U avgustu 2022. sam sarađivala sa Liju Sjuen i Džang Ći na pravljenju video-zapisa. Pošto sam bila nova u pravljenju video-zapisa i nisam poznavala neka načela, Liju Sjuen, vođa tima, mi je često pomagala. Bile smo otprilike istih godina i imale smo zajednička interesovanja, tako da smo se brzo upoznale i izgradile dobar odnos.

Jednom je Džang Ći naišla na složene probleme dok je pravila video-zapis i zamolila je Liju Sjuen za pomoć. Liju Sjuen je analizirala probleme i razgovarala o njima sa njom, ali je i sa završenim video-zapisom Džang Ći bilo nekih problema. Liju Sjuen je tada prezirno rekla: „Već smo razgovarale o ovome juče, a ti si ipak napravila ovakav video-zapis!” Videvši da se Džang Ći osetila pomalo sputano i da je sagnula glavu ne govoreći ništa, pomislila sam: „Pristup Liju Sjuen bi povredio Džang Ći. Trebalo bi da mirno komuniciramo kada naiđemo na probleme, što bi brže dovelo do poboljšanja.” Razmišljala sam o tome da porazgovaram sa Liju Sjuen, ali sam oklevala, misleći, „Ako Liju Sjuen to prihvati, to je u redu. Ali, ako to ne učini i uzvrati mi, dovodeći me u nezgodan položaj, bilo bi mi tako neprijatno! Šta ako Liju Sjuen smatra da sam na strani Džang Ći i prestane da me simpatiše? Kako ću se slagati s njom u budućnosti? Zaboravi. Možda je bolje da ništa ne govorim.” Kasnije je Liju Sjuen takođe shvatila da je razotkrila nadmenu narav, ali ona je to samo priznala, a nije istinski razumela sebe. Razmišljala sam o tome da razgovaram sa njom, ali sam ponovo oklevala kada su mi reči bile navrh jezika: „Već je priznala da je nadmena. Ako ponovo ukažem na to i porazgovaram sa njom, da li će ona misliti da su moji zahtevi prema njoj preveliki? Šta ako ona razvije predrasude prema meni? Bolje pusti to.” I tako je ta stvar prošla na taj način. Još jedanput je naš tim napravio video koji nije dorastao standardu. Kao vođa tima, Liju Sjuen nas nije usmerila na to da otkrijemo uzroke. Nekoliko dana kasnije, druga braća i sestre su izvršili analizu i komunicirali su sa nama na osnovu načela. Tek tada sam shvatila u čemu je problem. Predložila sam da požurimo i naučimo o ovom aspektu tehničkih veština. Međutim, Liju Sjuen to nije shvatila ozbiljno, rekavši da je ranije proučavala ovaj aspekt tehničkih veština i da ga već zna, tako da nije organizovala da mi učimo o tome. Primetila sam ležeran stav Liju Sjen prema tehničkim naukama. Očigledno da ona nije bila vešta u tome, ali je bila zadovoljna sobom i nije želela da uči. A kao vođa tima, ona nije sumirala odstupanja. Htela sam da razgovaram sa njom o njenim problemima, ali onda sam pomislila: „Hoće li se Liju Sjuen osećati posramljeno ako ovo kažem? Šta ako povredim njen ponos i ona razvije predrasude prema meni?” Stoga joj nisam ništa rekla i još jednom sam prećutala. Kasnije, kada je naša nadzornica upitala za moje stanje, želela sam da joj napišem ove stvari. Ali sam se zabrinula: „Ako Liju Sjen to vidi, da li će ona reći da sam joj zabila nož u leđa umesto da joj u lice ukažem na njene probleme i da sam iskoristila to što sam pisala o svom stanju da prijavim njene probleme? Ako Liju Sjuen ima negativno mišljenje o meni, kako ću se slagati s njom u budućnosti?” Uz ove brige, uopšte nisam ni spomenula probleme Liju Sjuen. Na prvi pogled, Liju Sjuen i ja smo ćaskale i smejale se zajedno, ali kad god sam imala potrebu da ukažem na njene probleme, stalno bih nagađala njen odgovor. Čak i kada sam jasno videla njene probleme, nisam se usudila da govorim iskreno. To je bilo tako jadno i sputavajuće! Tokom tog perioda, često sam se molila Bogu, tražeći Njegovo prosvećenje i vođstvo da razumem sebe i oslobodim se okova svoje iskvarene naravi.

