23. avgusta 2022. godine, starešina okruga je pozvao nekoliko nas propovednika na okupljanje. Čekali smo do popodneva, ali starešina se nije pojavio. Kasnije smo saznali da su starešine crkve, kao i mnogi braća i sestre, uhapšeni. Sestra Lu Jang, koja je živela sa mnom, takođe je uhapšena. Pored toga, ceo dan i celu noć nije se moglo stupiti u kontakt sa starešinom koji nas je pozvao na okupljanje i bilo je gotovo izvesno da mu se nešto dogodilo. Ostala sam zatečena tom vešću. Hapšenje je obuhvatilo desetine crkava i sve se dogodilo rano 23. avgusta, što je ukazivalo na koordinisanu akciju Komunističke partije Kine (KPK). Setila sam se da je starešina pre nekoliko dana nekoliko puta posetio moj dom i počela sam da se pitam da li bih i ja mogla da budem meta. Ako jesam, hoće li i mene uhapsiti jednog dana? KPK vernike ne smatra ljudskim bićima i koristi se raznim vrstama mučenja kako bi ih primorala da izdaju Boga. Nadzirala sam rad nekoliko crkava i kad bi me uhapsili, KPK me sigurno ne bi lako pustila. Razmišljajući o tome, steglo mi se u grudima i postajala sam uznemirena na svaki i najmanji pokret spolja, plašeći se da bih u svakom trenutku mogla da budem uhapšena. Shvativši da moje stanje nije u redu, brzo sam se pomolila Bogu: „Bože, veoma sam uplašena jer se crkva suočava sa velikim udarima. Molim Te, zaštiti me i daj mi veru, kako ne bih bila sputana ovom situacijom.” Nakon molitve, setila sam se filma „Moja priča, naša priča” i odmah sam ga pronašla da ga pogledam. Jedan odlomak Božjih reči iz filma dao mi je veru.

Svemogući Bog kaže: „Iako je Sotona posmatrao Jova pohlepnim očima, bez Božje dozvole nije se usudio da dotakne ni dlaku na Jovovom telu. Iako je Sotona suštinski zao i okrutan, nakon što mu je Bog izdao naredbu, nije imao izbora nego da se pridržava Božje zapovesti. Prema tome, iako je Sotona bio pomahnitao poput vuka među ovcama kada je naišao na Jova, nije se usudio da zaboravi granice koje mu je Bog postavio, nije se usudio da prekrši naredbe Božje, a u svemu što je činio, Sotona se nije usudio da odstupi od načela i ograničenja Božjih reči – zar to nije činjenica? Iz ovoga se može videti da se Sotona ne usuđuje da prekrši nijednu reč Boga Jahvea. Za Sotonu, svaka reč iz usta Božjih jeste naredba i nebeski zakon, izraz Božjeg autoriteta – jer se iza svake reči Božje krije Božja kazna za one koji krše naredbe Božje, i za one koji su neposlušni nebeskim zakonima i protive im se” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Božje reči nam jasno govore da ma koliko Sotona bio osion, on ne može da nadmaši Božje zapovesti niti da pređe granice i ograničenja koja je Bog postavio. Ma koliko da je Sotona zloban, on je i dalje sluga u Božjim rukama i alat koji se koristi da bi se usavršio Božji izabrani narod. Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je na dan hapšenja velikih razmera, starešina planirao da se sastane sa nekoliko nas i da je policija sprovela akciju nešto kasnije, mi propovednici bismo bili uhapšeni zajedno sa starešinom. Uvidela sam da Bog dozvoljava hapšenja braće i sestara. Sotona ne može da deluje bez Božije dozvole; to je Božji autoritet. To mi je pogotovo bilo jasno kad sam u filmu videla braću u zatvoru koja su se oslanjala na Boga da prenesu Njegove reči pod strogim nadzorom i pomagali i podržavali jednan drugog, a njihova vera u Boga postajala je još jača. Ma koliko KPK pretila ili pokušavala da ih podmiti, ostali su postojani u svom svedočenju. To je pokazalo moć Božjih reči. Kak sam videla iskustvo te braće, više nisam bila toliko uplašena. Pomislila sam kako sam često proklamovala o Božjoj svemoći i suverenosti nad svim stvarima i kako sam često govorila da ću zaštititi rad crkve. Ali kad sam čula da sve više ljudi biva uhapšeno, obuzeli su me nesigurnost i strah. Činilo se da sam zaborvila svoju raniju odlučnost i obećanja, a posebno je pomisao da ću trpeti mučenje ako budem uhapšena dovela do toga da moja zabrinutost izbije na površinu. Kad sam se suočila sa stvarnošću, konačno sam shvatila koliko je moja vera slaba. Čim sam se susrela sa opasnošću, postala sam nesigurna i uplašena i počela da se brinem za svoju fizičku bezbednost. Na koji način sam imala ikakav rast? Shvativši to, pomolila sam se Bogu, tražeći od Njega da mi dâ veru kako bih mogla da ispunim svoje dužnosti i ostanem postojana u svom svedočenju tokom nevolje.

