U novembru 2017. godine, izabrana sam za vođu crkve. Kada sam započela sa okupljanjima i diskusijima sa braćom i sestrama, delila sam svoje stavove i i moj razgovor je bio malo jasniji. Braća i sestre su imali prilično lepo mišljenje o meni i obraćali su mi se sa poštovanjem. Osećala sam da me cene i bila sam baš zadovoljna sobom. Nakon nekog vremena, primetila sam da je moja saradnica, sestra Vendi, prilično iskrena kad mi se obraća i da bi mi ponekad otvoreno ukazala na probleme koje imam. Na primer, kad bih zanemarivala osnovne poslove u crkvi, skretala bi mi pažnju da se fokusiram na njih. Činilo mi se da mi se ugled malo narušio pa sam rekla da ću se ubuduće fokusirati na to da ljudi ne bi stekli loš utisak o meni. No, na tom sam polju bila dosta manjkava – ili nisam mogla da uvidim neke stvari, ili ako jesam, nisam znala šta ću sa njima. Kasnije, kad je Vendi to pomenula još nekoliko puta, tvrdila sam da ću se fokusirati ubuduće, ali sam zapravo mislila: „Svi oduvek govore da ja snosim teret u svojoj dužnosti, a s druge strane, Vendi me kritikuje. Pitam se šta će ostali sad misliti o meni.“ Imala sam osećaj kao da Vendi budno motri na ono što radim, da me gleda s visine, pa sam je najradije izbegavala. Ponekad kad bismo pričale o poslu i ja iznesem neku ideju, Vendi bi mi otvoreno rekla da joj se ne dopada. Ponekad bi joj ton bio neumesan, pa bi me dovela u neugodan položaj. Smatrala sam da je previše agresivna i da nije marila za moje dostojanstvo. Osećala sam da ima lošu ljudskost i da je teško slagati se s njom. U nekoliko navrata sam pokušala da razgovaram sa Vendi ili da joj kažem da dođe da jede dok je pričala telefonom, ali nije odmah odgovorila, što me je još više ubedilo da ima lošu ljudskost i da je previše hladna, pa sam još manje želela da imam kontakt s njom. Mnogo skladniji odnos sam imala sa druge dve sestre. Osetila bih da imaju visoko mišljenje o meni kad bismo pričale o poslu ili svom trenutnom stanju i obraćale su mi se s poštovanjem. Kad bi imale problem, često bi došle kod mene po savet i retko ukazivale na ono što mene muči. Osećala sam se lagodno kad god bih ćaskala i razgovarala o poslu s njima. Što sam se više družila s njima, više sam osećala da je teško slagati se sa Vendi pa sam se od nje držala što je dalje moguće. Zapravo sam stekla utisak da Vendi želi da sarađuje sa mnom, tražila bi da razgovaramo o nekim stvarima, ali bih ja samo površno odgovarala, ne želeći da joj se približavam jer sam osećala da ima lošu ljudskost. Ponekad bi mi neke zlobne misli dolazile na um: „Bolje bi bilo da Vendi nije u našoj grupi, onda mi niko ne bi tražio dlaku u jajetu.“ Sećam se jednom, tokom godišnjih izbora za vođu crkve, budno sam motrila na Vendine rezultate izbora. Pomislila sam: „Zbog njene loše ljudskosti, nema šanse da ona bude izabrana.“ Ali na moje iznenađenje, svi su rekli da je ona ponela breme u svojoj dužnosti i da je veoma odgovorna. Niko nije rekao ništa o njenim očiglednim problemima sa ljudskošću. Više vođe su takođe rekle da je Vendi prava osoba. Bila sam tako zbunjena: „Znači, niko nije prosudio Vendi kako treba? Tako je arogantna i voli da otkriva slabosti drugih ljudi, što su jasni znaci loše ljudskosti.“ Stvarno nisam htela da ponovo budem u timu s njom, ali su rezultati pokazali da smo obe izabrane za vođe. Osećala sam veliki teret pri pomisli da ću i ubuduće morati da sarađujem s Vendi. Posle toga, baš retko bih tražila Vendi da razgovaramo o poslu. Uglavnom je Vendi bila ta koja je mene tražila, a ja bih odlagala te sastanke što je duže moguće. Razgovarala bih s njom tek kad ne bih mogla više da odlažem i nisam bila spremna da joj se poveravam i kažem šta mi je na srcu.