Jednog dana, tokom razgovora o našem stanju, Liju Sjuen je spomenula da među nama nedostaje istinskog zajedništva. Istakla je da sam ja sklona tome da ugađam ljudima, rekavši da retko spominjem njene probleme čak i ako ih vidim. Rekla je i da joj je potreban tuđ ukor i pomoć, a dok je govorila, tužno je plakala. Čuvši reči Liju Sjuen, osetila sam dubok samoprekor i bol. Ispostavilo se da sam ja u njenim očima bila osoba koja mnogo ugađa ljudima, a ona nije imala toliki otpor prema istini kao što sam ja mislila. Zašto nisam mogla da nateram sebe da kažem neku reč i ukažem na njene probleme ili ih razotkrijem? Jela sam i pila Božje reči koje su usmerene na ovaj problem. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kada komunicirate sa svojom braćom i sestrama, da biste od toga imali neke koristi, morate im otvoriti svoje srce i morate im se poveravati. Još je važnije da pred ljudima otvarate srce i da im se poveravate dok obavljate svoju dužnost; jedino tako ćete moći dobro da sarađujete s njima. (…) U međusobnoj komunikaciji dve osobe, ponekad dolazi do sukoba njihovih ličnosti ili do nepoklapanja njihovih porodičnih okruženja, porekla ili ekonomskog stanja. Pa ipak, ako te dve osobe mogu jedna drugoj da otvore svoje srce i da potpuno otvoreno razgovaraju o svojim problemima, da komuniciraju bez laži i prevare, ako jedna drugoj mogu da pokažu svoje srce, moći će na taj način da postanu iskreni prijatelji, odnosno prisni drugovi. Možda će neka osoba, kad se suoči s poteškoćama, tražiti da vidi jedino tebe, verujući da samo ti možeš da joj pomogneš. Čak i ako je tom prilikom budeš prekorio, ona se neće posvađati s tobom, zato što zna da si ti jedna poštena osoba iskrenog srca. Pošto ti u potpunosti veruje, moći će da razume šta god da joj kažeš i ma kako da se prema njoj poneseš. Možete li da budete takvi ljudi? Jeste li takvi? Ako nisi takav, znači da nisi pošten čovek. Kad komuniciraš s drugima, najpre moraš da im pokažeš svoje pravo srce i svoju iskrenost. Ako čovek, dok stupa u kontakt, razgovara i sarađuje s drugim ljudima, koristi reči koje su površne, bombastične, prijatne za uvo, laskave, neodgovorne i izmišljene, ili se pak drugima obraća samo zato da bi zadobio njihovu naklonost, to znači da su njegove reči lišene svake verodostojnosti i da u njima nema ni trunke iskrenosti. To je, naprosto, njegov način komunikacije s drugim ljudima, ko god da je u pitanju. Srce takvog čoveka nije pošteno. To nije pošten čovek” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Iz Božjih reči sam shvatila da, iako sam videla da Liju Sjuen sputava druge svojom nadmenom naravi i ležernim pristupom tehničkim studijama, nisam ništa rekla da bih je ispravila ili pomogla joj. To je bilo zbog moje lažljive prirode i preterane opreznosti prema drugima. Brinula sam se da, kad Liju Sjuen ne bi prihvatila moje predloge i kad bi razvila predrasude prema meni, bi to uništilo naš odnos. Razmišljajući o prošlim dešavanjima, kada bi Liju Sjuen videla moje probleme, obično bi mi direktno ukazala na njih, što je za mene bila prava pomoć. Ali, ja sam bila veoma oprezna s njom. Čak i ako bih identifikovala njene probleme, nikada nisam razgovarala sa njom o tome niti sam joj ukazala na njih, već sam samo pokazivala svoju lažnu spoljašnjost, bez ikakve iskrenosti. Zaista sam bila lažljiva! Mislila sam da je ukazivanje na probleme drugih uvredljivo i da bi ih to povredilo, ali ovo gledište je bilo pogrešno. U stvari, kada vidimo da drugi ljudi razotkrivaju svoju iskvarenost, trebalo bi da budemo jednostavno iskreni i da im otvorimo svoje srce, i da im odmah ukažemo na probleme. To će im pomoći da razmisle o sebi i da isprave odstupanja, a sprečiće i gubitke u crkvenom radu. To je način da se pomogne drugima. Shvatila sam da su moja gledišta na stvari potpuno iskrivljena i da uopšte nisu u skladu sa istinom. Kasnije sam sa Liju Sjuen podelila svoje mišljenje o njenim problemima koje sam uvidela. Nadzornik je takođe u pismenom obliku besedio kako bi pomogao Liju Sjuen.

