84. Prebrodila sam teskobu koju sam osećala zbog svoje bolesti
U junu 2022. godine, Komunistička partija Kine upala je u nekoliko obližnjih crkava. Skoro sve starešine, delatnici i radnici koji su radili na izradi tekstova bili su uhapšeni i pošto nije bilo osoblja koje je pogodno za rad na izradi tekstova, bila sam premeštena na taj posao. Manje od mesec dana kasnije, izbila je pandemija Korona virusa. Zarazila sam se. Povremeno sam imala temperaturu, često me je stezalo u grudima i imala sam kratak dah. Lekovi i injekcije su dosta ublažili te simptome, ali ispod pazuha i s unutrašnje strane ruku su mi se pojavile bolne kvrge, voda mi se nakupila u butinama, a noge i kukovi su me izuzetno boleli. Na stopalima su mi se pojavili blagi čirevi iz kojih je nešto curilo. Pre toga sam imala rak grlića materice i kada su mi se pojavili ti simptomi, postala sam veoma anksiozna, pogotovo zato što je moja majka takođe umrla od raka, a šest meseci pre nego što je umrla, na stopalima je imala čireve pune tečnosti. Pored toga, područje zahvaćeno rakom me je povremeno bolelo i još sam se više zabrinula, misleći: „Rak je već bio u srednjem do kasnom stadijumu. Da li su ovi simptomi znak da se rak proširio? Ako je tako, nije mi ostalo još mnogo vremena… Verujem u Boga toliko dugo, ali moja iskvarena narav se nije mnogo promenila. Ako umrem, zar neću izgubiti šansu da budem spasena?” Takođe sam pomislila na agoniju kroz koju neki onkološki pacijenti prolaze pre nego što umru i veoma sam se zabrinula. Bojala sam se da ću patiti kao oni i još sam se više uplašila smrti. Jesam. Doktor je rekao da su moji simptomi povezani sa infekcijom Korona virusom i da su mi bubrezi slabi. Savetovali su mi da se više odmaram i da ne ostajem budna do kasno. Pomislila sam: „Svaki dan sam za računarom, obavljam svoju dužnost od jutra do mraka. Ako mi se stanje pogorša i ako se onesvestim, zar neću biti nesposobna da obavljam dužnost? Zar to neće odložiti moj život-ulazak? Hoću li još uvek moći da postignem spasenje?” Nakon toga, čim bih osetila nelagodnost, legla bih da se odmorim. Pošto sam se fokusirala na brigu o svom telu, a ne na svoju dužnost, kasnila sam sa radom. Kasnije, uz terapiju, moje stanje je počelo da se poboljšava, ali sam i dalje bila zabrinuta. Mislila sam: „Rad na izradi tekstova zahteva mentalni napor, a svakodnevno sedenje za računarom mi crpi energiju. Zar to na duže staze neće biti štetno za moj oporavak? Zašto ne bih pitala starešinu da mi dodeli lakšu dužnost kako bih sačuvala telo, a istovremeno obavljala svoju dužnost najbolje što mogu?” Te misli su mi stalno bile na pameti. ali onda sam pomislila: „Premeštena sam ovde zato što nije bilo ljudi koji su pogodni za rad na izradi tekstova, a ako dam ostavku, zar to neće uticati na rad na izradi tekstova? Ako mislim samo na sebe, a ne na rad crkve, zar nisam nesavesna?” Zato sam odbacila tu ideju o ostavci. Nakon toga, iako je izgledalo kao da sam nastavila da obavljam svoju dužnost i dalje sam stalno bila zabrinuta, plašeći se da, kad bi se moje stanje pogoršalo i kad bih iznenada umrla, više ne bih mogla da iskusim Božje delo i izgubila bih šansu za spasenje. S takvim mislima na umu nisam mogla da se fokusiram na svoju dužnost. Ponekad sam se čak i nadala: „Bilo bi sjajno da mi Bog otkloni ovu bolest!”
