Avgusta 2023. godine, sestra Sju Sin i ja smo izabrane za nadzornice rada na jevanđelju. Sju Sin je bila zadužena za crkvu Čengbei, a ja za crkvu Čengnan. Rad na jevanđelju u crkvi Čengnan nije bio naročito delotvoran. Pre nekoliko godina, bila sam zadužena za rad na jevanđelju u ovoj crkvi, ali rezultati nikada nisu bili naročito dobri, zbog čega sam bila pomalo nevoljna kada sam ponovo dobila dužnost u toj crkvi. Ali, zatim sam pomislila: „Prošlo je nekoliko godina, možda se do sada delotvornost rada donekle poboljšala.” Zato sam se odmah zadubila u intenzivan rad.

Nedugo zatim, došlo je vreme da sumiramo rezultate rada. Videla sam da rezultati i dalje nisu dobri, da delatnici jevanđelja nisu dokučili načela, da nisu sasvim jasno razumeli istine potrebne za propovedanje jevanđelja, kao i da nije bilo napretka u obučavanju delatnika jevanđelja i zalivača. Kada je starešina saznala za tu situaciju, pisala nam je, podelivši besedu i ukazavši na naše probleme, podsetivši nas da, ako rad nije delotvoran, treba da promislimo da li obavljamo stvaran posao. Takođe je pomenula da su rezultati u crkvi Čengbei bolji i savetovala me da tražim i učim od njih. Kada sam pročitala pismo, pomislila sam: „Sju Sin i ja smo u isto vreme raspoređene kao nadzornice rada na jevanđelju, ali Sju Sin je imala sreće da dobije crkvu sa boljim rezultatima, dok sam ja dobila crkvu sa slabijim rezultatima. Tek sam počela, a već su mi ukazali na toliko problema. Kakva loša sreća! Ako rezultati i dalje budu loši, nadzornica će reći da nisam sposobna za ovaj posao. Tako bih se osramotila! Zaista nemam sreće!” U tom periodu, rezultati rada na jevanđelju u našoj crkvi su i dalje bili loši, a neki ljudi, koji su istraživali istinit put, čak su imali predstave nakon što su bili pod uticajem neutemeljenih glasina, te se nisu usuđivali da nastave istraživanje. Neki delatnici jevanđelja nisu jasno besedili o pitanjima koja su postavljali mogući primaoci jevanđelja, pa su mi pisali tražeći pomoć. Svima sam odgovorila, ali i dalje nije bilo primetnog poboljšanja u radu. To je još više učvrstilo moje uverenje da sam loše sreće i pomislila sam: „Kako sam baš ja dospela u ovakvu crkvu? Šta će nadzornica misliti o meni? Hoće li reći da ne obavljam stvaran posao i da sam lenja u svojoj dužnosti?” Što sam više o tome razmišljala, postajala sam sve potištenija. Bila sam ispunjena negativnim emocijama i izgubila sam interesovanje za sve što sam radila. Jednog dana sam primetila da je jedan delatnik jevanđelja u lošem stanju i da to utiče na njegovo obavljanje dužnosti, ali nisam želela da se time bavim, misleći: „Pošto nemam sreće, bez obzira na to koliko se trudim, rezultati će ostati isti.” Zato nisam blagovremeno razgovarala sa njim kako bih rešila problem. Kada bi mi neko pisao postavljajući pitanja u vezi sa poslom, nisam odgovarala danima, i nisam bila voljna da tražim niti da promišljam o problemima koji su se javljali u radu. Na kraju svakog dana osećala bih u sebi prazninu, kao da se moje srce udaljilo od Boga. Nisam čak znala ni šta da kažem u molitvi. Znala sam da će biti opasno ako ne rešim ovo stanje, pa sam svesno počela da tragam za istinom kako bih rešila svoje probleme.

