U martu 2020. godine, dobila sam pismo od svoje majke. Saznala sam da je pre više od godinu dana uklonjena iz crkve kao zla osoba. Ova iznenadna vest pogodila me je kao grom iz vedra neba. Nisam uspela čak ni da završim čitanje pisma pre nego što su mi suze krenule niz lice. Delo Božjeg spasenja u poslednjim danima je jedinstvena prilika! Pošto je moja majka uklonjena iz crkve, zar nije izgubila nadu da bude spasena? Tog trenutka, sve što mi je prošlo kroz glavu bilo je koliko je moja majka bila dobra prema meni: od kad sam bila dete, majka me je usmeravala da čitam Božju reč i učila me da se molim. Moj otac je želeo da učim i da se ostvarim u životu, ali majka je insistirala da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost, što mi je omogućilo da krenem pravim putem u životu. Kasnije je policija progonila moju majku zbog širenja jevanđelja i morala je da beži. Svaki put kad mi je pisala, ohrabrivala me je da iskreno obavljam svoju dužnost i stremim ka istini… Ta sećanja su se vrtela u mojoj glavi kao scene iz filma. Majka je verovala u Boga šesnaest godina i iako je dva puta bila uhapšena, nije izdala Boga i nastavila je da obavlja svoje dužnosti daleko od kuće, što me je nateralo da verujem da ona zaista veruje u Boga. Pa kako je onda mogla biti uklonjena? Da li je starešina pogrešio? Zar majka nije zaslužila još jednu priliku da se pokaje, s obzirom na sve godine žrtvovanja i davanja? U svom pismu je napisala da je bila površna i pomahnitala u svojim dužnostima, da je širila neslogu i formirala klanove među braćom i sestrama, donoseći gubitke u radu crkve i da svaki put kad je bila orezana, nije promišljala o sebi niti je spoznala sebe, uvek je mislila da je problem u nekom drugom. Rekla je da je počinila previše zlih dela i da je njeno uklanjanje opravdano, da nije svedočila o Bogu tokom više od deset godina verovanja i da je umesto toga počinila mnoga zlodela i nanosila štetu radu crkve. Rekla je da je ona stari đavo, sluga Sotone i zli demon, da je njen život sramota i da je bila u tolikoj boli da je želela da se ubije. Tada sam pomislila kako mi je majka čak i nakon što je uklonjena, i dalje slala novac koji je zarađivala kako bi me podržala u mojim dužnostima. Njeno ponašanje me je zbunjivalo: da li je njena iskvarena narav bila samo previše ozbiljna, ili nešto nije bilo u redu sa njenom suštinom? Da li bi bila u stanju da se pokaje i izbegne da bude uklonjena, kad bi dobila još jednu priliku? Bog spasava ljude u najvećoj mogućoj meri, a Božja kuća omogućava onima koji su uklonjeni da se vrate ako se zaista iskreno pokaju. S obzirom na to da je moja majka pokazala neka dobra ponašanja nakon što je uklonjena, možda bi crkva mogla da joj da još jednu priliku? I tako sam napisala pismo kako bih joj pomogla, molila sam je da se iskreno pokaje i rekla joj da ako se zaista pokaje, možda bi mogla biti prihvaćena nazad u crkvu.

Tokom jednog okupljanja, pomenula sam svoje misli, a sestra mi je rekla da nemam rasuđivanje za suštinu moje majke i da sam zato uvek želela da je prime nazad u crkvu. Rekla mi je i da moram da tragam za istinom u vezi sa tim pitanjem. Shvatila sam da je Bog koristio tu sestru kako bi me podsetio da izvučem pouku, pa sam se pomolila Bogu: „O Bože, zbunjena sam u vezi sa uklanjanjem moje majke, molim Te da me prosvetiš da shvatim istinu i da naučim da razaznam priroda-suštinu moje majke i da pobegnem iz okova osećanja.”