Jednog dana tokom duhovnih predanosti, pročitala sam Božje reči: „Ako te bolest zadesi i, koliko god da razumeš doktrinu, još uvek ne možeš da je prevaziđeš, tvoje će srce ipak dospeti u stanje uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, i ne samo da ovoj stvari nećeš moći da pristupiš smireno, već će ti srce takođe biti ispunjeno pritužbama. Sve vreme ćeš se pitati: ’Zašto neko drugi nije oboleo od ove bolesti? Zašto baš ja da je dobijem? Kako mi se to dogodilo? Zato što nemam sreće i prati me loša sudbina. Nikada nikoga nisam uvredio, niti sam učinio ikakav greh, pa zašto mi se onda ovo događa? Bog je prema meni tako nepravičan!’ Dakle, vidiš, osim uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, dospevaš i u stanje utučenosti, pri čemu jedna negativna emocija sustiže drugu i, koliko god da se upinješ, nema načina da ih izbegneš. I pošto je to prava bolest i ne možeš je se tako lako rešiti niti je izlečiti, šta, dakle, treba da uradiš? Želiš da se pokoriš, ali ne možeš, a ako se jednog dana i pokoriš, već sledećeg ti se stanje pogorša i osećaš ogroman bol, pa više ni ne želiš da se pokoravaš i iznova počinješ da prigovaraš. Sve vreme se vrtiš u ovom začaranom krugu, pa šta bi onda trebalo da učiniš? Dozvoli da ti otkrijem tajnu uspeha. Bilo da se suočavaš sa vrlo ozbiljnom ili manje ozbiljnom bolešću, onoga časa kada se tvoja bolest pogorša ili kada se suočiš sa smrću, upamti samo jedno: ne boj se smrti. Čak i ako si dospeo u terminalno stanje raka, čak i ako je stopa smrtnosti za tvoju konkretnu bolest izrazito visoka, nemoj se bojati smrti. Koliko god da je velika tvoja patnja, ako se bojiš smrti, nećeš moći da je podneseš. (…) Koji ispravan stav treba da usvojite da se ne biste plašili smrti? Ako se vaša bolest u toj meri pogorša da od nje možete umreti, ako je stopa smrtnosti visoka bez obzira na starosnu dob obolelog i ako je kratko vreme od nastupanja bolesti do tragičnog ishoda, o čemu u svom srcu treba da razmišljaš? ’Ne smem se bojati smrti jer na kraju svi umiru. Sa druge strane, većina ljudi ne može da se pokori Bogu, pa ovu bolest mogu da iskoristim da primenjujem pokoravanje Bogu. U razmišljanju i stavu, treba da se pokoravam Božjim orkestracijama i uređenjima i ne smem se bojati smrti.’ Lako je umreti, znatno lakše nego živeti. Može se desiti da trpiš ogroman bol i da ne budeš svestan smrti, jer čim ti se oči zaklope i prestaneš da dišeš, tvoja duša napušta telo i tvoj život se gasi. Tako nastupa smrt; toliko je prosto. Ne plašiti se smrti samo je jedan od stavova koje treba usvojiti. Osim toga, ne smeš da brineš da li će se tvoja bolest pogoršati, da li ćeš umreti ako ne možeš da se izlečiš, koliko ti je preostalo do smrti, niti kakvi će te bolovi zadesiti kada dođe vreme da umreš. Ne smeš da brineš o ovim stvarima; to nisu stvari zbog kojih treba brinuti. Zato što taj dan jednom