Jednog dana, tokom svojih duhovnih posvećenosti, naišla sam na odlomak iz Božjih reči koji je savršeno odgovarao mom stanju. Bog kaže: „Šta je zapravo problem sa ljudima koji stalno misle da nemaju sreće? Koristeći isključivo sreću kao merilo, oni ocenjuju da li su im postupci ispravni ili pogrešni i biraju put kojim treba da idu, stvari koje treba da iskuse i probleme s kojima treba da se suoče. Da li je to ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Loše stvari oni opisuju kao nesrećne, a dobre kao srećne ili povoljne. Da li je takvo stanovište ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Pogrešno je procenjivati stvari iz takve perspektive. To su ekstremni i netačni metodi i merila za ocenjivanje. Zbog takvih metoda ljudi često padaju u utučenost, često se osećaju nelagodno, i čini im se kao da im baš ništa ne polazi za rukom i da nikad ne dobiju ono što žele, što ih naposletku dovodi u stanje konstantne anksioznosti, razdražljivosti i nelagode. Ako te negativne emocije ostanu nerazrešene, ti ljudi stalno padaju u utučenost i osećaju da im Bog nije naklonjen. Misle da Bog svima osim njima daruje blagodat i da Bog brine o svim ostalim ljudima, ali ne i o njima. ’Zašto se uvek osećam nelagodno i anksiozno? Zašto se loše stvari uvek dešavaju baš meni? Zašto se samo meni nikad ništa dobro ne dešava? Sve što tražim jeste da mi se bar jedom nešto lepo desi!’ Ako stvari posmatraš na ovako pogrešan način i sa ovako pogrešnog stanovišta, neminovno ćeš upasti u zamku dobre i loše sreće. A ako stalno iznova upadaš u tu zamku, neprestano ćeš biti utučen. Usred tog osećanja depresije, naročito ćeš biti osetljiv na to da li su stvari koje ti se dešavaju srećne ili nesrećne. To kad se dogodi, dokaz je da su stanovište i ideja dobre i loše sreće preuzeli kontrolu nad tobom. Kad jedno takvo stanovište upravlja tobom, tvoji pogledi i stavovi prema ljudima, događajima i stvarima izlaze izvan opsega savesti i razuma normalne ljudskosti, već zalaze u neku od krajnosti. A kad zapadneš u neku krajnost, nećeš više izaći iz utučenosti. Stalno ćeš iznova padati u depresiju, a čak i ako obično nisi depresivan, momentalno ćeš pasti u utučenost čim nešto pođe naopako ili ti se učini da te je zadesila loša sreća. Osećanje utučenosti uticaće na tvoje normalno rasuđivanje i odlučivanje, pa čak i na tvoja osećanja sreće, besa, tuge i radosti. Delovanjem na tvoju sreću, bes, tugu i radost, ta emocija će poremetiti i uništiti tvoj učinak u pogledu obavljanja dužnosti, kao i tvoju spremnost i želju da slediš Boga. Kad sve te pozitivne stvari budu uništene, onih nekoliko istina koje si uspeo da razumeš odneće vetar i neće ti više biti ni od kakve koristi. Upravo zbog toga, kad upadneš u taj začarani krug, biće ti jako teško da primeniš ono malo istina-načela koja si razumeo. Jedino u trenucima kad ti se čini da te sreća prati i kad nisi opterećen utučenošću, ti nevoljno plaćaš izvesnu cenu, trpiš malo nedaća i pokazuješ zrno iskrenosti, dok radiš ono što si voljan da uradiš. Ali zato, čim osetiš da te je sreća napustila i da ti se ponovo dešava nešto malerozno, veoma brzo utučenost ponovo preuzima kontrolu nad tobom, a iskrenost, odanost i spremnost da podnosiš nedaće momentalno te napuštaju. Prema tome, ljudi koji misle da ih prati loša sreća i koji sreću shvataju veoma ozbiljno isti su kao i oni koji misle da imaju lošu sudbinu. Njihova su osećanja često veoma ekstremna – tačnije, oni često skliznu u negativne emocije, poput utučenosti. Izrazito su negativni i slabi, a skloni su čak i naglim promenama raspoloženja. Kad im se učini da ih sreća prati, ispunjeni su radošću, kipe od snage, pa mogu da trpe nedaće i da plaćaju cenu; u stanju su da noću spavaju kraće i da tokom dana manje jedu, spremni su da podnesu svaku teškoću, a ako se na trenutak zbog nečega uzbude, rado će i život za to dati. Međutim, onog trenutka kad pomisle