Kada sam bila mlada, često sam slušala svoju baku kako govori: „Pogledaj ono dete iz te i te porodice, kakav bezosećajan nezahvalnik, kakvo odrođeno dete. Njegovi roditelji ulažu toliko truda da ga odgajaju, ali ono ne pokazuje nikakvu odanost roditeljima. Bog će ga kazniti!” Naučila me je da se lepo ophodim prema roditeljima i da budem odana tazbini kad porastem i takođe je rekla da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana, i da, ako osoba nije odana, čini veliku izdaju i nema savesti. Dakle, u mom mladom srcu verovala sam da ma kako da se moji roditelji ophode prema meni, ja moram da im budem odana i da ću, ako ne budem odana, počiniti veliku izdaju i da će me na kraju nebesa kazniti. Još od malih nogu sam pažljivo slušala svoje roditelje, a kada sam počela da radim i zarađujem, iz petnih žila sam se trudila da budem odana roditeljima. Kada su bili bolesni, bila sam uz njih da se staram o njima kad god sam imala vremena, a za praznike sam im kupovala raznovrsne poklone. Kada su mi roditelji bili srećni i zadovoljni, bila sam i ja vrlo srećna. Godine 2001. prihvatila sam Božje delo u poslednjim danima. Posle nekog vremena, počela sam da obavljam svoju dužnost u crkvi, ali bih ipak našla vremena da se vratim kući i posetim roditelje. Nešto više od deset godina kasnije, zbog izdaje jednog Jude, policija mi je došla na vrata da me uhapsi. Zahvaljujući Božjoj zaštiti uspela sam da pobegnem, ali sam otišla u takvoj žurbi da je bilo mnogo stvari koje nisam objasnila roditeljima. Pored toga, moja svekrva je u poodmaklim godinama morala da se stara o mom detetu, a sama pomisao da sam u svoju priču umešala svoje roditelje i svekrvu učinila je da se osećam kao da sam izazvala nevolje. Razmišljala sam o trudu koji su moji roditelji uložili da bi me odgojili, i koliko im je bilo teško da obezbede sredstva da bi mogli da me nahrane, obuku i odškoluju. Sada kada su zašli u godine, potrebna su im njihova deca da se staraju o njima i da budu uz njih, ali ne samo da nisam ispunila svoje obaveze kao ćerka, već sam ih i umešala u svoje probleme, zbog čega su brinuli i strepeli za mene. Pitala sam se da li će moji roditelji i komšije reći da mi nedostaju savest i ljudskost i nazvati me odrođenom ćerkom. U to vreme, zbog prismotre velike crvene aždaje, nisam se usuđivala da telefoniram kući. Nisam imala pojma kako su mi roditelji i zbog toga sam brinula. Nisam mogla da smirim srce dok sam obavljala svoju dužnost, a misli su mi s vremena na vreme lutale. To je uticalo na moj napredak u radu. Znala sam da moram brzo da preokrenem takvo stanje, pa sam se molila Bogu, poveravajući Mu sve i moleći Ga za vođstvo.

Tokom svoje duhovne posvećenosti pročitala sam odlomak Božjih reči: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu. Oni nikada ne mogu da preskoče tu prepreku svetovnih odnosa; nemaju hrabrosti, ni poverenja, a kamoli odlučnosti, tako da ne mogu da vole i slušaju Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, iznenada sam shvatila da sam oduvek živela u stanju osećanja duga i krivice prema roditeljima, i da je to bilo zbog Sotoninih tradicionalnih misli koje su se duboko ukorenile u mom srcu. Baš kao što me je baka često učila: „Moraš da budeš odana svojim roditeljima, a ako ne budeš, počinićeš veliku izdaju”, „Moraš da pokažeš odanost roditeljima, inače će te nebesa kazniti”. Te reči sam uvek uzimala kao načela po kojima sam se vodila. Od detinjstva sam pokušavala da slušam svoje roditelje i da ih ne naljutim. Kada sam počela da zarađujem, dala sam sve od sebe da budem odana roditeljima i za praznike bih im kupovala raznorazne poklone, a kada bi se razboleli, vodila sam ih u bolnicu na lečenje. Kada su mi roditelji bili srećni, bila sam i ja srećna. Kada je velika crvena aždaja počela da me proganja, te sam bila primorana da pobegnem od kuće, ne samo da nisam mogla da se brinem o roditeljima, već sam ih i umešala u svoje probleme, što im je nametnulo brigu za mene. Osećala sam dug prema roditeljima i nisam mogla da se usredsredim na svoju dužnost, što je dovelo do kašnjenja u radu. Znala sam da mi je kao stvorenom biću moja dužnost odgovornost koju apsolutno nisam smela da izbegnem, ali sam i dalje živela po pogrešnim stanovištima „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Ne putuj daleko dok su ti roditelji živi”. Pošto nisam mogla da budem odana roditeljima, savest mi nije bila mirna i nisam mogla da ne dozvolim mislima da ne lutaju dok sam obavljala svoju dužnost. Videla sam koliko me je tradicionalna kultura osakatila.