mora doći, mora doći jedne godine, jednog meseca i jednog određenog dana. Od toga se ne možeš sakriti i tome ne možeš uteći – takva je tvoja sudbina. Tvoja takozvana sudbina je predodređena od Boga i On ju je već uredio. Broj godina koje imaš na raspolaganju, životnu dob i trenutak tvoje smrti Bog je već odredio, pa zašto si onda zabrinut? O tome možeš da brineš, ali time nećeš ništa promeniti; o tome možeš da brineš, ali to ne možeš sprečiti; o tome možeš da brineš, ali dolazak tog dana nećeš zaustaviti. Prema tome, tvoja je briga izlišna i tvojoj bolesti donosi samo još veće breme” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da bez obzira na to koja bolest nas pogodi – bilo da se pogorša ili nam ugrozi život – ne treba da se plašimo smrti niti patnje koja može doći sa umiranjem. To nisu stvari o kojima bi trebalo da brinemo. Zato što, u skladu sa Božjim određenjem, svaki čovek mora umreti. Međutim, vreme i način smrti svakog čoveka već su predodređeni od strane Boga. Niko to ne može da izbegne niti da od toga pobegne. Istina u koju bismo trebali da uđemo suočeni sa patnjom i sa smrću jeste da se pokorimo Božjoj orkestraciji i uređenjima. Ali nisam imala pravo razumevanje Božje suverenosti i uređenja i stalno sam želela da pobegnem od te situacije. Pošto je rak već bio u srednjem do kasnom stadijumu, a moje telo pokazivalo neke teže simptome, bila sam zabrinuta da će mi se stanje pogoršati i da ću iznenada umreti. Zato sam stalno želela da se prebacim na lakšu dužnost. Zapravo, bilo da je dužnost naporna ili laka i bilo da crpi energiju ili ne, to ne određuje da li ćemo živeti ili umreti. Na primer, znam neke ljude koji su delovali snažno i zdravo, bili bez ikakvih bolesti i radili lake poslove koji ih nisu iscrpljivali, ali umrli su mladi. Neki ljudi, iako su bili slabi i bolesni i živeli u teškim uslovima, doživeli su osamdeset ili devedeset godina. To pokazuje da čovekov život i smrt nemaju veze sa tim objektivnim uslovima. Kada čovek dostigne životni vek koji mu je Bog odredio, on će neizbežno umreti. Nema te ljudske brige i nege koja bi mogla da produži životni vek čoveka čak ni za trenitak Pogotovo kad sam videla Božje reči koje kažu: „Lako je umreti, znatno lakše nego živeti. Može se desiti da trpiš ogroman bol i da ne budeš svestan smrti, jer čim ti se oči zaklope i prestaneš da dišeš, tvoja duša napušta telo i tvoj život se gasi. Tako nastupa smrt; toliko je prosto. Ne plašiti se smrti samo je jedan od stavova koje treba usvojiti.” Moj um se odjednom razbistrio. Nisam više morala da brinem da li će moje telo odoleti smrti. Pošto je Bog predodredio da ću proći kroz ovakvu situaciju, morala sam da se pokorim usred bolesti i da dam sve od sebe da ispunim svoju dužnost. Ako se jednog dana moje stanje pogorša i smrt stvarno dođe, suočiću se sa tim mirno i pokoriću se Božjoj suverenosti i uređenjima.