Jednom su dva brata prijavila problem sa Vendi. Rekli su da je retko govorila o život-ulasku i kao da se više fokusirala posao. Shvatila sam da je Vendi, otkad sarađujem s njom, retko govorila o život-ulasku, a nije proaktivno govorila ni tokom okupljanja. Ne pokušavši da shvatim situaciju u kojoj je i s njom porazgovaram, odmah sam iznela ovaj problem pred dva đakona. Naizgled, samo sam diskutovala o njenom problemu, ali zapravo sam govorila: „Vendi je crkveni vođa i ako se samo fokusira na posao, a ne naglašava deljenje istine zarad rešavanja problema, onda nije pogodna za ovu ulogu.“ U tom trenutku, govorila sam vođena ličnim interesima. Đakoni su se složili sa mnom da Vendi ne vrednuje život-ulazak i da nije pogodna da bude crkveni vođa. Još sam im rekla: „Vendi je prilično ohola i ne uzima u obzir tuđa osećanja kad govori, što ume da sputava.“ Čim sam to rekla, jedna druga sestra je dodala da je Vendi nedavno pomenula njene mane što joj je bilo prilično neprijatno. Ovo mi je dodatno pokazalo da Vendi ima problem sa svojom ljudskošću. Onda sam rekla: „Vendi ima lošu ljudskost i prilično je hladna.“ Navela sam im i nekoliko primera. Iako sam osećala krivicu što sam to rekla, uvidevši kako me je Vendi sputavala, bila sam sigurna da je u njoj problem. Kad su čuli šta sam imala da kažem, dva đakona su se složila da Vendi ima lošu ljudskost. Takođe bi privatno kritikovali Vendi kao i ja, a kad smo imali onlajn okupljanja, dok je Vendi govorila, slali bismo jedni drugima poruke kako su joj loši život-ulazak i izlaganje. Jednom, đakon i još jedna sestra su došli da popričamo o mom trenutnom stanju. Kad su me upitali kakva je moja saradnja sa Vendi, rekla sam: „Ona je prilično ohola, njen ton je neprikladan, a ponekad me i ignoriše kad joj se obraćam. Deluje prilično hladno i osećam da me sputava.“ Te dve sestre me tada još nisu bile procenile i rekle su da će tražiti sa višim vođom. Uostalom, budući da je Vendi bila crkveni vođa, svi problemi koje je imala uticali bi na rad crkve. Kad sam to čula, pomislila sam: „Ako je viši vođa smeni, neću više morati da sarađujem sa njom.“ Sledećeg dana smo imali sastanak s višim vođom i ja sam ukazala na mnoštvo Vendinih problema. Pomenula sam njen loš život-ulazak i ljudskost i kako me sputava. I druge dve sestre su se nadovezale na to. Viši vođa se malo iznenadila kad je čula sve to. Rekla je da se poznaje sa Vendi i da nije shvatala da je takva. Obećala je da će se pozabaviti time.

Samo nekoliko dana kasnije, viši vođa me je obavestila da je na osnovu mog odnosa sa Vendi, toga kako sam je napala, pokušala krišom da je potkopam, osuđivala je i igrala lošu ulogu u svemu tome, jasno da ja imam lošu ljudskost, da nisam vredna kultivisanja i da prema načelu treba da budem smenjena. Bila sam u šoku. Nisam mogla ni da zamislim da će tako ispasti. „Napadanje“, „potkopavanje krišom“, „osuđivanje“, „loša ljudskost“, „nisam vredna kultivisanja“, ovi opisi su me udarili kao teretni voz. Nisam mogla da verujem, a kamoli to prihvatim. Jednostavno nisam mogla da razumem: još od malena su uvek svi imali lepo mišljenje o meni. Kako je moguće da ona sad govori da imam lošu ljudskost? Jesam li pogrešno čula? Taj proces razotkrivanja i analize je bio kao ružan san i našla sam se u pravoj agoniji.