Jednog dana pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Oni koji iskaljuju svoj otrovni, zlonamerni govor u crkvi, koji raspiruju glasine, podstiču neslogu i formiraju klike među braćom i sestrama – takvi bi trebalo da budu izbačeni iz crkve. Ipak, pošto je sada različito doba Božjeg dela, ovi ljudi su ograničeni jer će svakako biti uklonjeni. Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarene naravi. Neki samo imaju iskvarene naravi, dok se drugi od njih razlikuju: ne samo da imaju iskvarene sotonske naravi već im je i priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihove iskvarene, sotonske naravi, štaviše, oni su pravi đavoli i Sotone. Njihovo ponašanje prekida i ometa Božje delo, ometa da braća i sestre postignu život-ulazak i šteti normalnom životu crkve. Pre ili kasnije, ovi vukovi u ovčijoj koži moraju biti počišćeni; prema svim tim slugama Sotone treba usvojiti nemilosrdan stav, stav odbacivanja. Samo tako se stoji na strani Boga, a oni koji u tome ne uspeju, valjaju se u blatu sa Sotonom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). „Ljudi koji iskreno veruju u Boga jesu oni koji su voljni da Božju reč sprovedu u delo i da primenjuju istinu. Ljudi koji mogu zaista da budu postojani u svom svedočenju o Bogu takođe su oni koji su voljni da Njegovu reč sprovedu u delo i mogu istinski da se priklone istini. Svim ljudima koji se služe lukavstvom i nepravdom nedostaje istina i svi redom sramote Boga. Oni koji u crkvi izazivaju razmirice jesu Sotonine sluge, oličenje su Sotone. Takvi ljudi su veoma zlobni. Oni koji nisu pronicljivi i nisu sposobni da se priklone istini, svi gaje zle namere i blate istinu. Štaviše, oni su arhetipski predstavnici Sotone. Oni se ne mogu iskupiti i prirodno će biti eliminisani. Božja porodica ne dozvoljava da u njoj ostanu oni koji ne primenjuju istinu, niti dozvoljava da ostanu oni koji namerno rasturaju crkvu. Međutim, sada nije vreme da se obavi delo izbacivanja; takvi ljudi će jednostavno biti razotkriveni i na kraju eliminisani. Na ove ljude se više neće nepotrebno gubiti vreme; oni koji pripadaju Sotoni ne mogu stajati na strani istine, dok to mogu oni koji traže istinu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Božje reči razotkrivanja naterale su me da shvatim da samo oni koji mogu da prihvate i primene istinu zaista veruju u Boga, a da su oni koji odbijaju da prihvate istinu, stalno čine zlodela i ometaju rad crkve i nikada se ne pokaju, pravi đavoli i Sotone. Oni su ti koje će Bog otkriti i isključiti, a crkva će ih ukloniti. To je administrativni dekret crkve. Od braće i sestara saznala sam da moja majka konstantno nije pokazivala kajanje zbog svojih zlih dela. Iskoristila je to što je jedna sestra razotkrila svoju iskvarenost kako bi je napala i osudila i povukla je druge da osude i isključe tu sestru zajedno sa njom, zbog čega se stanje te sestre pogoršalo. Moja majka nije postizala nikakve rezultate u svojim dužnostima i kada ju je vođa njenog tima pritisnuo pitanjima o napretku, iza njegovih leđa ga je osudila da su lišeni ljubavi. Jedan nadzornik je razgovarao u zajedništvu i razotkrio njene probleme, ali ona je rekla da je oni potiskuju i ne dopuštaju joj da govori. Takođe je izrazila nezadovoljstvo nadzornikom iza njegovih leđa, navodeći druge da razviju predrasude prema njemu, što je izazivalo ozbiljno prekidanje i ometanje u radu. Starešina je raščlanio njene postupke i ponašanje, upozorio je i uredio da promišlja u izolaciji. Ali moja majka nije promišljala, nego je umesto toga išla na razna okupljanja kako