Sarađujem na radovima čišćenja crkve, i posle više godina na tom poslu shvatila sam neka načela koja se odnose na moje dužnosti i postigla sam neke rezultate u svojim dužnostima. Kada se raspravljalo o problemima, starešine, đakoni i braća i sestre sa kojima sam sarađivala su se uglavnom slagali sa mojim gledištima. Dolazili bi kod mene da razgovaraju u zajedništvu i usvajali moja mišljenja kada bi imali teškoća da jasno raspoznaju stvari. Počela sam da se osećam superiorno, misleći da sam bolja od njih. U decembru 2020. godine unapređena sam da obavljam svoje dužnosti u drugom regionu. Dve sestre s kojima sam tamo sarađivala bile su na toj dužnosti duže nego ja i bolje su shvatale načela. Nekoliko puta smo zajedno analizirale materijale za uklanjanje ljudi i te dve sestre su ih veoma detaljno analizirale povezujući ih s načelima. Želela sam da govorim u zajedništvu, ali osećala sam da su upravo podelile ono što sam i ja razumela i da neke od problema koje su istakle nisam ni primetila, pa sam mislila da je bolje da prećutim i da to što bih rekla ne bi imalo referentnu vrednost i samo bi doprinelo da izgledam nedorasla situaciji. Zato sam ćutala. Jednom drugom prilikom, analizirale smo dokument za proterivanje zle osobe. Nisam mislila da je ta osoba zaista zla, pa sam besedila o svojoj perspektivi. Onda je jedna od sestara rekla da veruje da ta osoba ima suštinu zle osobe i dala je svoju analizu oslanjajući se na njena zla dela i suštinu njenih postupaka. Druga sestra se složila s tim mišljenjem. Kada sam ih saslušala, stekla sam utisak da su njihove besede ispravne i zasnovane na načelima, te me je najednom obuzeo stid. Pomislila sam: „Napravila sam budalu od sebe. Šta će sestre sada misliti o meni? Da li će misliti da mi nedostaje razboritosti i da sam lošeg kova?” Kasnije, kada smo ponovo zajedno analizirale materijale, nisam se usudila da tek tako izrazim svoje gledište, u strahu od tuđeg mišljenja, ako moja beseda ne bi bila ispravna. Braća i sestre sa kojima sam ranije sarađivala nisu obavljali svoje dužnosti tako dobro kao ja, ali sada su sestre sa kojima sam sarađivala bile bolje od mene u svakom pogledu, pa sam se tamo osećala kao najnesposobnija i nedostajao mi je bilo kakav osećaj prisustva i često bih potonula u stanje sputanosti. Tih dana sam bila u užasnom stanju i ponekad sam želela da pobegnem iz te situacije i da više ne obavljam svoje dužnosti tamo. Ubrzo, zbog smanjenja obima posla, pojavila se potreba za racionalizacijom osoblja, starešine su procenile moj kov kao prosečan i premestile su me.

Posle izvesnog vremena, zbog povećanja obima posla, starešine su mi pisale da me zamole da nastavim da obavljam posao čišćenja u drugom regionu. Kada sam videla njihovo pismo, osetila sam određeni otpor, misleći: „Braća i sestre sa kojima bih tamo sarađivala svi imaju bolji kov od mene i takođe bolje od mene besede o istini i bolje sagledavaju stvari. Tamo se neću isticati u svojim dužnostima i samo ću napraviti budalu od sebe. Ne želim da idem tamo.” Zato sam odbila, izmišljajući opravdanja, rekavši da mi nedostaje kov i da ne mogu da izađem na kraj s tom dužnošću. Kako je posla bilo sve više, starešine i delatnici pisali su mi nekoliko puta u zajedništvu, ali kada bih se setila kako braća i sestre u drugom regionu imaju dobar kov i radne sposobnosti, osećala sam da tamo neću moći ništa da doprinesem, pa sam odbijala njihove zahteve. Iskreno govoreći, osećala sam se veoma nelagodno zbog izbegavanja svojih dužnosti i osećala sam krivicu, ali onda sam pomislila: „Isto je gde god da obavljam svoje dužnosti, a za posao koji sada radim takođe su potrebni ljudi koji će da rade na njemu, tako da mogu samo više da se potrudim i da još bolje obavljam svoje dužnosti ovde.”