Nakon smenjivanja, nisam htela da se suočim sa ovim što se dogodilo. Nisam mogla da prihvatim da kritikuju moju ljudskost, nisam mislila da sam takva osoba i nisam ni pomislila da se zapitam šta je sa mnom. Kad sam pričala o svom smenjivanju, zabašurila sam ozbiljnost situacije, rekavši da su ljudi uvek govorili da imam dobru ljudskost, da sam dobra i puna razumevanja. Mislila sam da je u pitanju slučajnost i da to ne oslikava moju pravu prirodu. Posle toga, vođa je u više navrata razmatrala da li da mi dodeli neku važnu dužnost, ali bi na kraju odustajala zbog moje loše ljudskosti. Zbog toga sam se osećala grozno i žalila sam se Bogu kroz suze: „O Bože, zar stvarno ne mogu da budem spasena? Je l’ moja ljudskost stvarno tako loša? Molim Te, vodi me da spoznam sebe. Voljna sam da razmislim o svemu.“ Posle molitve, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči. „U kojim to stvarima iz svakodnevnog života imate bogobojažljivo srce? A u kojima nemate? Da li si u stanju da mrziš nekoga kada vređa tvoje interese ili kada na njih nasrće? A kada nekoga mrziš, jesi li u stanju da ga kazniš i osvetiš mu se? (Da.) Onda se od tebe zaista treba plašiti! Ako nemaš bogobojažljivo srce i u stanju si da činiš zle stvari, u tom je slučaju ta tvoja pakosna narav previše ozbiljna! Normalna ljudskost treba da poseduje ljubav i mržnju, s tim da ono što volite morate jasno da razgraničite od onoga što mrzite. U svom srcu treba da volite Boga, da volite istinu, da volite pozitivne stvari i da volite svoju braću i sestre, a treba da mrzite Sotonu i đavole, da mrzite negativne stvari, da mrzite antihriste i da mrzite zle ljude. Ako biste bili u stanju da iz mržnje tlačite svoju braću i sestre i svetite im se, onda bi to bilo vrlo zastrašujuće i to predstavlja narav zle osobe. Neki ljudi naprosto imaju misli i ideje ispunjene mržnjom – imaju zle zamisli, s tim da nikada ne bi učinili ništa zlo. To ipak nisu zli ljudi, jer kada se nešto dogodi, oni mogu da traže istinu i da vode računa o načelima prema kojima se ponašaju i rešavaju stvari. Kada su u kontaktu sa drugim ljudima, od njih ne traže više nego što bi trebalo; ako se sa nekom osobom dobro slažu, nastaviće da sa njom budu u kontaktu; ako se, pak, ne slažu, neće to učiniti. To jedva da utiče na obavljanje njihove dužnosti ili na njihov život-ulazak. Bog im je u srcu i imaju bogobojažljivo srce. Nisu spremni da Boga uvrede i plaše se da to učine. Iako ti ljudi mogu da gaje određene pogrešne misli i ideje, ipak su u stanju da se protiv njih pobune i napuste ih. U svojim postupcima su suzdržani i neće izgovoriti nijednu nedoličnu reč, niti reč kojom vređaju Boga. Osoba koja govori i postupa na ovaj način jeste neko ko ima načela i ko primenjuje istinu. Tvoja ličnost možda nije u skladu sa ličnošću neke druge osobe, i moguće je da ti se ta osoba ne dopada, ali ćeš, dok zajedno sa njom radiš, ostati nepristrasan i tokom obavljanja svoje dužnosti nećeš davati oduška svojim frustracijama, niti ćeš svoje frustracije iskaljivati na interesima Božje porodice; stvari možeš da rešavaš u skladu sa načelima. Šta se time ispoljava? Time se ispoljava to što u osnovi imaš bogobojažljivo srce. A ako poseduješ i nešto više od toga, kada primetiš da neko drugi ima određene nedostatke ili slabosti, čak i ako te je taj uvredio ili ti nije naklonjen, u tebi će i dalje postojati potreba da se prema njemu ponašaš ispravno i s ljubavlju mu pomogneš. To označava da u tebi ima ljubavi, da si osoba koja poseduje ljudskost, da si neko ko je ljubazan i ko može da primenjuje istinu, da si poštena osoba koja poseduje istina-stvarnosti, i da si neko sa bogobojažljivim srcem. Ako si i dalje sitan rastom, ali imaš volju i spreman si da težiš istini, da težiš da stvari obavljaš u skladu sa načelom, i u stanju si da prema načelu rešavaš stvari i postupaš sa drugima, tada se i to računa kao da imaš donekle bogobojažljivo