joj je odgovaralo, šireći neslogu među braćom, sestrama i starešinama. Te činjenice su me zapanjile. Moja majka je imala tako zlobnu prirodu! Ako bi neko uradio nešto što je samo malo u neskladu s njenim željama, postala bi kivna, osuđivala bi ih iza leđa, sejala bi nezadovoljstvo i širila neslogu među braćom i sestrama, prekidajući rad crkve. Drugi su je iznova i iznova upozoravali, ali ona se uopšte nije kajala, stalno je činila zlo, ometala rad crkve i život-ulazak braće i sestara. To nije bilo normalno otkrivanje iskvarenosti, niti problem sa ozbiljnom iskvarenom naravi kao što sam mislila, već je imala zlobnu prirodu, a njena suština kao zle osobe bila je otkrivena. Ona se ne bi pokajala čak ni kad bi dobila još jednu priliku. Crkva ju je uklonila u skladu sa načelima kako bi zaštitila rad crkve i braću i sestre od daljih ometanja. Rešavanje stvari na takav način bilo je potpuno pravedno i u skladu sa istina-načelima. Nakon šesnaest godina verovanja, mnogo godina obavljanja dužnosti, njenog stalnog verovanja čak i nakon što su je dva puta uhapsili, nakon napuštanja porodice i karijere i svih njenih napora i davanja, uvek sam mislila da je prava vernica. Ali sada sam jasno videla da je moja majka verovala u Boga samo da bi se ušunjala u crkvu i stekla blagoslove i da je želela da zameni svoje prividno napuštanje i žrtvovanje za nebeske blagoslove. Svemogući Bog je izrazio toliko mnogo istina, ali ona nije prihvatila niti primenila nijednu. Umesto toga, činila je zlo i prouzrokovala ometanja u crkvi i tvrdoglavo odbijala da se pokaje. To je zla osoba. Kako se to razlikovalo od fariseja, koji su odbili da prihvate istine koje je izrazio Gospod Isus i koji su zakovali Gospoda Isusa na krst, uprkos tome što su putovali po svetu da bi preobratili ljude? Setila sam se nečega što je Gospod Isus rekao: „U carstvo nebesko neće ući svako ko Mi je govorio: ’Gospode, Gospode!’, već onaj koji sledi volju Oca Mojega koji je na nebesima. Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:21-23). Božje reči su mi pomogle da shvatim da čovek naizgled može da se žrtvuje i uloži trud, ali to ne znači da je pravi vernik i Bog ne priznaje takvu veru. Pravi vernici su samo oni koji prihvataju i primenjuju istinu. Takvi ljudi se nadaju da će se osloboditi svoje iskvarene naravi, postići Božje spasenje i ući u Božje carstvo. Takođe sam se pitala da li bi to što bi moja majka priznala svoja zla dela i sebe kao đavola i Sotonu nakon što je uklonjena, predstavljalo istinsko pokajanje i da li bi to bilo dovoljno da joj crkva dozvoli da se vrati.

U svom traganju, pročitala sam ove reči Božje: „Bez obzira na to koliko je Bog bio besan na Ninivljane, čim su oni proglasili post i odenuli kostret i seli u pepeo, Njegovo srce je počelo da omekšava i On je počeo da menja Svoje mišljenje. Trenutak pre nego što im je objavio da će uništiti njihov grad – trenutak pre njihovog pokajanja i ispovedanja grehova – Bog je i dalje na njih bio besan. Nakon što su obavili niz pokajničkih dela, Božji bes prema stanovnicima Ninive postupno se preobražavao u milost i toleranciju prema njima. Nema ničeg protivrečnog u vezi sa istovremenim otkrivenjem ova dva aspekta Božje naravi u istom događaju. Kako, dakle, treba razumeti i spoznati to odsustvo protivrečnosti? Bog je izrazio i otkrio svaku od ove dve sasvim oprečne suštine pre i posle pokajanja stanovnika Ninive, omogućavajući ljudima da vide stvarnost i neuvredljivost Božje suštine. Evo šta je Bog kroz Svoj stav saopštio ljudima: ne radi se o tome da Bog nije tolerantan prema ljudima niti da