Pročitala sam još dva odlomka Božjih reči i zadobila razumevanje Njegovih dobrih namera. Svemogući Bog kaže: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Bez obzira na to kakva te kušnja zadesi, moraš se prema njoj ophoditi kao prema bremenu koje ti je Bog poverio. Recimo da neke ljude pogodi velika bolest i nepodnošljiva patnja, da se neki čak suočavaju sa smrću. Kako bi trebalo da se nose s takvom situacijom? U mnogim slučajevima, Božje kušnje predstavljaju breme koje Bog poverava ljudima. Koliko god da je veliko breme koje ti je Bog poverio, tolika je i težina bremena koje treba da poneseš, jer Bog te razume i zna da ćeš moći da ga nosiš. Breme koje ti je Bog poverio nije veće od tvog rasta, niti prelazi granice tvoje izdržljivosti, pa prema tome nema sumnje da ćeš moći da ga nosiš. Kakvu god vrstu bremena da ti Bog poveri, kakva god da je kušnja u pitanju, upamti sledeće: bez obzira na to da li razumeš Božje namere i bez obzira na to da li te nakon molitve Sveti Duh prosveti i prosvetli, bilo da te tom kušnjom Bog dovodi u red ili te upozorava, nije važno ako to ne razumeš. Dokle god ne kasniš u obavljanju svoje dužnosti i sve dok možeš da se odano držiš svoje dužnosti, Bog će biti zadovoljan i ti ćeš biti postojan u svom svedočenju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da svrha bolesti, prema Božjoj nameri, jeste da pročisti i preobrazi ljude, što je korisno za njihov život. Bog se nada da će ljudi biti u stanju da se pokore, da promišljaju o svojoj sopstvenoj iskvarenosti i buntovništvu, da tragaju za istinom da to reše, a da takođe odano obavljaju svoju dužnost usred bolesti. Tako ljudi treba da postupaju. Promišljajući o sebi, shvatila sam da nisam bila pokorna usred svoje bolesti i nisam iz nje izvukla nikakve pouke, već sam stalno želela da izbegnem tu situaciju. Mislila sam da rad na izradi tekstova troši previše energije i brinula sam da ću, ako bolest uznapreduje i ako umrem, propustiti šansu za spasenje, pa sam stalno razmišljala o prelasku na lakšu dužnost. Osoba koja ima savesti i razuma bi i dalje bila odana u obavljanju svoje dužnosti čak i kada je bolesna, posebno onda kada je najpotrebnija radu crkve. Međutim, suočena sa bolešću, pokazala sam otpor i izbegavanje. Nisam bila nimalo odana niti pokorna Bogu i vodila sam računa samo o sopstvenim interesima. Promišljajući o tome, želela sam da se pokajem. Bez obzira bolest i na to koliko ozbiljna da postane, dokle god dišem, pokoravaću se Božjoj orkestraciji i uređenjima, u potpunosti ću iskusiti ovo okruženje i dati sve od sebe da obavim svoju dužnost. Odbacila sam pomisao o prelasku na drugu dužnost i počela sam da obavljam svoju dužnost svim srcem. Ponekad, kad bih osetila nelagodu u telu i kad to stvarno nisam mogla da izdržim, legla bih da se malo odmorim, a kad bi mi bilo bolje, nastavljala bih sa radom na svojoj dužnosti. Tokom tog perioda, pored uzimanja lekova iz tradicionalne kineske medicine radila sam i odgovarajuće fizičke vežbe kako bih ublažila bol. Prošla su četiri meseca i još uvek sam imala bolove na mestu zahvaćenom bolešću, ali su drugi nelagodni simptomi bili znatno slabiji, a moje mentalno stanje bilo je prilično dobro.