U svom traganju pročitala sam još Božjih reči: „Da li je pokazivanje odanosti roditeljima istina? (Nije.) Odanost roditeljima je ispravna i pozitivna stvar, ali zašto onda kažemo da ona nije istina? (Zato što svoju odanost roditeljima ljudi ne pokazuju principijelno i zato što nisu u stanju da razluče kakvoj vrsti ljudi njihovi roditelji zaista pripadaju.) Način na koji se treba ophoditi prema roditeljima povezan je sa istinom. Ako tvoji roditelji veruju u Boga i ako su dobri prema tebi, treba li onda da im budeš odan? (Da.) Kako pokazuješ tu svoju odanost? Tako što se prema njima ophodiš drugačije nego prema braći i sestrama. Radiš sve što ti kažu i prinuđen si da, ako su zašli u pozne godine, ostaneš kraj njih da bi brinuo o njima, što te sprečava da obavljaš svoju dužnost. Da li je to ispravno? (Nije.) Šta treba da uradiš u takvoj situaciji? To zavisi od okolnosti. Ako si još uvek u stanju da brineš o njima dok svoju dužnost obavljaš u blizini svog doma i ako se roditelji ne protive tvom verovanju u Boga, u tom slučaju treba da ispuniš svoju obavezu kao njihov sin ili ćerka i da im pružiš određenu pomoć. Ako se razbole, ostani kraj njih da ih neguješ; uteši ih ako ih nešto muči; ako ti finansijske okolnosti to dozvoljavaju, kupuj im dodatke ishrani koje možeš da priuštiš. Kako, međutim, treba da postupiš ako si prezauzet obavljanjem svoje dužnosti, a pritom nemaš nikoga ko bi brinuo o tvojim roditeljima, koji takođe veruju u Boga? Koju istinu treba da primeniš? Budući da odanost prema roditeljima ne predstavlja istinu, već samo neku vrstu ljudske odgovornosti i obaveze, šta treba da učiniš ako tvoja obaveza dođe u sukob sa tvojom dužnošću? (Treba da dam prvenstvo svojoj dužnosti; da dužnost stavim na prvo mesto.) Obaveza ne predstavlja nužno nečiju dužnost. Opredeliti se za obavljanje vlastite dužnosti znači sprovesti istinu u delo, što se ne može reći za ispunjenje obaveze. Ako uslovi to dozvoljavaju, ti možeš da ispuniš tu svoju odgovornost i obavezu, ali šta ako tvoje trenutno okruženje to ne dopušta? Treba da kažeš: ’Moram da obavljam svoju dužnost, jer jedino na taj način primenjujem istinu. Ako sam odan porodici, to znači da živim po svojoj savesti, ali to ujedno znači da ne primenjujem istinu.’ Tvoja dužnost, dakle, treba da ti bude na prvom mestu i treba da je podržavaš. Ako trenutno ne obavljaš nijednu dužnost, ako ne radiš daleko od kuće i ako živiš blizu svojih roditelja, nađi način da se brineš o njima. Potrudi se najbolje što možeš da umanjiš njihove patnje i pomogneš im da žive bolje. To će, međutim, takođe zavisiti od toga kojoj vrsti ljudi tvoji roditelji pripadaju. Šta treba da radiš ako su ti roditelji loši ljudi, ako stalno ometaju tvoju veru u Boga i ako te stalno odvlače od verovanja u Boga i obavljanja dužnosti? Koju istinu treba da primeniš? (Odbacivanje.) U tom slučaju treba da ih odbaciš. Ti si svoju obavezu ispunio. Pošto tvoji roditelji ne veruju u Boga, ti nemaš nikakvu obavezu da im, kao njihovo dete, ukazuješ poštovanje. Ako veruju u Boga, oni su tvoji roditelji, tvoja porodica. Ako ne veruju, to znači da su vam se putevi razišli: oni veruju u Sotonu, klanjaju se kralju đavola i kreću se Sotoninim putem; to su ljudi