ne želi da im pokaže milost; već je reč o tome da se oni retko iskreno pokaju Bogu, a retkost je i da se ljudi zaista odvrate od svojih zlih puteva i da napuste nasilje koje im je u rukama. Drugim rečima, kada je Bog besan na čoveka, On se nada da će čovek moći iskreno da se pokaje i nada se da će videti čovekovo iskreno pokajanje, u kom slučaju će slobodno nastaviti da čoveku daruje Svoju milost i toleranciju. To znači da čovekovo zlo ponašanje izaziva Božji gnev, dok se Božja milost i tolerancija daruju onima koji slušaju Boga i iskreno se pokaju pred Njim, onima koji mogu da se odvrate od svojih zlih puteva i napuste nasilje koje im je u rukama. Božji stav je bio vrlo jasno otkriven u Njegovom ophođenju prema Ninivljanima: Božju milost i toleranciju nije uopšte teško zadobiti, a ono što On zahteva jeste čovekovo iskreno pokajanje. Sve dok se ljudi odvraćaju od svojih zlih puteva i odbacuju nasilje koje im je u rukama, Bog će menjati Svoje mišljenje i Svoj stav prema njima” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). „Kad vidiš kako đavoli i Sotone u svetu prkose Bogu, zapravo vidiš kako đavoli i Sotona u duhovnom carstvu prkose Bogu – nema nikakve razlike. Oni potiču iz istog izvora i poseduju istu priroda-suštinu, i baš zato rade iste stvari. Bez obzira na to u kom se obliku pojavljuju, svi rade iste stvari. (…) Ako napadaju Boga i bogohule, onda su đavoli, a ne ljudi. Ma koliko dobro i ispravno zvučale stvari koje govore u ljudskoj koži, njihova priroda-suština je kao kod đavola. Da bi naveli ljude na pogrešan put, đavoli mogu izreći stvari koje zvuče dobro, ali uopšte ne prihvataju istinu, a još manje je sprovode u delo – upravo je to slučaj. Pogledajte te zle ljude i antihriste i one koji prkose Bogu i izdaju Ga – nisu li oni od te sorte? (…) Recite Mi, da li je tim đavolskim ljudima ili tim ljudima sa priroda-suštinom đavola primereno dozvoliti da ostanu u Božjoj kući? (Ne, nije.) Ne, nije. Oni nisu isti kao Božji izabrani narod: Božji izabrani narod pripada Bogu, dok ovi ljudi pripadaju đavolima i Sotoni” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Razmišljanje o Božjim rečima navelo me je da razumem stanovnike Ninive, koji su svojim zlim delima izazvali Božji gnev i suočili se s uništenjem. Ali zato što su mogli „da se odvrate od svojih zlih puteva i da odbace nasilje koje im je u rukama”, i zato što su se iskreno pokajali, mogli su da prime Božju milost i oproštaj. Samo kada zaista promisliš, priznaš, pokaješ se i mrziš zli put kojim si nekada išao i kada si u stanju da slušaš Božju reč, da počneš iznova i prestaneš da hodaš putem zla na kojem si bio, tek tada možeš da zadobiješ Božju milost i oproštaj. To što samo izgovaraš reči koje zvuče dobro, bez prihvatanja i primenjivanja istine, ne znači da si se istinski pokajao i Bog neće pokazati milost niti dati oproštaj takvim ljudima. Proučavala sam ponašanje svoje majke i otkrila da ona još uvek nije prepoznala sva ozbiljna zla dela koja je učinila. Naprotiv, prebacivala je krivicu na druge, govoreći da je tada jedna sestra prezrela nadzornika, često kritikovala njegove greške i tračarila o njegovim manama, i da je ona, pošto nije mogla da raspozna, stala na stranu te sestre i činila zlo. Moja majka još uvek nije imala razumevanje svog zla koje je učinila, niti svoje podmukle i zle sotonske prirode, i nije joj istinski bilo žao niti je mrzela te stvari, pa kako bi se onda mogla istinski pokajati? Kad bi bila primljena nazad, samo bi nastavila da čini zlo i ometa rad crkve kao i ranije. Takođe, iako je priznala da je stari