Kad sam bila mala bila sam veoma stidljiva i kad god bi nam dolazili gosti, ja bih se krila iza svojih roditelja, a kada bi mi roditelji rekli da goste zovem čikom ili tetom, previše sam se stidela. Moja mama bi se šalila sa gostima, govoreći: „Ovo dete je nemo i ne zna da priča.” Često je govorila da nikada neću ništa postići i da od mene neće biti ništa. Pošto sam bila nespretna s rečima, često su mi se smejali i kritikovali me i stvarno sam se bojala da govorim pred drugima. Kad god bih se našla u situaciji u kojoj sam morala da pričam, dala bih sve od sebe da se izvučem. Dok sam išla u školu, nikada nisam učestvovala ni u kakvim aktivnostima i uvek sam se skrivala u nekom ćošku i učila u tišini. Kada sam završila fakultet, nastavnik je rekao da sam kvalifikovana da me preporuče za postdiplomske studije i bila sam veoma srećna, ali kada sam čula da će biti razgovor sa profesorima, veoma sam se uznemirila, razmišljajući o tome kako su moje komunikacijske veštine loše i kako bih se osramotila ako bih davala nepovezane odgovore. Nekoliko dana sam se borila sama sa sobom, ali opet nisam uspela da nađem hrabrosti da odem na taj razgovor. Nakon što sam pronašla Boga, videla sam kako se braća i sestre okupljaju i otvoreno i jednostavno razgovaraju u zajedništvu i niko se nikome ne smeje. Osećala sam se oslobođeno. Postepeno sam počela da vežbam da sa svima razgovaram iz srca, deleći svoje stanje i shvatanja. Ponekad bih pričala pomalo nepovezano, ali braća i sestre me nisu gledali sa nipodaštavanjem, i osećala sam se manje sputano. Vremenom sam počela da govorim više. Kasnije, tokom jednog okupljanja, skrenula sam sa teme dok sam govorila u zajedništvu i vođa grupe me je prekinuo. Osećala sam kako mi obrazi gore od sramote i želela sam samo da propadnem u zemlju. Setila sam se da su moji roditelji govorili da nikada ništa neću postići i činilo se da su bili u pravu. Osećala sam da me to što sam nespretna s rečima učinilo potpuno beskorisnom i da ću ceo život provesti u nekom ćošku neprimećena. U tom trenutku, rekla sam sebi: „Trebalo bi manje da govorim pred ljudima kako bih izbegla da se razotkriju moje mane i da mi se drugi smeju.” Nakon toga, dugo nisam progovarala. Van grupnih okupljanja, nisam ništa pričala, samo sam slušala kako drugi razgovaraju u zajedništvu. Ponekad sam imala svoje iskustveno razumevanje, ali tada bih pomislila na to kako ne mogu da sročim ono što želim da kažem i kako pričam nepovezano i mislila sam da bih se potpuno osramotila kad bi me ponovo prekinuli, pa nisam želela da razgovaram u zajedništvu. Kasnije sam radila na pravljenju video-zapisa za crkvu. Braća i sestre su me izabrala za vođu tima jer su videli da sam u toj oblasti veštija. Ali kad sam pomislila da to što sam vođa tima znači da ću često morati da primenjujem i pratim rad i da ću morati da razgovaram u zajedništvu i rešavam probleme braće i sestara, zabrinula sam se, misleći: „Šta ako sa svojim nespretnim govorom ne uspem valjano da obavljam ovu dužnost? To bi bilo tako ponižavajuće.” Što sam više razmišljala o tome, sve sam se više plašila, pa sam rekla starešini da sam lošeg kova i da ne mogu da obavljam tu dužnost, tako da bi trebalo da izaberu drugog brata ili sestru za tu ulogu. Starešina je podelio sa mnom Božje namere, sugerišući mi da se oslonim na Boga i vežbam neko vreme da vidim kako mi ide. Nevoljno sam pristala. Dok sam bila vođa tima, bila sam stvarno pasivna i svaki put kad sam morala da budem domaćin okupljanja ili razgovaram u zajedništvu, povlačila bih se, puštajući sestru sa kojom sam sarađivala da govori