srce; to je najosnovnije. A ako ne možeš da dostigneš čak ni ovo i ne možeš da se obuzdaš, tada si u velikoj opasnosti i zaista te se treba plašiti. Da dobiješ neki položaj, mogao bi da kažnjavaš ljude i da im zagorčavaš život; tada bi u svakom času mogao da se pretvoriš u antihrista“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga“). Kroz Božje reči sam naučila da ljudi koji se plaše Boga neće govoriti i ponašati se lakomisleno. Čak i kad su drugi ljudi pretnja njihovim interesima, neće napadati i ignorisati ljude iz straha da ne uvrede Boga. Nema mesta za Boga u srcima onih koji Ga se ne plaše, tako da oni govore i rade šta žele. Oni kažnjavaju i svete se svima koji ugroze njihove interese. Bog kaže da je ovo narav zle osobe. Taj izraz „narav zle osobe“ me je stvarno pogodio u živac pa su mi scene odnosa sa Vendi navirale jedna za drugom. Ona je bila iskrena u vezi sa tim i često me savetovala, ukazivala gde grešim u vršenju dužnosti, a ja sam se osećala kao da mi je narušen ugled. Kao takva, osećala sam da Vendi ima lošu ljudskost i da je teško sarađivati s njom. Ponekad kada Vendi ne bi odgovorila čim joj se obratim, bivala sam još više ubeđena da ima lošu ljudskost i još manje mi se sviđala. Kad sam čula da je neko rekao da se ne fokusira na život-ulazak, nisam uzela u obzir niti okolnosti niti njeno dosledno ponašanje, već samo iskoristila priliku da to kažem svojim saradnicima. Rekla sam im da se Vendi fokusira na posao, a ne na život-ulazak i da stoga nije pogodna da bude vođa. Htela sam da ih pridobijem za sebe, a Vendi ostavim samu. Kad se sad prisetim, Vendi je bila pod velikim pritiskom kao nadzornik jevanđelskog dela u crkvi. Morala je mnogo da radi kako bi bila u toku i ponekad bi se uznemirila kad bi bilo problema, a rezultati izostajali. Pričajući samo o poslu, bez fokusa na deljenje istina-načela, ona je odstupala u svojoj dužnosti. Nije značilo da nije pogodna za tu dužnost. Ali ja sam osudila Vendi sa namerom da bude smenjena kako više ne bih sarađivala s njom. Zar nisam pokušavala da je kaznim? Povrh toga, svako ponekad bude neraspoložen. Ko može da bude bezbrižan sve vreme? Uostalom, Vendi je bila zauzeta poslom, pa je razumljivo da nije imala vremena da obraća pažnju na mene. A ja sam napravila pometnju što me je ignorisala i zaključila sam da ima lošu ljudskost i da je previše hladna. To nije imalo veze sa stvarnošću. Zaslepljena, nametnula sam joj nezasluženu etiketu i osudila je. Još sam to podelila sa drugim sestrama, zbog čega su stekle još veće predrasude prema Vendi. Povele su se za mnom i potajno je osuđivale, prebacivši fokus sa svojih dužnosti na nju. Moja narav je sigurno bila prilično zla kad sam radila takve stvari. Kad su Vendina dela i govor ugrožavali moje interese i ugled, osudila sam je, napala i osvetila joj se. Uvidela sam da nemam ni mrvu bogobojazni u svom srcu. Kao crkveni vođa, ne samo da nisam uspela da dobro sarađujem sa braćom i sestrama i da vršim dužnost prema načelu, nego sam prednjačila u zlu i prekidala rad crkve. Stvarno nisam bila vredna tako važne dužnosti. Pre sam mislila da imam sjajnu ljudskost, da sam dobra i puna razumevanja, ali to je bilo samo zato što niko nije ugrožavao moje interese. Čim se to desilo, moja zla narav je razotkrivena pa sam bila u stanju da sudim, napadam i svetim se ljudima. Tek kad sam to shvatila, videla sam da imam lošu ljudskost. To što sam smenjena je Božja pravednost, zaslužila sam tu sudbinu. Posle toga, otvorila sam dušu braći i sestrama, raščlanila namere svojih postupaka i podelila razmišljanja i spoznaju o sebi. Sva braća i sestre su me ohrabrivali. Rekli su: „Kroz to što si smenjena možeš da stekneš samospoznaju, što je dobra stvar!“ Ponešto sam spoznala o sebi kroz to iskustvo i bila sam manje potištena. Mogla sam da prihvatim to što sam donekle bila razotkrivena. Molila sam se Bogu: „O, Bože, zaista sam činila zlo. Spremna sam da se pokajem.