Kasnije sam nastavila da tražim razloge zbog kojih nisam mogla da se pokorim tokom bolesti. Jednog dana tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam dva odlomka Božjih reči koji su mi pomogli da razumem svoje probleme. Svezmogući Bog kaže: „Kakav je ishod kada ljudi jedino vode računa o sopstvenim izgledima, sudbini i interesima? Njima nije lako da se pokore Bogu, a čak i kada to žele, ne mogu. Ljudi koji naročito vrednuju svoje sopstvene izglede, sudbinu i interese, uvek istražuju da li je Božje delo od koristi za njihove izglede, njihovu sudbinu i za dobijanje blagoslova. Na kraju, koji je ishod njihovog istraživanja? Sve što rade jeste da se bune protiv Boga i da Mu se suprotstavljaju. Čak i kada insistiraju na obavljanju svojih dužnosti, rade to površno, u negativnim raspoloženju; u svojim srcima stalno misle kako da iskoriste situaciju i da ne budu na gubitku. Takvi su njihovi motivi kada obavljaju svoje dužnosti i u tome pokušavaju da sklope pogodbu sa Bogom. (…) Nikada ne razmišljaju o radu crkve, niti o interesima Božje kuće, uvek kuju planove za svoje sopstvene potrebe, uvek planiraju za svoje sopstvene interese, ponos i status i ne samo da loše obavljaju svoje dužnosti, već ih i odlažu i utiču na rad crkve. Zar ovo nije skretanje sa pravog puta i zanemarivanje dužnosti? Ako neko stalno planira za svoje sopstvene interese i izglede dok obavlja svoju dužnost, a ne razmišlja o radu crkve niti o interesima Božje kuće, onda to nije obavljanje dužnosti. To je oportunizam, to je činjenje stvari zarad sopstvene koristi i zadobijanja blagoslova za sebe. Na ovaj način, menja se priroda obavljanja njihove dužnosti. To postaje samo pokušaj da se sklopi pogodba sa Bogom i želja da se dužnosti koriste kako bi se postigao sopstveni cilj. Vrlo je verovatno da će ovakav način postupanja prekinuti rad Božje kuće. Ako to uzrokuje samo male gubitke u radu crkve, onda još ima prostora za iskupljenje i možda će im još biti data prilika da obavljaju svoju dužnost, umesto da budu uklonjeni; ali ako to uzrokuje velike gubitke u radu crkve i izazove gnev Božji i isto tako gnev ljudi, onda će biti razotkriveni i eliminisani, bez daljih prilika da obavljaju dužnosti. Neki ljudi ovako bivaju smenjeni i eliminisani. Zašto su eliminisani? Da li ste pronašli koren problema? Koren problema je što uvek uzimaju u obzir svoje sopstvene dobitke i gubitke, bivaju zaneseni svojim greškama, nisu u stanju da se pobune protiv tela i uopšte nemaju pokoran stav prema Bogu, pa često deluju nemarno. Veruju u Boga samo da bi stekli dobit, blagodat i blagoslove, a nikako zato da bi zadobili istinu, pa je njihova vera u Boga bezuspešna. To je koren problema. Da li mislite da je nepravedno što su razotkriveni i eliminisani? Nimalo nije nepravedno, to je u potpunosti određeno njihovom prirodom. Svako ko ne voli istinu i ne teži istini na kraju će biti razotkriven i eliminisan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). „Nije slučajno što su antihristi u stanju da obavljaju svoju dužnost – oni to rade isključivo zbog sopstvenih namera, ciljeva i želje za sticanjem blagoslova. Ma koju dužnost da obavljaju, njihov cilj i stav su po prirodi stvari neodvojivi od sticanja blagoslova, dobrog odredišta, dobrih izgleda i sudbine, na koje misle i oko kojih brinu danonoćno. Oni su poput poslovnih ljudi koji ne razgovaraju ni o čemu osim o poslu. Sve što antihristi rade povezano je sa slavom, dobiti i statusom – sve je povezano sa sticanjem blagoslova, izgleda i sudbine. U dubini duše, srca su im puna tih stvari; to je priroda-suština antihristâ. Upravo zbog te priroda-suštine, drugi su u stanju jasno da vide da će antihristi završiti tako što će na kraju biti