đavo, sluga Sotone i zli demon, po pitanjima konkretnih zlodela koja je učinila, zašto ih je učinila, koje su namere njome upravljale, koje sotonske otrove je pratila i koja sotonska narav je bila uključena, nije imala stvarno promišljanje niti razumevanje. Setila sam se svih ispravnih stvari koje mi je majka govorila dok sam odrastala, poput toga koliko je dragoceno delo Božjeg spasenja u poslednjim danima i da je iskreno obavljanje dužnosti i stremljenje ka istini ispravan put u životu, ali iako je duže od decenije govorila takve stvari, ona nije prihvatila niti primenila nijednu istinu. Ona je usmeno priznala svoja zla dela i bila je u stanju da kaže ispravne stvari, ali to nije značilo da se istinski pokajala. Crkva dopušta da se vrate oni koji su pokazali istinsko pokajanje, ali ne i ljudi poput moje majke, koji su samo usmeno priznali, a nisu se stvarno promenili.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Bez obzira na to da li si antihrist ili zla osoba, ili da li si uklonjen ili proteran, ispunjavanje tvojih odgovornosti kao osobe je nešto što treba da činiš. Zašto kažem da je to nešto što treba da činiš? Primio si tako veliku količinu istina od Boga, i to je takođe Božji mukotrpni trud. Božja kuća te je zalivala i opskrbljivala tolike godine, ali da li Bog išta zahteva od tebe? Ne. Sve razne knjige koje Božja kuća deli su besplatne, niko ne mora da potroši ni dinar. Isto tako, istiniti put večnog života i reči života koje Bog daruje ljudima su besplatni, a propovedi i razgovori u zajedništvu Božje kuće su svi besplatni za ljude da ih slušaju. Stoga, bilo da si obična osoba ili član posebne grupe, primio si toliko mnogo istina od Boga besplatno, da je sigurno jedino ispravno da propovedaš Božje reči i Božje jevanđelje ljudima i da ih dovodiš u Božje prisustvo, zar ne? Bog je ljudskom rodu podario sve istine; ko može sebi da priušti da uzvrati tako veliku ljubav? Božja blagodat, Božje reči i Božji život su neprocenjivi i nijedno ljudsko biće ne može da postigne da ih uzvrati! Da li je ljudski život toliko dragocen? Može li da vredi koliko i istina? Stoga, niko ne može da uzvrati Božju ljubav i blagodat, a to uključuje i one koje je crkva uklonila, proterala i eliminisala – oni nisu izuzetak. Dokle god imaš i trunku savesti, razuma i ljudskosti, onda bez obzira na to kako se Božja kuća odnosi prema tebi, treba da ispuniš svoju obavezu da širiš Božje reči i svedočiš o Njegovom delu. To je neizbežna odgovornost ljudi. Stoga, bez obzira na to pred koliko ljudi propovedaš Božje reči i širiš jevanđelje, ili koliko ljudi zadobiješ, to nije nešto zbog čega bi neko trebalo da ti se divi. Bog je izrazio toliko istina, a ti ih ipak ne slušaš i ne prihvataš. Svakako bi trebalo malo da služiš i propovedaš jevanđelje drugima, zar ne? S obzirom na to da si stigao tako daleko, zar ne bi trebalo da se pokaješ? Zar ne treba da tražiš prilike da uzvratiš Božju ljubav? Zaista bi trebalo! Božja kuća ima upravne odluke, a uklanjanje ljudi, njihovo proterivanje i eliminisanje su stvari koje se rade u skladu sa upravnim odlukama i u skladu sa Božjim zahtevima – ispravno je činiti te stvari. Neki ljudi mogu da kažu: ’Pomalo je neprijatno prihvatiti u crkvu ljude koji su zadobijeni propovedanjem jevanđelja onih koji su uklonjeni ili proterani.’ U stvari, to je dužnost koju ljudi treba da obavljaju i nema zašto da im bude neprijatno. Svi su ljudi stvorena bića. Čak i ako si uklonjen i proteran, osuđen kao zla osoba ili antihrist, ili ti se sprema eliminacija, zar nisi i dalje stvoreno biće? Zar nije Bog i dalje tvoj Bog i kada si uklonjen? Da li su reči koje ti je Bog rekao i stvari koje ti je Bog dao najednom izbrisane? Da li prestaju da postoje? One i dalje postoje, samo što ti nisi umeo da ih ceniš. Svi preobraćeni ljudi, bez obzira na to ko ih je preobratio, stvorena su bića i treba da se pokore Stvoritelju. Stoga, ako su ti ljudi koji su uklonjeni ili proterani voljni da propovedaju jevanđelje, mi ih nećemo sprečavati; ali bez obzira na to kako propovedaju, načela Božje kuće za korišćenje ljudi i upravne odluke Božje kuće su nepromenljive, i to se baš nikada neće promeniti” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (6)”). Božje reči su mi pomogle da razumem da je Bog izrazio mnogo reči i da je uvek radio na spasenju ljudi. To spasenje nam je dato gratis i sasvim je prirodno da obavljamo svoje dužnosti. Iako je moja majka uklonjena, ona je i dalje stvoreno biće i svaki dan se oslanja na Boga po pitanju hrane, vode i vazduha da bi živela. Bog joj nije oduzeo pravo da jede i pije Njegovu reč. Bila je voljna da širi jevanđelje i davala mi je novac kako bi me podržala u mojim dužnostima, čime je ispunjavala samo deo svojih odgovornosti, ali nije se istinski pokajala i kad se uzmu u obzir načela, nije bila pogodna da se vrati. Ranije sam bila smetena, nisam tragala za istinom i nisam imala razumevanje Božje naravi. Videla sam da je moja majka imala dobro ponašanje i da je bila sposobna da kaže neke ispravne stvari, pa sam se stalno nadala da će crkva moći da je primi nazad. Bila sam tako smetena! Takođe sam se zapitala, da je neko drugi bio uklonjen, da li bih želela da ga crkva primi nazad? Ne bih. Zašto sam se onda nadala da moja majka dobije još jednu priliku i bude primljena nazad nakon što je uklonjena? Šta je bio koren tog problema? Pročitala sam jedan odlomak Božjih reči: „Završni deo Božjih reči razotkriva najveću slabost ljudskog roda – svi oni žive u stanju osećanja – pa tako, Bog ne izbegava nijednog od njih i razotkriva tajne skrivene u srcu celog ljudskog roda. Zašto je ljudima tako teško da se odvoje od svojih osećanja? Da li to prevazilazi standarde savesti? Može li savest ispuniti Božju volju? Mogu li osećanja pomoći ljudima u nedaćama? U Božjim očima, osećanja su Njegov neprijatelj – zar u Božjim rečima to nije jasno navedeno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Bog razotkriva da su osećanja Njegov neprijatelj, da su najveća slabost ljudi, da nas, ako živimo u osećanjima, to sprečava da sagledamo stvari i ljude prema načelima i da će nas takav način života učiniti podložnim da prekidamo i ometamo rad crkve. Ranije nisam bila svesna koliko su moja osećanja bila snažna. U poslednjih nekoliko godina, ljudi oko mene bili su otkriveni kao zli ljudi i antihristi i mogla sam iskreno da procenim i razotkrijem njihove probleme. Zbog toga sam osećala da još uvek imam osećaj za pravdu, ali uklanjanje moje majke iz crkve me je potpuno razotkrilo. Moja majka je učinila toliko zla, a ja je nisam mrzela. Naprotiv, bila sam tužna i plakala sam svaki put kad sam pomislila na to što je uklonjena i osećala sam duboku bol zato što je izgubila svoju priliku za spasenje, do te mere da sam sumnjala da su starešine i delatnici pogrešili kada su je uklonili i osećala sam se oštećenom u njeno ime. Videvši da moja majka pokazuje dobro ponašanje i da naizgled nije tvrdoglava i ne pruža otpor prema tome što će biti uklonjena, stalno sam se nadala da će je crkva primiti nazad. Iako nisam molila za blagost u njeno ime, u svom razmišljanju bila sam u suprotnosti sa Bogom. Da nije bilo suda i razotkrivanja