“ Nakon toga, kad god bih otkrila svoju iskvarenu narav u interakciji sa drugima, molila bih se Bogu, promislila o sebi i usredsredila se na to da s njima lepo sarađujem. Počela sam marljivije da tražim u svojoj dužnosti i dani su mi bili ispunjeni i plodni. Posle samo nekoliko dana, viši vođa je došla kod mene i rekla da sam ranije bila previše nadmena, nisam prihvatala savete drugih i nisam se odnosila prema ljudima u skladu sa načelima, ali nakon što sam smenjena, naučila sam da promislim o sebi i spoznam sebe, pa su se svi složili da me vrate na poziciju vođe. Baš sam se iznenadila kad sam to čula. Nisam mogla ni da zamislim da će mi se opet pružiti prilika da služim kao vođa. Nisam mogla da iskažem koliko sam bila dirnuta i zahvalna Bogu. U isto vreme, toliko sam žalila zbog svega što sam učinila u prošlosti. Molila sam se Bogu u svom srcu i rešila da se pokajem, da ne ponavljam stare greške, da lepo sarađujem sa drugima i svesrdno obavljam dužnost. Kasnije sam ponovo razmislila o sebi: „Zašto ranije nisam mogla da se oslobodim predrasuda prema Vendi nego sam je potajno osuđivala i potkopavala?“ Jednom tokom posvećivanja, naišla sam na odlomak Božjih reči koje kažu: „Kad je reč o pitanju orezivanja, antihristi, pre svega, to nisu u stanju da prihvate. Postoje i razlozi zbog kojih to nisu u stanju da prihvate. Glavni je u tome da, kad ih orezuju, antihristi osećaju da su izgubili obraz, da su izgubili svoj ugled, status i dostojanstvo i da više nisu u stanju da pred drugima glavu drže uzdignuto. Takve stvari deluju u njihovom srcu, pa im je teško da prihvate orezivanje, uz osećanje da svako ko ih orezuje ima nešto protiv njih i da im je neprijatelj. Takav je mentalitet antihrista kada se orezuju. U to možete biti sigurni. Kroz orezivanje se zapravo najviše otkriva da li neko može da prihvati istinu i da li neko može istinski da se pokori. Činjenica da se u toj meri opiru orezivanju dovoljno pokazuje da antihristi imaju odbojnost prema istini i da je nipošto ne prihvataju. U tome je, dakle, srž problema. Njihov ponos nije srž problema, već je suština problema u neprihvatanju istine. Kada se orezuju, antihristi zahtevaju da se to učini uz lep ton i stav. Ako je ton onoga ko to čini ozbiljan i njegov stav oštar, antihrist će se opirati, biće prkosan i pobesneće. Neće se obazirati na to da li je ono što se u njemu razotkriva ispravno ili predstavlja činjenicu, neće razmišljati o tome u čemu je pogrešio niti o tome treba li da prihvati istinu. Razmišljaće jedino o tome jesu li njegova sujeta i ponos pretrpeli udarac. Antihristi uopšte ne mogu da priznaju da je orezivanje ljudima od pomoći, da dolazi s ljubavlju, da je spasonosno i da je ljudima od koristi. Čak ni to ne mogu da uvide. Zar to sa njihove strane nije pomalo nerazborito i nerazumno? Prema tome, kada se suoči sa orezivanjem, kakvu to narav otkriva antihrist? Nesumnjivo otkriva narav osobe koja ima odbojnost prema istini, u vidu nadmene i nepopustljive naravi. Time se otkriva da je priroda-suština antihrista ona koja oseća odbojnost prema istini i koja istinu ne podnosi“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne razmatraju, već ih izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)“). Bog otkriva kako antihristi previše brinu da zaštite svoj status i reputaciju, a kad se suoče sa orezivanjem, uopšte ne razmišljaju i ne spoznaju sebe, nego se opiru, poriču i misle da se drugi svađaju sa njima. Čak napadaju ljude i svete im se. Sva ova ponašanja prikazuju njihovu narav kojoj je istina odbojna i mrze je. Primenom otkrivenja Božjih reči na moju situaciju, uvidela sam da su moja osuda, potkopavanje Vendi, napadi na nju i osveta njoj, sve bili prikazi moje naravi antihrista. Dok sam sarađivala sa Vendi, često bi mi davala savet i ukazivala na moje mane, ali me nije orezivala. Nisam razmišljala o tome da li je to