uklonjeni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Bog otkriva da antihristi ne obavljaju svoje dužnosti da bi iskusili Božje delo i zadobili istinu, već da bi iskoristili priliku da obavljaju svoje dužnosti kako bi stremili sopstvenim interesima i tražili blagoslove carstva nebeskog. Zbog toga što su namere antihrista u obavljanju dužnosti pogrešne, kada naiđu na okolnosti koje smatraju štetnim za svoje izglede i odredište, teško im je da se pokore. Čak i kada izgleda kao da obavljaju svoje dužnosti, oni to čine nemarno, prouzrokujući gubitke u radu crkve i stvarajući prepreke i prekidanja. Osim toga, stalno im nedostaje kajanja u srcu i na kraju ih Bog otkriva i isključuje. U svojoj bolesti, i ja sam razmišljala o sopstvenim izgledima i odredištu, ne vodeći računa o radu crkve. Bila sam jedina koja je u tim crkvama radila na izradi tekstova, ali sam se brinula da će napor štetiti mojem zdravlju, plašeći se da ću, ako se moje stanje pogorša i ako umrem, propustiti priliku za spasenje, pa sam želela da izbegnem svoju dužnost i pređem na lakšu. Moja bolest ustvari i nije bila toliko ozbiljna, a kada sam se zarazila Korana virusom, telo mi je bilo nešto slabije i imala sam neke nepovoljne simptome, ali kad bih se osećala loše, odmaranje mi je pomagalo. Ipak, stalno sam razmišljala o svom telu, što je usporilo rad. Bila sam zaista sebična i ogavna, bez imalo savesti i razuma. Razmišljala sam o onima koji su otkriveni i isključeni. Neki su u početku bili revnosni i davali sebe ali nisu stremili ka istini i samo su tražili blagoslove. Kada su se suočili sa bolešću i smrću, videvši da su im se nade za dobijanje blagoslova raspršile, napustili su i izdali Boga. Moja gledišta o stremljenju bila su slična njihovim i kad se ne bih pokajala, na kraju bih bila isključena kao i oni.
Jednog dana, osetila sam da mi se bol na mestu zahvaćenom rakom pojačava i ponovo nisam mogla da obuzdam misli, razmišljajući: „Da li mi se rak proširio po telu?” Bila sam zaista uplašena i rekla sam sebi: „Čak i ako se rak proširio, ipak ću se pokoriti Božjim suverenim uređenjima.” Otišla sam u bolnicu na pregled i doktor je rekao da postoji samo blaga upala na mestu gde je bio rak, ali nema ćelija raka, i savetovao mi je da nastavim da uzimam lekove iz tradicionalne kineske medicine. Gledajući nalaze, znala sam da je to Božja milost prema meni i da mi Bog daje šansu da živim kako bih se pokajala i promenila. Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči koji me je zaista dirnuo u srce. Svemogući Bog kaže: „Ljudi u ovom životu imaju ograničeno vreme da pređu put od razumevanja nečega do dobijanja ove prilike, do posedovanja tog kova i zadovoljavanja uslova za dijalog sa Stvoriteljem, kako bi dostigli istinsko razumevanje i znanje o Stvoritelju, kao i bogobojažljivost i da bi krenuli putem bogobojažljivosti i otklona od zla. Ukoliko sada želiš da te Bog brzo prevede, ne odnosiš se odgovorno prema sopstvenom životu. Da bi bio odgovoran, treba više da se potrudiš da se opremiš istinom, da pomno razmišljaš o sebi kada ti se nešto dogodi i da brzo nadoknadiš sopstvene nedostatke. Treba da počneš da primenjuješ istinu, da deluješ u skladu s načelima, da uđeš u istina-stvarnost, da saznaš više o Bogu, da budeš u stanju da spoznaš i shvatiš Božju nameru i da ne živiš svoj život uzalud. Moraš da spoznaš gde je Stvoritelj, šta su Stvoriteljeve namere i kako Stvoritelj izražava radost, bes, tugu i sreću – čak i ako ne možeš da dođeš do dublje svesti ili potpune spoznaje, moraš bar da poseduješ osnovno razumevanje Boga, da Ga nikada ne izdaš, da u osnovi budeš u skladu sa Bogom, da Mu ukazuješ poštovanje, da pokažeš osnovno saosećanje sa Bogom i da učiniš ono što