Još od malih nogu, bila sam prilično introvertna. Nisam volela da pričam niti da pozdravljam druge. Kada sam želela da izađem, a videla bih komšije kako pričaju napolju, bila sam zaista nervozna, pa sam izbegavala da izlazim, osim ako nije bilo zaista neophodno. Kada sam bila u školi i kada je trebalo da se obratim nastavnicima da ih nešto pitam, nisam znala kako da počnem, pa sam molila tatu da govori u moje ime. Tata bi se zaista naljutio i žalio bi se da nisam samouverena kao druga deca. Tetka bi mi često govorila: „Kao da su ti usta zalepljena trakom. Ako tako nastaviš, ništa nećeš postići…ˮ Njihovi komentari su mi često odzvanjali u glavi i ponekad bih plakala što sam bila tako jadna, mrzela sam sebe što nisam u stanju da govorim niti da usrećim odrasle. Često sam zavidela onima koji su bili rečiti i koji mogu da učine da prostorija živne. Na fakultetu sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i prisustvovala sam okupljanjima sa braćom i sestrama kako bih čitala Božje reči. Videla sam da se svi otvaraju i razgovaraju u zajedništvu o svojim iskustvenim razumevanjima, da niko nikoga ne ismeva i da sam i ja slobodna da se otvorim i besedim, a da se ne osećam sputano. Zaista je bilo opuštajuće i oslobađajuće biti sa braćom i sestrama.

U januaru 2024. godine, zalivala sam pridošlice u crkvi i sarađivala sam sa sestrom Vang Lu. U našoj komunikaciji, otkrila sam da ta sestra ima dobar kov, da se odlično izražava i da dobro razume istinu. Na okupljanjima je mogla da se oslanja na stanja pridošlica u svojim besedama, a pridošlice bi često potvrdno klimale glavom dok bi je slušali. Videvši to, instinktivno bih pognula glavu i pomislila: „Ovo je zaista neko ko već mnogo godina veruje u Boga, način na koji govori je zaista nešto posebno! S druge strane, ja moram dugo da razmišljam pre nego što u besedi odgovorim na pitanja pridošlica i ono što kažem nije tako tečno niti detaljno kao ono što Vang Lu govori. Zašto mi toliko toga manjka? Kada bih besedila posle nje, pridošlice bi sigurno primetile da nisam dobra kao ona. Zaboravi, bolje da ništa ni ne govorim; tako neće delovati da sam niko i ništa u poređenju s njom.ˮ Nakon toga, plašila sam se da govorim na okupljanjima sa Vang Lu, brinući da, kada to ne bih dobro uradila, ona bi na mene gledala s visine. Jednom prilikom, jedna pridošlica se susrela sa poteškoćama u propovedanju jevanđelja, a Vang Lu je jednostavno porazgovarala sa njom o načinu na koji može da reši taj problem. Želela sam nešto da dodam, pošto sam imala iskustva na tom polju, ali onda sam pomislila: „Pošto je Vang Lu tu, ako se ne izrazim dobro, da li će ona misliti da precenjujem sebe time što želim da besedim?ˮ Tako da, iako su mi reči bile na vrh jezika, nisam imala hrabrosti da progovorim i čekala sam da Vang Lu ode kako bih besedila. Jednom drugom prilikom, bila sam sa Vang Lu i sestrom Li Hua na jednom okupljanju sa pridošlicama. Kratko sam se raspitala u vezi sa stanjima pridošlica, a jedna od njih je podelila svoje poteškoće. Spremila sam se da besedim i usmerim tu pridošlicu kako da nauči lekciju u toj situaciji, ali setivši se da su te dve sestre tu, da imaju dobar kov i izražajne sposobnosti, bila sam zabrinuta: „Nisam dobra s rečima, šta će misliti o meni ako završim mrmljajući?ˮ Videvši da ne progovaram duže vreme, Li Hua je brzo preuzela besedu, i, iako je to bio njen prvi susret sa pridošlicama, bila je u stanju da prirodno ćaska sa njima. Posmatrajući kako Vang Lu i Li Hua razgovaraju sa njima, zaista sam im zavidela i pomislila: „Zalivači bi trebalo da budu ljudi s kovom, rečitošću i ekstrovertnim karakterom, poput ovih sestara.ˮ Ponovo sam pomislila na sebe; jedva da sam išta rekla tokom celog okupljanja i osećala sam se kao da ne pripadam tu. Bila sam frustrirana, pitala sam se zašto ne mogu da besedim otvoreno kao drugi. Da je možda u pitanju to da jednostavno nisam prikladna za dužnost koja bi zahtevala da često govorim? Kad god bih prisustvovala okupljanjima sa braćom i sestrama koji imaju dobar kov i dobre komunikacione veštine, bila bih veoma nervozna, plašeći se da, kada bih loše besedila, ljudi bi gledali na mene s visine i čak i kada bih imala neki uvid, ne bih se usudila da ga podelim. Nisam bila u stanju da izvršavam svoju dužnost kako treba, pa sam se pomolila Bogu, tragajući za načinom da razrešim to stanje i da normalno izvršavam svoju dužnost.

