Poštovani Sijuđuene,

Primio sam tvoje pismo. Iz njega sam zaključio da pri obavljanju svoje dužnosti u poslednje vreme sarađuješ sa mlađom braćom i sestrama i da osećaš da nemaš dovoljno energije i izdrživosti da ih pratiš, tako da se u poslednje vreme osećaš pomalo potišteno. Strepiš da ćeš s godinama biti u stanju da obavljaš sve manje dužnosti i da će tvoja nada za spasenjem i ulaskom u carstvo nebesko utihnuti. I ja sam imao iste brige u poslednje vreme, zato danas pišem da bih s tobom podelio neka od svojih iskustava.

Prošlog avgusta, brat Jang Sjun i ja smo obavljali svoje dužnosti vezane za računarsku tehnologiju. U slobodno vreme sam čak pisao propovedi o jevanđelju i članke o svojim životnim iskustvima. Bio sam zaista srećan i mnogo sam uživao u toj dužnosti. Brat Jang Sjun bio je mlad, pun mladalačke energije i vitalnosti, a um mu je bio brz i vispren, i bio mi je od velike pomoći u učenju tehničkih veština. Iako moj mentalni kov i energija nisu mogli da se porede sa onim kod mlađe osobe, posle nekog vremena sam stekao mnogo tehničkog znanja prateći Janga Sjuna. Bio sam veoma srećan i odlučio sam da maksimalno iskoristim ovu priliku da obavljam svoju dužnost. Nadalje smo Jang Sjun i ja nastavili da zajedno učimo tehničke veštine, a u slobodno vreme sam vežbao pisanje propovedi i stekao više razumevanja o istinama u vezi sa propovedanjem jevanđelja. Osećao sam se veoma ispunjeno izvršavajući svoju dužnost na taj način i mislio sam da uravnoteženost između ove dve dužnosti povećava moju nadu da ću biti spasen i da ću ući u Božje carstvo. Ali posle nekog vremena, primetio sam da se jaz između mene i Janga Sjuna povećava. Jang Sjun bio je mlad i dobro je razumevao stvari, i brzo je reagovao i učio. Kada su braća i sestre nailazili na tehničke probleme, bio je u stanju da brzo odgovori i reši ih koristeći znanje koje je stekao. Ali, što se mene tiče, iako sam mogao da se nosim sa osnovnim problemima, kada su iskrsavali teži problemi, moje reakcije su bile usporene i bio sam zaboravan, i stvari bi mi izmakle iz pamćenja nedugo nakon što sam ih naučio. Stalno sam morao da se oslanjam na priručnike i uputstva, a neke procedure sam morao po nekoliko puta da ponovim da bih njima ovladao. Kada nisam mogao nešto da shvatim, Jang Sjun bi to rešio, a ja sam uspevao samo da obavim neke sporedne zadatke. Kada smo obojica počeli da pišemo propovedi, Jang Sjun bi predao svoje nekoliko dana pre nego što bih ja završio svoje. Naprosto nisam mogao da držim korak sa njegovim tempom, a jaz je bio očigledan. Pomislio sam: „Kada bih samo mogao da vratim vreme unazad dvadeset godina, onda bih mogao da upijam nove stvari brzo kao Jang Sjun i bio bih dorastao ovoj dužnosti. Kako bi to bilo divno!” Ali kako sam stario, moja energija, izdržljivost, vid, pamćenje i brzina reakcije jednostavno više nisu mogli da budu na nivou. Pored toga, bili su mi potrebni lekovi za pritisak i šećer. Beskrajni sati provedeni ispred monitora tokom dana zamutili su mi vid, a noću, iako bih želeo da se skrasim i napišem neke propovedi, ne bih mogao dugo da sedim, a da ne osetim umor, pospanost i otečenost u listovima, i nakon što sam jedva držao oči otvorene, glava bi počinjala da mi pada. Jang Sjun bi me terao da se odmorim, ali ja nisam hteo, jer nisam želeo da moje godine ili ti manji zdravstveni problemi stanu na put mojoj dužnosti. Ako više ne bih mogao da obavljam tu dužnost, osećao sam da bi se broj obaveza koje bih mogao da obavljam samo još više smanjio, i postalo bi neizvesno da li mogu da se spasem i uđem u Božje carstvo. Jangu Sjunu je bila tek trideset i neka, bio je pun mladosti i energije, dok sam ja već bio prevalio šezdesetu, a moje zdravlje, pamćenje i vreme reakcije nisu bili ni blizu onih kod mlađih ljudi, tako da sam sve više bio nezadovoljan sobom. Razmišljao bih o tome kako je sjajno biti mlad, jer mladi ljudi još uvek imaju toliko mogućnosti da obavljaju svoje dužnosti i pred njima je svetla budućnost. Osećao sam da je njihov put postajao sve širi, dok je moj postajao sve uži. Živeo sam u teskobi i tuzi, više nisam imao snage da pišem ni članke ni propovedi, i počeo sam da pristupam svojoj dužnosti sa stavom „samo da preguram dan po dan”. Sijuđuene, zar ne misliš da je moje stanje bilo baš grozno?