Posle nekog vremena, Liju Sjuen je počela da razume svoju iskvarenu narav i preuzela je inicijativu da nas usmerava u procesu učenja tehničkih veština. Efikasnost naših dužnosti se takođe poboljšala. Videvši ove rezultate, osetila sam duboku sramotu i samoprekor. Da sam ranije progovorila, Liju Sjuen je mogla ranije da prepozna svoje probleme, što bi koristilo i našoj harmoničnoj saradnji i komunikaciji na temu tehničkih veština. Sa žaljenjem sam razmišljala i pitala se: „Zašto, svaki put kada bih primetila probleme drugih, nikada nisam mogla da nateram sebe da progovorim, iako su mi reči bile na vrhu jezika? Kakva me to iskvarena narav kontroliše iza kulisa?” Jednog dana sam pročitala dva odlomka Božjih reči: „Kada ljudi ne preuzimaju odgovornost za svoje dužnosti, kada ih obavljaju površno, kada hoće svima da udovolje i ne brane interese Božje kuće, kakvu narav iskazuju? Iskazuju domišljatost, Sotonsku narav. Najistaknutiji aspekt čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje je domišljatost. Ljudi misle da će, ako nisu domišljati, biti skloni tome da uvrede druge i da neće biti u stanju da se zaštite; misle da moraju da budu dovoljno domišljati da nikoga ne povrede ili uvrede i da tako obezbede sebe, zaštite svoja sredstva za život i steknu čvrsto uporište među ljudima. Svi nevernici žive po Sotoninoj filozofiji. Svi su oni ljudi koji svima ugađaju i nikoga ne vređaju. Došao si u Božju kuću, čitao reč Božju i slušao propovedi Božje kuće, zašto onda nisi u stanju da primenjuješ istinu, da govoriš iz srca i da budeš poštena osoba? Zašto uvek udovoljavaš svima? Oni koji svima udovoljavaju štite samo sopstvene interese, a ne i interese crkve. Kada vide da neko čini zlo i šteti interesima crkve, oni se prave da ne vide. Vole da svima ugađaju i da nikoga ne vređaju. To je neodgovorno, a takva osoba je isuviše prepredena i nepouzdana” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Po svemu sudeći, reči antihristȃ deluju posebno ljubazno, kulturno i ugledno. Ko god da krši načela ili prekida i ometa crkveni posao, antihrist ne razotkriva te ljude niti ih kritikuje; na to zažmuri, dopuštajući ljudima da pomisle kako je u svemu dobronameran. Bez obzira na vrste iskvarenosti koje ljudi otkrivaju i na to koja zla dela čine, antihrist je pun razumevanja i tolerantan. Ne ljuti se niti se razbesni, neće se razjariti ni kriviti ljude kad učine nešto pogrešno i naude interesima Božje kuće. Ko god da čini zlo i ometa rad crkve, on na to ne obraća pažnju, kao da to nema nikakve veze s njim, i zbog toga ljude neće nikada uvrediti. Za šta su antihristi najviše zainteresovani? Za to koliko ljudi ima visoko mišljenje o njima i koliko ljudi primećuje dok oni pate i s tim u vezi ih hvale. Antihristi smatraju da patnja nikad ne sme biti uzaludna; kakvu god muku da podnose, koju god cenu da plaćaju, koje god dobro delo da izvršavaju, koliko god da su brižni, uviđavni i puni ljubavi prema drugima, sve se to mora obaviti pred drugima kako bi što više ljudi to moglo da vidi. I koji im je cilj kad tako postupaju? Da steknu naklonost ljudi, da što više ljudi navedu da u svom srcu odobravaju njihove postupke, njihovo ponašanje i njihov karakter, pokazujući jasno da im je to po volji. Postoje čak i antihristi koji, kroz ovo spoljno lepo ponašanje, nastoje da o sebi stvore sliku ’dobre osobe’, tako da im se što više ljudi obrati za pomoć” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (10. deo)”). Božje reči tako jasno razotkrivaju istinu! Kada ljudi sa lažljivom i lukavom naravi vide druge koji otkrivaju svoju iskvarenost ili remete crkveni rad, oni nikada ne ukažu na to i ne