Nakon ovog incidenta, bilo je mnogo važnih poslova koje je trebalo obaviti. Da bismo sprečili da knjige Božjih reči padnu u ruke KPK, odlučeno je da sestra Gao Ćing i ja budemo odgovorne za njihovo premeštanje. Uvidela sam da mi je poveren važan zadatak i shvativši koliko je značajna ta odgovornost, bila sam voljna da ga obavim. Međutim, razmišljajući o opasnostima koje premeštanje knjiga uključuje, nisam mogla da ne osetim određeni strah: „Ako nas uhapse i ako KPK sazna da prenosimo knjige Božjih reči, sigurno bi nas prisilili da otkrijemo više informacija o crkvi i podvrgnuli nas mučenju. Čak i ako ne umremo, proći ćemo kroz pakao! Šta ću ako postanem invalid? Ne samo da ne bih mogla da obavljam dužnost, već bih imala problema i da se brinem o sebi. Zar to ne bi bio moj kraj? Da li bih onda mogla da budem spasena? Nedostaje mi i hrabrosti i mudrosti. Da li zaista mogu da se nosim sa tom dužnošću? Zar ne bi trebalo da nađemo nekog hrabrijeg i mudrijeg za tu odgovornost?” Želela sam to da kažem sestrama, ali sam oklevala i ugrizla se za jezik. Pomislila sam na to kako su, s obzirom na ograničen broj ljudi koje bismo mogli da kontaktiramo u ovoj situaciji, tek nakon pažljivog razmatranja svi odlučili da ja preuzmem taj zadatak. Setila sam se Božjih reči: „Trebalo bi da podržiš i preuzmeš odgovornost za sve što je u vezi sa interesima Božje kuće ili se tiče posla Božje kuće i Božjeg imena. Svako od vas ima tu dužnost i obavezu i vi to morate da uradite” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O Božjim upravnim odlukama u Doba carstva”). Bez obzira na vreme, zaštita interesa Božje kuće i čuvanje knjiga Božjih reči na sigurnom je odgovornost i obaveza svakog pripadnika Božjeg izabranog naroda. Bila sam vernica već mnogo godina i uživala sam u zalivanju i opskrbi Božjih reči, pa ipak, kada je bezbednost knjiga Božjih reči bila u opasnosti i kad su morale da se premeste, nisam preuzela inicijativu u obavljanju te dužnosti. Umesto toga, razmišljala sam samo o svojim budućim izgledima i putevima. Iz straha od hapšenja i mučenja, želela sam da prebacim tu dužnost na nekog drugog. Bila sam toliko sebična i lišena savesti i razuma! Pošto su se svi složili da sam ja najpogodnija osoba za premeštanje knjiga Božjih reči, u tome mora da ima Božje namere. Naročito uzimajući u obzir to da nisam uhapšena tokom te velike akcije, jasno je da sam imala svoju ulogu u tome, i ne bi trebalo da je odbijem. Ja sam stvoreno biće; Bog zna šta mogu da uradim. U Božjim je rukama da li ću biti uhapšena ili ne. Ako Bog odredi da treba da budem uhapšena, pokoriću se, ali ako Bog to ne dozvoli, KPK ne može ništa da mi uradi. Baš kao što je Danijel verovao u Boga, pa čak i kad je bačen u lavlju jazbinu, lavovi ga nisu povredili. Bez obzira na to koliko je KPK rasprostranjena, ona je i dalje u Božjim rukama i samo je oruđe u Božjem delu. S ovim razumevanjem, zadobila sam veru i pomolila se Bogu: „Bože, sada knjige Tvojih reči moraju hitno da se premeste i osećam nesigurnost i strah, ali znam da je Sotona u Tvojim rukama. Voljna sam da ostavim po strani svoju bezbednost i da sarađujem sa sestrom Gao Ćing kako bismo premestile knjige na sigurno. Molim Te, vodi nas.” Sutradan ujutro, krenule smo po gustoj magli i uspešno prebacile knjige na sigurno mesto.