Jednog dana sam pročitao deo Božjih reči: „Među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: ’Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ne mogu baš svaku dužnost da obavljam. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da stremim ka istini, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?’ (…) Konkretno, postoje neki stariji ljudi koji žele da sve svoje vreme provode dajući se za Boga i u obavljanju svoje dužnosti, ali im fizičko stanje nije dobro. Neki imaju visok krvni pritisak, neki povišen šećer u krvi, neki imaju probleme sa organima za varenje i njihova fizička snaga ne može da ide u korak sa zahtevima njihove dužnosti, pa su stoga uzrujani. Posmatraju mlade ljude koji mogu da jedu i piju, da trče i skaču, i prema njima osećaju zavist. I što više viđaju mlade ljude kako rade sve te stvari, osećaju se sve uznemirenije, razmišljajući: ’Želim da dobro obavljam svoju dužnost, da stremim ka istini i da je shvatim. Želim i da primenjujem istinu, pa zašto je to tako teško? Previše sam star i beskoristan! Zar Bog ne želi ljude koji su stari? Jesu li stari ljudi zaista beskorisni? Zar mi ne možemo da dostignemo spasenje?’ Ma koliko da razmišljaju o tome, tužni su i ne mogu da se osećaju srećno. Ne žele da propuste tako divno vreme i tako odličnu priliku, a ipak ne mogu da se, poput mladih ljudi, svim srcem i dušom daju i da obavljaju svoju dužnost. Zbog svoje starosti, ovi stariji ljudi zapadaju u duboku uznemirenost, strepnju i zabrinutost. I svaki put kada naiđu na neku poteškoću, smetnju, nedaću ili prepreku, svaljuju krivicu na svoju starost, čak preziru sebe i prema sebi nemaju nimalo simpatija. Svejedno, stvari ostaju bezuspešne, nema rešenja i za njih nema puta napred. Da li je moguće da za njih zaista nema puta napred? Postoji li ikakvo rešenje? (I stariji ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima.) Prihvatljivo je da stariji ljudi obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima, zar ne? Je li moguće da, zbog svojih godina, stariji ljudi više ne mogu da streme ka istini? Zar nisu u stanju da shvate istinu? (Jesu, u stanju su.) Mogu li stariji ljudi da shvate istinu? Shvataju je donekle, a čak ni mladi ne mogu da je shvate u potpunosti. Stariji ljudi su uvek u zabludi kada smatraju da su smeteni, da im je pamćenje loše i da zbog toga ne mogu da shvate istinu. Jesu li u pravu? (Nisu.) Iako, u odnosu na starije, mladi ljudi imaju znatno više energije i fizički su snažniji, zapravo je njihova sposobnost da shvate, razumeju i saznaju potpuno ista kao i kod starijih ljudi. Zar nisu i stariji ljudi nekada bili mladi? Nisu rođeni stari, a i svi mladi ljudi će jednoga dana ostariti. Stariji ljudi ne smeju stalno da misle da se po nečemu razlikuju od mladih ljudi zato što su stari i fizički slabi, zato što se osećaju loše i pamćenje ih izdaje. U stvari, među njima nema nikakve razlike. Na šta mislim kada kažem da među njima nema nikakve razlike? Nezavisno od toga da li je neko star ili mlad, njegova iskvarena narav je ista, njegovi stavovi i gledišta o najrazličitijim stvarima su isti, baš kao što su isti i njegovi uglovi posmatranja i stanovišta o najrazličitijim stvarima. Prema tome, samo zato što su stari, zato što u odnosu na mlade imaju manje prekomernih želja i zato što mogu da budu postojani, stariji ljudi ne bi smeli da smatraju da nemaju nikakvih divljih ambicija ili želja, te da im je narav manje iskvarena – to je pogrešno shvatanje. Mladi ljudi mogu svim silama da se bore za neku poziciju, pa zar to isto ne mogu i oni stariji? Mladi ljudi stvari mogu da obavljaju protivno načelima i da postupaju proizvoljno, pa zar to isto ne mogu i oni stariji? (Da, mogu.) Mladi ljudi mogu da budu nadmeni, pa zar i oni stariji ne mogu to isto? Međutim, kada su stariji ljudi nadmeni, imajući u vidu njihove poodmakle godine, oni u tome nisu toliko agresivni, pa to nije tako izražena nadmenost. Zbog svojih pokretljivih udova i uma, mladi ljudi znatno očitije ispoljavaju nadmenost, dok su oni stariji, zbog krutih udova i nefleksibilnog uma, manje očigledni u ispoljavanju nadmenosti. Ipak, suština