Jednog dana, prisetila sam se dva odlomka Božjih reči koji su oslikavali moje stanje, pa sam ih potražila i pročitala. Svemogući Bog kaže: „Postoje ljudi koji su kao deca izgledali sasvim obično, neartikulisano i ne baš dovitljivo, usled čega su ih ostali članovi porodice i ljudi iz njihovog društvenog okruženja prilično nepovoljno procenili, govoreći: ’Ovaj mali je priglup, spor i smotan kad govori. Pogledaj samo kako su tuđa deca rečita i kako svakoga vrte oko malog prsta. Za razliku od njih, ovo dete se po čitav dan samo duri. Ne zna šta da kaže kad se susretne s ljudima, ne ume da objasni niti da se opravda kad napravi neku grešku i ne zna da zabavlja ljude. Pravi je idiot.’ To kažu njegovi roditelji, njegovi rođaci i prijatelji, kao i njegovi učitelji. Takvo okruženje ispoljava određen nevidljivi pritisak na ove pojedince. Kroz iskustvo takvih okolnih sredina, takvi ljudi nesvesno grade određenu vrstu mentalnog sklopa. O kakvom se mentalnom sklopu radi? Misle za sebe da ne izgledaju lepo, da nisu naročito dopadljivi i da se drugi nikad ne raduju kad ih vide. Veruju da nisu dobri u učenju, da su spori i da se uvek stide da otvore usta i govore pred drugima. Stide se da kažu hvala kad im neko nešto dȃ, misleći ovako u sebi: ’Zašto mi se jezik uvek ovako sveže? Otkud su drugi ljudi tako vešti govornici? Ja sam, prosto, glup!’ Iako sebe podsvesno smatraju bezvrednim, ipak ne žele da priznaju da su zaista toliko bezvredni i toliko glupi. U srcu se stalno preispituju: ’Jesam li zaista toliko glup? Da li sam zaista toliko nedopadljiv?’ Ne vole ih roditelji, ne vole ih rođena braća i sestre, ne vole ih učitelji, kao ni njihovi drugovi iz razreda. Članovi porodice, rođaci i prijatelji za njih ponekad kažu: ’Nizak je rastom, ima sitne oči i nos, pa s takvim izgledom neće biti uspešan kad odraste.’ Stoga, kad se pogledaju u ogledalo, zaista im se čini kako su im oči i nos nesrazmerno sićušni. U takvoj situaciji, otpor, nezadovoljstvo, nevoljnost i neprihvatanje, koje gaje duboko u srcu, postepeno se pretvaraju u prihvatanje i priznavanje sopstvenih mana, nedostataka i problema. Mada su u stanju da prihvate takvu realnost, duboko u srcu im se rađa jedna uporna i trajna emocija. Kako se zove ta emocija? To je osećaj inferiornosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). „Iako je osećaj inferiornosti, spolja gledano, emocija koja se ispoljava u ljudima, njen osnovni uzrok zapravo leži u ovom društvu, u ljudskom rodu i u okruženju u kojem ljudi žive. Takođe je prouzrokovan i objektivnim ljudskim razlozima. Podrazumeva se da ljudsko društvo i čovečanstvo potiču od Sotone, zato što je čitavo čovečanstvo potčinjeno zlikovčevoj vlasti i duboko iskvareno delovanjem Sotone, i što niko nije u stanju da narednu generaciju podučava u skladu sa istinom ili Božjim učenjima, već je podučava shodno onome što potiče od Sotone. Prema tome, podučavanje čovečanstva i narednih generacija stvarima koje potiču od Sotone ima za posledicu da kod ljudi, osim kvarenja njihove naravi i suštine, dovodi i do rađanja negativnih emocija. Ukoliko su te negativne emocije samo privremene, one neće imati ogroman uticaj na čovekov život. Ako se, međutim, neka negativna emocija duboko ukoreni i zanavek zaglavi u najdubljim delovima čovekovog srca i duše, ako čovek nikako ne može da zaboravi na nju i da je se oslobodi, ona će neumitno uticati na svaku odluku tog čoveka, na to kako on pristupa svakojakim ljudima, događajima i stvarima, na njegov izbor prilikom suočavanja s važnim načelnim pitanjima, kao i na njegov životni put – eto kako stvarno ljudsko društvo