Posle izvesnog vremena stiglo mi je pismo od jedne sestre u kojem mi je pisala o sopstvenim iskustvima sa prebacivanjem na novu dužnost, ne bi li to podelila sa mnom u zajedništvu i istakla da moje oklevanje da obavljam svoje dužnosti u drugom regionu može biti posledica toga što sputavam sebe zbog ugleda i statusa. Takođe me je podsetila da se suočim sa svojim problemima i da tragam za istinom da bih ih rešila. Kada sam videla kako mi sestra otvara svoje srce u zajedništvu, bila sam duboko dirnuta. Shvatila sam da sam više puta odbacivala svoje dužnosti i da sam se time zaista bunila protiv Boga! Znala sam da je to još jedna prilika koju mi Bog pruža da se pokajem i da moram da je iskoristim. Videla sam da je u pismu sestra pronašla odlomak Božjih reči koji treba da pročitam: „Koja vrsta stanja je prisutna u ljudima kada imaju nepopustljivu narav? Uglavnom su tvrdoglavi i samopravedni. Uvek se drže sopstvenih ideja, uvek misle da je ono što kažu ispravno, krajnje su nefleksibilni i svojevoljni. To je stav nepopustljivosti. Oni su kao pokvarena ploča, ne slušaju nikoga, ostaju nepromenljivo usmereni na jedan pravac delovanja, insistiraju da to proguraju, bez obzira na to da li je to ispravno ili nije; u tome ima neke tvrdokornosti. Što kaže narod: ’Mrtvo prase ne boji se ražnja.’ Ljudi vrlo dobro znaju šta je ispravno, a ipak to ne čine, oni uporno odbijaju da prihvate istinu. To je jedna vrsta naravi: nepopustljivost. U kakvim situacijama prikazujete nepopustljivu narav? Da li ste često nepopustljivi? (Da.) Veoma često! A pošto je nepopustljivost tvoja narav, to te prati u svakom trenu svakog dana tvog postojanja. Nepopustljivost sprečava ljude da izađu pred Boga, sprečava ih da prihvate istinu i sprečava ih da uđu u istina-stvarnost. A ako nisi u mogućnosti da uđeš u istina-stvarnost, može li doći do promene u tom aspektu tvoje naravi? Samo uz velike poteškoće. Da li je sada došlo do bilo kakve promene u ovom aspektu vaše nepopustljive naravi? A koliko se toga promenilo? Recimo, na primer, da si bio izuzetno tvrdoglav, ali sada je došlo do male promene u tebi: kada naiđeš na neki problem, imaš neki osećaj savesti u srcu, i kažeš sebi: ’Moram da primenim neku istinu po ovom pitanju. Pošto je Bog razotkrio tu nepopustljivu narav – pošto sam je čuo, a sada sam je spoznao – ja, dakle, moram da se promenim. Kada sam se u prošlosti nekoliko puta susreo s takvim stvarima, sledio sam svoje telo i doživeo neuspeh, i nisam zadovoljan time. Ovog puta moram da primenjujem istinu.’ Sa takvom ambicijom moguće je primenjivati istinu, i to je promena. Kada neko vreme na ovaj način doživljavate to iskustvo, i u stanju ste da sprovedete više istina u delo, a to onda donosi veće promene, tako da se tvoje buntovne i nepopustljive naravi sve manje otkrivaju, da li je došlo do promene u tvojoj život-naravi? Ako se tvoja buntovna narav vidno sve više smanjuje, a tvoja pokornost Bogu postaje sve veća, onda je došlo do stvarne promene. Dakle, u kojoj meri moraš da se promeniš da bi postigao istinsku pokornost? Uspećeš kada ne bude ni najmanje nepopustljivosti, već samo pokornosti. To je spor proces. Promene u naravi se ne dešavaju preko noći, one zahtevaju duži period iskustva, možda čak i čitav život. Ponekad je potrebno pretrpeti velike muke, muke slične umiranju i vraćanju u život, muke bolnije i teže od živih rana” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”). Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Živela sam u nepopustljivoj naravi. To me je sprečilo da dođem pred Boga da tragam za istinom i to me je onesposobilo da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Razmišljala sam o uređenju starešina da obavljam svoje dužnosti u drugom regionu. Znala sam da moram da dam prioritet radu crkve, ali sam bila zabrinuta da će sestre sa kojima ću sarađivati imati bolji kov i bolju razboritost od mene i plašila sam se da saradnja sa njima na mojim dužnostima ne samo da mi ne bi donela nikakvo priznanje, već bih takođe delovala nedoraslo i osećala bih se nevidljivo. Da bih zaštitila svoj ugled i status, uporno sam svaki put odbijala svoje dužnosti i bez obzira na to kako su drugi razgovarali u zajedništvu sa mnom, naprosto nisam htela da slušam. Srce mi je bilo potpuno zatvoreno za Boga. Bila sam zaista nepopustljiva i tvrdoglava! Znala sam da je obim posla u tom regionu veliki i da im je potrebna pomoć više ljudi, ali u tom kritičnom trenutku, brinula sam samo o svom ponosu i statusu i uopšte nisam uzimala u obzir rad crkve. Bila sam vrlo sebična, ogavna i bez trunke ljudskosti! Osećala sam se zaista žalosno, pa sam se molila Bogu: „Bože, moja narav je tako tvrdoglava i nepopustljiva. Znam istinu, ali je ne primenjujem. Spremna sam da promenim to svoje buntovno stanje i da tražim istinu da bih rešila svoje probleme. Molim Te, usmeravaj me i vodi.” Posle toga sam pisala starešinama izražavajući spremnost da obavljam svoje dužnosti u drugom regionu.