je ispravno i u osnovi izvodljivo jednom stvorenom biću. To nije lako. Tokom obavljanja svojih dužnosti, ljudi mogu postepeno da spoznaju sebe, a time i Boga. Taj proces je zapravo odnos između Stvoritelja i stvorenih bića, i trebalo bi da bude proces kojeg se vredi prisećati tokom celog života. Taj proces je nešto u čemu ljudi treba da uživaju, a ne da im bude bolan i težak. Stoga ljudi treba da cene dane i noći, godine i mesece provedene u obavljanju svojih dužnosti. Oni treba da cene to životno razdoblje i ne treba da ga smatraju opterećenjem ili bremenom. Treba da uživaju i steknu iskustveno znanje o toj etapi svog života. Tada će dostići razumevanje istine i živeti nalik ljudskom biću, posedovati bogobojažljivo srce i činiti sve manje zla” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Da bi bio spasen i usavršen, čovek mora da stremi ka istini, da ceni različita okruženja koja je Bog uredio, da kroz njih razume svoju sopstvenu iskvarenost i nedostatke, da sve zasniva na Božjim rečima, da se fokusira na primenu istine i živi stvarnost Božjih reči, samo tada može da krene putem spasenja. Kad se osvrnem na svoju bolest, doživela sam neuspeh zato što sam davala samo prazne izjave da bih iskusila Božje delo, nisam cenila okruženje koje je Bog pažljivo uredio, a još sam manje razmišljala o tome koju iskvarenu narav mi je Bog otkrivao kroz ovu bolest, niti o tome u koji aspekt istine treba da uđem. Umesto toga, tretirala sam bolest kao smetnju i teret. Doživljavajući stvari na takav način, čak i kad bi mi telo bilo zdravo i bez bolesti ili problema, ne bih mogla da budem spasena. Bog još nije uzeo moj život i još mi je davao priliku da živim. Moram da imam savesti i razuma, da se opremim istinom i fokusiram se na to da živim stvarnost Božjih reči.
Kasnije sam dva puta za redom obolela od Korona virusa i bol u grudnom košu mi se znatno pojačao. Nisam mogla da sprečim neobuzdane misli, poput: „Da li je moguće da mi se rak proširio i na pluća?” Razmišljajući o tome, osećala sam neopisivu nelagodnost u srcu. Na dan okupljanja, ponovo sam bila zabrinuta, misleći: „Tek sam se oporavila; šta ako se ponovo zarazim kada izađem napolje? Moje telo ne može da podnese još patnje.” Želela sam da zamolim starešinu da ide umesto mene. Ali kada su se pojavile te misli, setila sam se ovog odlomka Božjih reči: „Ljudi treba da cene dane i noći, godine i mesece provedene u obavljanju svojih dužnosti. Oni treba da cene to životno razdoblje i ne treba da ga smatraju opterećenjem ili bremenom. Treba da uživaju i steknu iskustveno znanje o toj etapi svog života. Tada će dostići razumevanje istine i živeti nalik ljudskom biću, posedovati bogobojažljivo srce i činiti sve manje zla” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Promišljajući o Božijim rečima, postepeno sam se smirila i shvatila da moja bolest još uvek nije stvarno ugrozila moj život i da je to samo bol u grudnom košu. Razmotrila sam to što sam želela da izbegnem svoju dužnost zbog nelagode u telu. Kako sam to bila odana i pokorna Bogu? Bila sam toliko sebična! Nisam se fokusirala na to da tragam za istinom niti da iskusim Božje delo i propustila sam mnoge prilike da zadobijem istinu. Sada ne smem sebi da dozvolim da propustim više nijednu priliku. Moram da prihvatim i da se pokorim i da zaista iskusim ovo okruženje. Čak i ako se ponovo zarazim Korona virusom, to je patnja koju moram da podnesem i moram da obavljam svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu. Kad sam razmišljala na taj način, srce mi je bilo oslobođeno i više nije bilo vezano niti ograničeno negativnim emocijama. Nakon što sam počela da obavljam dužnost svim svojim srcem, osećala sam se stabilno i spokojno.