više. Sestra sa kojom sam sarađivala nije razumela zašto to činim. Rekla je da bih mogla da otkrijem probleme za vreme obavljanja dužnosti, da imam svoja mišljenja i stanovišta i da bih mogla da iznesem neke uvide dok delim Božje reči, kao i da moj kov nije toliko loš, pa se pitala zašto uvek izbegavam da govorim. Podsticala me je da više vežbam. Ali bez obzira na to što je rekla, i dalje sam se osećala nedovoljno dobrom i čak sam nekoliko puta pokušala da dam otkaz. Na kraju sam bila smenjena jer sam bila previše pasivna u svojoj dužnosti. Kasnije me je vođa tima zamolila da sarađujem sa njom u nadziranju rada tima. Malo sam se zabrinula, misleći: „Nisam dobra u besedništvu; nadam se da se neću osramotiti.” Vođa tima je podelila sa mnom Božje namere, govoreći da joj je potrebno da s njom sarađuje neko ko ima znanje o tim veštinama. Kada sam čula vođu da je to rekla, osetila sam se pomalo krivom. Iako sam nespretna s rečima, ipak mogu da radim neki posao u toj oblasti i saradnja sa vođom tima bila je neophodna za taj posao. Ako se uvek povlačim, zar to ne bi odlagalo rad? S takvim mislima na umu, pristala sam. Nakon toga, stalno sam se pitala: „Zašto uvek pokušavam da pobegnem i da se povučem kada me pitaju da budem vođa tima? Šta je to što izaziva takvo ponašanje?” S takvom zbrkom u umu, molila sam se Bogu tražeći smernice.

Tokom jednog okupljanja, starešina je pročitao jedan odlomak Božjih reči i to je rešilo moj problem, razjasnivši tu zbrku u mom srcu. Svemogući Bog kaže: „Ljudi koji su kao deca izgledali sasvim obično, neartikulisano i ne baš dovitljivo, usled čega su ih ostali članovi porodice i ljudi iz njihovog društvenog okruženja prilično nepovoljno procenili, govoreći: ’Ovaj mali je priglup, spor i smotan kad govori. Pogledaj samo kako su tuđa deca rečita i kako svakoga vrte oko malog prsta. Za razliku od njih, ovo dete se po čitav dan samo duri. Ne zna šta da kaže kad se susretne s ljudima, ne ume da objasni niti da se opravda kad napravi neku grešku i ne zna da zabavlja ljude. Pravi je idiot.’ To kažu njegovi roditelji, njegovi rođaci i prijatelji, kao i njegovi učitelji. Takvo okruženje ispoljava određen nevidljivi pritisak na ove pojedince. Kroz iskustvo takvih okolnih sredina, takvi ljudi nesvesno grade određenu vrstu mentalnog sklopa. O kakvom se mentalnom sklopu radi? Misle za sebe da ne izgledaju lepo, da nisu naročito dopadljivi i da se drugi nikad ne raduju kad ih vide. Veruju da nisu dobri u učenju, da su spori i da se uvek stide da otvore usta i govore pred drugima. Stide se da kažu hvala kad im neko nešto dȃ, misleći ovako u sebi: ’Zašto mi se jezik uvek ovako sveže? Otkud su drugi ljudi tako vešti govornici? Ja sam, prosto, glup!’Iako sebe podsvesno smatraju bezvrednim, (…) Ljudi koji se osećaju inferiorno ne znaju koje su njihove prednosti. Naprosto misle da su nedopadljivi, uvek se osećaju glupo i ne znaju kako da se snađu u društvenim situacijama. Jednom rečju, misle da ništa ne mogu da urade, da su neprivlačni, da nisu pametni i da sporo reaguju. U poređenju s drugima, oni su neupadljivi i ne dobijaju dobre ocene na studijama. Nakon što odrastu u jednom takvom okruženju, ovaj mentalni sklop inferiornosti postepeno preuzima vodeću ulogu kod tih ljudi. Pretvara se u neku vrstu dugotrajne emocije koja ti zaplete srce i potpuno prožme um. Bez obzira na to da li si već odrastao, otisnuo se u svet, oženio se i izgradio sebi karijeru, i bez obzira na tvoj trenutni društveni status, ni na koji način ne možeš da se oslobodiš tog osećaja inferiornosti koji ti je usađen u okruženju u kojem si odrastao. Čak i nakon što si počeo da veruješ u Boga i pridružio se crkvi, ti i dalje smatraš da izgledaš sasvim prosečno, da si slabog intelektualnog kova, da si neartikulisan i da ne umeš ništa da radiš. Razmišljaš otprilike ovako: ’Naprosto ću raditi ono što mogu. Ne moram da težim ka tome da postanem starešina i ne moram da stremim ka dubljim istinama; zadovoljiću se i time da budem najbeznačajniji i dozvoliću drugima da se prema meni ophode kako im drago.’ Kad se pojave antihristi i lažne starešine, činiće ti se da nisi sposoban da ih raspoznaš i razotkriješ, da naprosto nisi stvoren za tako nešto. Smatraćeš sasvim dovoljnim to što ti sȃm ne spadaš u lažne starešine i antihriste, mislićeš da je sve u redu dokle god ne praviš nikakve prekide ni ometanja, te da je dovoljno što možeš da očuvaš svoj položaj. Duboko u srcu osećaš da nisi dovoljno dobar, ili da nisi toliko dobar kao drugi, da će drugi verovatno biti spaseni, dok ćeš ti, u najbolju ruku, biti služitelj, te stoga osećaš kako nisi dorastao zadatku stremljenja ka istini. Bez obzira na to koliko istina možeš da razumeš, tebi se i dalje čini, budući da je Bog predodredio da budeš baš takvog kova kakvog jesi i da izgledaš tako kako izgledaš, da je On možda predodredio da budeš samo služitelj, i da nemaš nikakve veze sa stremljenjem ka istini, postajanjem starešine, zauzimanjem neke odgovorne pozicije ili svojim spasenjem; umesto toga, spreman si da od svih ljudi budeš beznačajniji. Možda ti taj osećaj inferiornosti nije urođen, ali je, ako se posmatra s druge strane, on možda uzrokovan odnosom porodice prema tebi i odnosom okruženja u kojem si odrastao, odnosno time što si bio izložen odmerenim udarcima i nezasluženim osudama. Ova emocija remeti pravilan smer tvojih stremljenja, utiče na njihove ispravne težnje i ujedno ti onemogućava da pravilno stremiš. A ako su ti onemogućeni pravilno stremljenje i odlučnost koju bi trebalo da poseduješ u svojoj ljudskosti, time se ujedno guši i tvoja motivisanost da stremiš ka pozitivnim stvarima i ka istini. To gušenje motivacije nije posledica ni okruženja ni delovanja bio koje osobe, a sasvim je sigurno da ni Bog nije odlučio da moraš to da istrpiš; umesto toga, razlog za to treba tražiti u snažnoj negativnoj emociji koju nosiš duboko u srcu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da sam oduvek imala strah da govorim pred drugima i da obavljam svoje dužnosti vođe tima zbog osećaja niže vrednosti. Kada sam bila mlađa, bila sam previše stidljiva da pozdravim nepoznate ljude, a moji roditelji su često govorili da sam nema i da ne znam da pričam i da nikad od mene ništa neće biti, a rodbina bi govorila da sam idiot jer ne znam da se pridržavam društvenih normi u onome što kažem. Te reči su duboko povredile moje samopouzdanje i učinile da se osećam manje vrednom. Zbog toga sam stalno sebe opisivala kao nekog ko nije dobar u govoru i paničila bih kad god bih se našla u situaciji koja je zahtevala da se izjasnim, pa sam izbegavala i odbijala bilo kakve dužnosti koje su zahtevale da često razgovaram u zajedništvu i govorim. Kada bih videla ljude koji su rečitiji i boljeg kova nego ja, osećala bih se manje vredno i stidela bih se i jednostavno bih postajala negativna i povlačila se. Čak i kada mi je data prilika da budem vođa tima, osećala sam da nisam za to i nisam imala volje da aktivno sarađujem. Moj osećaj niže vrednosti uticao je na moja stanovišta i ciljeve koje sam želela da postignem, izazivajući u meni osećaj da stalno sebi postavljam granice i izbegavam preuzimanje odgovornosti, zbog čega sam propustila mnoge prilike za usavršavanje i što je dovelo do gubitaka u mom život-ulasku. Sada mi je Božja kuća i dalje davala priliku da se obučavam da budem vođa tima i nisam želela da postavljam sebi granice sputavajući se osećajem niže vrednosti, pa sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me usmerava i da mi da veru, kako bih se oslobodila okova i ograničenja koje mi je zadavao osećaj niže vrednosti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, koji mi je pokazao put da rešim moj osećaj niže vrednosti. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to zbog koje se situacije ili događaja u tebi začeo osećaj inferiornosti, ti treba pravilno da razumeš kakvog si kova, koje su ti jače strane, koje talente poseduješ i kakvog je kvaliteta tvoja vlastita ljudskost. Nije u redu da se osećaš inferiorno, ali ni da imaš osećaj više vrednosti – u oba slučaja se radi o negativnim emocijama. Inferiornost može da sputava tvoje misli i postupke, i da utiče na tvoja stanovišta i stavove. Osećaj superiornosti takođe ima sličan negativni efekat. Prema tome, bilo da se radi o osećaju inferiornosti ili o nekoj drugoj negativnoj emociji, trebalo bi pravilno da razumeš tumačenja koja su dovela do nastanka te emocije u tebi. Kao prvo, treba da shvatiš da su sva ta tumačenja netačna; bilo da se odnose na tvoj kov, talente ili ljudskost, te su ocene i zaključci uvek pogrešni. Kako, dakle, da precizno oceniš i spoznaš samog sebe, i da se otrgneš od tog osećaja inferiornosti? Treba Božje reči da uzmeš kao osnovu za sticanje znanja o samom sebi i da spoznaš kakva ti je ljudskost, kakvog si kova, za šta si nadaren i koje su ti jače strane. (…) U takvim situacijama, moraš tačno da oceniš i odmeriš samog sebe, u skladu s Božjim rečima. Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da onda izađeš i uradiš šta možeš; a što se tiče stvari koje ne umeš da radiš i tvojih mana i nedostataka, o njima treba da razmisliš i da ih spoznaš, a zatim i da precizno oceniš i spoznaš kakvog si kova, da li si dobrog ili lošeg. Ako nisi u stanju da jasno spoznaš i razumeš vlastite probleme, zamoli pronicljivije ljude oko sebe da te ocene. Bez obzira na tačnost njihove ocene, ona će barem moći da ti posluži kao reper za razmišljanje, i omogućiće ti da o sebi doneseš bazični sud i da samog sebe okarakterišeš. Na osnovu toga ćeš moći da rešiš suštinski problem u vezi s negativnim emocijama, poput inferiornosti, i da postepeno isplivaš iz njih. Takva osećanja inferiornosti su lako rešiva ako čovek može da ih raspozna, da ih postane svestan i da potraži istinu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, srce mi se razvedrilo. Da bih prevazišla osećaj niže vrednosti, moram da imam ispravno razumevanje sebe, da sebe procenjujem prema Božjim rečima, da objektivno ocenjujem svoje snage i slabosti i da težim da ostvarim ono za šta sam sposobna, a što se tiče mojih nedostataka, trebalo bi da se mirno suočim s njima i da ih ispravno tretiram. Tako mogu da obavljam svoje dužnosti, a da se ne osećam sputano. Promišljala sam o svim onim godinama kada sam se osećala manje vrednom i uvidela sam da se osećam tako jer su me moji roditelji uvek kritikovali zbog nespretnog govora i zbog toga što nisam umela da se izrazim osećala sam da su moje komunikacijske veštine loše i da ne mogu sažeto da izrazim svoje misli, pa bih se uplašila svaki put kada sam morala da obavljam dužnosti u kojima je bilo potrebno da često govorim i razgovaram u zajedništvu. Zatim sam se smirila da kako bih ocenila samu sebe: „Nakon što sam pročitala Božje reči, mogu da dobijem neke