Kasnije sam razmišljala o tome zašto nisam bila voljna da obavljam svoje dužnosti u drugom regionu i shvatila da je razlog bio taj što se to doticalo mog ugleda i statusa. Stoga sam svesno tragala za istinom po tom pitanju. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Antihristi nerado obavljaju svoju dužnost, samo da bi zadobili blagoslove. Raspituju se i da li će, obavljanjem ove dužnosti, moći sebe da istaknu i da drugi imaju visoko mišljenje o njima, kao i da li će Višnji ili Bog znati da oni obavljaju tu dužnost. Sve su to stvari koje oni uzimaju u obzir dok vrše dužnost. Prvo što žele da utvrde je koje će koristi imati od obavljanja dužnost i da li mogu da budu blagoslovljeni. To im je najvažnije. Nikada ne misle o tome kako da budu obzirni prema Božjim namerama i da Mu se oduže za ljubav, kako da propovedaju jevanđelje i da svedoče o Bogu da bi ljudi zadobili Božje spasenje i našli sreću, a još manje nastoje da razumeju istinu ili tragaju za razrešenjem svojih iskvarenih naravi i proživljavanjem ljudskog obličja. O tim stvarima nikada ne razmišljaju. Misle samo o tome da li mogu da budu blagoslovljeni i da steknu korist, kako da nađu uporište, kako da zadobiju status, kako da se ljudi na njih ugledaju, i kako da se istaknu i da postanu najbolji u crkvi i u gomili. Uopšte nisu spremni da budu obični sledbenici. U crkvi uvek hoće da budu prvi, da njihova bude poslednja, da postanu starešine i da ih svi slušaju. Tek onda su zadovoljni. Vidite i sami da su srca antihrista puna takvih stvari. Daju li se oni iskreno Bogu? Obavljaju li iskreno svoju dužnost kao stvorena bića? (Ne obavljaju.) Šta, dakle, žele da postignu? (Da imaju moć.) Tako je. Kažu: ’Što se mene tiče, ja u svetovnom životu želim sve da nadmašim. Moram da budem prvi u svakoj grupi. Odbijam da budem na drugom mestu i nikada neću biti samo nečiji pomoćnik. Želim da budem starešina i da moja bude poslednja u svakoj grupi ljudi u kojoj se nađem. Ako moja ne bude poslednja, upotrebiću sva raspoloživa sredstva da vas sve ubedim, da vas sve nateram da se ugledate na mene i da me izaberete za starešinu. Kada steknem status, moja će biti poslednja i svi će morati da me slušaju. Moraćete da radite stvari kako ja kažem i moraćete da budete pod mojom kontrolom’. Ma koju dužnost antihrist obavljao, on će pokušati da se popne na visok položaj, položaj prvenstva. Nikada ne bi bio zadovoljan položajem običnog sledbenika. Čime je on to najviše ostrašćen? Da stoji pred ljudima, da izdaje naređenja, da ih kori i da ih tera da rade ono što on kaže. Nikada ne misli o tome kako da ispravno obavi svoju dužnost – a još manje, vršeći dužnost, traga za istina-načelima da bi sproveo istinu u delo i udovoljio Bogu. Naprotiv, razbija glavu pronalazeći načine da se istakne, da navede starešine da ga cene i unaprede, kako bi i sȃm postao starešina ili delatnik i vodio druge ljude. Po ceo dan razmišlja o tome i tome se nada. Antihristi ne žele da ih drugi vode, niti da budu obični sledbenici, a kamoli da mirno i bez pompe vrše svoju dužnost. Ma kakva bila njihova dužnost, ako ne mogu da budu u prvom planu i u središtu, da budu iznad drugih i da ljude vode, obavljanje dužnosti za njih postaje dosadno, a oni postaju negativni i počinju da zabušavaju. Bez tuđih pohvala i obožavanja, još im je manje zanimljivo da obavljaju dužnost i imaju još manje želje za tim. Ali ako, dok obavljaju dužnost, mogu da budu u prvom planu i u središtu stvari i da vode glavnu reč, osećaju se ojačano i podneće svaku teškoću. Uvek, kada vrše svoju dužnost, imaju lične namere i uvek hoće da se istaknu, kako bi udovoljili svojoj potrebi da druge pobede i zadovoljili