Život na selu, gde sam i odrasla, bio je veoma težak. Zavidela sam ljudima u gradu i smatrala sam da od rada u poljima od jutra do mraka mogu pobeći samo ako vredno učim, ako se upišem na fakultet i obezbedim stabilan posao. Dok sam bila u školi, posvetila sam se učenju. Čak i kada su se drugi odmarali, ja sam i dalje učila. Vikendom nisam išla kući jer sam se plašila da će povratak kući uticati na moje studije. Međutim, stvari se nisu odvijale onako kako sam želela. Koliko god da sam učila, ocene mi se i dalje nisu značajno poboljšale. Dva puta sam ponovila školsku godinu, ali ipak nisam uspela da se upišem na fakultet. Kao rezultat toga, patila sam od teške nesanice. Bilo me je jako sramota kad sam pala na prijemnom ispitu i nisam izlazila iz kuće više od pola godine. Nakon venčanja, muž i ja smo započeli posao kod kuće. Iako smo svakodnevno radili od jutra do mraka, nismo mogli mnogo da zaradimo. Nakon što se naš sin rodio, videvši koliko je pametan i sladak, pomislila sam: „Pošto se moje želje nisu ostvarile, moram da se pobrinem za to da moje dete vredno uči i da jednog dana upiše fakultet, da nađe ugledan posao i da se izdvoji iz mase. Na taj način, možemo da pobegnemo od života u siromaštvu, a i ja ću ostaviti dobar utisak. Kao dete, pošto sam imala mnogo sestara, roditelji nisu imali vremena da nas nadgledaju dok učimo, zbog čega sam imala slabu osnovu u obrazovanju. Moram da se fokusiram na obrazovanje svog deteta od najranijeg uzrasta i da se pobrinem da on stekne čvrstu osnovu”. Stoga, kad god bih videla knjigu koja bi mogla da mu poboljša ocene, kupila bih je. Ponekad, kada bi moje dete došlo iz škole i htelo da se malo igra, rekla bih mu: „Ako sada ne budeš vredno učio, u budućnosti ćeš raditi teške poslove, a drugi će te gledati s visine – baš kao i nas. Kako bi to bilo naporno! Za koga toliko naporno radim svaki dan? Nije li to sve radi tebe? Pa ipak, i dalje se ne trudiš!” Nemajući izbora, moje dete bi nerado otišlo i uradilo svoj domaći. Čak i nakon što završi, nisam ga puštala da izađe da se igra; umesto toga, zadala bih mu još domaćih zadataka. Verovala sam da „ako knjigu pročitaš sto puta, njen smisao će sam po sebi biti jasan”. Zato sam ga svakog jutra terala da ustane pola sata ranije kako bi napamet naučio svoje lekcije. Kada nije hteo da uči i imao izlive besa, vikala bih na njega i očitala mu bukvicu. Svaki dan sam bila napeta kao struna, ne usudivši se da se opustim ni jednog trenutka. Prigovarala sam svom detetu kad god je bilo imalo neposlušno: „Zašto ne slušaš! Svaki dan izgaram od posla, pratim tvoje učenje, perem tvoj veš i kuvam ti obroke kada odeš u školu, a moram još i da radim kako bih zaradila novac da ti kupim kvalitetnu hranu. Za koga sve ovo radim? Nije li sve za tebe kako bi imao svetlu budućnost? Ako me ne budeš slušao i vredno učio, kasnije ćeš se kajati!” Plašila sam se, ako se počne igrati, da neće moći da se vrati u normalu, pa ga nisam puštala napolje da se igra. Čak i kad bih ga ponekad izvela, to bi bilo samo da posetimo knjižaru. Pomno sam ga pratila i stalno sam bila pored njega, terajući ga da uči, a to se nastavilo i nakon što je krenuo u srednju školu.