razotkriju ih. Spolja izgledaju tolerantni i strpljivi, ali njihov stvarni cilj je da iskoriste spoljašnju ljubaznost i navedu druge da misle da su oni puni ljubavi i uviđavni, Njihova priroda je izuzetno rđava. Baš kao i ja, kada sam videla da Liju Sjuen prezire i sputava Džang Ći, i kada sam videla da Liju Sjuen, kao vođa našeg tima, nije uspela da organizuje tehničku studiju i da je dovela do odlaganja rada, želela sam da ukažem na njene probleme. Ali, progutala sam svoje reči kada su mi bile navrh jezika, brinući se oko toga da Liju Sjuen to možda neće prihvatiti i da će razviti predrasude prema meni, što bi otežalo naše buduće interakcije. Dakle, uvek sam ćutala. Čak i kada sam pisala o svom stanju, plašila sam se da bi, kada bi Liju Sjuen to videla, mogla pomisliti da ja prijavljujem njene probleme iza njenih leđa, pa sam izbegavala da je spomenem. Površno gledano, ja nisam nikoga uvredila i delovala sam prilično srdačno, ali moja prava namera je bila da održim dobar odnos sa Liju Sjuen. Da bih zadržala pozitivnu sliku sebe u njenoj glavi, nisam mogla da se nateram da kažem bilo šta što je zaista iskreno ili korisno. Nisam razmišljala o tome da li će to štetiti život-ulasku braće i sestara ili da li će zbog toga crkveni rad biti odložen. Bila sam tako sebična, ogavna, lukava i lažljiva! Zaista sam bila neko ko u potpunosti ugađa ljudima! Kako da me se Bog ne gadi i da me ne prezire?

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, međusobno se eksploatišu i nadmudruju, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom postupanju ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Podučavajući ljude da tako postupaju, koje probleme ovaj zahtev može da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš nove neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da te odobravaju, da te uvek zadrže za prijatelja? Da li se ovim u potpunosti dostiže merilo za moralno postupanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Iz Božijih reči sam shvatila da su izreke poput „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima”, „Govori dobre reči, usklađene sa osećanjima i razumom drugih, jer iskrenost nervira druge ljude”, i „Ako znaš da je nešto pogrešno, bolje je da manje pričaš o tome”, sotonska filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Sotona usađuje ove ideje ljudima, navodeći ih da veruju da, kako bi bili postojani u društvu, moraju da održavaju odnose sa ljudima, da uvek čuvaju svoj ugled zbog drugih, da budu lukavi i da ugađaju ljudima. U suprotnom, oni će biti isključeni. Kada se ljudi oslanjaju na ove filozofije za ovozemaljsko ophođenje u interakciji sa drugima, oni postaju sumnjičavi i grade odbrambeni stav jedni prema drugima. Stalno tumače ton i izraze drugih ljudi kada ovi govore ili rade neke stvari, ponašajući se naizgled na jedan način, dok skrivaju svoje prave misli. Oni nikada ne govore iskrene reči iz srca, postajući sve licemerniji i rđaviji, živeći bez dostojanstva ili integriteta. Uvek sam se plašila da ukažem na probleme Liju Sjuen samo zato što sam bila pod uticajem te sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Verovala sam da, kako bih održala dobre odnose sa ljudima i obezbedila svoje mesto među njima, moram da budem oprezna u svojim rečima i delima, nikada ne govoreći nešto što se drugima ne sviđa i ne ukazujući na njihove nedostatke i mane. Mislila sam da moram da sačuvam ugled zbog drugih. U suprotnom bih ih uvredila i stvorila neprijatelje. Pre nego što sam verovala u Boga, komunicirala sam sa ljudima na ovaj način – uvek sam bila oprezna, tumačila sam ton i izraze drugih, bila sam sumnjičava