koji idu drugačijim putem od onih koji veruju u Boga. Više ne pripadate istoj porodici. Ljude koji veruju u Boga oni smatraju svojim protivnicima i neprijateljima, tako da više nemaš obavezu da se staraš o njima i moraš se u potpunosti odvojiti od njih. Šta je istina: biti odan vlastitoj porodici ili obavljati svoju dužnost? Naravno, istina je obavljanje vlastite dužnosti. Obavljanje dužnosti u Božjoj kući ne treba shvatiti kao ispunjenje nekakve obaveze, niti kao nešto što čovek naprosto treba da radi. To treba shvatiti kao obavljanje dužnosti stvorenog bića. U tome je Božji nalog; to je tvoja obaveza i tvoja odgovornost. To je istinska odgovornost, koja ti nalaže da ispuniš svoju odgovornost i obavezu prema Stvoritelju. To je Stvoriteljev zahtev prema ljudima i to je važno životno pitanje. S druge strane, pokazivanje poštovanja prema roditeljima je samo tvoja odgovornost i obaveza kao sina ili ćerke. To nipošto nije nalog od Boga, a još manje je u skladu s Božjim zahtevom. Prema tome, između pokazivanja poštovanja prema roditeljima i obavljanja dužnosti, nesumnjivo je da jedino obavljanje dužnosti predstavlja primenjivanje istine. Obavljanje dužnosti stvorenog bića je istina, i to je dužnost na koju je čovek obavezan. Pokazivanje poštovanja prema roditeljima tiče se samo čovekove odanosti prema drugim ljudima. Ono ne znači da čovek obavlja svoju dužnost, niti znači da primenjuje istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju detaljno da shvate kako da se ophode prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu uzdizanje i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Kada sam završila s čitanjem Božjih reči, shvatila sam po kojim načelima se treba ophoditi prema roditeljima. Kada je odanost prema roditeljima u sukobu sa dužnošću, treba dati prioritet svojoj dužnosti, jer je ispunjavanje dužnosti najvažnija stvar u životu. Biti odan roditeljima podrazumeva ispunjavanje odgovornosti i obaveza, ali bez obzira na to koliko dobro neko to sprovodi, to nije primena istine. Samo ispunjavanje nečije dužnosti kao stvorenog bića jeste primenjivanje istine. Pošto su dužnosti Stvoriteljev nalog prema stvorenim bićima, one su najveća odgovornost i savršeno su prirodne i opravdane za ispunjavanje. Nisam shvatala istinu i smatrala sam da je odanost roditeljima načelo po kojem treba da se vladam. Kada sam bila zauzeta svojom dužnošću ili kada su me progonili i kada sam bila u bekstvu i nisam mogla da se brinem o roditeljima, osećala sam dug prema roditeljima i mislila sam o sebi kao o odrođenoj ćerki, i tek kada sam pročitala Božje reči shvatila sam da je to mojo gledište pogrešno. Imala sam sreću da sam čula Božji glas. Primila sam Božje spasenje u poslednjim danima, jela sam i pila mnoge Njegove reči i shvatila neke istine, a ipak nikada nisam pomislila da uzvratim Božju ljubav. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti i savesti! Sada sam znala da je ispunjavanje moje dužnosti kao stvorenog bića glavni prioritet i da je to važno koliko i moj život, da moram da dam sve od sebe da to ostvarim, jer bi neostvarivanje bilo velika izdaja. Nakon toga, moje srce je moglo da se smiri i mogla sam da se usredsredim na svoju dužnost.