uvide i mogu da podelim svoja iskustvena razumevanja kako bih pomogla braći i sestrama, za šta su rekli da im je od pomoći. Takođe mogu da rešim neke probleme koji se tiču veština i iako su moje komunikacijske veštine loše i pričam nepovezano, ti problemi nisu toliko veliki da ne mogu jasno da se izrazim ili da obavim neke zadatke. Štaviše, to nije ozbiljan problem, pošto mogu da napredujem u ovom području pisanjem članaka i češćim vežbanjem besedništva.” Prepoznavši to, nisam više bila preplavljena tolikim pritiskom u obavljanju svojih dužnosti kao vođa tima i otkrila sam da sam sposobna za aktivnu saradnju. Kada sam primetila probleme sa kojima su se moja braća i sestre susretali u svojim dužnostima, dala sam sve od sebe da ih rešim i redovno sam pratila napredak u radu braće i sestara u našem timu, razmatrajući njihove poteškoće i razgovarajući sa njima o rešenjima, i ako nešto nisam mogla da rešim, konsultovala bih se sa sestrom sa kojom sam sarađivala i na kraju bismo uvek postigle neki napredak. Praktično sarađujući na taj način, shvatila sam da mogu jasno da izrazim svoje misli, da me braća i sestre razumeju i da sam stekla određeno poverenje u svoje sposobnosti da obavljam dužnosti kao vođa tima. Nakon nekog vremena, starešine su došle do mene i rekle da, nakon što su se konsultovali, žele da me neguju kao nadzornicu. Bila sam iznenađena i srećna kad sam čula tu vest, ali onda sam brzo pomislila na to kako su moje jezičke veštine loše i kako jedva uspevam da se snađem kao vođa tima, kao i da su braća i sestre u timu svesni mojih slabosti, i da bi oni mogli da razumeju ako moje besede nisu baš najbolje, ali kao nadzornica, bila bih u kontaktu sa mnogo više ljudi, a okupljanja i implementacije rada zahtevale bi da preuzmem glavnu ulogu u besedništvu. Sa svojim lošim govornim veštinama, bojala sam se da ću razotkriti svoje mane čim otvorim usta da bih besedila i da bih se potpuno osramotila ako bih bila loša u besedi. Zato sam rekla starešinama: „Ne mogu ja to, nisam ja za tu ulogu, bilo bi bolje da negujete neku drugu sestru.” Starešine su onda podelile sa mnom Božje namere, ohrabrujući me da ne postavljam sebi granice, da se obučavam i vidim kako će to ići, kao i da sarađujem s drugima kako bismo rešili sve poteškoće. Tako da sam pristala da sarađujem neko vreme.

Nakon toga, zapitala sam se: „Shvatila sam da sam bila pod uticajem svog osećaja manje vrednosti i uspela sam da sama sebe sagledam ispravno, pa zašto još uvek oklevam da preuzmem ulogu nadzornice i želim da pobegnem od toga?” Tokom jedne od mojih predanosti, pročitala sam nekoliko odlomaka Božjih reči, koji su mi pomogli da jasnije sagledam neke od svojih problema. Bog kaže: „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). „Ljudi koji nikada ne otvaraju svoje srce, koji se uvek trude da prikriju stvari, koji se pretvaraju da su vredni poštovanja, kojima je stalo da ljudi imaju visoko mišljenje o njima, koji ne dozvoljavaju drugima da ih u potpunosti sagledaju i koji žele da im se ljudi dive – zar ti ljudi nisu glupi? Takvi su najgluplji! To je zato što će istina o ljudima pre ili kasnije biti razotkrivena. Kojim putem hodaju sa takvim ponašanjem? To je put fariseja. Jesu li licemeri u opasnosti ili ne? Pošto su to ljudi kojih se Bog najviše gnuša, da li misliš da im preti opasnost ili ne? Svi oni koji su fariseji hodaju putem uništenja!