Pošto je nekoliko starešina crkve bilo uhapšeno, sestra Gao Ćing i ja smo privremeno unapređene da nadgledamo rad tih crkava. Znala sam da ne bi trebalo da izbegavam svoju dužnost, ali osećala sam veliki pritisak. Preuzimanje te dužnosti u tako kritičnom trenutku zaista je bilo veoma opasno. Međutim, pošto su starešine uhapšene, a crkveni rad gotovo potpuno zaustavljen, braća i sestre nisu mogli da žive svoj crkveni život i hitno im je bila potrebna osoba koja će da preuzme posao. U tom trenutku, bila bih potpuno lišena ljudskosti ako bih izbegla tu dužnost. Nakon mnogo razmatranja, prihvatila sam dužnost. Međutim, ubrzo potom sam saznala da tokom ispitivanja policija pokazuje slike uhapšenoj braći i sestrama, tražeći od njih da pokažu starešine. KPK je stalno hapsila starešine i kad bi saznali da sam sada ja starešina crkve, zar se ne bih i ja suočila sa ozbiljnom kaznom kad bi me uhapsili? Pomislila sam na braću i sestre koji su uhapšeni i osuđeni. Neke su zlostavljali zatvorenici, a neke su čuvari okrutno tukli i mučili, i morali su svaki dan da rade teške fizičke poslove. S obzirom da sam već lošeg zdravlja, kad bi me uhapsili i zatvorili, svaki dan u zatvoru bi mi bio kao godina i teško je reći da li bih uspela da se izvučem. Obavljanje dužnosti u Kini zaista je prepuno opasnosti, kao da hodaš po oštrici noža i život ti stalno visi o koncu. Stalno sam razmišljala da bi bilo bolje da nisam preuzela tu dužnost… Bila sam duboko zabrinuta i nisam mogala da se fokusiram na svoj rad. Shvatajući da moje stanje nije u redu, brzo sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da zaštiti moje srce.

Te noći nisam mogla da zaspim. Promišljala sam o tome kako sam, suočena sa velikim udarom policije na crkvu, razotkrila samo kukavičluk i strah i da sam čak želela da izbegnem svoju dužnost kako bih se zaštitila. Zašto sam stalno razmišljala o sebi suočena sa nevoljom? Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Antihristi daju sve od sebe da zaštite svoju bezbednost. Oni razmišljaju na sledeći način: ’Moram sebi da osiguram potpunu bezbednost. Ko god da bude uhvaćen, to ne smem da budem ja.’ Po ovom pitanju, u molitvi često dolaze pred Boga i preklinju da ih Bog drži podalje od nevolje. Smatraju da, bez obzira na sve, oni zaista obavljaju posao crkvenog starešine i da Bog treba da ih zaštiti. Zarad svoje lične bezbednosti i kako bi izbegli hapšenje, kako bi sebe poštedeli svakog progona i smestili se u bezbedno okruženje, antihristi često preklinju i mole se za svoju ličnu bezbednost. Jedino se u slučaju svoje lične bezbednosti oni zaista oslanjaju na Boga i poveravaju Mu sebe. Kad je reč o tome, imaju pravu veru i njihovo je oslanjanje na Boga stvarno. Jedino će se pomučiti da se pomole Bogu tražeći od Njega da zaštiti njihovu bezbednost, ne razmišljajući ni najmanje o crkvenom poslu ili o svojoj dužnosti. U njihovom poslu, lična bezbednost predstavlja načelo koje ih usmerava. Ako je neko mesto bezbedno, antihristi će u tom slučaju odabrati to mesto za rad i zaista će delovati vrlo preduzimljivo i pozitivno, razmećući se svojim velikim ’osećajem odgovornosti’ i svojom ’odanošću’. Ako neki posao podrazumeva rizik i postoji mogućnost da nastane incident, da velika crvena aždaja otkrije izvršioca tog posla, oni iznalaze izgovore, odbijaju ga i grabe