Sredinom maja 2020. godine, u tajnosti sam posetila roditelje. Tata me je lepo primio, ali posle nekog vremena, izraz lica mu se iznenada promenio i počeo je da me grdi. Ispitivao me je šta sam radila proteklih nekoliko godina, i takođe mi je rekao da se pre dve godine ozbiljno razboleo i skoro umro, a od mene nije bilo ni traga ni glasa. Brinuo je da ćemo moj muž i ja biti uhapšeni dok propovedamo jevanđelje i zbog toga nije mogao da spava noću, i bio je veoma uznemiren. Čak me je nazvao bezosećajnom nezahvalnicom i odrođenim detetom. U početku se nadao da ću se brinuti o njemu u starosti, ali nakon svega što je učinio za mene, skoro da sam izazvala da umre od besa… Dok sam ga slušala, imala sam osećaj kao da mi se igle zabadaju u srce. Osećala sam da se moj otac žrtvovao da bi me odgojio, obezbedio mi hranu i odeću i odškolovao me, i da ne samo da nisam bila odana ćerka, već sam mu još i nametnula brigu za mene. Čak i kada je bio teško bolestan, nisam bila tu da se staram o njemu ili da budem uz njega. Zaista sam bila odrođena! Osećala sam veliki dug prema roditeljima. Dok sam ga slušala, suze su mi tekle niz lice, i zaista sam poželela da ostanem još malo kod kuće da bih mogla da se staram o svojim roditeljima kako treba i da nadoknadim taj dug u svom srcu. U to vreme dugo nisam mogla da smirim srce, pa sam se tiho molila Bogu, moleći ga da zaštiti moje srce kako ne bi bilo nespokojno. Posle molitve, srce mi se primirilo i setila sam se reči Božjih koje sam jela i pila. Jasno sam u srcu shvatila da biti odana roditeljima nije primenjivanje istine, da je ispunjavanje nečije dužnosti kao stvorenog bića bilo primenjivanje istine, i da bi napuštanje dužnosti zarad ostanka sa roditeljima i ispunjavanja odgovornosti sina ili ćerke značilo izdaju Boga, i da bi to bila velika izdaja. Posle toga sam mirno razgovarala s tatom, i njegov stav je postepeno postajao mekši, i onda sam požurila dalje nakon što sam završila ono zbog čega sam došla.

Nakon toga, svaki put kada sam pomislila na tatine reči, nešto bi me žacnulo u srcu. Mogla sam da prihvatim da me drugi ne razumeju, ali zašto je tata morao da mi kaže te stvari? Za to vreme, iako sam provodila dane obavljajući svoju dužnost, srce mi je bilo teško, osećala sam se kao da nosim teško breme i uvek sam bila opterećena osećajem krivice. Dok sam živela u tim negativnim emocijama, srce mi je bilo mračno i potisnuto i moja efikasnost u dužnosti je značajno opala. To je verovatno trajalo mesec ili dva pre nego što se moje stanje postepeno prilagođavalo. Kasnije, nakon što sam pročitala istinu o tome kako roditelji nisu zajmodavci detetu, počela sam jasnije da sagledavam odnos između roditelja i dece i oslobodila sam se tih represivnih emocija. Svemogući Bog kaže: „Ljudi imaju taj dah i život, a izvor i poreklo toga nisu njihovi roditelji. Ljudi su samo rođeni pomoću roditelja koji su ih rodili – u suštini, Bog ljudima daje te stvari. Prema tome, tvoji roditelji nisu gospodari tvog života, Gospodar tvog života je Bog. Bog je stvorio čovečanstvo, On je stvorio živote ljudi i dao je čovečanstvu dah života, koji je poreklo čovekovog života. Prema tome, zar nije lako razumeti rečenicu ’Tvoji roditelji nisu gospodari tvog života’? Dah ti nisu dali roditelji, a njegov nastavak još manje potiče od njih. Bog se brine o tebi i upravlja svakim tvojim danom. Tvoji roditelji ne mogu da odlučuju o tome kako će proteći svaki dan tvog života, da li će svaki tvoj dan biti srećan i glatko proteći, koga ćeš svakoga dana sresti i u kakvom ćeš okruženju svakodnevno živeti. Radi se samo o tome da se Bog brine o tebi preko tvojih roditelja – oni su naprosto ljudi koje je Bog poslao da se brinu o tebi. (…) Jednostavno rečeno, oni su samo obična stvorena bića. Oni jedino iz tvoje perspektive imaju poseban identitet – rodili su te i podigli, oni su tvoje gazde i tvoji roditelji. Ali iz Božje perspektive, oni su samo obični ljudi, oni su samo deo iskvarenog čovečanstva i u njima nema ničeg posebnog. Oni čak nisu gospodari ni svojih života, pa kako bi onda mogli da budu gospodari tvog? Iako su te rodili, oni ne znaju odakle je došao tvoj život i nisu mogli da odluče u koje vreme, u koji čas i na koje mesto će stići tvoj život, niti kakav će biti tvoj život. Oni ne znaju ništa od toga. Oni samo pasivno čekaju, čekaju na Božju neprikosnovenost i Njegovo uređenje. Bez obzira na to da li su srećni zbog toga ili ne, da li veruju ili ne, sve je to ipak orkestrirano i dešava se u Božjim rukama. Tvoji roditelji nisu gospodari tvog života – zar to nije lako shvatiti? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak postupaš prema svojim roditeljima u skladu sa ovom idejom, ako im vraćaš dug i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome sputavati i vezivati tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci, tako da nemaš obavezu da ostvariš sva njihova očekivanja. Nemaš obavezu da platiš račun za njihova očekivanja. To jest, oni mogu da imaju svoja očekivanja. Ti donosiš sopstvene odluke i imaš životni put i sudbinu koju ti je Bog odredio, a to nema nikakve veze s tvojim roditeljima. Dakle, kada neko od tvojih roditelja kaže: ’Ti si odrođeno dete. Godinama te nema da nas obiđeš, a ko zna koliko je dana prošlo od kada si nas poslednji put zvala. Bolesni smo i nema ko da brine o nama. Baš smo te uzalud odgajili. Ti si jedna bezosećajna nezahvalnica i neblagodarno mladunče!’ Ako ne shvataš istinitu izjavu ’Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci’, njihove reči će ti kao bodež probiti srce i savest će ti biti prokleta. Svaka od tih reči će ti se usaditi u srce i zbog njih ćeš se stideti da se suočiš sa svojim roditeljima, osećaćeš da si im dužna i osećaćeš krivicu prema njima. Kada tvoji roditelji kažu da si bezosećajna nezahvalnica, zaista ćeš pomisliti: ’Potpuno su u pravu. Podigli su me do ovog uzrasta a ja im nisam omogućila da uživaju baš nimalo u mojem uspehu. Sada su bolesni i nadaju se da mogu da ostanem pored njih, da im služim i pravim im društvo. Bila sam im potrebna da im se odužim za njihovu dobrotu, ali nisam bila tu. Zaista sam bezosećajna nezahvalnica!’ Ti ćeš sebe odrediti kao bezosećajnu nezahvalnicu – da li je to razumno? Da li si bezosećajna nezahvalnica? Da nisi napustila svoj dom da bi obavljala svoju dužnost na drugom mestu i da si ostala pored roditelja, da li bi mogla da sprečiš njihovu bolest? (Ne.) Možeš li da kontrolišeš da li su tvoji roditelji živi ili mrtvi? Možeš li da kontrolišeš da li su bogati ili siromašni? (Ne.) Koju god bolest da dobiju, uzrok bolesti neće biti to što su se iscrpeli dok su te odgojili, niti zato što si im nedostajala; oni se pogotovo neće razboleti od bilo koje od tih teških, ozbiljnih, a možda i fatalnih bolesti zbog tebe. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom. Ma koliko da si im odana, najviše što možeš da postigneš je da malo smanjiš njihovu telesnu patnju i breme, ali što se tiče toga kada će da obole, od koje bolesti će da obole, kada će i gde da umru – da li te stvari imaju ikakve veze s tobom? Ne, nemaju. Ako si odana roditeljima, ako nisi bezosećajna nezahvalnica i ako ceo dan provodiš s njima, bdijući nad njima, zar se neće razboleti? Zar neće umreti? Ako će da se razbole, zar se neće u svakom slučaju razboleti? Ako će da umru, zar neće u svakom slučaju umreti? Zar nije tako? (…) Bez obzira na to da li te roditelji nazivaju bezosećajnom nezahvalnicom, bar obavljaš dužnost stvorenog bića pred Stvoriteljem. Dokle god nisi nezahvalna u Božjim očima, to je dovoljno. Nije bitno šta ljudi kažu. Ono što tvoji roditelji kažu o tebi nije nužno tačno i ono što oni kažu nije korisno. Božje reči treba da ti budu osnova. Ako Bog kaže da si odgovarajuće stvoreno biće, onda je nebitno da li te ljudi nazivaju bezosećajnom nezahvalnicom, ne mogu ništa da postignu. Radi se o tome da će ljudi biti pogođeni tim uvredama zbog dejstva svoje savesti, ili kada ne razumeju istinu a rast im je mali, biće donekle loše raspoloženi, osećaće se malo deprimirano, ali kada se vrate pred Boga, sve će to biti rešeno i više im neće predstavljati