da im je sreća u poslednje vreme okrenula leđa i da im ništa ne polazi za rukom, srce im odmah obuzima osećanje utučenosti. Odriču se svih ranije datih zakletvi i odluka i najednom su, kao izduvani balon, nesposobni da prikupe iole snage, ili su kao pihtije, bezvoljni da išta kažu ili urade. Oni tada otprilike ovako razmišljaju: ’Istina-načela, stremljenje ka istini, postizanje spasenja, pokornost prema Bogu – ništa od toga nema nikakve veze sa mnom. Sve je uzaludno – ja, naprosto, nemam sreće i nikada neću postići spasenje, ma koliko istina sproveo u delo i ma koliku cenu platio. Svršeno je sa mnom. Nalik sam amajliji koja donosi nesreću, ja sam jedan nesrećnik. Uostalom, neka bude kako mora biti, ionako sam nesrećan!’ Takvi ljudi su, dakle, u jednom trenutku, kao naduvani balon koji samo što se nije rasprsnuo, da bi se već u sledećem potpuno izduvali. Zar to nije problematično? Kako je taj problem nastao? Koji je njegov osnovni uzrok? Oni neprekidno motre na vlastitu sreću, baš kao da prate berzanske tokove, ne bi li ustanovili da li joj vrednost raste ili opada, da li treba da kupuju ili da prodaju. Stalno su nervozni, užasno osetljivi u pogledu vlastite sreće i neverovatno tvrdoglavi. Ovako ekstremne osobe često padaju u utučenost zato što su previše zabrinute za vlastitu sreću i žive shodno svojim raspoloženjima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Na osnovu Božjih reči, shvatila sam da je moje stanje potištenosti bilo posledica toga što sam uvek koristila pogrešna gledišta, poput sreće i nesreće, kako bih procenjivala okruženja koja mi je Bog uredio. Uvek sam mislila da obavljanje dužnosti bez pritiska ili teškoća, gde ne moram da trpim ni da plaćam cenu, i gde čak mogu da dobijem divljenje i pohvale od drugih, znači da imam sreće. Ako bi moja dužnost uvek uključivala poteškoće, ako posao nije davao rezultate ili ako bi me orezali, smatrala bih to nesrećom, živela bih u potištenosti i izgubila bih motivaciju za obavljanje svoje dužnosti. Moj rad je bio nedelotvoran i starešina je pružila uputstva i pomoć i savetovala nas da učimo od crkve koja ima bolje rezultate. To je bilo dobro jer je moglo da me podstakne da promislim i razumem sebe, da sumiram nedostatke i odstupanja u svom radu i da ih na vreme ispravim. To bi bilo korisno i za moj život-ulazak i za crkveni rad. Ali, zbog toga što su ti loši rezultati uticali na moj ugled i status, mislila sam da se sve to dešava zato što sam loše sreće. Videla sam da crkva pod upravom Sju Sin ima dobre rezultate i da je ona stekla uvažavanje i priznanje starešine, pa sam osećala veliku zavist, misleći da ona ima sreće. Zatim bih pogledala slabe rezultate rada na jevanđelju u crkvi za koju sam ja bila odgovorna i još više bih se uverila da ja nemam sreće. Uvek sam koristila ovo pogrešno gledište o dobroj i lošoj sreći da bih posmatrala okruženja koja mi je Bog uredio, i kada bih se suočila s nepovoljnim situacijama, žalila bih se, misleći da je Bog naklonjen Sju Sin, dok meni ne ukazuje milost, te bih živela u negativnim emocijama, pružala bih otpor i postajala pasivna. Nevernici, koji ne veruju u Boga niti razumeju istinu, uvek prosuđuju o svemu što im se događa na osnovu sreće ili nesreće. Osećaju da su imali sreće kada postignu slavu, dobit, bogatstvo ili unapređenje, a kada stvari ne idu dobro, žale se na nepravdu Neba ili krive druge. Ali, kao vernica u Boga, jasno sam znala da je sve što mi se dešava pod Božjim nadzorom i uređenjem, bilo to sa ljudskog stanovišta dobro ili loše, kao i da sve to sadrži lekcije koje treba da naučim, ali ja to nisam prihvatila od Boga. Umesto toga, koristila sam gledište nevernika da bih procenjivala okruženja koja mi je Bog uredio. To je zaista bilo apsurdno; to su bila gledišta bezvernika! Kada sam to shvatila, duboko sam se postidela i želela sam da tragam za istinom kako bih ispravila ovo pogrešno gledište.