priliku da od njega pobegnu. Čim postoji opasnost, odnosno čim postoji i nagoveštaj opasnosti, oni smišljaju načine da se izvuku i da napuste svoju dužnost, ne mareći za braću i sestre. Jedino brinu o tome kako da sebe izbave iz opasnosti. Možda su u srcu uveliko spremni: čim se pojavi opasnost, odmah ostavljaju posao koji izvršavaju, ne mareći za to kako se odvija crkveni posao odnosno kakve gubitke to može naneti interesima Božje kuće ili kako se može odraziti po bezbednost braće i sestara. Važno im je da pobegnu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). „Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Oni su antihristi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog otkriva da je priroda antihrista izuzetno sebična i ogavna. Antihristi stavljaju svoje lične interese iznad svega i u svakoj situaciji, ako nešto ugrožava njihove interese, neće oklevati da se zaštite. Antihristi su u potpunosti motivisani profitom i nemaju nikakvu svest o savesti ili razumu. Oni se pridržavaju sotonske filozofije „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i žive u potpunosti lik Sotone. Promišljajući o Božjim rečima i svom ponašanju, zar nisam razotkrila sebičnu i ogavnu narav antihrista? Obično, kada nije bilo pretnje od hapšenja, bila sam veoma aktivna u obavljanju svojih dužnosti, ma koliko bile teške ili iscrpljujuće, spolja sam pokazivala odanost svojim dužnostima i pokoravanje Bogu. Ali kada je crkva bila suočena sa udarom velikih razmera, a dužnosti koje su mi bile poverene uključivale moje lične interese, moja sebičnost i ogavnost su se razotkrile. Kada su me braća i sestre predložili da premestim knjige Božjih reči, želela sam da prebacim dužnost na nekog drugog kako bih se zaštitila. Kada me je crkva privremeno unapredila u starešinu, umesto da se fokusiram na to kako da valjano obavim crkveni rad i preuzmem odgovornost, brinula sam o tome da li ću biti uhapšena i osuđena i čak sam pomislila da izbegnem tu dužnost kako bih se zaštitila. Toliko sam se plašila smrti! Kažu da se iskrenost razotkriva u nevoljama, ali da li sam ja bila iskrena kad sam se suočila sa nevoljama? Ne! Razotkrila sam samo sebičnost i neiskrenost! Razmišljala sam o svim tim godinama uživanja u zalivanju i opskrbi Božjih reči, ali kad se crkva suočavala sa velikim udarom i kada je bilo potrebno da odigram svoju ulogu, tražila sam izgovore da to izbegnem i da zaštitim sebe. Na koji način sam imala ljudskost? Molila sam se Bogu, govoreći da sam voljna da se dam za Njega i da uzvratim Njegovu ljubav, ali pokazivala sam samo sebičnost i ogavnost i pokušavala sam da se zaštitim. Zar to nije obmanjivanje Boga? Da nije bilo ovih činjenica koje su razotkrivene i suda i izlaganja Božjih reči, još uvek ne bih imala istinsko razumevanje svoje sebične sotonske naravi koja služi sama sebi. Još uvek bih mislila da sam iskrena prema Bogu i da me On sigurno odobrava i da ću kada se Božjie delo završi, ući u Njegovo carstvo i uživati u Božjim blagoslovima. Stvarno nisam poznavala sebe! Božje delo je toliko praktično. Kroz progone i hapšenja koja je sprovela velika crvena aždaja, On je razotkrio moju iskvarenost i pomogao mi da razumem sebe. To je Božje spasenje za mene! Razmišljajući o tome, osetila sam kajanje i više nisam želela da živim prema sotonskim filozofijama.