što je Vendi rekla istina, da li jesam grešila ili šta mogu da naučim iz njenih reči. Umesto toga, samo bih je streljala pogledom, misleći da me je uzela na zub i da me gleda s visine. Čak sam zaključila da ima lošu ljudskost. Uopšte nisam bila svesna svojih problema. U to vreme, služila sam kao crkveni vođa i deo vremena sam nadgledala opšte poslove, ali pošto sam osećala da nisam vična opštim poslovima, nisam se trudila da se njima bavim ili o njima raspitam, niti sam tražila pomoć od onih koji su bili vešti u toj vrsti posla. Nisam znala kako šta primeniti u praksi – Vendi je bila u pravu što je to pomenula! Kad je Vendi pomenula odstupanja u mom radu i dala mi neke sugestije, pomagala mi je da se poboljšam. No, ja sam samo brinula o svojoj reputaciji i statusu i osećala se kao da preispituje moje sposobnosti. I njenu pomoć sam shvatala previše lično i tražila način da joj se osvetim pridobijanjem drugih na svoju stranu, da osuđuju i ignorišu Vendi sa mnom, a sve je to bilo štetno po Vendi. Ovo je dovelo do svadljive atmosfere koja je sve sprečila da se usredsrede na svoju dužnost i remetila je rad crkve. Nisam li zapravo igrala ulogu Sotone? Stvarno je trebalo da budem prokleta i kažnjena! Razmišljala sam o onim zlotvorima i antihristima koji su uklonjeni iz crkve. Njima je istina bila odbojna i mrzeli su je, ne mogu da prihvate situacije date od Boga, i ustremljivali su se na ljude koji im ugrožavaju interese, misleći da ti ljudi imaju nešto protiv njih i analizirajući njihove postupke do detalja; uopšte nisu razmišljali o sebi, niti su stekli samospoznaju onda kad ih drugi podsećaju, pomažu im ili ih orezuju. Štaviše, mrzeli su sve koji su pokušali da ih isprave i napadali su ih i ignorisali, uznemiravajući ljude oko sebe, ometajući rad srkve i na kraju su činili toliko zla da su uklonjeni. To su posledice neprihvatanja istine i odbojnosti prema njoj. Svi su dobili po zasluzi! S obzirom na ove karakteristike, zar se nisam ponašala kao zlotvor i antihrist? Shvatila sam da sam istinski iskvarena i da imam lošu ljudskost. Bila sam tako uplašena, bila sam u užasno neizvesnoj situaciji i da se nisam pokajala, Bog bi me prezreo i eliminisao. Morala sam da iskoristim priliku da se pokajem i učinim sve da tragam za istinom, pristupim situaciji bogobojaznim srcem, tražim istinu, razmišljam o sebi i spoznam sebe, da mudro govorim i budem dobronamerna u svojim interakcijama. Došla sam pred Boga u molitvi i rekla da ću prestati da se ponašam kao pre i da sam spremna da prihvatim Božji nadzor i da se istinski pokajem.

Kasnije sam naišla na još jedan odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da razumem kako da procenim nečiju ljudskost i kako da se odnosim prema ljudima koji govore iskreno i daju mi savete. Bog kaže: „Moraš da se zbližiš sa ljudima koji sa tobom umeju da razgovaraju iskreno; za tebe je od velike koristi da takve ljude imaš pored sebe. Konkretno, to što oko sebe imaš tako dobre ljude koji, kad kod tebe uoče neki problem, imaju hrabrosti da te prekore i razotkriju, može da te spreči da ne zalutaš. Njima nije važno kakav je tvoj status i, čim otkriju da si učinio nešto protivno istina-načelima, prekoriće te i razotkriti ako je to potrebno. Samo su takvi ljudi ispravni, ljudi sa osećajem za pravdu i, ma koliko da te razotkrivaju i prekorevaju, sve ti je to od pomoći, i sve se svodi na to da te oni nadgledaju i da te guraju napred. Moraš da se zbližiš sa takvim ljudima; kada uz sebe imaš takve ljude i kad ti oni pomažu, u relativnom smislu postaješ mnogo sigurniji – u tome se ogleda Božja zaštita. Imati uz sebe ljude koji shvataju istinu i koji se drže načela, dok te svaki dan nadgledaju, od izrazite je koristi da dobro izvršavaš svoju dužnost i posao. (…) Kad učiniš nešto što se protivi načelima, oni će te razotkrivati, davaće mišljenja o tvojim problemima i iskreno i pošteno će ti ukazivati na