svoje želje i ambicije. Dok obavljaju dužnost, osim što su veoma takmičarski nastrojeni – takmiče se da u svakom pogledu odskaču, da budu na vrhu, da budu iznad drugih – misle i tome kako da zadrže svoj sadašnji status, ugled i prestiž” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Bog razotkriva to bez obzira gde antihristi obavljaju svoje dužnosti, oni to čine kako bi zadovoljili svoju želju za statusom. Ako su istaknute ličnosti ili vođe među ljudima, i u stanju su da se istaknu i steknu divljenje, onda su veoma motivisani u svemu što rade. Ali ako ne mogu da se istaknu i nikada ne uspevaju da se izdvoje, onda ne žele čak ni da obavljaju svoje dužnosti. Kada sam sa tim shvatanjem uporedila svoja gledišta o težnji, postalo mi je jasno da su identična gledištima antihrista. Kada sam dobila zadatak da obavljam svoju dužnost u drugom regionu i kada sam videla da sestre sa kojima sam sarađivala imaju bolji kov i bolje radne sposobnosti od mene, među njima sam se osećala nedoraslom i beskorisnom i nisam imala osećaj da nešto doprinosim. Zbog toga sam često živela u stanju tuge i sputanosti, nisam razmišljala o tome kako da dobro obavljam svoje dužnosti i često sam imala želju da pobegnem iz te situacije. Nakon što sam preraspoređena, nisam razmišljala o pogrešnom putu kojim sam krenula, a kada su starešine uredile da ponovo obavljam svoje dužnosti u drugom regionu, pronalazila sam izgovore da odbijem jer sam osećala da neću moći da se istaknem. Iako su braća i sestre mnogo puta razgovarali u zajedništvu sa mnom, iako sam znala da je obim posla u tom regionu veliki i da im je potrebna pomoć više ljudi, i dalje sam zanemarivala rad crkve. Previše sam brinula za ugled i status. Uvek sam tvrdila da sam obavljala svoje dužnosti da bih udovoljila Bogu i uzvratila Njegovu ljubav, ali sada sam shvatila da su moje žrtve, davanje i patnja bili zarad ugleda i statusa. Uopšte nisam obavljala svoje dužnosti, već sam pokušavala da iskoristim i obmanem Boga. Kasnije sam se zapitala: „Zašto pridajem tako veliki značaj ugledu i statusu?” Zato što su se sotonski otrovi poput „Bolje je biti velika riba u maloj bari” i „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” ukorenili u mom srcu i postali cilj kojem težim i pravilo preživljavanja. Verovala sam da je suština života u tome da se istaknem i da zadobijem divljenje ljudi, i da je takav život smislen i vredan. Ako nikada ne bih uspela da se istaknem, ili bi me uvek gledali s visine gde god da odem, mislila sam da bi to bio bedan život. Iako se činilo da obavljam svoje dužnosti, u sebi sam bila usredsređena samo na to kako da učvrstim svoj položaj i steknem ugled i status, a kada je rad crkve zahtevao moju saradnju, tražila sam izgovore da odbijem jer moje želje za ugledom i statusom nisu bile ispunjene. Živeći po tim sotonskim otrovima, postala sam zaista nadmena i sebična, bez ikakvog ljudskog obličja i nehotice sam se pobunila protiv Boga i opirala mu se. Za to vreme sam više puta odbijala svoje dužnosti i često sam se osećala uplašeno i nelagodno, kao da sam na ivici opasnosti. Takav stav prema dužnostima mogao je da uvredi Božju narav, a kad se ne bih pokajala pred Bogom, On bi me sigurno skrajnuo i eliminisao. Kada sam to shvatila, stvarno sam se uplašila, i shvatila sam da je to što sam odbijala dužnosti ozbiljan problem. Bila sam ispunjena žaljenjem i krivicom, i mrzela sam sebe što sam mogla da se pobunim protiv Boga na taj način, ostavljajući za sobom prestupe i mrlje. Zaista sam mnogo dugovala Bogu! Potraga za ugledom i statusom je put bez povratka koji vodi u uništenje, tako da sam želela da promenim svoja gledišta o težnji.