Kasnije sam pročitala ove odlomke iz Božjih reči: „Ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećeš, bilo da su dobri ili loši, određeni su Božjom suverenošću i Njegovim uređenjima, te stoga treba da se suočiš s njima na pravilan način. Od Boga treba da prihvatiš sve što je dobro, ali i sve ono što je loše. Nemoj govoriti da te prati sreća kad ti se nešto dobro desi, ali ni da si loše sreće ako te zadesi nešto loše. Jedino što se može reći jeste da iz svih tih stvari ljudi mogu da izvuku određene pouke, pa zato ništa od toga ne bi trebalo da odbacuju, niti da izbegavaju. Zahvali Bogu na dobrim stvarima, ali Mu zahvali i na lošim, jer i dobre i loše stvari On uređuje. Dobri ljudi, događaji, stvari i okruženja pružaju pouke koje valja naučiti, ali se još više može naučiti od loših ljudi, događaja, stvari i okruženja. Sve su to iskustva i epizode koje bi trebalo da budu sastavni deo čovekovog života. Ne bi trebalo da ih ljudi ocenjuju na osnovu ideje o sreći” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). „Ukoliko prestaneš da razmišljaš o tome koliko si dobre ili loše sreće i ako na to počneš da gledaš smireno i pravilno, shvatićeš da većina tih stvari uopšte nije toliko nepovoljna ni teška za rešavanje. Kad otpustiš vlastite želje i ambicije, kad prestaneš da odbacuješ ili izbegavaš sve nevolje koje te zadese i kad te stvari prestaneš da odmeravaš po tome koliko si dobre ili loše sreće, tada ćeš na mnoge stvari koje si nekada smatrao lošim i zlosrećnim početi da gledaš kao na nešto dobro – loše stvari postaće dobre. Drugim rečima, promeniće se tvoj mentalitet i način gledanja na stvari, što će ti omogućiti da svoje životno iskustvo sagledaš iz drugačijeg ugla i da, ujedno, pobereš drugačije nagrade. To je zaista izvanredno iskustvo, koje će ti doneti nagrade o kojima ni slutio nisi. To je dobra, a ne loša stvar” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Iz Božjih reči sam shvatila da, sve što mi se događa, bilo da izgleda dobro ili loše iz ljudske perspektive. sve je pod Božjom suverenošću i da iza svega stoji Božja namera. Trebalo bi da prihvatim stvari od Boga i da se pokorim, tragajući za istinom i učeći lekcije. To je stav i primena kakvu bi trebalo da imam. Pomislila sam na Josifa koga su braća prodala u ropstvo u Egiptu i koji je pretrpeo mnoga iskušenja. Iako to nije delovalo kao nešto dobro, Josif je na kraju postao glavni upravitelj Egipta. Tokom velike gladi, Josif je izbegao patnju gladovanja i bio je pod Božjom brigom i zaštitom. Kasnije su Josifova braća došla u Egipat da kupe žito, cela njihova porodica se preselila u Egipat, a njihovi potomci su tamo živeli četiri stotine godina. Ovo mi je pomoglo da shvatim da neke stvari, koje se iz ljudske perspektive čine nesrećnim, nisu nužno loše, već da u svemu tome postoji Božja dobra volja. Baš kao i ovog puta kada sam dobila zaduženje da nadgledam crkvu Čengnan. S jedne strane, to je bilo u skladu s potrebama rada jer sam bila bolje upoznata s osobljem ove crkve i imala sam više iskustva u radu na jevanđelju od Sju Sin, pa bi ovakvo uređenje koristilo crkvenom radu. A sa druge strane, to je bilo neophodno za moj život-ulazak. Bila sam osoba koja je volela da ugađa telu i nisam bila dobra u traganju za istinom kada bih se suočila s problemima, a crkva za koju sam bila odgovorna imala je mnogo problema i poteškoća, što je od mene zahtevalo da se više trudim, tražim, promišljam, kao i da više komuniciram i sažimam stvari. To bi mi pomoglo da ne podlegnem telesnim željama i da ne postanem samozadovoljna. Bog je