i sklanjala se od drugih. Čak i među svojom najbližom porodicom ili najboljim prijateljima, ja im ne bih ukazala na njihove probleme iz straha da će prestati da me vole i da će me izolovati. Iako su ljudi govorili da sam fina, zapravo sam živela veoma zamoran život. Nakon što sam počela da verujem u Boga, nastavila sam da komuniciram sa braćom i sestrama na isti način, bez iskrenog srca. Jasno sam videla probleme Liju Sjuen, ali, da bih održala odnos sa njom, nikada joj nisam ukazala na njih i samo sam zadržala istinske prave misli za sebe. Naizgled sam se dobro slagala sa njom i nije bilo ničega o čemu nismo mogle da ćaskamo. Živeći po ovim sotonskim filozofijama, zauzimala sam neutralan stav, trudeći se da nikoga ne uvredim, uvek tumačeći ton i izraze drugih u svojoj interakciji sa njima. To ne samo da je naštetilo Liju Sjuen i odložilo rad, već me je i učinilo da se osećam sputano i jadno. Na kraju, Bog bi me samo s gnušanjem odbacio i uklonio. Bog voli poštene ljude. On se nada da možemo otvoreno i iskreno da komuniciramo sa drugima, deleći svoja srca jedni s drugima. Oni koji streme ka istini takođe više vole da se druže sa poštenim ljudima. Život po sotonskoj filozofiji može privremeno pomoći u održavanju odnosa sa ljudima, ali uopšte nije održiv. Na kraju, takve ljude će raspoznati i odbaciti oni koji streme ka istini i vole je. Oslanjajući se na tu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje, ne samo da nisam uspela da održim svoj odnos sa Liju Sjuen, već sam izgubila i njeno poverenje. Na kraju me je prozvala za nekoga ko udovoljava ljudima, rekavši da mi nedostaje iskreno srce u mojim interakcijama sa drugima. Razmišljajući o tome, shvatila sam koliko sam budalasta što sam usvojila ovu sotonsku filozofiju kao svoj način ophođenja sa svetom. Uvidela sam koliko me je Sotona duboko iskvario i shvatila sam da mi je zaista potrebno Božje spasenje. Odlučila sam da prestanem da živim tako sebičnim i lažljivim životom.

Kasnije sam počela da se pitam: „Kako da se slažem sa drugima? Kako treba da govorim i postupam da bih bila u skladu sa Božjom namerom?” Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Šta treba da bude osnova ljudskog govora i delanja? Božje reči. Koji su onda zahtevi i standardi koje je Bog postavio za ljudski govor i delanje? (Da budu konstruktivni za ljude.) Tako je. A što je najvažnije, moraš da govoriš istinu, da govoriš iskreno, i drugi treba da imaju koristi od tebe. Tvoj govor, u najmanju ruku, treba da bude poučan i ne sme ljude da vara, da zavodi na stranputicu, ismeva, izvrgava ruglu, da im se ruga i podsmeva, da ih sputava, da razotkriva njihove slabosti niti da ih povređuje. To je izraz normalne ljudskosti. To je vrlina ljudskosti. (…) kako se konstruktivan govor izražava? On uglavnom ohrabruje, usmerava, vodi, ubeđuje, pruža razumevanje i utehu. S druge strane, u određenim, posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takav način praktikovanja je za ljude veoma koristan. On im zaista pomaže i konstruktivan je, zar ne? Recimo da si, na primer, izrazito svojeglav i nadmen. Nikada toga nisi bio svestan, ali ti je onda neko ko te dobro poznaje to otvoreno rekao. Misliš u sebi: ’Jesam li svojeglav? Jesam li nadmen? Niko se drugi nije usudio da mi to kaže, ali on me razume. Činjenica da je on to rekao ukazuje na to da je verovatno istina. Moram neko vreme o tome da razmišljam.’ Nakon toga, tom čoveku kažeš: ’Drugi mi govore samo lepe stvari, pevaju mi hvalospeve, niko mi lično ne kaže istinu, niko mi nikada nije ukazao na te moje mane i probleme. Samo si ti bio u stanju da mi to kažeš, da mi lično ukažeš na to. To je bilo fantastično, mnogo mi je pomoglo.’ To znači otvoreno razgovarati, zar ne? Malo po malo, taj čovek ti saopštava šta mu je na umu, šta misli o tebi i kakva su njegova sopstvena iskustva sa predstavama, uobraziljom, negativnošću i slabošću u tim stvarima, kao i kako je uspeo da ih izbegne tragajući za istinom. To je otvoren razgovor; prisna veza između duša. A šta je, u kratkim crtama, načelo kojeg treba da se pridržavaš u govoru? Ovo: reci šta ti leži na srcu, govori o svojim istinskim iskustvima i reci ono što stvarno misliš. Takve su reči za ljude najblagotvornije, one ih opskrbljuju, pomažu im, pozitivne su” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatila da za uspostavljanje normalnog odnosa sa ljudima moram da se prema drugima odnosim po načelima Božjih reči. Kada vidim da neko otkriva iskvarenost, ometa rad ili postupa suprotno načelima, trebalo bi da odmah ukažem na to. Ovo će koristiti i radu i život-ulasku te osobe. Samo ako se tako ponašam, ja mogu da se pridržavam načela i da živim otvoreno i iskreno, kao i da imam ljudskost i osećaj za pravdu. Ponekad, iako ljudi to ne mogu odmah da prihvate, ako streme ka istini, oni će tragati za istinom a kasnije će razmišljati o sebi. Ne samo da neće osećati gađenje i neće odbaciti druge, već će mi biti i zahvalni na pomoći. Ako ne streme ka istini ili ne prihvataju istinu, to će ih takođe razotkriti i pomoći će mi da steknem neko rasuđivanje. Ne bi trebalo da se fokusiram samo na spasavanje sopstvenog ugleda. Ono o čemu treba da brinem je Božji odnos prema meni, to da li moji postupci udovoljavaju Bogu i da li se držim načela i tretiram ljude u skladu sa istinom u Božjim rečima. Razmišljajući o prošlosti, uvek sam komunicirala sa ljudima na osnovu filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Moje reči i postupci su bili stalno sputani, a ja sam živela u stanju represije, bez ikakvog olakšanja. Na ovaj način nikada ne bih mogla da dostignem istinu i bila bih zauvek vezana i porobljena od strane Sotone. U tom trenutku sam shvatila da treba da se ponašam prema ljudima u skladu sa Božjim rečima, da komuniciram sa ljudima otvoreno i iskreno, da govorim iz srca i da govorim stvari koje su korisne za druge. Bez obzira na to da li sam orezivala druge, prekorevala ih ili mirno razgovarala sa njima o istini, trebalo bi da im priđem iskrenim srcem. Na ovaj način moji odnosi sa drugima mogu biti normalni i trajni, a ja se mogu osloboditi represije i zadobiti olakšanje i slobodu.

Kasnije, kada smo raspravljali o nekim pitanjima u našim video snimcima, Liju Sjuen bi samo iznela svoje mišljenje svaki put kada bi ukazala na probleme drugih. Retko je razgovarala o načelima. Na okupljanjima se retko otvarala o iskvarenosti koje je otkrila, a retko nam se otvarala i po pitanju problema sa kojima se susretala u svom radu. To je navelo druge da pomisle da je imala rast i radnu sposobnost pre nego što su oni to shvatili, i navelo ih je da se ugledaju na nju. Osećala sam da je ovo štetno za sve i želela sam da joj ukažem na to. Ali, baš kada sam htela da progovorim, oklevala sam, misleći: „Ako ovo kažem, da li će se Liju Sjuen uznemiriti? Ako to utiče na naš odnos, da li će to otežati naše buduće interakcije?” Shvatila sam da ću ponovo biti neko ko ugađa ljudima da bih održala svoj odnos sa drugima. Stoga sam se odmah pomolila Bogu, tražeći snagu da primenim istinu i pobunim se protiv sebe. Posle molitve, setila sam se odlomka Božjih reči: „Ako svi govore o doktrinarnom ili teorijskom znanju, ali ne kažu ništa o znanju koje su zadobili iz stvarnih iskustava; ako, kada razmenjuju istinu, izbegavaju da govore