U srednjoj školi je imao loše ocene iz engleskog, pa sam pomislila da prvo moram ja da naučim engleski, jer kako drugačije da podučavam njega? Verovala sam da će samo uz dobre ocene iz svih predmeta imati veću šansu da upiše fakultet. I da će samo upisom na fakultet imati priliku da promeni svoju sudbinu. Kad bi mogao da se istakne, to bi donelo čast i nama kao roditeljima. Iako sam imala mnogo stvari o kojima sam morala da vodim brigu, što je otežavalo moje učenje, ipak sam se trudila, a nakon što sam savladala engleski, podučavala bih sina sve dok ne shvati. Bilo mi je strašno bolno gledati ga svaki dan tako uznemirenog, bez želje za razgovorom, bez osmeha, sa pogrbljenim leđima u tako mladim godinama, bez energije. Ali zarad njegove svetle budućnosti, osećala sam da nemam drugog izbora nego da nastavim da ga ovako pritiskam. Na kraju, sin je primljen samo na drugorazredni fakultet. Smatrala sam da mu pohađanje drugorazrednog fakulteta neće obezbediti neku budućnosti, pa sam tražila da ponovi maturu u elitnoj srednjoj školi u gradu. Konačno, nakon mog napornog rada, primljen je na idealan fakultet. Bila sam veoma zadovoljna i ponosna i osećala sam da hodam drugačije nego ranije. Mislila sam da će moj sin, ako završi fakultet i obezbedi stabilan posao, moći da vodi srećan i udoban život, a da ću i ja u starosti moći da uživam u tim beneficijama. Ali, ono što nisam očekivala je da moj sin ne dobije diplomu zato što je pao na ispitu iz engleskog jezika koji se održavao na nivou celog fakulteta. Sve smo probali. Potezali smo veze, tražili pomoć, ali bezuspešno. Pomislila sam: „Sada je sve gotovo; nema više nade da ću se izdići iznad ostalih. Sve moje godine truda su bile uzaludne i sve moje nade su potpuno uništene!” Osećala sam se kao da mi se svet srušio. Posle toga sam samo kritikovala svog sina i prigovarala mu, pokazujući svoje razočaranje u njega jer nije dovoljno naporno učio i nije ispunio moja očekivanja. Toliko je bio umoran od mog prigovaranja da mu se nije dolazilo kući. Pošto nije imao fakultetsku diplomu, nije mogao da nađe posao. Kada sam izlazila, plašila sam se da ću naleteti na poznanike koji bi mogli da me pitaju: „Gde radi vaše dete? Kako mu ide?” Ako drugi saznaju da je moj sin išao na fakultet, a da nije imao diplomu, zar ne bi pomislili da je to isto kao da uopšte nije išao na fakultet? Zar mi se ne bi smejali? Zbog toga sam svaki dan bila uznemirena.

U decembru 2021. godine, prihvatila sam spasenje Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Podelila sam svoju patnju sa jednom sestrom i ona je za mene pronašla odlomak Božjih reči: „Ma koliko da je čovek nezadovoljan svojim rođenjem, sazrevanjem ili brakom, svako ko je kroz to prošao zna da niko ne može da bira gde će se i kada roditi, kako će izgledati, ko će mu biti roditelji, a ko supružnik, te da svako naprosto mora da prihvati volju Neba. Pa ipak, kad dođe vreme za odgajanje sledeće generacije, čovek će sve želje koje nije uspeo da ostvari u prvoj polovini svog života projektovati na svoje potomstvo, nadajući se da će mu deca nadoknaditi sva razočaranja iz prve polovine života. Tako se čovek prepušta svakojakim maštarijama o sopstvenoj deci: da će mu ćerke izrasti u zanosne lepotice, a sinovi u samouverenu gospodu; da će mu ćerke biti kulturne i talentovane, a sinovi sjajni studenti i vrhunski sportisti; da će mu ćerke biti nežne, prepune vrlina i razumne, a sinovi inteligentni, sposobni i osećajni. Ljudi se nadaju se da će njihovi potomci, bilo da se radi o ćerkama ili sinovima, poštovati svoje starije, brinuti o svojim roditeljima, da će ih svi voleti i hvaliti… Životna nadanja tada nanovo izviru, a u čovekovom srcu rasplamsavaju se nove strasti. Ljudi znaju da su u ovom