njihove nadmenosti i njihova iskvarena narav ostaju isti. Ma koliko da neka starija osoba veruje u Boga, ili ma koliko godina da obavlja svoju dužnost, ako ne stremi ka istini, njena iskvarena narav će ostati. (…) Dakle, nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da streme ka istini – postoje mnoge stvari koje oni mogu da rade. Različite jeresi i zablude koje su se nakupile tokom tvog života, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, neukost i tvrdoglavost, konzervativne stvari, nerazumne i izobličene stvari koje si skupljao, sve su se nagomilale u tvom srcu i trebalo bi, u odnosu na mlade ljude, još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i prepoznavanju. Nije reč o tome da ti nemaš šta da radiš niti o tome da treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost kada ne znaš šta ćeš sa sobom – to nije tvoj zadatak, a ni tvoja odgovornost. Stariji ljudi, pre svega, treba da imaju ispravan način razmišljanja. Iako ste možda već u godinama i fizički ste relativno stari, i dalje bi trebalo da imate mladalački način razmišljanja. Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav. Ako je neko u osmoj deceniji života, a ne može da shvati istinu, onda to pokazuje da je premali rastom i da nije dorastao zadatku. Prema tome, godine života su nebitne kada je reč o istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božja beseda se bavi upravo stanjem sa kojim se mi stariji ljudi suočavamo. Kako starimo, naša tela propadaju i u obavljanju naših dužnosti mogu da se jave neki izazovi. Često se osećamo nemoćno i zavidimo mladima. Baš kao ja, kada sam video da je Jang Sjun mlad, da ima dobro pamćenje i zdravo telo, pomislio sam da ima veću nadu u spasenje pošto je u stanju da obavlja više dužnosti. U međuvremenu, osetio sam da kako starim, uz loše zdravlje i slabo pamćenje, mogu samo da obavljam sporedne zadatke, i brinuo sam se da, ako ne bih mogao dobro da obavljam tu dužnost, ne bi bilo mnogo drugih dužnosti koje bih mogao da obavljam, i plašio sam se da ću izgubiti nadu u spasenje. Zbog toga sam se osećao obeshrabreno. Ali nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da Bog ne spasava ljude na osnovu njihovih godina, niti na osnovu toga koliko dužnosti obavljaju, već na osnovu toga da li streme ka istini. Stariji ljudi mogu da dožive fizičko slabljenje ili bolest, ali to ih ne sprečava da streme ka istini. Iako sam ostario, u meni su se nakupile mnoge sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje zajedno sa raznim tradicionalnim idejama i predstavama, a moje sotonske iskvarene naravi nisu ništa manje od onih kod mlađih ljudi. Evo na primer šta se desilo prošlog proleća kada sam propovedao jevanđelje: Imao sam nešto iskustva u propovedanju jevanđelja nakon što sam verovao u Boga dugi niz godina, pa sam iskoristio svoje iskustvo da se pravim važan pred braćom i sestrama, govoreći nadmeno i razmećući se da bih zadobio njihovo divljenje. Shvatio sam da još uvek moram da rešim mnogo iskvarenih naravi i da uđem u mnoge istine, i da treba da ih rešim tako što ću jesti i piti Božje reči i primenjivati istinu. Istovremeno sam morao da obavljam svoju dužnost najbolje što sam mogao. To su bile stvari koje sam mogao da uradim umesto da živim u stanju beznađa i da odustanem od stremljenja ka istini. Kada sam razmislio o tome, osetio sam da je dužnost koju mi je starešina uredio sasvim odgovarajuća. Kada je Jang Sjun bio zauzet svojim dužnostima, pomagao sam mu u nekim sporednim zadacima, a kada nije bio zauzet, pisao sam članke i propovedi. Takođe bih obično obratio pažnju na iskvarene naravi koje sam otkrivao u svojim dužnostima i tražio istinu da bih ih razrešio. Praktikujući na taj način, i dalje sam imao šansu da budem spasen. Bog nikada nije rekao da stariji ljudi ne mogu da streme ka istini ili da ne mogu da je razumeju i Božji zahtevi prema ljudima nisu veliki: dokle god obavljamo dužnosti u okviru svojih mogućnosti i ne odustajemo od traganja za istinom, bez obzira na naše godine, svi imamo priliku da budemo spaseni. To saznanje mi je razvedrilo srce i više se nisam osećao tako uznemireno.