uredio ovo okruženje u skladu sa mojim pogubnim manama; ovo je bilo Njegovo spasenje za mene! Takođe sam pomislila na to kako sam, pre nekoliko godina, bila odgovorna za ovu crkvu, i kako u to vreme nisam obavljala stvaran posao. Kad bih videla da braća i sestre imaju loše rezultate u svojim dužnostima, samo sam ih prezirala i osuđivala, ne pružajući im nikakvu pomoć za njihov život-ulazak. Za sobom sam ostavila kajanje i dugove, a sada mi se ponovo pružila prilika da budem odgovorna za njihov rad. Ovo je bila prilika da se iskupim za svoje prošle prestupe i morala sam blagovremeno da ispravim svoj stav prema dužnosti, da što bolje sarađujem i da ne ostavim za sobom ništa vredno žaljenja. U tom trenutku, osetila sam da mi je Bog dao priliku da nadgledam ovu crkvu jer je to bilo neophodno za moj život, da je to pokazalo Božje dobre namere, i da nisam više smela da posmatram stvari iz perspektive nevernika niti da se opirem okruženjima koja mi je Bog uredio. Bez obzira na to kakvo okruženje Bog uredi, istina je da je to neophodno za naš život i ne postoji ništa što se može nazvati dobrom ili lošim srećom. Kad sam prestala da procenjujem ljude, događaje i stvari na osnovu sreće i umesto toga ih sagledavala kroz Božje reči, osetila sam olakšanje i više nisam živela u negativnim emocijama.

Takođe sam se zapitala zašto sam uvek mislila da suočavanje s nepovoljnim situacijama znači da nemam sreće i stalno se nadala da će mi se događati dobre stvari, i zapitala sam se koja iskvarena narav me je na to navodila. Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Kakva su, dakle, mišljenja i stanovišta onih ljudi koji na osnovu sreće ocenjuju da li je nešto dobro ili loše? Kakva je suština tih ljudi? Zbog čega oni toliku pažnju posvećuju dobroj i lošoj sreći? Da li se ti ljudi, koji se u velikoj meri fokusiraju na sreću, nadaju da ih prati dobra ili loša sreća? (Nadaju se da im je sreća dobra.) Tačno. Oni, u stvari, teže dobroj sreći i dobrim stvarima samo zato da bi mogli da ih iskoriste i da na njima profitiraju. Uopšte ne mare za to koliko drugi ljudi pate, niti koliko nedaća i poteškoća moraju da podnesu. Ne žele da im se dogodi ništa od onoga što oni smatraju nesrećom. Drugim rečima, ne žele da im se dogodi nijedna loša stvar: nikakva smetnja, nijedan neuspeh ni neprijatnost, nikakvo orezivanje, nijedna izgubljena stvar, nijedan gubitak i nijedna obmana. Ako im se bilo šta od toga dogodi, oni to smatraju lošom srećom. Ako im se išta loše desi, ma ko da je to uredio, znači da nemaju sreće. Hteli bi da im se dešavaju samo dobre stvari – od toga da budu unapređeni, da se istaknu u odnosu na druge ljude i da se okoriste na račun drugih, pa do toga da na nečemu profitiraju, da zarade puno para ili da budu postavljeni na visok položaj – to je ono što oni smatraju dobrom srećom. Ljude, događaje i stvari sa kojima se susreću oni uvek odmeravaju na osnovu sreće. Pritom oni teže dobroj, ali ne i lošoj sreći. Čim neka sitnica krene naopako, oni odmah pobesne, nerviraju se i postaju nezadovoljni. Otvoreno govoreći, takvi ljudi su naprosto sebični. Hteli bi da se okoriste na račun drugih ljudi, da za sebe izvuku neki profit, probiju se do vrha i izdvoje se iz gomile. Bili bi prezadovoljni kad bi se sve dobre stvari dešavale samo njima. To je njihova priroda-suština i njihovo pravo lice” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Na osnovu Božjih reči, razumela sam da su ljudi koji se neprestano žale na svoju nesreću sebični i samoživi. Takvi ljudi uvek žele da im se dešavaju dobre stvari, da sve ide