životu nemoćni i beznadežni, da neće dobiti još jednu priliku niti nadu da se izdvoje iz gomile, te da im ne preostaje ništa drugo do da se pomire sa svojom sudbinom. Stoga oni sve svoje nade, svoje neostvarene želje i ideale, projektuju na sledeću generaciju, nadajući se da će im potomstvo pomoći da ostvare svoje snove i ispune svoje želje; da će njihove kćeri i sinovi doneti slavu njihovom prezimenu, da će postati važni, bogati ili poznati. Jednom rečju, žele da vide uzlet sreće svoje dece. Ljudski planovi i fantazije su savršeni; zar oni ne znaju da nije na njima da odlučuju o tome koliko će dece imati, kako će ona izgledati, koliko će biti sposobna i tome slično, te da ni delić sudbine njihove dece nije u njihovim rukama? Ljudi ne gospodare ni sopstvenom sudbinom, ali se nadaju da će promeniti sudbinu mlađe generacije; nemoćni su da pobegnu od sopstvene sudbine, ali ipak pokušavaju da kontrolišu sudbine svojih sinova i kćeri. Ne precenjuju li oni sebe? Nije li to ljudska glupost i neznanje?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam duboko dirnuta. Bog kontroliše ljudske sudbine. Bez obzira na to koje metode ljudi koriste ili koliku cenu plate, ne mogu da izbegnu to kako je Bog uredio njihovu sudbinu. Kad sam bila mlada, nisam bila zadovoljna porodičnim životom. Želela sam da putem znanja promenim svoju sudbinu. Kada su moje sopstvene težnje propale, polagala sam nadu u svog sina, nadajući se da će on ispuniti moje želje za uspehom. Kako bih ostvarila svoje ciljeve, strogo sam kontrolisala sina i pravila mu celodnevni raspored učenja. Čak ni vikendom mu nisam dozvoljavala da ide napolje da se igra; ako bi i izašao, to bi bilo samo do knjižare. Pažljivo sam ga nadgledala, a kada nije vredno učio, udarala sam ga ili grdila, plašeći se da neće upisati dobar fakultet ako ne ostvari dobar uspeh i da ću ja ostaviti loš utisak. Nametnula sam mu sva svoja očekivanja, što je dovelo do toga da živi život pun represija, čime sam značajno narušila njegovo fizičko i mentalno zdravlje, dok sam i ja živela u velikoj patnji i iscrpljenosti. Iz Božjih reči sam shvatila da Bog vlada ljudskom sudbinom i koliko god se ljudi trudili, ne mogu je promeniti. Ipak, oduvek sam želela da se oslobodim Božje suverenosti, da znanjem promenim svoju i sudbinu svog deteta i da ostvarim cilj i izdignem se iznad ostalih. Iako sam platila veliku cenu, stvari su na kraju ispale suprotno mojim željama. Nisam mogla da kontrolišem ni sopstvenu sudbinu, a ipak sam želela da promenim sudbinu svog deteta – kako sam samo precenjivala sebe, bila nadmena, uobražena, glupa i neuka! Sećam se da sam jednom imala komšiju koji je, uprkos oskudnom obrazovanju, postao šef i zaradio mnogo novca. Moj nećak je takođe imao skromno obrazovanje, ali je uspeo da zaradi mnogo novca vodeći sopstvenu firmu za elektroniku i živeli su imućnije od mnogih koji su imali diplome i znanje. Takođe je bio jedan mlađi brat iz mog rodnog grada koji je, iako je upisao fakultet, oboleo od depresije nakon diplomiranja. Nije voleo da razgovara sa ljudima i završio je bez ikakvog zaposlenja. Ranije nisam razumela Božju suverenost i uvek sam pokušavala da se oslobodim, nanevši štetu i sebi i svom sinu. Sada sam shvatila da sam pogrešila, pa sam se molila Bogu: „Bože, voljna sam da predam svog sina u Tvoje ruke. Ma šta da se desi u budućnosti, voljna sam da se pokorim Tvojoj suverenosti i uređenjima”. Od tog trenutka više nisam grdila sina niti je na mom licu mogao da vidi razočarenje. I on je prestao da me izbegava kao ranije. Kasnije sam srela jednu prijateljicu i ona je pitala gde mi sin radi. I dalje sam se osećala uznemireno. Nisam se usudila da kažem istinu, brinući se o tome kako će me gledati i da će me biti sramota.