Jednog dana sam pročitao još Božjih reči: „Vršenje dužnosti je poziv svakog čoveka, uz vršenje dužnosti idu i određena načela, svako treba da obavlja svoju dužnost u skladu sa istina-načelima i to je ono što stvorena bića treba da rade. Ima li tu ikakvog pomena o naknadi? Pominje li se nekakva nagrada? (Ne pominje se.) Ne pominje se nikakva naknada ni nagrada – u pitanju je obaveza. Šta znači ’obaveza’? Obaveza je nešto što ljudi moraju da urade, nešto na šta se ne primenjuje pravilo nagrade za uloženi trud. Bog nikada nije propisao da neko ko u velikoj meri obavlja svoju dužnost treba da dobije i veliku nagradu, niti da neko ko u manjoj meri obavlja svoju dužnost ili je ne obavlja dobro treba da dobije malu nagradu – Bog nikada nije tako nešto rekao. Šta, dakle, kažu Božje reči? Bog kaže da je vršenje dužnosti poziv svakog čoveka i da stvorena bića to i treba da rade – to je istina” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Iz Božjih reči sam shvatio da su dužnosti obaveza i poziv svakog stvorenog bića, i da ne postoji pravilo da što više dužnosti obavljaš, to veću nagradu dobijaš, ili da što manje radiš, to manje blagoslova dobijaš od Boga. Te misli nisu bile ništa drugo nego moje predstave i zamisli. Bog određuje ishod i odredište osobe u zavisnosti od toga da li ona poseduje istinu. Bez obzira na to da li se radi o starim ili mladim ljudima, sve dok streme ka istini i slede put stremljenja ka istini, oni su ljudi koje Bog namerava da spase, i Bog se ni prema kome ne odnosi nepravedno. To je određeno Božjom pravednom naravi. Moje viđenje stvari nije se zasnivalo na istina-načelima, i umesto toga, sudio sam da li neko može biti spasen na osnovu veličine njegovog doprinosa. To je pokazalo manjak razumevanja Božje pravedne naravi i bilo je bogohuljenje! Razmišljao sam o tome kako je Pavle širio jevanđelje po većem delu Evrope i uspostavio mnoge crkve. Činilo se da je dao veliki doprinos, ali on nije stremio ka istini. Svoj rad i svoje davanje tretirao je kao adute za cenkanje i zahtevao je krunu od Boga. Često je sebe uzdizao i svedočio o sebi, a nikada nije svedočio o Bogu. Čak je tvrdio da je za njega život bio Hristos, što je ozbiljno uvredilo Božju narav. Na kraju nije bio spasen i umesto toga je kažnjen u paklu. Veličina nečijeg doprinosa ne može da odredi da li će osoba biti spasena. Spasenje osobe zavisi od toga da li stremi ka istini i obavlja svoje dužnosti svim srcem i umom. Sijuđuene, kada ne razumemo istinu, skloni smo da sagledamo probleme oslanjajući se na svoje predstave i zamisli. To nas čini sklonim da pogrešno shvatimo Božje namere!