glatko, da postignu uspeh u karijeri, da se istaknu i steknu slavu i da se ne suoče ni sa kakvim preprekama ili neuspesima. Čak i u svojoj dužnosti u Božjoj kući žele da uživaju u rezultatima bez ulaganja truda, nisu spremni da trpe niti da plate cenu koja je potrebna za obavljanje dužnosti i ne žele da budu orezani. Počinju da se žale čim dožive gubitak ugleda ili bilo kakvo nezadovoljstvo. Razmišljajući o sebi, shvatila sam da sam ista takva. Kad god bih naišla na poteškoće u svojoj dužnosti ili se suočila sa preprekama, neuspesima ili orezivanjem, žalila bih se na okruženje koje mi je Bog uredio, uvek želeći da steknem ime i dobit bez briga ili podnošenja teškoća, i da živim u udobnosti. Crkva Čengnan za koju sam bila odgovorna je imala mnogo problema, rad nije bio delotvoran i često su nas orezivali, pa sam mislila da nema nikakve koristi od preuzimanja odgovornosti za takvu crkvu, i da, ma koliko se trudila svakog dana, drugi to ne bi primetili, zbog čega sam se osećala ogorčeno, postala sam negativna i lenja. Videla sam da su stanja braće i sestara postajala sve gora i da je to uticalo na njihove dužnosti, ali me nije bilo briga i nisam bila voljna da rešavam probleme u radu. Oslanjala sam se na sotonske filozofije poput „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi” i „Niko ne radi za džabe”, i postala sam sebična, samoživa, ogavna i zlobna osoba. Razmišljajući o tome kako me je crkva odnegovala da budem nadzornik i pružala mi mnogo prilika za obuku, a sada mi poverila nadzor nad crkvom sa slabim rezultatima rada na jevanđelju, trebalo je da razmotrim Božju nameru i aktivno se uključim u svoju dužnost kako bih rešavala probleme i teškoće u radu. Ali, umesto toga, žalila sam se iz straha od telesne patnje i gubitka ugleda, ne uspevajući da obavljam sopstvene dužnosti. Nisam obavljala svoje dužnosti da bih udovoljila Bogu, već da bih težila telesnim uživanjima, ugledu i statusu. Bila sam tako sebična i ogavna! Kada sam to shvatila, osetila sam duboku krivicu i više nisam želela da težim sopstvenim interesima. Želela sam da razmotrim Božju nameru i oslonim se na Njega u ispunjavanju svojih odgovornosti. Kasnije, kada bih videla delatnike jevanđelja kako se suočavaju s teškoćama i problemima, ili kako ne razumeju načela jevanđelja, više se nisam žalila, već sam im pisala pisma kako bih redovno komunicirala s njima, a kada bih videla da su u lošem stanju, besedila sam Božje reči da bih im pomogla i podržala ih. Kada sam tako postupala, osećala sam da mi je svaki dan ispunjen i da nešto zadobijam.

Jednog dana, dobila sam pismo od delatnice na jevanđelju iz crkve Čengnan, u kom je pisalo da je njena saradnica, sestra Đingan, dala ostavku jer je smatrala da njen kov nije dorastao zadatku njene dužnosti. Nekoliko dana potom, dobila sam još jedno pismo od vođe tima u kom je pisalo da je stanje sestre Vei Džen takođe loše, da živi u iskvarenoj naravi i ne želi da se bavi širenjem jevanđelja. Vođa tima je takođe napisala: „I ja prolazim kroz teškoće i ne znam kako da sarađujem…” Videvši ove probleme, veoma sam se uznemirila, pomislivši: „Zašto vi ljudi imate toliko problema? Ono što vam nedostaje u radnim rezultatima, nadoknađujete brojem problema. Jedan dan neko da ostavku, a sutradan neko drugi zapadne u loše stanje. Samo rešavanje vaših stanja iziskuje mnogo truda. Kako da nađem vremena da se bavim širenjem jevanđelja? Da ne spominjem telesnu patnju, a najvažnije, šta će nadzornik misliti o meni ako rad ne bude delotvoran? Ova crkva ima toliko problema; zaista nemam sreće!” Shvatila sam da