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Bog razotkriva da se ljudi često skrivaju i prerušavaju, sakrivajući svoje mane i nedostatke od drugih kako bi zaštitili svoj ugled i status. Takvi ljudi su nadmeni, lažni i licemerni. Ispitavala sam svoje ponašanje u svetlu Božjih reči i shvatila sam da sam bila tip osobe koju je Bog razotkrio. Od detinjstva sam bila pod kontrolom ideje da je „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i pridavala sam veliki značaj svom ponosu i statusu u srcima drugih, uvek želeći da ljudi imaju dobro mišljenje i dobru sliku o meni. Pošto sam u detinjstvu bila nespretna u govoru i često kritikovana od strane odraslih, verovala sam da je to moj nedostatak, pa kad god bih se našla u situaciji gde sam morala da govorim, radije sam to izbegavala. Nakon što sam pronašla Boga, tokom razgovora na okupljanjima, braća i sestre su me jednom prekinuli zbog toga što sam pričala nepovezano i skrenula sa teme. Osećala sam se poniženo. Nakon toga, nisam želela da razgovaram tokom okupljanja i bojala sam se da govorim pred drugima. Moje ponašanje je bilo način da se sakrijem i prerušim, kako bih sprečila da drugi vide moje mane i nedostatke, da me ne bi gledali sa nipodaštavanjem, umesto toga želela sam da ljudi pomisle da sam skromna i da se ne razmećem, kako bi imali dobar utisak i dobro mišljenje o meni. Kada se braća i sestre okupe, svrha je da razgovaraju u zajedništvu o svojim iskustvenim razumevanjima koja se tiču Božjih reči i da pomognu i podrže jedni druge, ali pošto sam ja želela da sakrijem svoje nedostatke, izbegavala sam da podelim svoja iskustvena razumevanja. Crkva me je usavršavala da služim kao vođa tima i dala mi priliku za obuku, ali sam stalno bežala od dužnosti i odbijala ih. Čak i kao vođa tima, nisam imala odlučnost da sarađujem, bila sam negativna i pasivna i želela sam da se povučem. Da bih zaštitila svoj ponos i status, stalno sam izbegavala svoje dužnosti, koristeći svoj loš kov kao izgovor da sakrijem svoju želju za ugledom i statusom. Na taj način, braća i sestre ne samo da ne bi dovodili u pitanje moje odbijanje da izvršavam svoje dužnosti, već bi smatrali da sam razumna, samosvesna i da se ne takmičim za status i imali bi dobar utisak o meni. Koristila sam nepoštene metode da zaštitim svoj ponos i status i u tome sam svoju braću i sestre obmanjivala i navodila na pogrešan put. To je bilo zaista lažljivo s moje strane!

Kroz traženje i razmišljanje, shvatila sam da u sebi imam još jedno gledište. Verovala sam da su samo oni sa dobrim govornim veštinama kvalifikovani da budu starešine i delatnici i da čovek nije dorastao toj ulozi ako nema dobre govorne veštine. Ali da li je ovo gledište zaista ispravno? Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Među raznim vrstama talentovanih ljudi koje sam upravo pomenuo, prva vrsta su bili oni koji mogu da budu nadzornici raznih stavki rada. Prvi uslov za njih jeste da imaju sposobnost i kov da sagledaju istinu. To je minimalan uslov. Drugi zahtev je da nose breme – to je neizostavno. Neki ljudi shvataju istinu brže od običnih ljudi, imaju duhovno razumevanje, dobrog su kova, poseduju radnu sposobnost i, nakon nekog vremena primene, svakako mogu da se osamostale. Ali, postoji ozbiljan problem s tim ljudima – oni ne nose nikakvo breme. (…) Ima i ljudi čiji je kov više nego odgovarajući za neki posao, ali, nažalost, oni naprosto ne nose breme, ne vole da preuzimaju odgovornost, ne vole nevolje i ne vole da brinu. Oni ne obraćaju pažnju na posao koji treba da rade, a čak i da su ga svesni, ne žele da se njime bave. Da li su ljudi te vrste kandidati za unapređivanje i gajenje? Svakako da nisu; ljudi moraju da nose breme da bi bili unapređeni i gajeni. Nošenje bremena se takođe može opisati kao nošenje osećaja