Nakon toga sam počeo da razmišljam i da se pitam: „Šta stoji iza mojih briga i uzrujanosti, šta ih pokreće?” U svom traganju pročitao sam odlomak Božjih reči: „Pre nego što odluče da obave svoju dužnost, duboko u srcu, antihristi kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, sa zadobijanjem blagoslova, sa dobrim odredištem, pa čak i sa krunom. Puni su samopouzdanja da će sve to postići. Sa takvim namerama i težnjama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer svako u potpunosti razmišlja na nivou transakcije pre nego što obavi svoju dužnost. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i uz preduslov da njihove izdašne ambicije i želje budu ispunjene. S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: ’Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.’ Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj delić entuzijazma. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada. Stoga izvana deluje da su mnogi antihristi, pre nego što su proterani, vršili svoju dužnost, pa čak i više stvari napustili i više propatili od prosečnog čoveka. Ono što oni daju i cena koju plaćaju jednaki su onom što je Pavle davao i plaćao, a ni ne trče naokolo ništa manje od Pavla. To je nešto što svako vidi. Prema njihovom ponašanju i njihovoj spremnosti za patnju i za plaćanje cene, ne bi trebalo da dobiju ništa. Ali Bog ljude ne gleda na osnovu njihovog spoljnog ponašanja, već na osnovu njihove suštine, njihove naravi, onoga što otkrivaju, kao i prirode i suštine svega što rade” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatio da kada antihristi obavljaju svoje dužnosti u crkvi, bez obzira na to koliko se čini da se odriču, daju, ili pate i plaćaju ceh, oni sve to rade da bi zadobili blagoslove, i oni koriste svoju dužnost kao sredstvo za cenkanje sa Bogom. U svetlu Božjih reči, shvatio sam da je moje viđenje težnje isto kao i viđenje antihrista. Od kada sam otkrio Boga, izgledalo je kao da sam u stanju da poslušam crkvena uređenja i da obavljam svoje dužnosti, ali sve je to bilo s namerom da se prime blagoslovi. Zbog blagoslova sam drage volje iznajmio dva stana da bih mogao da obavljam dužnost domaćina. U zamenu za blagoslove carstva nebeskog, čak sam bio spreman da napustim dobro plaćen posao da bih aktivno obavljao svoje dužnosti. Zbog dobrog odredišta nisam dozvolio da me bolest spreči da obavljam svoje dužnosti, jer sam mislio da što više dužnosti obavljam, to ću više blagoslova dobiti od Boga. Ali kako sam stario, kada sam video da moja efikasnost i delotvornost u mojim dužnostima ne mogu da idu u korak sa mlađim ljudima, počeo sam da brinem da ću biti otpušten ili premešten, i onda bi se broj dužnosti koje bih mogao da obavljam još više smanjio i moja nada da ću primiti blagoslove i ući u Božje carstvo postala bi daleka. Živeo sam u stanju brige, uzrujanosti i uznemirenosti, obavljao sam svoje dužnosti sa stavom „samo da preguram dan po dan”. Dužnosti su odgovornost stvorenog bića, i opravdane su i prirodne, ali sam svoju dužnost tretirao kao dokaz na osnovu kojeg mogu da zaradim blagoslove, i sve dok sam mogao da primam blagoslove, bio sam spreman da se odričem, dajem, da izdržim i plaćam ceh, bez obzira na to koliko je bilo potrebno, ali ako nije bilo nade da ću dobiti blagoslove, onda nisam imao motivaciju da obavljam svoje dužnosti. Kako sam ja to imao bilo kakvu savest? Gledajući unazad, video sam da sam uživao u mnogo Božjeg usmeravanja i zalivanja kroz Njegove reči otkako sam počeo da verujem u Njega, i da ne treba da postavljam bilo kakve zahteve prema Bogu. Bog mi je dao život i dozvolio mi da dođem u Božju kuću i da obavljam svoju dužnost, i to je već Božja blagodat. Čak i da za mene ne postoji dobro odredište, ne treba da se žalim, i treba da se pokorim Božjoj neprikosnovenosti i uređenju. Što sam više o tome razmišljao, to sam se više osećao dužnim Bogu, i molio sam Mu se, spreman da se odreknem svoje želje za blagoslovima i da se oslobodim tih pogrešnih gledišta o težnji.

