoban život, uvek sam se plašila da uložim napor i da ću se iscrpeti. Kada sam bila na fakultetu, videla sam da neke kolege vredno rade i uče do kasno u noć kako bi se pripremili za postdiplomske studije, ali ja sam osećala prezir prema tome. Mislila sam: „Život traje samo nekoliko decenija. Zašto bih se toliko umarala? Dovoljna je diploma osnovnih studija. Samo treba pronaći posao koji nije previše zamoran i koji se pristojno plaća.” Kada sam došla u crkvu da izvršavam svoju dužnost, i dalje sam tako mislila. Stalno sam se prepuštala udobnosti i nisam bila voljna da uložim ikakav napor niti da se mučim. Kad god bih se susrela sa složenim ili teškim zadacima, prebacila bih ih drugima. Odabrala bih lake zadatke i izbegavala bih teške, tako da sam veoma sporo napredovala. Bila je tako velika čast to što me je Božja kuća negovala da izvršavam starešinsku dužnost, ali ja to nisam cenila i stalno sam slušala svoje telo. Kada bih videla da se braća i sestre osećaju negativno i da je efikasnost njihovog rada sve slabija, nisam marila i čak sam teške zadatke prebacivala drugima. Uopšte nisam ispunjavala svoje obaveze. Bila sam tako sebična i ogavna! Stalno sam se prepuštala udobnosti, birala lake dužnosti umesto teških i bila sam ljigava i lažljiva. Pošto nisam ulagala nikakav napor, takođe nisam ni napredovala. Bilo mi je sve teže i teže da jasno sagledam probleme i čak nisam mogla da se nosim ni s onim što sam nekada dobro radila. Kao što je Gospod Isus rekao: „Ko ima, njemu će se dodati i izobilovaće, a onome koji nema, oduzeće se i to što ima” (Matej 13:12). Pomislila sam na to kako se Bog nada da odrasli mogu da preuzmu odgovornost, da se fokusiraju na prave stvari i da izvršavaju prave dužnosti, ali moje srce je bilo fokusirano samo na fizičku udobnost. Cenila sam fizičku udobnost iznad svega, postala sam sve više dekadentna i izopačena i svakim danom sam gubila sve više ljudskog obličja. Nisam mogla da nastavim tim pogrešnim putem. Morala sam da tragam za istinom da bih razrešila svoju iskvarenu narav i da bih izvršavala svoju dužnost kako treba.

Onda sam pročitala još Božjih reči: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u obavljanju dužnosti stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. (…) Sa jedne strane, reč je o obavljanju dužnosti stvorenog bića. Sa druge strane, radi se o tome da, u okviru svojih mogućnosti i sposobnosti, učinite ono najbolje što možete, makar da dostignete ono stanje u kome sebi nećete ništa prebacivati, u kome ćete imati čistu savest i u kome ćete biti prihvatljivi u očima drugih. Kao dodatni korak, bez obzira na to u kakvoj si porodici rođen, koliko si obrazovan ili kakvog si kova, tokom svog života moraš posedovati određeno razumevanje načela koje ljudi u životu treba da shvate. Recimo, kakvim putem ljudi treba da idu, kako treba da žive i kako da žive smislenim životom – treba makar da istražiš ponešto od istinske vrednosti života. Ovaj život se ne sme živeti uzalud i čovek na zemlju ne sme doći uzalud. Sa druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Ne govorimo o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili obaveze; ali treba da postigneš makar nešto” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Iz Božjih reči sam razumela da vrednost života nije u jedenju, pijenju, zabavljanju i ugađanju telu, već u ispunjavanju dužnosti stvorenog bića i zadobijanju Božjeg odobravanja. Bog je uredio da se rodim u poslednjim danima, da čujem Njegov glas i da izvršavam svoju dužnost, a to je prilika koja se pruža jednom u životu. Bog ne želi da se prepuštam udobnosti, da vodim život osrednjosti i da protraćim svoj život. Bog se nada da mogu da stremim ka istini i da dobro izvršavam svoju dužnost, kako bih mogla da postignem promenu u naravi, da me Bog spasi i da proživim život u pravom ljudskom obličju. Razmišljajući o tome kako se nisam fokusirala na život-ulazak, kako sam samo letimice čitala Božje reči, moje životno iskustvo je bilo površno, a moje razumevanje istine ograničeno. Nisam mogla da jasno da sagledam stanja i poteškoće svoje braće i sestara, što je pokazalo da ne razumem istinu ovog aspekta. To je bio trenutak kada je trebalo da tragam i da se opremim istinom, a kada bih mogla da razvijem stvaran osećaj bremena kako bih tragala za istinom i pronašla Božje reči, razumela bih više istine i brže bih rasla u životu. Međutim, samo zarad prolazne udobnosti i uživanja, propustila sam toliko prilika da zadobijem istinu, čime sam ometala svoj život-ulazak. Žalila sam zbog toliko stvari u svojoj dužnosti. Zaista sam bila glupa i budalasta! Sada sam konačno shvatila da ma koliko možda uživala u fizičkoj udobnosti, to će biti samo privremeno i nema nikakvu stvarnu vrednost, i da, kad ne bih tragala za istinom kako treba, kad bih stalno bila površna u svojoj dužnosti i stalno pokušavala da prevarim Boga, jednostavno bih na kraju bila razotkrivena i isključena, što bi dovelo do večne kazne, a tada mi nikakvo žaljenje, plakanje ni škrgutanje zubima ne bi pomoglo.