o svom ličnom životu, svojim stvarnim problemima i svom unutrašnjem svetu, kako onda može doći do istinske komunikacije? Kako može da postoji pravo poverenje? (…) Ako ljudi nemaju verbalnu ili duhovnu komunikaciju, onda ne postoji mogućnost da se između njih stvori bliskost i ne mogu da opskrbljuju jedno drugo niti da se međusobno ispomažu. Imate takvo iskustvo, zar ne? Ako ti tvoj prijatelj poveri sve, kaže ti sve što misli, bez obzira na patnju ili sreću koju oseća, zar onda nećeš osećati da ste posebno bliski? Razlog zašto je spreman da ti kaže sve to je zato što si i ti njemu poverio svoje najdublje misli. Posebno ste bliski i zbog toga ste u stanju da se tako dobro slažete i pomažete jedan drugom. Bez ovakve komunikacije i razmene između braće i sestara u crkvi, oni ne bi mogli da budu složni niti bi mogli dobro da sarađuju u obavljanju svojih dužnosti. Zato razmenjivanje istine zahteva duhovnu komunikaciju i sposobnost da se govori iz srca. Ovo je jedan od principa koje čovek mora da ima da bi bio poštena osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Božje reči su me probudile. Razmišljala sam o tome kako u interakciji sa Liju Sjuen zasnovanoj na filozofiji za ovozemaljsko ophođenje nikada nisam istinski otvorila svoje srce za nju niti sam joj pomogla, nikada nisam razgovarala sa njom niti joj ukazala na njene probleme, a ono što sam joj donela su bile obmana i šteta, što je dovelo do toga da me ljudi ne vole i da me Bog prezre. Shvatila sam da više ne mogu da budem sebična, lažljiva osoba koja ugađa ljudima i da moram da budem poštena osoba u skladu sa Božjim rečima i da govorim o problemima koje sam uvidela. Sledećeg dana, kada smo komunicirale o našem stanju, ukazala sam Liju Sjuen na to da se ona nikada nije otvorila u vezi sa svojom iskvarenošću, da se nije usredsredila na to da usmerava ljude ka načelima u našim dužnostima i da bi to lako moglo da navede druge da se ugledaju na nju. U međuvremenu sam je upozorila da obavljanje takvih dužnosti nije pravi put kojim treba ići. Liju Sjuen je shvatila ozbiljnost svog problema nakon što me je saslušala, voljna da traži istinu i razmišlja o sebi. Kasnije je Liju Sjuen izvukla pouku iz ovog iskustva. Počela je da se više fokusira na razgovor o načelima sa nama i često se otvarala po pitanju svoje iskvarenosti. Naš odnos se nije prekinuo zbog ovoga. Umesto toga, postale smo bliže jedna drugoj. Ponekad, kada nisam mogla da prozrem sopstveno stanje, komunikacija sa Liju Sjuen bi mi pomogla da steknem neko razumevanje sebe. Iskreno sam osećala da to što se slažem sa ljudima i otvaram svoje srce drugima u skladu sa Božjim rečima ne samo da pomaže drugima, već pomaže i meni. Za to vreme smo napredovali i u našem život-ulasku i u našim tehničkim veštinama. Efikasnost naših dužnosti se takođe poboljšala i zaista smo osetili Božje vođstvo. Razmišljanje o prošlosti, slaganje sa Liju Sjuen zasnovano na filozofiji za ovozemlajsko ophođenje je učinilo moj život previše bolnim i iscrpljujućim. Takođe nisam ispunila svoje obaveze održavanja crkvenog rada. Uporedivši to sa ovim sada, kada sam poštena osoba u skladu sa Božjom reči i kada govorim iz srca, osećam Božje vođstvo i imam osećaj mira i olakšanja u svom srcu. Osećam ugodnost i radost koje je teško opisati. Takođe razumem da normalni odnosi među braćom i sestrama ne bi trebalo da uključuju sumnju ili barijere. Treba da se odnosimo jedni prema drugima iskreno, da pomažemo i podržavamo jedni druge u život-ulasku i dužnostima. Ovo koristi drugima, nama i crkvenom radu. Božja reč je ta koja me je naučila kako da se slažem sa drugima i zaista sam od srca zahvalna Bogu.