Kasnije sam naišla na jedan odlomak Božjih reči koji je na mene delovao veoma prosvećujuće. Bog kaže: „Ako prihvatiš da si stvoreno biće, moraš da se pripremiš na patnju i platiš cenu radi ispunjavanja svoje odgovornosti da širiš jevanđelje i radi pravilnog obavljanja svoje dužnosti. Cena može biti patnja zbog neke fizičke bolesti ili nedaće, ili patnja zbog progona velike crvene aždaje, ili nerazumevanje ovozemaljskih ljudi, kao i nevolje koje se doživljavaju prilikom širenja jevanđelja: biti izneveren, biti pretučen i vređan, biti osuđen – pa čak i biti napadnut i izložen smrtnoj opasnosti. Može se dogoditi da tokom širenja jevanđelja stradaš i pre nego što se Božje delo završi i da ne doživiš dan Božje slave. Morate biti spremni na to. Ne kažem to da bih vas uplašio; to je činjenica. (…) Štaviše, kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da ako zaista jasno vidimo smisao života i vrednost života i smrti i živimo prema Božjim rečima, možemo se istinski pokoriti Bogu i ostati postojani u svom svedočenju za Njega u teškim vremenima. Život je nešto najdragocenije za svakog od nas. Ako možemo da poverimo svoj život Bogu, ništa ne može da nas porazi. Razmišljajući o tome kako sam do sada sledila Boga, mogla sam postepeno da otpustim stvari kao što su posao, porodica, brak i bogatstvo, ali kad sam se suočila sa opasnošću i mogućnošću da izgubim život, razotkrila se moja buntovnost. Želela sam da izbegnem svoje dužnosti kako bih se zaštitila. Previše sam se plašila smrti! Bezumni progoni i hapšenja KPK imaju za cilj da nas obeshrabre i uplaše, da nas nateraju da napustimo svoju veru u Boga, odreknemo se svojih dužnosti i izdamo Ga, čineći tako da izgubimo šansu za spasenje. To je Sotonin plan. Samo ako poverimo svoj život Bogu, ispunjavajući svoje dužnosti bogopokornim srcem bez obzira na to kako Bog orkestrira i uređuje stvari, možemo pobediti i posramiti Sotonu. Uvek sam mislila da neću biti spasena ako umrem zbog proganjanja, ali to je samo moja predstava i uobrazilja. U Doba blagodati, apostoli su doživeli proganjanje i hapšenja od strane rimske vlasti. Neke su ubili mačem, a neke su razapeli naopačke. Platili su svojim životima kako bi širili jevanđelje o carstvu nebeskom i iskoristili su svoje živote da bi svedočili o spasenju Gospoda Isusa, time dobijajući Božje odobrenje. Danas su mnoga braća i sestre takođe uhapšeni i progonjeni zbog širenja Božjeg jevanđelja poslednjih dana. Oni trpe mučenje i prebijanje, što dovodi do invaliditeta ili čak smrti, ali oni biraju da ostanu postojani u svom svedočenju o Bogu, odbijajući da podlegnu Sotoni čak i u smrti. Takva smrt ima smisla. Iako sa ljudske tačke gledišta fizička tela umiru, njihove duše ne umiru. Sve je to pod Božjim uređenjem. Ponuditi svoj život da svedočiš o Bogu je najviši oblik svedočenja. Promišljajući o tome, osetila sam prosvećenje. Ovo trenutno okruženje je Božji način da me testira, da vidi da li ću, suočena sa tom nepovoljnom situacijom, izabrati da ispunim svoje dužnosti i ostanem postojana u svom svedočenju ili ću se odreći svojih dužnosti i živeti besmislenim životom. Bog je posmatrao moj stav i praktično delovanje. Gospod Isus je rekao: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). „Ko hoće da nađe svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 10:39). Moj život je u Božjim rukama. Iako Sotona može da zatoči i povredi moje telo, on ne može da kontroliše moju sudbinu ili odredište. Život svake osobe je u Božjim rukama i sve što doživljavamo On je pažljivo uredio. Kad bih odbacila svoju dužnost da bih se zaštitila, izdala bih Boga i izgubila šansu za spasenje. Bog mi je dao život i doveo me na ovaj svet, tako da imam misiju koju treba da ispunim. To što sam u mogućnosti da sledim Stvoritelja i da ispunim svoje dužnosti kao stvoreno biće znači da moj život nije uzaludan! Božje reči su inspirisale moje srce. Bez obzira na to šta budućnost donosi, potpuno je prirodno i opravdano da se stvoreno biće pokori Stvoritelju. Bila sam voljna da poverim svoj život Bogu, da uradim što mogu i da ispunim svoje dužnosti. Kasnije, kako bismo brzo obnovili crkveni život, organizovali smo okupljanje sa crkvenim đakonima. Razgovarali smo u zajedništvu o tome kako da istrajemo u svojim dužnostima tokom nevolje, o Božjim namerama u suočavanju sa proganjanjem i hapšenjima, a takođe smo sproveli razne zadatke. Dva meseca kasnije, crkveni život braće i sestara se postepeno vratio u normalu.