Kasnije, tokom svojih duhovnih posvećenosti, fokusirala sam se na čitanje Božjih reči koje se odnose da razrešavanje moje želje za prepuštanjem udobnosti i zabeležila sam ono što sam razumela. Dva meseca kasnije, nadzornica je uredila da ponovo izvršavam svoju dužnost i ja sam bila veoma zahvalna. Kada sam otkrila da je moj zadatak da nadzirem jednu crkvu, bila sam šokirana. Ta crkva je imala mnogo pridošlica i mnogo problema i rešavanje tih problema bi zahtevalo mnogo napora. Međutim, onda sam pomislila na to kako sam u prošlosti uvek pokušavala da izbegnem brige i kako sam probleme prebacivala drugima. Sada, time što mi je dodeljeno da nadzirem ovu crkvu, Bog mi je dao priliku i omogućio mi je da vežbam da razgovaram o istini i da rešavam probleme. To je sve bilo da bih nadomestila svoje nedostatke i bilo je veoma korisno za moj život-ulazak. Zato sam prihvatila taj zadatak. U početku sam mogla da ga obavljam aktivno, ali nakon nekoliko rundi razgovora, kada rezultati nisu bili očigledni, obeshrabrila sam se. Mislila sam da je to sve preteško i stresno. Kada sam tako razmišljala, shvatila sam da ponovo vodim računa samo o svojim fizičkim interesima, pa sam jela i pila Božje reči koje se odnose na moje stanje. Jedan odlomak Božjih reči me je zaista dirnuo. Bog kaže: „Ljudi koji iskreno veruju u Boga rado obavljaju svoju dužnost, a da ne obračunavaju vlastite dobitke i gubitke. Bez obzira na to da li si ti neko ko stremi istini, moraš da se oslanjaš na svoju savest i razum i da zaista uložiš napor kada obavljaš svoju dužnost. Šta znači zaista uložiti napor? Ako se zadovoljavaš samo time što ćeš uložiti neki simboličan napor i istrpeti malu fizičku teškoću, a da pritom uopšte ne shvataš ozbiljno svoju dužnost, niti tragaš za istina-načelima, onda to nije ništa više od površnosti – to nije stvaran napor. Pri ulaganju napora, ključno je uneti se u to srcem, u srcu se bojati Boga, voditi računa o Božjim namerama, užasavati se pobune protiv Boga i povređivanja Boga i podnositi sve poteškoće kako bi mogao dobro da obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu: ako na taj način imaš bogoljubivo srce, moći ćeš ispravno da obavljaš svoju dužnost. Ako u tvom srcu nema straha od Boga, nećeš osećati nikakav teret dok obavljaš svoju dužnost, nećeš biti nimalo zainteresovan za nju i neizbežno ćeš biti površan, radićeš mehanički bez ikakvog stvarnog efekta – što ne spada u obavljanje dužnosti. Ako zaista osećaš teret i osećaš da je obavljanje dužnosti tvoja lična odgovornost, a da, u suprotnom, nisi sposoban da živiš i da si zver, da tek ako ispravno obavljaš svoju dužnost, zaslužuješ da se zoveš ljudskim bićem i možeš da se suočiš sa sopstvenom savešću – ako imaš taj osećaj tereta kada obavljaš svoju dužnost – onda ćeš sve moći da radiš savesno, moći ćeš da tragaš za istinom i da radiš stvari u skladu s načelima i na taj način ćeš moći da ispravno obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu. Ako si dostojan zadatka koji ti je Bog dao i svega što je Bog žrtvovao za tebe, kao i Njegovih očekivanja od tebe, onda to zaista predstavlja ulaganje napora” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Iz Božjih reči sam shvatila da su oni koji voljno i verno izvršavaju svoje dužnosti pravi ljudi Božje kuće. Oni ne razmišljaju o ličnim fizičkim interesima, već plaćaju stvarnu cenu i pri tom ulažu sav svoj napor. Takvi ljudi su odgovorni i pouzdani i to su ljudi koji imaju savest i razum. Iako možda moraju da istrpe fizičku patnju, mogu da ugode Bogu, da postignu unutrašnji mir i da žive smislen život. Za razliku od njih, kada je rad bio težak i rezultati nisu bili dobri, ja sam mislila da je posao pretežak i stresan, pa bih počela da razmišljam o sopstvenoj udobnosti i želela bih da se povučem. Kada sam se prepuštala udobnosti, izbegavala teške dužnosti u korist lakih i ponašala se lukavo, iako moje telo nije patilo, moje srce je bilo mračno. Nisam mogla da osetim Božje prisustvo niti sam imala mir ili radost. Nisam želela da opet tako završim. Morala sam da se prema svojoj dužnosti odnosim sa iskrenim srcem i bez obzira na to koliko sam mogla da sarađujem, morala sam da dam sve od sebe i da ispunim svoje obaveze. Zato sam tragala za istinom i razgovarala, kako bih se pozabavila gledištima i poteškoćama svoje braće i sestara. Nakon izvesnog vremena, postignut je napredak u radu i ja sam iz dubine duše zahvalila Bogu. Kasnije, kada bih se susrela sa nekim stvarima, svesno bih se pobunila protiv svog tela. Iako je bilo mnogo posla svakog dana i iako nisam imala nimalo slobodnog vremena, nisam se osećala istrošeno. Postupajući na taj način, osećala sam da sam bliža Bogu i pronašla sam neke nove načine da sarađujem u svojoj dužnosti. Pronašla sam mir i spokoj u srcu tako što sam postupala u skladu sa Božjim rečima.

Za sada toliko. Da li si i ti mnogo zadobila ove godine? Slobodno mi piši i podeli sa mnom šta si zadobila i razumela.

Iskreno tvoja,

Bai Lu

15. oktobar 2023. godine