Tokom svoje duhovne predanosti pročitao sam još Božjih reči: „Starija braća i sestre takođe imaju svoje dužnosti koje treba da obavljaju i Bog ih nije napustio. Starija braća i sestre, takođe, imaju svoje poželjne i nepoželjne strane. Oni imaju više filozofija za ovozemaljsko ophođenje i više religijskih predstava. U svojim postupcima drže se mnogih krutih konvencija i vole propise, koje primenjuju mehanički i bez fleksibilnosti. Ovo je nepoželjna strana. Međutim, ta starija braća i sestre ostaju smireni i postojani šta god da se desi; njihova je narav stabilna i nikad ne reaguju burno. Oni možda sporije shvataju stvari, ali to nije neka velika mana. Pod uslovom da možete da se pokorite; pod uslovom da možete da prihvatite trenutne reči Božje i da ne preispitujete Božje reči; pod uslovom da brinete samo o pokornosti i o tome da sledite Boga i da nikada ne donosite sud o Božjim rečima, niti da gajite druge loše misli o njima; pod uslovom da prihvatate Njegove reči i sprovodite ih u delo – tek tada, pošto ispunite ove uslove, možete da budete usavršeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O svima koji obavljaju svoju dužnost”). „Bilo da ste mlađi ili stariji brat ili sestra, znate koju dužnost treba da obavljate. Oni koji su mladi nisu nadmeni; oni koji su stariji nisu negativni, niti nazaduju. Štaviše, svi mogu da koriste vrline onih drugih i time nadomeste svoje mane, i jedni drugima mogu da služe bez ikakvih predrasuda. Gradi se most prijateljstva između mlađe i starije braće i sestara, a zahvaljujući Božjoj ljubavi u stanju ste da jedni druge bolje razumete. Mlađa braća i sestre ne gledaju s visine na stariju braću i sestre, a starija braća i sestre nisu samopravedni: zar to nije skladna saradnja? Ako svi imate takvu rešenost, tada će se volja Božja zasigurno ispuniti u vašem naraštaju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O svima koji obavljaju svoju dužnost”). Božje reči su me nadahnule i dale mi jaku veru. Iako mi stariji imamo nešto lošije zdravlje, sve dok slušamo Božje reči, pokoravamo Mu se i usredsređujemo se na primenu Njegovih reči, svi imamo priliku da budemo spaseni. Stariji ljudi ne moraju da se porede sa mladima i trebalo bi da pravilno sagledaju svoje prednosti i mane. Mladi ljudi su oštroumni i brzo uče, i mada mladi ljudi imaju svoje prednosti, oni su takođe skloni da ne razmatraju stvari temeljno. Stariji ljudi imaju sklonost da budu mirni i stabilni u svom poslu i zajednička saradnja nam tako omogućava da se međusobno dopunjujemo u svojim dužnostima. Kada naiđem na tehničke probleme, zamolim Janga Sjuna za pomoć, a kada se Jang Sjun suočava s teškim pitanjima, razgovara sa mnom o njima, što nam omogućava da se brzo dogovorimo. Ako nijedan od nas ne razume, tražimo smernice od našeg starešine i na kraju nalazimo put primene. Pored toga, i za Janga Sjuna i za mene, bez obzira ko od nas primeti otkrivenja iskvarenosti ovog drugog ili postupke koji nisu u skladu sa istina-načelima, umemo da ukažemo jedan drugom na te stvari bez osećaja da smo sputani ponosom, i kroz otvoreno zajedništvo, obojica imamo koristi jedan od drugog. Sada više ne strepim da neću moći da obavljam svoje dužnosti zbog svojih godina i fokusiram se na to kako da dobro obavljam svoje dužnosti da bih uzvratio Božju ljubav. Hvala Svemogućem Bogu!

Sijuđuene, nadam se da će ti ovo moje iskustvo pomoći. Iz svog praktičnog iskustva vidim da Bog nije pristrasan prema starijima, i da nije bilo Božjeg uređenja situacija koje su me razotkrile, ja ne bih shvatio da toliko mojih stavova nije u skladu sa istinom. To otkrivenje mi je omogućilo da napredujem. Ako imaš neke nove uvide ili prosvećenje, piši mi da ih podeliš sa mnom. Radujem se tvom odgovoru!

Lijang Dži

18. novembar 2023. godine