odgovornosti. Osećanje odgovornosti ima više veze sa ljudskošću; nošenje bremena odnosi se na jedno od merila koje Božja kuća koristi za procenu ljudi. Oni koji nose breme, dok uz to poseduju još dve stvari – sposobnost i kov da sagledaju istinu, i radnu sposobnost – vrsta su ljudi koji se mogu unaprediti i gajiti, a ljudi te vrste mogu da budu nadzornici raznih stavki rada. To su neophodna merila za unapređivanje i gajenje ljudi da postanu razne vrste nadzornika, a ljudi koji ispunjavaju ta merila kandidati su za unapređenje i gajenje” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči shvatam da to da li će čovek biti starešina i delatnik, najviše zavisi od njegove ljudskosti i sposobnosti da razume istinu. Takođe, zavisi od toga da li ima osećaj za breme koje nosi u svom poslu kao i osećaj odgovornosti. Kada ljudi sa dobrim komunikacijskim veštinama razgovaraju o istini kako bi rešavali probleme, oni mogu jasno i logično da izraze svoje misli i da dokuče ključne tačke, što omogućava drugima da ih odmah razumeju. To je korisno za izvršavanje njihovih dužnosti. Međutim, ako nadzornik ima dobre govorne veštine, dobar kov i jake radne sposobnosti, ali ima lošu ljudskost, žudi za udobnošću i ne voli da radi, ako nema osećaj bremena koje nosi u svojim dužnostima i neodgovoran je, onda takva osoba takođe nije pogodna da bude starešina i delatnik. Mnoge starešine i delatnici imaju dobre govorne veštine i dobrog su kova, ali zbog toga što nemaju osećaj bremena koje nose u svojim dužnostima i ne obavljaju stvarni posao, a uživaju dobrobiti svojih položaja, smenjeni su. S druge strane, ima starešina i delatnika sa nešto lošijim govornim veštinama, koji su i lošijeg kova, ali imaju osećaj bremena koje nose u svojim dužnostima i odgovorni su, vredno rade i umeju da rešavaju stvarne probleme sa kojima se braća i sestre suočavaju u svojim dužnostima. Takve starešine i delatnici takođe mogu da obavljaju stvarni posao, a crkva im pruža prilike da se obučavaju. U prošlosti sam postavljala sebi granice smatrajući da nisam pogodna da budem vođa tima ili nadzornica samo zbog svojih loših govornih sposobnosti i komunikacijskih veština. To je zbog toga što sam bila neuspešna u traženju istine i nisam mogla da nastavim da postavljam sebi granice sa ovim pogrešnim gledištima.

Razvijajući se, fokusirala sam se na to kako da u potpunosti preuzmem svoje dužnosti najbolje što mogu i da težim da dostignem svoj potencijal, a takođe sam svesno promišljala o Božjim rečima, fokusirajući se na traženje i primenu istine u situacijama sa kojima sam se suočavala. Kada sam imala neko stvarno razumevanje Božjih reči, počela sam da vežbam pisanje članaka o svedočenju. Postepeno sam naučila kako da govorim logično i povezano i kako da jasno izrazim svoje misli tako da drugi mogu da me razumeju i počela sam da se hvatam u koštac sa veštinama komunikacije. Kada je došlo vreme da primenim rad tokom okupljanja, nisam više bila toliko uplašena kao ranije, kada je sestra sa kojom sam sarađivala tražila od mene da preuzmem vođstvo. Takođe, mogla sam da sumiram pitanja i odstupanja sa svima, i tako sam poboljšala efikasnost svojih dužnosti. Uz takvo praktično vežbanje, osećala sam se spokojno i opušteno i postepeno sam izašla iz senke svog osećaja manje vrednosti i postala mnogo vedrija nego ranije. Više nisam bila osoba koja se skriva u mračnom kutku, previše uplašena da išta kaže. Zahvalna sam za prosvećenje i vođstvo Božjih reči što su mi omogućile da postepeno izađem iz senke svoje inferiornosti i postanem sposobna da obavljam svoje dužnosti kao stvoreno biće.