Kasnije sam pronašla put primene i ulaska u Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Pošto želiš da pomirljivo ostaneš u Božjoj crkvi kao njen pripadnik, prvo treba da naučiš kako da budeš dobro stvoreno biće i da ispunjavaš svoje dužnosti shodno svom mestu. Tada ćeš u Božjoj kući postati stvoreno biće koje to ime opravdava. Stvoreno biće je tvoj spoljni identitet i naziv, a ono bi trebalo da ide uz konkretna ispoljavanja i suštinu. Nije reč samo o tome da imaš naziv; već, zato što si stvoreno biće, treba da ispunjavaš dužnosti stvorenog bića. Pošto si stvoreno biće, treba da ispunjavaš odgovornosti stvorenog bića. Dakle, koje su dužnosti i odgovornosti stvorenog bića? Božja reč jasno utvrđuje dužnosti, obaveze i odgovornosti stvorenih bića, zar ne? Od danas pa nadalje, ti si pravi pripadnik Božje kuće, odnosno, sebe priznaješ kao jedno od stvorenih bića Božjih. Shodno tome, od danas treba ponovo da razmotriš svoje životne planove. Više ne treba da slediš ideale, želje i ciljeve koje si prethodno odredio u svom životu, već da ih otpustiš. Umesto toga, treba da izmeniš svoj identitet i perspektivu kako bi planirao životne ciljeve i smer koje stvoreno biće treba da ima. Prvo i najvažnije, tvoji ciljevi i smer ne bi trebalo da budu da postaneš vođa ili da predvodiš i ističeš se u bilo kojoj delatnosti niti da postaneš poznata ličnost koja obavlja određeni zadatak ili usavršava određenu veštinu. Cilj treba da ti bude da prihvatiš svoju dužnost od Boga, odnosno, da znaš koji posao sada, u ovom trenutku, treba da izvršavaš, i da shvatiš koju to dužnost treba da obavljaš. Treba da pitaš šta Bog zahteva od tebe i koja je dužnost za tebe uređena u Njegovoj kući. Treba da shvatiš i jasno uvidiš načela koja treba razumeti, koja treba usvojiti i koja treba slediti u vezi sa tom dužnošću. Ako ne možeš da ih upamtiš, zapiši ih na papir ili ih pribeleži na računaru. Natenane ih pregledaj i o njima razmišljaj. Kao pripadnik stvorenih bića, tvoj osnovni životni cilj treba da bude da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. To je najosnovniji životni cilj koji treba da imaš. Drugi i konkretniji je kako da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. Naravno, od svih ciljeva ili smerova koji su povezani sa tvojom reputacijom, statusom, sujetom, budućnošću i tome slično treba odustati” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Iz Božjih reči sam shvatila da sam stvoreno biće, i da treba da se trudim da ispunim svoje dužnosti kao stvoreno biće. To je moja odgovornost. Ne bi trebalo uvek da se fokusiram na to kako me drugi doživljavaju, niti da se nadmećem sa drugima u veštini obavljanja posla. Ono što treba da uradim jeste da se pokorim, da obavljam svoje dužnosti u skladu sa zahtevima i načelima Božje kuće na trezven način, da se više molim Bogu za stvari koje ne razumem, da tražim zajedništvo sa drugima, i da ulažem trud u istina-načela. To je ispravan način primene.

Kada sam ovog puta obavljala svoju dužnost u drugom regionu, i dalje sam ponekad pogrešno prosuđivala ili procenjivala stvari kada sam analizirala materijale za uklanjanje ljudi. Kada su odluke koje sam napisala o uklanjanju imale manjkavosti i kada su svi ponudili predloge i ispravke, i dalje mi je bilo pomalo neprijatno i brinulo me je kako me drugi vide. Kada bi se ta osećanja pojavila, postala bih svesna da sam ponovo vezana i sputana svojom željom za ugledom i statusom, pa bih se pomolila Bogu, voljna da se pravilno suočim sa svojim nedostacima, da prihvatim ispravne predloge i da obavljam svoje dužnosti u skladu s načelima. Pošto sam stekla izvesno iskustvo, shvatila sam da, iako još uvek imam mnogo propusta u obavljanju svojih dužnosti, napredovala sam u raspoznavanju i sagledavanju ljudi i stvari kroz usmeravanje, zajedništvo i pomoć braće i sestara s kojima sarađujem. Moj izbor reči je takođe postao mnogo precizniji nego ranije. Te stvari su mi zaista pomogle da nadoknadim mnoge svoje nedostatke. Iako i dalje ponekad brinem o svom ugledu i statusu, u stanju sam da se molim Bogu da se pobunim protiv sebe i da ne budem toliko sputana svojom žudnjom za ugledom i statusom. Hvala Bogu što me je spasao!