Kasnije sam razmišljala: „Mislila sam da mogu da otpustim situaciju sa sinom, ali zašto se i dalje osećam uznemireno kada drugi to pomenu?” Pročitala sam ove reči Božje: „Tokom procesa čovekovog sticanja znanja, Sotona koristi najrazličitije metode, bilo tako što ljudima priča priče, što im prosto pruža neko konkretno znanje ili im, pak, dopušta da zadovolje svoje želje i ambicije. Kojim putem Sotona želi da te povede nadole? Ljudi misle da u sticaju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto sasvim prirodno. Da to izrazimo na način da zvuči privlačno – negovati uzvišene ideale ili imati ambicije znači imati neki pokretač, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Zar ljudi neće živeti slavnije ukoliko mogu da ostvare sopstvene ideale ili da naprave uspešnu karijeru? Radeći to, čovek ne samo da može da oda počast svojim precima, već ima priliku i da ostavi sopstveni trag u istoriji – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima prizemnih ljudi i, što se njih tiče, trebalo bi da to bude ispravno i pozitivno. Da li, međutim, Sotona, sa svojim zlokobnim motivima, ljude na takav put vodi tek onako? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije nimalo radikalan, a kojim on ljude navodi da nesvesno prihvate njegov način života i njegova životna pravila, da uspostave životne ciljeve i smer u životu, a nesvesno stiču i životne ambicije. Ma koliko se te životne ambicije činile veličanstvenim, one su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – svi ljudi, zapravo – slede u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, te stvari moći da koriste kao kapital da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da su slava i dobitak neka vrsta kapitala koji mogu da iskoriste da bi živeli u stalnoj potrazi za nasladama i u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima toliko žude, ljudi svoje telo, svoj razum, sve što imaju, svoju budućnost i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade iskreno i ne oklevaju ni tren, zauvek nesvesni potrebe da sve što su predali ponovo vrate. Mogu li ljudi, nakon što su na ovaj način našli utočište u Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljiva moć slave i dobitka nad ljudima prevelika; one postaju nešto za čim su ljudi spremni da tragaju čitavog života, pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije istina?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatila da Sotona kvari ljude pomoću slave i dobitka, navodeći ih da teže samo ovim stvarima i da veruju da dokle god imaju slavu i dobitak, imaju sve i da će im život biti srećan. Držala sam se tog stanovišta, živeći u skladu sa Sotoninim zakonima opstanka poput „Znanje može da promeni tvoju sudbinu”, „Čovek svojim rukama može da stvori prijatan zavičaj” i „Knjiga je čovekov najbolji prijatelj”. Kada se setim svog detinjstva, moja porodica je bila siromašna i ljudi su nas gledali s visine. Kada sam videla svoju stariju rođaku kako se vraća autom iz grada i kako joj se svi u selu dive, bila sam posebno zavidna. Pomislila sam u sebi da u budućnosti moram živeti kao moja rođaka i steći divljenje ljudi. U potrazi za slavom i dobitkom, sve svoje vreme sam posvetila učenju. Nisam se odmarala kad je trebalo, što je na kraju dovelo do ozbiljne nesanice. Ležala bih budna iz noći u noć i mogla sam da se oslonim samo na tablete za spavanje. Jedva bih izdržala dan i mislila sam da je život gori od smrti. Ipak, na kraju, opet nisam upisala fakultet, niti sam ostvarila život kakav sam želela. Uprkos tome, nisam se vratila u realnost, a da bih stekla slavu i dobitak, svoje neispunjene težnje sam prebacila na svoje dete. Bilo je sasvim normalno da moje dete, dok je malo, želi da se nakratko poigra, ali da bih ispunila svoje želje, kontrolisala sam njegov život. Nisam mu dozvoljavala da išta radi izuzev da uči svaki dan i tukla sam ga ili grdila kad nije