problem” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „Iz pozicije deteta, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Postoji mnogo toga što moraš da činiš u ovom životu, a to su sve stvari koje stvoreno biće treba da čini, stvari koje ti je poverio Stvoritelj i one nemaju nikakve veze s uzvraćanjem dobrote roditeljima. Pokazivanje odanosti roditeljima, oduživanje, uzvraćanje njihove dobrote – ništa od toga nema nikakve veze s tvojom misijom u životu. Takođe se može reći da nema potrebe da pokazuješ odanost roditeljima, da im se odužuješ, niti da ispunjavaš bilo koju od svojih obaveza prema njima. Prosto rečeno, možeš da uradiš nešto od toga i ispuniš deo svojih odgovornosti kada okolnosti to dozvoljavaju; kada ne dozvoljavaju, ne moraš da budeš uporan. Ako ne možeš da ispuniš svoju odgovornost da pokažeš odanost roditeljima, to nije ništa strašno, samo se malo kosi sa tvojom savešću, ljudskim moralom i ljudskim predstavama. Ali, u najmanju ruku, to nije protiv istine, i Bog te neće osuditi zbog toga. Kada shvatiš istinu, nećeš osećati grižu savesti zbog toga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog izvor celokupnog života i da mi je Bog dao život. Udisala sam dah koji mi je Bog dao i uživala u duhovnoj hrani Božjih reči, a uživala sam i u mnogo Božjih blagodati. Znala sam da moram da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće i da uzvratim Božju ljubav, i da to znači imati savest i ljudskost. Gledano spolja, činilo se da su me roditelji rodili i odgajili, i da su vredno radili da bi me odgajili, obezbedili mi hranu, odeću i obrazovanje, ali u stvarnosti, sve je to Bog uredio i odredio. Roditelji samo ispunjavaju svoje odgovornosti i obaveze, to se ne može nazvati dobrotom, i nema potrebe da to otplaćujem ili uzvraćam. Živela sam po Sotoninim mislima i gledištima ne tragajući za istinom, odnoseći se prema roditeljima kao da su moji zajmodavci, misleći da pošto su se moji roditelji trudili da me odgoje, treba da im se odužim za dobrotu. Kada je moj otac bio teško bolestan, nisam bila tamo da se staram o njemu, i to me je navelo da mislim o sebi kao o bezosećajnoj nezahvalnici i kao o odrođenom detetu, a moje srce bi često bilo ispunjeno krivicom. Iako mi se činilo da obavljam svoju dužnost, moj osećaj krivice uticao je na efikasnost mog rada. Jedući i pijući Božje reči, shvatila sam da kao stvoreno biće nisam došla na ovaj svet da bih bila odana roditeljima, i da je za mene važnije da završim svoju misiju i ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće. To je ono što osoba sa savešću i ljudskošću treba da čini. Takođe sam shvatila da sigurno postoje načela koja se odnose na to kako se ophoditi prema svojim roditeljima. Ako za to postoje uslovi, mogu da ispunjavam svoje odgovornosti i obaveze kao ćerka i da se staram o svojim roditeljima, ali ako ne, ne moram da se osećam krivom, niti moram da se osećam opterećeno time dok obavljam svoju dužnost. U stvarnosti, odnos između roditelja i dece je naprosto biološka veza, i niko nikome ništa ne duguje. Ako bih se odrekla svoje dužnosti da bih otišla kući i bila odana ćerka da se odužim roditeljima za dobrotu, ili ako se osećam krivom i potištenom što nisam mogla da budem odana roditeljima i tako dovedem do kašnjenja u obavljanju dužnosti, onda bi mi zaista nedostajali savest i ljudskost!

Zatim sam pročitala još Božjih reči: „Ideš pravim putem, izabrao si da obavljaš dužnost stvorenog bića i da staješ pred Stvoritelja da bi prihvatio Božje spasenje. To je jedini ispravan put na ovom svetu. Doneo si pravu odluku. Bez obzira na to koliko oni koji ne veruju, uključujući tu i tvoje roditelje, ne mogu da te razumeju ili su razočarani tobom, to ne treba da utiče na tvoju odluku da ideš putem verovanja u Boga, niti na tvoju rešenost da izvršavaš svoju dužnost, niti bi trebalo da utiče na tvoju veru u Boga. Ti treba da istraješ, jer ideš ispravnim putem. Povrh toga, treba da otpustiš očekivanja svojih roditelja. Oni ne treba da ti postanu breme dok ideš ispravnim putem. Ti slediš ispravan put, doneo si najispravniju