probleme i greške; neće pokušavati da ti pomognu da sačuvaš obraz, niti će ti pružiti priliku da pred mnoštvom izbegneš sramotu. Kako treba da se ophodiš prema takvim ljudima? Treba li da ih kažnjavaš ili da se s njima zbližiš? (Da se s njima zbližim.) Tako je. Treba da otvoriš svoje srce i da sa njima u zajedništvu porazgovaraš, uz reči: ’Bio si u pravu kad si mi ukazao na taj problem koji imam. Tada sam bio prepun sujete i misli o statusu. Smatrao sam da sam tolike godine bio vođa, a ti ne samo da nisi pokušao da mi pomogneš da sačuvam obraz, već si mi pred tolikim ljudima ukazivao na moje probleme; to nisam mogao da prihvatim. Sada, međutim, uviđam da je ono što sam učinio zaista bilo u suprotnosti sa načelima i istinom, i da to nije trebalo da uradim. I čemu uopšte služi pozicija vođe? Nije li to naprosto moja dužnost? Svi mi izvršavamo svoju dužnost i po statusu smo svi jednaki. Jedina je razlika u tome što ja na sebe preuzimam malo veću odgovornost, to je sve. Ako u budućnosti otkriješ ikakav problem, reci ono što treba da kažeš i među nama neće biti nikakvih ličnih razmirica. Ako se budemo razlikovali u shvatanju istine, tada u zajedništvu možemo da razgovaramo. U Božjoj kući i pred Bogom i istinom bićemo ujedinjeni, a ne otuđeni.’ To je stav primene istine i ljubavi prema njoj. Šta bi trebalo da učiniš ako želiš da u širokom luku zaobiđeš put antihrista? Treba da preuzmeš inicijativu da se zbližiš sa ljudima koji vole istinu, sa ljudima koji su ispravni, da se zbližiš sa ljudima koji mogu da ukazuju na tvoje probleme, koji umeju da govore iskreno i da te prekorevaju kad uoče tvoje probleme, i posebno sa onim ljudima koji mogu da te orezuju kad uoče tvoje probleme – takvi su ti ljudi od najveće koristi i treba da ih čuvaš. Budeš li takve dobre ljude isključivao i rešavao ih se, tada ćeš izgubiti Božju zaštitu i postepeno ćeš se suočavati sa nesrećom. Zbližavanjem sa dobrim ljudima i sa ljudima koji shvataju istinu, osećaćeš spokoj i radost, a nesreću ćeš moći da držiš podalje od sebe; zbližavanjem sa podlim ljudima, sa bestidnicima i ljudima koji ti laskaju, dovodiš se u opasnost. I ne samo da ćeš biti lako nasamaren i prevaren, već bi i nesreća mogla da te zadesi u svakom trenutku. Moraš da znaš od kakve osobe možeš imati najviše koristi – a od najveće su ti koristi oni koji mogu da te upozore kad učiniš nešto pogrešno ili kad se uzdižeš i svedočiš o sebi i druge navodiš na pogrešan put. Ispravno je poći putem zbližavanja sa takvim ljudima“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „4. stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi“). Kroz Božje reči sam shvatila da ljudi sa osećajem za pravdu, koji podržavaju istina-načelo, mogu da ukažu na probleme ili mane koje njihova braća i sestre imaju, kao i da ih orezuju, razotkrivaju i analiziraju kad postupaju protiv načela; takvi ljudi imaju dobru ljudskost i treba ih držati u blizini. Ako je neko naizgled ljubazan, dobro se slaže sa ljudima, nikog ne vređa i svi ga vole, ali se, kad primeti da se zbiva nešto što nije u skladu sa načelima ili šteti interesima crkve, odluči da zaštiti odnose i ne zauzme stav, da ne razotkrije problem, niti ga spreči, onda je sebičan i lažljiv i ne štiti interese Božje kuće. Razmišljala sam kako sam ja uvek ocenjivala ljudskost kod drugih na osnovu toga da li su ljubazni i da li govore tako što poštuju tuđe dostojanstvo, ali ovaj sud nije bio u skladu sa istinom. Shvatila sam da je pravedno što je Vendi često isticala moje probleme i mane. Uprkos činjenici da je Vendi bila veoma direktna, govorila istinu i umela da ukaže na moje probleme, to mi je pomagalo da vršim dužnost i poboljšam svoj život-ulazak. Trebalo bi da provodim više vremena s njom i slušam njene predloge. Posle toga sam se izvinila Vendi. Znala sam da je šteta koju sam joj nanela nepopravljiva, ali cenila bih ukazanu priliku da sa njom opet sarađujem.