utiče na svaku osobu. Drugi aspekt odnosi se na objektivne razloge u samim ljudima. Drugim rečima, obrazovanje i učenja koja ljudi primaju tokom svog odrastanja, sve misli, ideje i načini ponašanja koje prihvataju, kao i raznorazne ljudske izreke – sve to potiče od Sotone, i to u tolikoj meri da ljudi više nisu u stanju da se bave problemima na koje nailaze, niti da ih otklanjaju sa ispravnog stanovišta i perspektive” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, konačno mi je postalo jasno. Shvatila sam da sam bila sputana na okupljanjima sa braćom i sestrama zato što sam imala snažan osećaj niže vrednosti. Još od kada sam bila dete, moja porodica mi je uvek govorila da ne umem da govorim niti da učinim odrasle srećnim, da sam stidljiva i da oklevam u razgovoru s drugima, i da sam se razlikovala od dece drugih ljudi, koja su govorila jasno i sa samopuzdanjem. Pod uticajem tih reči, postala sam svesna da niko ne voli decu poput mene koja ne umeju dobro da govore, i da drugi vole samo onu decu koja govore jasno i otvoreno. Kao rezultat toga, često sam imala osećaj da manje vredim i radije bih se sakrivala u ćošku, daleko od drugih ljudi. Sada, kada sam u crkvi izvršavala svoju dužnost, na mene su i dalje uticala osećanja niže vrednosti. Kada sam prisustvovala okupljanjima sa ljudima koji imaju dobar kov i dobre komunikacione veštine, osećala bih se manje vrednom i često bih poricala sebe. Čak i kada sam razumela izvesne probleme, nisam se usuđivala da besedim i borila sam se da skladno sarađujem sa sestrama. Život sa tim osećanjima niže vrednosti je zaista uticao na moju sposobnost da izvršavam svoju dužnost!

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči i zadobila sam izvesno razumevanje posledica toga što nisam razrešila ta osećanja niže vrednosti. Svemogući Bog kaže: „Kad se u tebi javi ta emocija, osećaš da više nemaš kud. Kad naiđeš na neki problem koji od tebe zahteva da zauzmeš stav, razmislićeš šta želiš da kažeš i koji je to stav koji si, duboko u svom srcu, ko zna koliko puta hteo da izraziš, ali ipak nećeš moći da nateraš sebe da ga glasno izgovoriš. Kad isti takav stav izrazi bilo ko drugi, dozvoljavaš sebi da u svom srcu to osetiš kao afirmaciju, kao potvrdu da ipak nisi ništa gori od ostalih. Ako se, međutim, ponovo nađeš u sličnoj situaciji, opet ćeš reći samom sebi: ’Ne smem da govorim opušteno, ne smem ništa da radim brzopleto, niti da se izložim podsmehu. Ni za šta nisam, glup sam, budala i idiot. Moram da naučim da se krijem, da samo slušam i da ne prigovaram.’ Zar se iz svega ovog ne vidi da je, od trenutka kad se osećaj inferiornosti začne u čoveku, pa sve dok se ne ušanči duboko u njegovom srcu, čovek potpuno lišen slobodne volje i legitimnih prava koja mu je Bog podario? (Vidi se.) On je potpuno lišen svega toga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). „Zato što se osećaju inferiorno, ne usuđuju se da izađu pred ljude, nisu u stanju da preuzmu čak ni one obaveze i odgovornosti koje bi trebalo da preuzmu, a ne mogu da se prihvate ni onih poslova koje su zaista sposobni da obavljaju u okviru svojih mogućnosti i svog kova, odnosno u okviru iskustva vlastite ljudskosti. Osećaj inferiornosti utiče na svaki aspekt njihove ljudskosti, na njihovu ličnost i, naravno, na njihov karakter. Kad se nađu u okruženju drugih ljudi, retko izražavaju svoje stavove, a teško da ćete ih ikada čuti kako svoje stavove ili stanovišta nekome obrazlažu. Kad se suoče s nekim problemom, ne usuđuju se da progovore, već stalno uzmiču i povlače se u sebe. Ako u prostoriji ima malo ljudi, smoći će hrabrosti