Božjih reči i otkrivanja činjenica koje su mi omogućile da jasno vidim njenu suštinu, zaista bih u njeno ime molila za blagost, stala bih na stranu zle osobe i opirala se Bogu. Promišljajući o tome, konačno sam prepoznala da su ti sotonski otrovi poput: „Krv nije voda”, i „Čovek je živo biće; kako može da bude lišen osećanja?” bili duboko ukorenjeni u mom srcu, činili su da se vodim osećanjima i nisam mogla da razlikujem dobro od zla. Bez obzira na to kakvo je zlo moja majka učinila, i dalje sam mislila da je dobra osoba i osoba koja mi je najbliža. Osećala sam da bih joj bila dužna i da ne bih mogla da se pogledam u ogledalu kad je ne bih podržala. Razmišljajući sada o tome, moja majka mi je od malena čitala Božju reč, učila me da se molim, podsticala me da iskreno obavljam svoju dužnost i stremim ka istini i slala mi je novac kako bi me podržala u obavljanju moje dužnosti van kuće. Te i druge slične stvari bile su samo ispunjavanje njenih odgovornosti kao majke, a to je takođe Božja suverenost i uređenje. Setila sam se svih tih godina kada sam verovala u Boga u tvrđavi demona kojom je vladala Komunistička partija Kine. Mnogo puta sam se suočila s opasnostima, ali Bog me je čuvao i vodio kroz poteškoće. Takođe, moji braća i sestre s kojima nisam u krvnom srodstvu rizikovali su kako bi me zaštitili kad sam bila u opasnosti da budem uhapšena. Bila sam uhapšena dva puta dok sam obavljala svoju dužnost i stekla sam kriminalni dosije, ali su me moji braća i sestre primili kod sebe i brinuli se o meni kao da sam njihova krv. Sve je to bilo zbog Božje ljubavi, pa bi trebalo da zahvalim Bogu i uzvratim Njegovu ljubav! Moja majka je zla osoba, već je mnogo ometala rad crkve i još se nije istinski pokajala, čak ni nakon što je uklonjena. Bez prepoznavanja nje kao takve, i dalje sam želela da joj crkva da još jednu priliku i primi je nazad. Uopšte nisam uzimala u obzir interese Božje kuće niti život-ulazak braće i sestara. Zar nisam bila samo saučesnik zle osobe i suprotstavljala se i pružala otpor Bogu? Bila sam savesna i puna ljubavi prema zloj osobi, što nije lojalno Bogu, okrutno je prema braći i sestrama i lišeno ljudskosti. Videla sam da sam se vodila sotonskim otrovima i da sam bila budala koja nije imala raspoznavanje i sposobnost da razlikuje dobro od zla. Zamalo sam stala na stranu Sotone i suprotstavila se Bogu. Bila sam u tako velikoj opasnosti! Shvativši te stvari, konačno sam iz prve ruke razumela šta je Bog mislio sa „osećanja su Njegov neprijatelj”. Ove reči su toliko praktične i istinite! Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Moraš da odbaciš svoja osećanja što je pre moguće; Ja ne postupam na osnovu osećanja, već sprovodim pravednost. Ako tvoji roditelji urade bilo šta što nije od koristi crkvi, oni ne mogu umaći” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 9. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Upravo zato što Bog podržava pravednost, a ne postupanje prema osećanjima i zato što istina i pravednost vladaju u Božjoj kući, zato ti antihristi i zle osobe koji bez kajanja ometaju i razaraju Božje delo i nanose štetu braći i sestrama mogu da budu uklonjeni, da bi rad crkve mogao da se odvija glatko i da bi braća i sestre mogli da imaju normalan crkveni život i okruženje u kojem obavljaju svoje dužnosti. Bog zahteva da izbegavamo da se oslanjamo na osećanja u našem govoru i postupcima i da se umesto toga oslanjamo na načela. Isto tako bi trebalo da se ophodimo i prema roditeljima. Ovo je istina koju bi i ja trebalo da primenim. Iako me je majka fizički rodila, ona je u svojoj suštini zla osoba, neprijatelj Boga i Bog je mrzi. Po ovom pitanju moram postupati po načelima, stati uz Boga i ne oslanjati se na osećanja da govorim u njeno ime.