dobro učio. Moje nekada živahno i veselo dete bilo je stalno potišteno, izgubilo je radost detinjstva, i obolelo je od ozbiljne kifoze u mladim godinama i kosa mu je uveliko opala. Zbog moje kontrole, sin se udaljio od mene. Kada nije mogao da dobije fakultetsku diplomu, a ja nisam ostvarila svoj cilj da steknem slavu i dobitak, osećala sam se kao da se moj svet srušio. Nisam želela nikoga da vidim, bilo me je previše stid da podignem glavu, gunđala sam i kritikovala sina što nije ispunio moja očekivanja. Živela sam u velikoj muci. To su bili gorki plodovi moje težnje za slavom i dobitkom. Setila sam se jednog dečaka iz sestrinog sela, čija je porodica takođe bila veoma siromašna. Da bi znanjem promenio svoju sudbinu, nekoliko godina je ponavljao maturu, ali ipak nije uspeo da upiše fakultet. Na kraju je postao depresivan. Ovo je rezultat toga što Sotona koristi slavu i dobitak kako bi iskvario ljude. Razmišljala sam o tome kako sam živela svoj život u skladu sa Sotoninom filozofijom, tretirajući slavu i dobitak kao ciljeve kojima treba da stremim u životu. Očajnički se trošeći na te ciljeve, na kraju sam povredila i sebe i svoje dete. Nisam više želela da mi Sotona nanosi zlo i bila sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Kasnije sam pročitala ove reči Božje: „Pre svega, da li su ovi zahtevi i pristupi koje roditelji imaju u vezi svoje dece ispravni ili pogrešni? (Pogrešni su.) Dakle, ko ili šta je na kraju glavni krivac kada je reč o tim pristupima koje roditelji koriste prema svojoj deci? Zar to nisu očekivanja roditelja od svoje dece? (Jesu.) U okviru subjektivne svesti roditelja, oni predviđaju, planiraju i određuju razne stvari o budućnosti svoje dece, a njihova očekivanja su posledica svega toga. Podstaknuti tim očekivanjima, roditelji zahtevaju da njihova deca savladaju različite veštine, da uče glumu i ples, ili umetnost, i tako dalje. Zahtevaju da njihova deca postanu talentovani ljudi i da na kraju budu nadređeni, a ne podređeni. Zahtevaju da njihova deca postanu visoki zvaničnici, a ne redovi; oni zahtevaju da njihova deca postanu menadžeri, izvršni direktori i rukovodioci, da rade za neku od 500 vodećih svetskih kompanija i tako dalje. To su sve subjektivne zamisli roditelja. Da li deca dok ne odrastu uopšte imaju bilo kakav koncept o sadržaju očekivanja svojih roditelja? (Nemaju.) Uopšte nemaju predstavu o tome, oni ih ne razumeju. Šta mala deca razumeju? Ona samo razumeju da treba da idu u školu da nauče da čitaju, da vredno uče i da treba da budu dobra, lepo vaspitana deca. To je, samo po sebi, poprilično dobro. Odlazak u školu da pohađaju nastavu prema rasporedu časova i odlazak kući da urade domaći zadatak – to su stvari koje deca razumeju, a ostalo se svodi na igru, jelo, maštarije, snove i slično. Pre nego što odrastu, deca uopšte nemaju predstavu o nepoznatim stvarima koje ih čekaju na životnom putu i nemaju nikakve planove za sebe. Sve što je predviđeno ili određeno u vezi sa vremenom kada ova deca postanu punoletna potiče od roditelja. Stoga, pogrešna očekivanja koja roditelji imaju od svoje dece nemaju nikakve veze s njihovom decom. Deca samo treba da razaznaju suštinu očekivanja svojih roditelja. Na čemu se zasnivaju ta roditeljska očekivanja? Odakle ona dolaze? Dolaze od društva i sveta. Poenta svih tih roditeljskih očekivanja je da se deci omogući da se prilagode ovom svetu i društvu, da izbegnu da ih svet ili društvo eliminišu i da zauzmu svoj položaj u društvu, da imaju siguran posao, stabilnu porodicu i sigurnu budućnost, tako da roditelji imaju različita subjektivna očekivanja za svoje potomstvo. Na primer, trenutno je prilično moderno biti računarski inženjer. Neki ljudi kažu: ’Moje dete će biti računarski inženjer. U toj oblasti može baš dobro da se zaradi, može da nosi računar svuda sa sobom i da se bavi računarskim inženjeringom po ceo dan. Tako ću i ja ostaviti dobar utisak!’ U takvim okolnostima, u kojima deca nemaju predstavu o bilo čemu, njihovi roditelji iscrtavaju njihovu budućnost. Zar to nije pogrešno? (Jeste.) Njihovi roditelji polažu nade u njih u potpunosti na osnovu načina na koji odrasli posmatraju svet, kao i stavova, perspektiva i sklonosti odraslih o pitanjima sveta. Zar to nije subjektivno? (Jeste.) Ako želite lepše da se izrazite, rekli biste da je to subjektivno, ali šta je to zaista? Kako ta subjektivnost može drugačije da se protumači? Zar to nije sebičnost? Zar to nije prinuda? (Jeste.) Sviđa ti se ovaj ili onaj posao i takva i takva karijera, uživaš u tome što si stekao poziciju, što ti je život glamurozan, radiš kao zvaničnik ili si bogat, pa teraš i svoju decu da rade isto, da budu takva osoba i da idu tim putem – ali da li će oni uživati u životu u takvom okruženju i u obavljanju tog posla u budućnosti? Da li su stvoreni za to? Kakve su njihove sudbine? Kakva su Božja uređenja i odluke u vezi s njima? Da li znaš to? Neki ljudi kažu: ’Nije me briga za sve to, bitno je ono što ja, kao njihov roditelj, volim. Moje nade u njih biće zasnovane na mojim sklonostima.’ Zar to nije vrlo sebično? (Jeste.) To je vrlo sebično! Lepše rečeno, to je veoma subjektivno, to je samostalno donošenje odluka, ali šta je to zapravo? To je veoma sebično! Takvi roditelji ne uzimaju u obzir kov, niti talente svoje dece, nije ih briga za uređenja koja Bog ima za sudbinu i život svake osobe. Oni ne uzimaju to u obzir, već samo nameću sopstvene sklonosti, namere i planove svojoj deci kroz svoje puste želje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da sam nerealno nametnula svom detetu razne zahteve, dok još nije ništa znalo. Polagala sam velike nade u njega, nadajući se da će moći da zauzme položaj u društvu, da osigura stabilan posao u budućnosti i da ga ovo društvo neće eliminisati, što bi takođe ostvarilo moje želje. Želela sam da idem na fakultet i da nađem dobar posao kad diplomiram kako bi mi se ljudi divili, ali pošto moje želje nisu bile ispunjene, htela sam da ih moj sin ostvari umesto mene. Kada je birao smer na fakultetu, nisam ga pitala za mišljenje. Umesto toga, sledila sam svoju misao i odabrala sam smer koji bi mu omogućio veću zaradu nakon diplomiranja. Međutim, nisam očekivala da će taj smer zahtevati minimum 4. nivo engleskog. Jezičke veštine mog sina su bile loše i on je stalno padao na ispitu iz engleskog, zbog čega na kraju nije uspeo da diplomira. Pošto nije ispunio moja očekivanja, prigovarala sam mu i kritikovala ga, nanoseći mu veliku bol. Nikada nisam razmišljala o tome da li on može da ostvari moje zahteve, da li može da se nosi s njima, niti šta mu se zapravo sviđa ili u čemu je dobar. Uvek sam mu nerealno nametala sopstvene sklonosti, planove i želje. Sve što sam uradila bilo je tobože za dobrobit sina, kako bi mogao da ima dobar posao i da zauzme položaj u društvu nakon diplomiranja. Ali u suštini, želela sam da zadovoljim svoju preteranu želju da steknem poštovanje drugih ljudi. Jasno je da sam bila veoma sebična!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i pronašla sam način kako da primenjujem. Svemogući Bog kaže: „Ako podrobno analiziramo suštinu očekivanja roditelja od svoje dece, možemo da uvidimo da su ta očekivanja sebična, da se kose s ljudskošću i da nemaju nikakve veze sa odgovornostima roditelja. Kada roditelji svojoj deci nameću razna očekivanja i zahteve, oni ne ispunjavaju svoju odgovornost. Dakle, koje su njihove ’odgovornosti’? Najosnovnije odgovornosti koje roditelji treba da ispune su da nauče svoju decu da govore, da ih uče da budu dobrodušni, da ne budu loši ljudi i da ih usmeravaju u pozitivnom pravcu. To su njihove najosnovnije odgovornosti. Pored toga, oni treba da pomognu svojoj deci da istraže sve vrste znanja, sklonosti i sličnih stvari koje im odgovaraju, na osnovu njihovog uzrasta, onoga koliko mogu