odluku u životu; ako te roditelji ne podržavaju, ako te uvek grde zato što si bezosećajni nezahvalnik, onda bi trebalo još jasnije da ih sagledaš i otpustiš na emotivnom nivou, a ne da te oni sputavaju. Ako te ne podrže, ne ohrabre ili ne uteše, bićeš dobro – ništa nećeš ni dobiti ni izgubiti s tim. Najvažnija su Božja očekivanja od tebe. Bog te ohrabruje, opskrbljuje i usmerava. Nisi sam. Bez očekivanja svojih roditelja, ti i dalje možeš da ispuniš dužnost stvorenog bića i zahvaljujući tome ćeš i dalje biti dobra osoba. Otpuštanje očekivanja roditelja ne znači da si izgubio svoju etiku i moral, i sigurno ne znači da si se odrekao svoje ljudskosti, ili morala i pravde. Razlog zbog kojeg nisi ispunio očekivanja roditelja je taj što si izabrao pozitivne stvari i odlučio da obavljaš dužnost stvorenog bića. Nema ničeg lošeg u tome, to je najispravniji put. Ti treba da istraješ i ostaneš čvrst u svom uverenju. Moguće je da zato što veruješ u Boga i obavljaš dužnost stvorenog bića nećeš dobiti podršku svojih roditelja, a svakako ne njihove blagoslove, ali to nije bitno. To nije važno, ništa nisi izgubio. Najvažnije je da je Bog, kada si odlučio da ideš putem vere u Boga i da obavljaš dužnost stvorenog bića, počeo da ima očekivanja i velike nade za tebe. Ljudi i dalje mogu da žive dobro u ovom svetu iako se udalje od svojih prijatelja i rođaka. Naravno, oni mogu normalno da žive i kada se udalje od svojih roditelja. Tek kada se udalje od Božjeg vođstva i blagoslova, oni padaju u tamu. U poređenju sa Božjim očekivanjima od ljudi i sa Njegovim vođstvom, roditeljska očekivanja su naprosto beznačajna i nije ih vredno ni pominjati” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „Kakvi ljudi na ovom svetu najviše zavređuju poštovanje? Zar ne oni koji idu ispravnim putem? Na šta se ovde odnosi reč ’ispravan put’? Zar to ne znači stremljenje ka istini i prihvatanje Božjeg spasenja? Zar oni koji idu ispravnim putem nisu ljudi koji slede Boga i pokoravaju Mu se? (Jesu.) Ako si takva osoba, ili nastojiš da budeš, a roditelji te ne razumeju, pa te čak uvek i proklinju – ako, kada si slab, deprimiran i izgubljen, ne samo da te ne podržavaju, ne teše niti hrabre, nego često zahtevaju da ih obilaziš da bi pokazao odanost roditeljima, da zaradiš mnogo novca i da se staraš o njima, da ih ne izneveriš, da im omogućiš da uživaju u tvom uspehu i da žive udobnim životom zajedno s tobom – da li takve roditelje treba odbaciti? (Da.) Da li su takvi roditelji vredni tvog poštovanja? Da li su dostojni tvoje odanosti roditeljima? Da li su dostojni da ispuniš svoju odgovornost prema njima? (Nisu.) Zašto nisu? Zato što osećaju odbojnost prema pozitivnim stvarima, zar nije tako? (Jeste.) Zato što mrze Boga, zar nije tako? (Jeste.) Zato što te preziru što ideš ispravnim putem, zar nije tako? (Jeste.) Oni preziru ljude koji se bave pravednim ciljevima; omalovažavaju te i gledaju s visine jer slediš Boga i obavljaš svoju dužnost. Kakvi su to roditelji? Zar to nisu odvratni i podli roditelji? Zar to nisu sebični roditelji? Zar to nisu rđavi roditelji? (Jesu.) Zbog svoje vere u Boga, stavljen si na poternicu i lovila te je velika crvena aždaja, bio si u bekstvu, nisi mogao da se vratiš kući, a neki ljudi su čak morali da pobegnu u inostranstvo. Tvoji rođaci, prijatelji i školski drugovi kažu da si postao begunac i zbog tih glasina i ogovaranja tvoji roditelji misle da si ih nepravedno naterao da pate i da si ih osramotio. Ne samo da te ne razumeju, ne podržavaju niti saosećaju s tobom, ne samo da ne prigovaraju ljudima koji šire te glasine i onima koji te preziru i diskriminišu, već te tvoji roditelji takođe mrze, oni o tebi govore isto što i ljudi koji ne veruju u Boga i oni koji su na vlasti. Šta misliš o takvim roditeljima? Da li su dobri? (Nisu.) Da li onda još uvek osećate da im nešto dugujete? (Ne.) (…) Neki roditelji često kažu: ’Odgajanje tebe je gore od odgajanja psa. Kada odgajaš psa, on ti je veoma blizak i maše repom kada vidi svog gospodara. Šta mogu da očekujem od toga što sam tebe odgajala? Provodiš ceo dan verujući u Boga i obavljajući svoju dužnost, ne baviš se poslovnim aktivnostima, ne ideš na posao, čak ne želiš ni siguran prihod, i na kraju je komšiluk počeo da nam se smeje. Šta sam dobila od tebe? Ni jednu jedinu dobru stvar, niti sam uživala u bilo kakvom tvom uspehu.’ Ako bi sledio zle trendove sekularnog sveta i nastojao da u njemu budeš uspešan, tvoji roditelji bi te verovatno podržavali, ohrabrivali i tešili ako bi patio, razboleo se ili se rastužio. Pa ipak, oni nisu srećni, niti se raduju činjenici da veruješ u Boga i da imaš priliku da budeš spašen. Naprotiv, oni te mrze i proklinju. S obzirom na njihovu suštinu, takvi roditelji su tvoji protivnici i zakleti neprijatelji, oni nisu ista vrsta ljudi kao ti, i ne idu istim putem kao ti. Iako na površini izgleda kao da ste porodica, s obzirom na vaše suštine, težnje, sklonosti, puteve koje sledite, i na različite stavove sa kojima pristupate pozitivnim stvarima, Bogu i istini, oni nisu ista vrsta ljudi kao ti. Stoga, ma koliko ti govorio: ’Imam nadu u spasenje, krenuo sam ispravnim putem u životu’, to ih neće ganuti i neće biti srećni zbog tebe, niti će se radovati zbog tebe. Umesto toga, osećaće se posramljeno. Na emotivnom nivou, ti roditelji su tvoja porodica, ali na osnovu vaših priroda-suština, oni nisu tvoja porodica, oni su tvoji neprijatelji” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Kada sam pročitala te Božje reči, moje srce se ozarilo. Bog je jasno podelio načela po kojima se treba ophoditi prema roditeljima. Ne radi se o slepom poštovanju svega što roditelji kažu; mora se raspoznati kakvi su oni ljudi. Setila sam se kako sam u svojim dužnostima povremeno bila pod uticajem očevih reči, a to je bilo zato što nisam mogla da raspoznam varljive zablude koje je izgovarao i zato što nisam posmatrala ljude ili stvari, niti sam se vladala na osnovu Božjih reči. Otac je želeo da zaradim novac da budem odana prema njima i da se staram o njima kada ostare i da im osvetlam obraz. Ranije, dok sam živela kod kuće, donosila sam fine cigarete, alkohol i dobru hranu kada bih dolazila da posetim tatu tokom praznika. Kada je bio bolestan, išla sam s njim u bolnicu, i hvalio me je kako sam poslušna i razumna, nazivajući me odanom ćerkom. Ali sada kada nisam mogla da ga posećujem, i pošto njegove fizičke potrebe nisu bile zadovoljene, bio je nezadovoljan mnome. Nisam mogla da se vratim kući jer me je progonila velika crvena aždaja, ali on ipak nije prezirao veliku crvenu aždaju. Umesto toga, imao je osećaj da sam ga osramotila, proklinjući me kao bezosećajnu nezahvalnicu i kao odrođenu ćerku, „časteći” me svakakvim uvredljivim rečima kojih je mogao da se seti. Čak je zanemario i vezu između nas kao oca i ćerke. Moj otac nije to radio za moje dobro. Da mu je zaista bilo stalo do mene, trebalo je da me podrži da idem ispravnim putem u životu verovanja u Boga i stremljenja ka istini. Umesto toga, ne samo da me nije podržao, već me je i vređao, a jednom je čak skočio u reku da pokuša da me svojom smrću izmanipuliše. Videla sam njegovu pravu prirodu mržnje prema istini i mržnje prema Bogu, da je njegova suština bila suština đavola koji se opire Bogu i da je neprijatelj Božji. Takav otac nije bio vredan moje brige ili odanog odnosa prema njemu. Ali nisam prepoznavala njegovu suštinu i uvek sam imala osećaj da sam ga izneverila. Bila sam zaista smetena budala, slepa da vidim razliku između ispravnog i pogrešnog! Od kada sam prozrela očevu suštinu, više ne osećam nikakvu obavezu prema njemu.

Čitanjem Božjih reči, naučila sam kako da se ophodim prema roditeljima, i takođe sam shvatila da su samo ispunjavanje dužnosti kao stvorenog bića i stremljenje ka istini pravi put u životu i da treba da nastavim da idem tim putem bez oklevanja. Posle toga sam se oslobodila osećaja opterećenja u srcu i posvetila se svojim dužnostima, i vremenom se moja efikasnost u obavljanju dužnosti znatno poboljšala. To što sam bila u stanju da steknem takvo razumevanje i postignuća bilo je plod prosvećenja i vođstva Božjih reči. Bogu hvala!