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da shvatim kako treba da se ophodim prema majci. Bog kaže: „Pretpostavimo da tvoji roditelji sputavaju tvoju veru u Boga, njihova priroda-suština je poput one svojstvene bezvernicima i nevernicima, ili čak onima koji su zli ljudi i đavoli, te oni nisu na istom putu kao i ti. Drugim rečima, oni uopšte nisu iste osobe kao ti i, premda si godinama živeo u istom domaćinstvu kao i oni, oni naprosto nemaju ista stremljenja ili karakter kao ti, a zasigurno nemaju iste afinitete niti težnje kao ti. Ti veruješ u Boga, a oni uopšte ne veruju u Boga, čak se i opiru Bogu. Šta treba učiniti u ovim okolnostima? (Odbaciti ih.) Bog ti nije rekao da ih odbaciš niti da ih proklinješ u ovim okolnostima. Bog to nije rekao. Božji zahtev o ’odavanju počasti svojim roditeljima’ i dalje je na snazi. To znači da dok živiš sa svojim roditeljima i dalje treba da se pridržavaš ovog zahteva da odaješ počast svojim roditeljima. U ovome nema nikakve protivrečnosti, zar ne? (Nema.) Nema baš nikakve protivrečnosti. Drugim rečima, kada uspeš da dođeš kući u posetu, možeš da im skuvaš obrok ili napraviš knedle i, ako je moguće, možeš da im kupiš neke preparate za zdravlje i oni će biti veoma zadovoljni tobom. (…) Moraju postojati načela o načinu na koji postupate prema svim ljudima, uključujući i vaše roditelje; bez obzira na to da li veruju u Boga ili ne i bez obzira na to jesu li zli ljudi ili nisu, prema njima se morate odnositi uz načela. Bog je čoveku saopštio ovo načelo: reč je o pravednom ophođenju prema drugima – samo što ljudi imaju dodatni stepen odgovornosti prema svojim roditeljima. Sve što je potrebno jeste da ispuniš ovu odgovornost. Bez obzira na to jesu li tvoji roditelji vernici ili nisu, bez obzira na to da li slede svoju veru ili ne, bez obzira na to da li se njihov pogled na život i njihova humanost poklapaju sa tvojima ili ne, potrebno je samo da izvršiš svoju obavezu prema njima. Ne treba da ih izbegavaš – samo prepusti da sve teče prirodnim tokom, u skladu sa Božjim orkestracijama i uređenjima. Ako oni sputavaju tvoju veru u Boga, i dalje treba da najbolje što možeš ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, tako da tvoja savest makar ne oseća da im išta duguje. Ako te ne sputavaju, već podržavaju tvoju veru u Boga, i onda treba praktično da postupaš u skladu sa načelima, ponašajući se lepo prema njima onda kada je to prikladno” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”). Božje reči su razvedrile moje srce i omogućile mi da razumem načela kako da se ophodim prema članovima porodice. Moja majka je u svojoj suštini zla osoba i naši putevi su različiti. Ne bi trebalo da postupam oslanjajući se na osećanja, već na načela. Međutim, ona me je odgojila, podelila jevanđelje sa mnom i do dan danas me podržava u mojoj veri, i sve dok to ne ometa moje dužnosti, i dalje mogu da brinem o njoj i ispunjavam svoje odgovornosti kao njeno dete.

Pitanje uklanjanja moje majke iz crkve, razotkrilo je koliko sam bila zaslepljena i previše sentimentalna. Božje reči su me vodile da raspoznam suštinu moje majke kao zle osobe i omogućile su mi da znam koji stav treba da zauzmem. Takođe su mi u potpunosti razjasnile koje su opasnosti i posledice previše sentimentalnog pristupa, sprečavajući me da učinim bilo šta što bi moglo da ometa. Zahvaljujem se Svemogućem Bogu iz dubine svog srca!