da sednu među njih, ali ako je prisutan veliki broj ljudi, radije će potražiti neki slabo osvetljen kutak, ne usuđujući se da se pridruže ostalima. Kad im se učini da bi hteli nešto aktivno i pozitivno da kažu, da naglas izraze vlastite stavove i mišljenja, te tako pokažu da ispravno razmišljaju, oni čak ni za to nemaju dovoljno hrabrosti. Kad god im se javi takva pomisao, osećaj inferiornosti ih najedanput svom snagom preplavi, upravlja njima, guši ih i govori im: ’Ne pričaj ništa, jer ni za šta nisi. Ne izražavaj svoje stavove, i ideje zadrži za sebe. Ako u srcu imaš išta što bi zaista hteo da kažeš, zapiši to na svom računaru, pa kasnije sȃm o tome razmišljaj do mile volje. Ne smeš nikom drugom o tome da pričaš. Šta ako kažeš nešto pogrešno? Strašno bi se postideo zbog toga!’ Taj unutrašnji glas ti stalno govori kako ne treba da učiniš ovo ili ono, kako ovo ili ono ne treba da kažeš, pa si stoga prinuđen da progutaš svaku reč koju bi hteo da izgovoriš. Kad poželiš da kažeš nešto oko čega si se u svom srcu dugo premišljao, brzo se povlačiš, ne usuđujući se da to izustiš, zato što bi se u suprotnom osećao postiđeno, jer veruješ da ne treba to da činiš, a ako to ipak učiniš, činiće ti se kao da si prekršio zakon ili postupio protivno pravilima. A kad jednoga dana konačno budeš aktivno izrazio svoj stav, duboko u sebi osetićeš nemir i nelagodnost kakve nikada pre toga nisi iskusio. Mada ta strašna nelagodnost postepeno bledi, osećaj inferiornosti počinje polako da guši sve tvoje ideje, namere i planove u vezi sa glasnim izražavanjem vlastitih stavova, počinje u tebi da guši svaku želju da postaneš normalna osoba, nalik svim ostalim ljudima. Oni koji te ne poznaju misliće za tebe da si tiha, ćutljiva i stidljiva osoba, neko ko baš ne voli mnogo da se izdvaja iz gomile. Kad govoriš pred velikim brojem ljudi, stidiš se i crveniš u licu; donekle si introvertan i, zapravo, jedino ti znaš koliko se inferiorno osećaš. Srce ti je ispunjeno osećanjem inferiornosti, koje te već dugo prati i koje nipošto nije nekakav privremeni osećaj. To osećanje, naime, iz dubine tvoje duše upravlja tvojim mislima i vezuje ti jezik u čvor, tako da se ti, bez obzira koliko ispravno razumeš stvari i kakvo je tvoje mišljenje o stvarima, događajima i drugim ljudima, nikada ne usuđuješ da o tome glasno progovoriš, već o tome smeš samo u svom srcu da razmišljaš i da se oko toga premišljaš. Drugi ljudi bi možda prihvatili ono što bi im rekao, ili bi te možda ispravili ili kritikovali, ali ti se nikad ne bi usudio da dočekaš bilo koji od tih ishoda, niti da se s njim suočiš. Zašto je to tako? Zato što osećaj inferiornosti čuči u tebi i govori ti: ’Nemoj to da radiš, ti prosto nisi dorastao tome. Nisi ti tog kova, ne poseduješ tu vrstu stvarnosti i ne treba to da činiš, jer to jednostavno nisi ti. Nemoj sada ništa da radiš, niti išta da misliš. Ostaćeš dosledan samom sebi jedino ako nastaviš da živiš u vlastitoj inferiornosti. Nisi merodavan da stremiš ka istini, da ljudima otvaraš svoje srce i govoriš im ono što ti je na duši, niti da se s drugima povezuješ kao ostali ljudi. A sve je to zbog toga što nisi dovoljno dobar, što nisi dobar kao drugi ljudi.’ Osećaj inferiornosti usmerava način razmišljanja u glavama ljudi, onemogućava im da ispunjavaju obaveze koje bi svaka normalna osoba trebalo da ispuni i da žive s normalnom ljudskošću s kakvom bi trebalo da žive, a pritom im takođe diktira smer i ciljeve, i sredstva i načine na koje treba da posmatraju druge ljude i stvari, da se ponašaju i da deluju” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Osvrnuvši se na vreme otkako sam došla u Božju kuću, primetila sam da imam osećaj oslobađanja kada vidim kako se braća i sestre okupljaju i otvoreno razgovaraju u zajedništvu. Kada sam zalivala pridošlice, mogla sam da besedim o svom razumevanju i to je koristilo pridošlicama. Međutim, kada bih se susrela sa onima koji su otvoreni i koji imaju dobar kov i dobre komunikacione veštine, na površinu bi isplivala moja osećanja niže vrednosti. Na primer, kada sam prisustvovala okupljanjima sa Vang Lu, kada bih videla da se ona dobro izražava i da besedi o istini jasnije od mene, osećala bih se manje vrednom od nje. Čak i kada bih videla da njena beseda ima nedostatke i kada bih želela da nešto dodam, nisam mogla da pronađem hrabrost da progovorim, plašeći se da bi mi se ljudi smejali kada bih loše govorila, pa bih se jednostavno povukla. Isto je bilo i kada sam prisustvovala okupljanju sa Li Hua i Vang Lu. Tokom celog okupljanja sam se osećala kao da sam nêma i da ne pripadam tu i nisam se usudila da progovorim kada je trebalo da besedim. Čak i ako su moja usta bila deo mog tela, jednostavno me nisu slušala u kritičnim trenucima. Crkva mi je dala priliku da upražnjavam zalivanje pridošlica da bi me navela da sarađujem sa sestrama kako bismo besedili Božje reči i bavili se stanjima i poteškoćama pridošlica. Međutim, mene su sputavala osećanja niže vrednosti i nisam mogla da besedim šta sam želela. Čak nisam mogla ni da izvršavam sopstvenu dužnost. Zar nisam bila potpuno beskorisna? Shvativši to, razumela sam da, kada bih nastavila da živim sa tim negativnim osećanjima, to bi uticalo na moju dužnost i to bi bio veliki gubitak za moj život-ulazak. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, osećam se veoma potisnuto živeći sa ovim osećanjima niže vrednosti. Molim Te, usmeri me da odbacim ta negativna osećanja i da ispunim svoju ulogu.ˮ

Kasnije sam se pitala: „Zašto nemam hrabrost da besedim kad god sam okružena sestrama sa dobrim kovom?ˮ Jednog dana, otvorila sam se jednoj sestri u vezi sa svojim stanjem, a ona mi je poslala odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ako ti stariji članovi porodice često govore: ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’, oni to čine zato da bi te naterali da pridaješ važnost svom dobrom ugledu, ponosnom življenju i uzdržavanju od svega što bi moglo da te osramoti. Da li, dakle, ta izreka ljude usmerava na pozitivan ili negativan način? Može li te ona dovesti do istine? Može li te dovesti do razumevanja istine? (Ne može.) Sa sigurnošću možete reći: ’Ne može!’ Razmislite o tome – Bog kaže da treba da se ponašate kao pošteni ljudi. Kad napraviš neki prestup, kad uradiš nešto pogrešno ili nešto što predstavlja pobunu protiv Boga i što je protivno istini, treba da priznaš grešku, da spoznaš sebe i nastaviš sa detaljnom analizom samoga sebe kako bi dostigao istinsko pokajanje, a nakon toga treba da deluješ u skladu s Božjim rečima. Ako se, dakle, ponašate kao pošteni ljudi, da li je to onda u sukobu sa izrekom ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’? (Jeste.) O kakvom se sukobu radi? Izreka ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ ima za cilj da ljude natera da pridaju važnost životu u kojem će pokazivati svoju vedru i živopisnu stranu i raditi ono zbog čega će izgledati dobro – umesto da rade nešto loše i nečasno, čime bi razotkrili svoju ružnu stranu – kao i da ljudima ne dozvoli da žive bez ponosa i dostojanstva. Zarad vlastitog ugleda, zarad časti i ponosa, čovek ne sme da kritikuje ništa u vezi sa sobom, a pogotovo ne sme drugima da otkriva svoju