da podnesu, i njihovog kova i interesovanja. Nešto bolji roditelji će pomoći svojoj deci da shvate da je Bog stvorio ljude i da Bog postoji u ovoj vaseljeni, upućivaće ih da se mole i da čitaju Božje reči, pričaće im biblijske priče i nadati se da će slediti Boga i obavljati dužnost stvorenog bića kada odrastu, umesto da jure za svetskim trendovima, zarobljeni u raznim komplikovanim međuljudskim odnosima i potrošeni raznim trendovima ovog sveta i društva. Odgovornosti koje roditelji treba da ispune nemaju nikakve veze s njihovim očekivanjima. Odgovornosti koje treba da ispune u svojoj ulozi roditelja su da svojoj deci pruže pozitivne smernice i odgovarajuću pomoć dok odrastaju, kao i da se pomno brinu o njihovoj telesnoj dobrobiti, u vezi sa hranom, odećom, smeštajem ili kada se razbole. Ako im se deca razbole, roditelji treba da leče svaku bolest koju treba lečiti; ne treba da zapostavljaju svoju decu niti da im govore: ’Samo ti idi u školu, nastavi da učiš – ne smeš da gubiš nastavu. Ako previše zaostaneš, nećeš uspeti da nadoknadiš.’ Kada njihova deca treba da se odmore, roditelji treba da ih puste da se odmore; kada su njihova deca bolesna, roditelji moraju da im pomognu da se oporave. To su odgovornosti roditelja. S jedne strane, oni moraju da brinu o fizičkom zdravlju svoje dece; s druge, moraju da im se nađu, da ih obrazuju i da im pomognu u pogledu njihovog mentalnog zdravlja. To su odgovornosti koje roditelji treba da ispune, a ne da nameću nerealna očekivanja ili zahteve svojoj deci. Roditelji moraju da ispune svoje odgovornosti kada je reč i o mentalnim potrebama dece i o stvarima koje su njihovoj deci potrebne u fizičkom životu. Roditelji ne treba da dozvole da im se deca smrzavaju zimi, treba da im prenesu neka opšta znanja o životu, kao na primer šta treba da rade da se ne bi prehladili, da treba da jedu toplu hranu, da će ih boleti stomak ako jedu hladnu hranu, i da ne bi trebalo da se tek tako izlažu vetru ili da skidaju odeću na promaji kada je hladno, pomažući im da nauče da vode računa o svom zdravlju. Pored toga, kada se u mladim umovima njihove dece pojave neke detinjaste, nezrele ideje o njihovoj budućnosti ili neke ekstremne misli, roditelji moraju odmah da im pruže ispravno vođstvo čim to otkriju, a ne da ih nasilno potiskuju; trebalo bi da navedu svoju decu da izraze i daju oduška svojim idejama, kako bi problem zaista mogao da se reši. To je ispunjavanje njihovih odgovornosti. Ispunjavanje odgovornosti roditelja znači, s jedne strane, brigu o deci, a s druge, savetovanje i ispravljanje svoje dece i davanje smernica u vezi sa ispravnim mislima i stavovima. Odgovornosti koje roditelji treba da ispune zapravo nemaju nikakve veze s njihovim očekivanjima od potomstva” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam kako treba da se ponašamo prema sopstvenoj deci. Kao roditelji, ne treba da namećemo sopstvena očekivanja i zahteve svojoj deci. Odgovornost roditelja je da pruže deci pozitivne smernice i pomoć na osnovu njihovog kova, potreba i stvarne situacije u svakom uzrastu. Kada su deca mala, moramo da ih naučimo da govore i da se dobro brinemo o njihovom zdravlju. Kako postaju stariji, trebalo bi da ih usmeravamo da se lepo ponašaju, da ne prate zle trendove u svetu i da nemaju ekstremne ideje. Trebalo bi da ih ispravno savetujemo kako bi mogli da odrastu srećno. Trebalo bi da im dozvolimo da razumeju Božje stvaranje i suverenost, da ih usmeravamo da se mole Bogu, da se oslanjaju na Njega kada se nešto dogodi i da ih vodimo da čitaju Božje reči. Nakon što sam shvatila sve to, nisam više kritikovala sina niti sam mu prigovarala, i bio je voljan da razmeni nekoliko iskrenih reči sa mnom. Iako trenutno ne živi u bogatstvu, ima osmeh na licu kakav ranije nije imao, a ja sam doživela osećaj oslobođenja u srcu zbog postupanja u skladu sa Božjim rečima. Ovakva sreća se ne može kupiti novcem.