je moje stanje pogrešno, pa sam potražila Božje reči o tome. Pročitala sam Božje reči: „Da li je lako izaći iz te malodušnosti? U stvari, to zaista jeste lako. Treba samo da napustiš pogrešna stanovišta i da ne očekuješ da sve ide kako treba, kao po loju, odnosno baš onako kako bi ti to hteo. Nemoj se plašiti stvari koje pođu naopako, nemoj im se opirati i nemoj ih odbacivati. Umesto toga, otpusti svoj otpor, smiri se, izađi pred Boga sa pokornim stavom i prihvati sve ono što Bog uređuje. Nemoj težiti takozvanoj ’dobroj sreći’ i nemoj odbacivati takozvanu ’lošu sreću’. Svoje srce i celo svoje biće podaj Bogu, neka On sve obavi i orkestrira, a zatim se potčini Njegovim orkestracijama i uređenjima. Bog će ti dati sve što ti je potrebno, onda kada ti zatreba i taman onoliko koliko treba. Sva neophodna okruženja, ljude, događaje i stvari On će orkestrirati u skladu s tvojim potrebama i nedostacima, kako bi ti mogao da naučiš sve one lekcije koje treba da naučiš od ljudi, događaja i stvari na koje budeš nailazio. Ti, naravno, kao preduslov za sve to, moraš da poseduješ mentalitet pokornosti prema Božjim orkestracijama i uređenjima. Stoga, nemoj da težiš savršenstvu, nemoj da odbacuješ ni da se plašiš nepoželjnih, neprijatnih i nepovoljnih stvari i nemoj svoju malodušnost da koristiš kako bi se iznutra opirao pojavi loših stvari” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Na osnovu Božjih reči, shvatila sam da u ovim situacijama postoji Božja dobra volja. Trebalo bi da se najpre pokorim i tražim Božju nameru, a ne da odmah reagujem otporom, negodovanjem ili gunđanjem čim nešto ugrožava moj ugled ili telesne interese, živeći u negativnim emocijama. To nije stav kakav bi trebalo da imam prema svojoj dužnosti. U to vreme, tri sestre su bile negativne i slabe, živele su u iskvarenim naravima i nisu mogle da se iz toga izvuku, što im je zadavalo mnogo bola. Ako se to ne bi blagovremeno razrešilo kroz razgovor u zajedništvu, to ne bi samo uticalo na rad na jevanđelju, već bi usporilo i njihov život-ulazak. Nije trebalo da gledam na njih sa prezirom, već je trebalo da s ljubavlju razgovaram sa njima i pomognem im, ispunjavajući svoju odgovornost. Zato sam im brzo napisala pismo, deleći svoja iskustva i razgovarajući sa njima, pomažući im da razumeju Božje namere i prestanu da žive u teškoćama. Takođe sam podelila svoja iskustva i dobiti od rada na širenju jevanđelja. Nekoliko dana kasnije, dobila sam pismo u kom je pisalo da im se stanje poboljšalo kroz jedenje i pijenje Božjih reči i da su ponovo u stanju da normalno obavljaju svoje dužnosti. Videvši takve rezultate, osetila sam veliko olakšanje i moja vera je ojačala. Sve je u Božjim rukama, i bez obzira na to kakve teškoće ili prepreke Bog uredi za mene, trebalo bi da se oslonim na Njega kako bih ih doživela i da u svemu tragam za istinom i ulazim u nju. To je stav koji bi trebalo da imam prema svojoj dužnosti. Takve dobiti i takvo razumevanje nisam mogla da dobijem dok sam živela u udobnosti!

Nakon ovog iskustva, shvatila sam da je zaista apsurdno procenjivati stvari na osnovu sreće ili nesreće! Istovremeno sam shvatila i to da okruženje koje Bog svakodnevno za mene uređuje, bez obzira na to da li ga doživljavam kao povoljno ili suprotno mojim željama, uvek sadrži lekcije koje treba da naučim. Sve su to neophodne stvari za moj život-ulazak i u svemu tome postoji Božja dobra volja. Trebalo bi da marljivo stremim ka istini, da dosegnem tačku u kojoj ljude i stvari posmatram u skladu sa merilom Božjih reči i da što pre uđem u stvarnost Božjih reči.