tamnu i sramotnu stranu, zato što mora da živi ponosno i dostojanstveno. Da bi živeo dostojanstveno, čovek mora da ima dobar ugled, a da bi imao dobar ugled, mora da se pretvara i da sebe predstavlja u najboljem svetlu. Zar to nije u sukobu sa načinom na koji bi trebalo da se ponaša svaki pošten čovek? (Jeste.) Kad se ponašaš kao pošten čovek, sve što radiš je potpuno suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Ako želiš da se ponašaš kao pošten čovek, nemoj pridavati važnost ponosu, jer čovekov ponos ne vredi ni prebijene pare. Kad se suoči sa istinom, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da pravi lažnu sliku o sebi. On mora Bogu da otkrije svoje prave misli, greške koje je počinio, aspekte kojima je prekršio istina-načela i tako dalje, a ujedno mora sve to otvoreno da saopšti svojoj braći i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ugleda, već o tome da čovek treba da živi pošteno, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen. Ali, ako ti ovu istinu ne razumeš i ako ne razumeš Božje namere, onda će u tebi obično prevladati ono čime te je porodica uslovila. Stoga ti, kad god učiniš nešto pogrešno, nastojiš da to zataškaš i da se pretvaraš, misleći: ’Ne smem o ovome da pričam, niti ću ikome ko zna za to dozvoliti da o tome išta kaže. Ako bilo ko od vas išta zucne o tome, neće se dobro provesti. Moj ugled je na prvom mestu. Ako čovek ne živi zarad vlastitog ugleda, njegov život je uzaludan, zato što je ugled važniji od svega. Kad čovek izgubi ugled, on time gubi i svoje dostojanstvo. Stoga ne smete reći kako jeste, morate se pretvarati, morate zataškavati stvari, jer ćete u suprotnom izgubiti ugled i dostojanstvo, a život će vam postati bezvredan. Ako te niko ne poštuje, onda nisi ništa drugo do bezvredno, jeftino smeće.’ Da li je moguće biti pošten čovek ako se ovako postupa? Da li je moguće biti do kraja otvoren i temeljno analizirati sebe? (Nije moguće.) Očigledno je da, ako ovako postupaš, ti zapravo poštuješ izreku ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ kojom te je porodica uslovila” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Iz Božjih reči sam shvatila da sam bila pod uticajem sotonskih otrova, poput „čovek bez ponosa, kao drvo bez koreˮ i „ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letuˮ još od kada sam bila mala. Te izreke su me navele da pridajem previše važnosti taštini i gordosti i izbegavala sam, još od detinjstva, bilo šta što bi moglo da našteti mojoj gordosti. Na samu pomisao na svoj introvertni karakter i nedostatak rečitosti, pobegla bih i sakrila bih se kad god bi gosti došli u naš dom, jer sam se plašila da ću pokazati svoju nespretnost. Sada, kada sam prisustvovala okupljanjima sa Vang Lu, kada bih videla kako se ona dobro izražava, dok se ja saplićem o svoje reči, plašila sam se da, kada bih besedila, sestre bi mislile da se loše izražavam i da bih se na kraju osramotila, pa se zato nisam usuđivala da govorim. Bog od nas traži da budemo iskreni i odani u svojim dužnostima, ali ja nisam imala hrabrosti da besedim kada sam videla probleme, jer sam želela da zaštitim svoju gordost. Čak nisam mogla ni da izvršavam dužnosti koje sam bila u stanju da izvršavam i videla sam da previše važnosti pridajem svojoj gordosti. Sotonino mučenje je dovelo do toga da sam izgubila bilo kakav osećaj za integritet i dostojanstvo. Tajno sam odlučila da ću, kad god se budem ponovo suočila sa tom situacijom, imati ispravne namere i da se neću pretvarati niti prikrivati, kao i da ću tragati za tim da budem iskrena osoba i da ću ispunjavati svoje dužnosti!