Jednog dana u novembru, iznenada smo primili vest da je policija nasilno uhapsila i odvela starešinu crkve Li Džunga i još petnaest braće i sestara. Srce mi se ponovo steglo i osećala sam još veću mržnju prema KPK, demonima. Sutradan ujutru smo hitno razgovarali sa saradnicima po pitanju premeštanja knjiga Božjih reči na sigurno. Pošto sam jedina znala novu lokaciju, odlučeno je da ću ja prebaciti knjige na novo mesto. Međutim, pomislila sam: „Na ovom putu su svuda prisutna vozila i kamere, nemoguće je da ih izbegnem. Ako me otkriju tokom premeštanja, to će biti nepobitan dokaz i sigurno ću biti kažnjena. Šta ako me budu progonili do smrti? Ovo je previše opasno! Možda bi trebalo da ide neko drugi.” Ali, baš kad sam htela to da predložim, ugrizla sam se za jezik. U ovom kritičnom trenutku, i dalje sam razmatrala svoju ličnu bezbednost. Na koji način sam pokazivala odanost? Previše sam se plašila smrti! Moj život je u Božjim rukama, a ne pod mojom kontrolom. Treba da budem odana Bogu. Razmišljajući o tome, pomolila sam se Bogu: „Bože, toliko sam sebična i ogavna. Ponovo sam pokušavala da izbegnem svoje dužnosti. Sada sam voljna da Ti poverim svoj život. Molim Te da me vodiš da ispunim svoje dužnosti u ovom ključnom trenutku i da bezbedno premestim knjige.” U tom trenutku, setila sam se Božjih reči: „Kroz obavljanje dužnosti i svega što ti zapadne da uradiš i, povrh toga, kroz ispunjenje obaveze i naloga koji si dobio od Boga, kao i kroz obavljanje važnih poslova koje moraš da obaviš izvan okvira svoje dužnosti, poslova koji su tebi dodeljeni i za koje si po imenu prozvan da ih obaviš – da kroz sve to, dakle, platiš cenu, ma koliko to bilo teško. Čak i ako pritom treba maksimalno da se angažuješ, čak i ako ti zbog toga sledi progon, pa čak i ako time svoj život stavljaš na kocku, ne smeš zbog toga da se žališ, već moraš da ponudiš svoju pokornost i odanost do smrti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Božje reči su mi dale veru i snagu. U dužnosti koja mi je došla tog dana bila je Božja namera i bilo da budem uhapšena ili ne, i to je takođe Bog odredio. Pošto je u tom trenutku bilo najprikladnije da ja premestim knjige Božjih reči, trebalo bi da se bezuslovno pokorim. Kasnije, uz saradnju svih, uspešno sam prebacila knjige na bezbedno mesto.

Kroz to iskustvo, stekla sam nekoliko uvida: Kad sam bila u opasnoj situaciji, Božje reči su mi dale veru i hrabrost, omogućujući mi da istrajem u svojim dužnostima. Istovremeno, videla sam koliko se plašim i koliko cenim svoj život. Zadobila sam razumevanje svoje sebične sotonske naravi koja misli samo na dobit i počela sam jasnije da gledam na smrt, postajući manje uplašena. Postala sam čvršća u svojoj veri da sledim Boga i težim smislenom životu. Ti uvidi su stvari koje ne bih mogla da steknem u udobnom okruženju.