Kasnije mi je brat Leonard postao saradnik. Leonard je bio dobrog kova i veoma odgovoran u svojoj dužnosti. Ako bi video da grešim u vršenju dužnosti, ukazao bi mi na to pred drugima. U početku, iako delimično posramljena, uspevala sam da prihvatim tu kritiku kao lekciju od Boga. Ali kako je vreme prolazilo, a to se nastavljalo, dojadilo mi je. Ponekad je Leonard bio pomalo prezriv u svojim kritikama pa bi našao gde u svom radu grešim. Bilo me je tako sramota, kao da me je potpuno prozreo pa nisam više htela da sarađujem sa njim. Smatrala sam da je previše nadmen i da je njegov ton neprihvatljiv. U par navrata, dok smo razgovarali o mojoj saradnji sa drugima, želela sam da omalovažim Leonarda, ali čim bih zaustila da nešto kažem, shvatila bih da nisam u pravu. To što je Leonard mogao da ukaže na moje probleme, svakako znači da ima oblasti na kojima bih mogla da radim. Zato sam se pomolila Bogu, krenula sa dobrim namerama i tražila način da sarađujem s Leonardom u skladu s Božjom namerom. Nisam mogla da osuđujem Leonarda zlonamerno. Kasnije sam naišla na odlomak Božjih reči koji mi je baš pomogao. „Nakon što ustanoviš da nešto pogrešno radiš ili da otkrivaš iskvarenu narav, ako si u stanju da se pred ljudima otvoriš i da sa njima komuniciraš, to će onima oko tebe pomoći da na tebe motre. Svakako je neophodno prihvatiti nadgledanje, ali je najvažnije Bogu se moliti i u Njega se uzdati, uz stalno podvrgavanje ispitivanju. Posebno ako si krenuo pogrešnim putem ili si učinio nešto loše, ili ako si na korak da samovoljno postupiš ili da doneseš neku odluku, a neko u tvojoj blizini to pomene i upozori te, treba to da prihvatiš i da što pre razmisliš o sebi, da priznaš svoju grešku i da je ispraviš. To te može sprečiti da kročiš na put antihristȃ. Ako postoji neko ko ti na taj način pomaže i upozorava te, zar time, i bez svog znanja, nisi zaštićen? Jesi – na taj način si zaštićen“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja“). Božje reči su me podsetile da imati pored sebe nekog sa osećajem za pravdu ko ima samopouzdanja da govori direktno i odmah ukaže na moje mane, jeste vid zaštite, koji bi me sprečio da zastranim i koji je Božja ljubav. Ispravno je bilo pomiriti se sa situacijom! Tokom tog perioda, bila sam zadovoljna radeći i manje bitne poslove, ali nisam platila cenu obavljanjem nekog bitnijeg posla u napajanju pridošlica. Leonardova česta podsećanja su dovela do toga da postanem produktivnija u svojoj dužnosti. Mnogo sam zadobila i od puteva primene o kojima mi je Leonard pričao. Njegova pomoć i njegovi saveti su mi bili dragoceni. Pošto nisam posedovala istinu, već još uvek ozbiljno iskvarenu narav i potencijal da očas pogrešim, to što sam imala Leonarda da me nadgleda, bio je pravi podsticaj i sprečilo me da činim zlo. Shvativši ovo, bila sam spremna da razrešim odstupanja u dužnosti i zauzela sam bolji stav prema Leonardovim savetima. Poslala sam mu poruku: „Molim te da me ubuduće obavestš ukoliko primetiš da imam ikakav problem, možda će me biti malo sramota, ali biće mi od pomoći.“ Sad kad se osvrnem, Bog me okružio velikim brojem takvih ljudi poslednjih godina, a ja sam uvek htela da ih izbegnem jer sam mislila da je teško slagati se sa njima. Zapravo, ja sam bila ta koja je loše prosuđivala ljude, nisam znala kako da ih procenim i odnosim se prema njima, te sam nehotice propustila priliku da učim od saradnika. Kad je Bog još jednom orkestrirao ovakvu situaciju, konačno sam shvatila Njegovu nameru, mogla da se odnosim prema drugima u skladu s načelima i osetila se daleko slobodnijom! Zahvaljujem se Bogu u svom srcu!