Kasnije sam nastavila da tragam za načinom kako da razrešim svoja osećanja niže vrednosti. Pročitala sam još Božjih reči: „Neki ljudi su još od detinjstva introvertni, ne vole da pričaju i muku muče sa socijalizacijom. Čak i kao odrasle osobe u svojim tridesetim ili četrdesetim, i dalje ne mogu da prevaziđu tu svoju ličnost: nisu vešti u govoru ili konverzaciji, niti im dobro ide komunikacija s drugima. Nakon što postanu starešine, ova osobina ličnosti postaje određeno ograničenje i prepreka u njihovom poslu i često dovodi do njihove uznemirenosti i frustracije, pa se osećaju sputano. Introvertnost i nerado usmeno izražavanje jesu ispoljavanja normalne ljudskosti. Pošto su ispoljavanja normalne ljudskosti, da li ih Bog smatra prestupima? Ne, to nisu prestupi i Bog će se prema njima ophoditi ispravno. Bez obzira na tvoje probleme, nedostatke ili mane, u očima Božjim ništa od toga nije problem. Bog posmatra kako ti tragaš za istinom, kako primenjuješ istinu, kako postupaš prema istina-načelima i kako slediš Božji put u okviru urođenih uslova normalne ljudskosti – to je ono što Bog posmatra. Prema tome, u stvarima koje se dotiču istina-načela, ne dozvoli da te ograničavaju osnovni uslovi, kao što su normalan ljudski kov, instinkti, ličnost, navike i životni obrasci. Naravno, nemoj ni da trošiš energiju i vreme u pokušaju da prevaziđeš ove osnovne uslove i ne nastoj da ih promeniš. (…) Kakva god da je bila tvoja prvobitna ličnost, ona ostaje tvoja ličnost. Ne pokušavaj da promeniš svoju ličnost kako bi postigao spasenje; to je pogrešna ljudska zamisao – kakvu god ličnost da imaš, to predstavlja objektivnu činjenicu koju ne možeš da promeniš. U smislu objektivnih razloga za ovo, rezultat koji Bog želi da postigne u Svom delu nema nikakve veze sa tvojom ličnošću. A ni to da li ćeš postići spasenje takođe nije povezano sa tvojom ličnošću. Osim toga, da li si ti osoba koja primenjuje istinu i koja ima istina-stvarnost nema nikakve veze sa tvojom ličnošću. Prema tome, ne pokušavaj da promeniš svoju ličnost zato što izvršavaš određene dužnosti ili si zadužen za određene zadatke – to je pogrešna zamisao. Šta bi onda trebalo da uradiš? Bez obzira na svoju ličnost ili urođene uslove, treba da se pridržavaš istina-načela i da ih primenjuješ. U krajnjoj liniji, Bog na osnovu tvoje ličnosti ne meri da li slediš Njegov put odnosno da li možeš da postigneš spasenje. Bog ne razmatra koji urođeni kov, sposobnosti, talente, darove ili veštine poseduješ, i On, naravno, takođe ne procenjuje u kojoj meri si obuzdao svoje telesne instinkte i potrebe. Bog umesto toga posmatra da li, dok slediš Boga i izvršavaš svoje dužnosti, primenjuješ i doživljavaš Njegove reči, da li imaš nameru i odlučnost da stremiš ka istini i, konačno, da li si dostigao to da primenjuješ istinu i da slediš Božji put. To je ono što Bog gleda. Da li to razumeš? (Da, razumem.)” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam razumela da je introvertnost urođeno stanje kod ljudi i da ne predstavlja problem u Božjim očima. Cilj Božjeg dela je da promeni iskvarene naravi ljudi, a ne da menja njihov kov ili ličnosti. Ljudi bi trebalo da primenjuju istinu i izvršavaju svoje dužnosti u skladu sa svojim sposobnostima, na osnovu onoga što im je urođeno, a kada se susretnu sa neispravim namerama, trebalo bi da se pobune protiv njih i da praktično postupaju u skladu sa Božjim rečima. To je vrsta osobe koju Bog voli. Takođe sam razumela da bi svoje dužnosti trebalo da obavljam pred Bogom i da, dok ih izvršavam, ne bi trebalo da neprekidno brinem o tome šta drugi misle. Zadobijanje Božjeg odobravanja je najvažnija stvar. Iako sam introvertna i nisam dobar govornik, i dalje mogu da pomognem da se razreše neka stanja i problemi pridošolica, a kada sam besedila o Božjim rečima, pridošlice su bile u stanju da ih razumeju i zadobile su izvesnu korist. Mane moje ličnosti me nisu sprečavale da dobro izvršavam svoje dužnosti. Osim toga, ja sam u Boga verovala tek kratko vreme, pa je bilo normalno da imam nedostatke u svojim dužnostima. Morala sam da tome pristupim ispravno, da besedim onoliko koliko razumem, da se ne maskiram niti prikrivam i da učim od sestara sa kojima sam radila, kako bih nadomestila svoje mane. Na taj način, ne samo da mogu da izvršavam svoje dužnosti, već mogu i da nadoknadim svoje nedostatke. Prepoznavši to, pritisak koji sam osećala je popustio i postala sam voljna da promenim svoje pogrešno stanje i da skladno sarađujem sa sestrama kako bismo ispunili svoje dužnosti jednog srca i uma.

Nedugo zatim, odabrana sam za crkvenog starešinu i sarađivala sam sa sestrom Li Hui. Li Hui je pre toga bila propovednik i imala je dobar kov i radne sposobnosti. Kada sam se prvi put sastala sa njom, jedna sestra je bila u lošem stanju i Li Hui je razgovarala o Božjim rečima sa njom, ali ta sestra nije mnogo razumela. Pomislila sam kako sam ja upravo prošla kroz nešto što je podsećalo na njeno stanje, pa sam želela da dodam nešto. Međutim, čim sam otvorila usta da progovorim, srce je počelo da mi lupa i neprestano sam razmišljala o tome kako da rečima izrazim ono što želim da kažem. Brinula sam o tome šta će Li Hui misliti o meni ako ne budem dobro besedila i pomislila sam: „Zaboravi, samo ću slušati njenu besedu. Ako njena beseda ne može da reši probleme ove sestre, kako bi moja mogla da bude bolja?ˮ Razmišljajući na taj način, nisam osećala nikakvo breme i čak mi se prispavalo. Shvatila sam da je moje stanje pogrešno, da je pomaganje da se razreši stanje te sestre bila i moja dužnost i da bi trebalo da dam sve od sebe kako bih besedila o onome što razumem. Zato sam se brzo pomolila Bogu: „Bože, plašila sam se da će ta sestra na mene gledati s visine ako ne budem dobro besedila, i opet sam završila kao običan sledbenik. Bože, ne želim da nastavim ovako. Molim Te, daj mi veru i hrabrost koja mi je potrebna da se pobunim protiv svog tela i da primenjujem istinu.ˮ Nakon molitve sam bila mnogo mirnija i pomislila sam: „Ja sam obična pridošlica, pa moja beseda sigurno ima mane, ali čak i ako mi se sestra bude smejala, ja ću ipak besediti pred Bogom o onom što razumem.ˮ Konačno sam skupila hrabrost da progovorim u besedi. Na moje iznenađenje, kroz moju besedu, sestra je bila u stanju da prepozna svoje probleme i ja sam osetila ogromno olakšanje, kao i osećaj opuštenosti i uživanja koji nisam mogla da pretvorim u reči. Iskreno sam se zahvalila Bogu što me je usmerio da načinim taj korak. Kasnije, kada sam prisustvovala okupljanjima sa sestrama koje su bile dobri govornici, više nisam bila sputana brigama o svojoj gordosti kao pre, već sam besedila koliko sam razumela. Sjajan je osećaj praktično postupati na ovaj način! Hvala Bogu!