Autorka: Ji Sin, Kina

Čen Sijao je imala svoju malu, toplu i skladnu porodicu, a muž ju je obožavao. Takođe se lepo slagala sa svekrom i svekrvom, kao i s komšijama, a rođaci i komšije bili su strašno ljubomorni na nju. U proleće 2008. godine, Čen Sijao je imala sreće da prihvati delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čitajući Božje reči, Čen Sijao je shvatila da je ljudska bića stvorio Bog, da je sunce, vazduh i kišu u kojima ljudi uživaju obezbedio Bog, te da ona, kao stvoreno biće, mora da obavlja svoju dužnost na širenju Božjeg jevanđelja, kako bi što više ljudi dovela pred Boga da prihvate Njegovo spasenje. Čen Sijao se radosno pridružila onima koji propovedaju jevanđelje. Međutim, ovako dobra situacija nije dugo potrajala, jer je KPK nastojala da eliminiše Božju crkvu, tako što je smišljala razne glasine kojima je klevetala i opanjkavala Crkvu Svemogućeg Boga, a zatim počela razuzdano da hapsi sve koji veruju u Svemogućeg Boga. Nasevši na te glasine, njen muž, koji je radio u drugom gradu, često je preko telefona savetovao Čen Sijao da se odrekne svoje vere, a ujedno su i članovi porodice počeli da je opsedaju i pritiskaju.

Jednog zimskog popodneva 2010. godine, ubrzo nakon što se Čen Sijao vratila kući sa propovedanja jevanđelja, došao je i njen stariji brat, pa je upro prstom u Čen Sijao i zapitao: „Je l’ ti i dalje veruješ u Boga i ideš unaokolo propovedajući jevanđelje? Nemoj da misliš da sam kreten! Država ne dopušta takvu veru u Boga, pa ako te naposletku zaista budu uhapsili, nećemo više smeti ni nos da promolimo iz kuće!” Dok je to govorio, telefonom je pozvao roditelje. Nije prošlo dugo, a oni su se pojavili na vratima. Čen Sijao je shvatila da je brat pozvao roditelje kako bi je sprečili da veruje u Boga, pa je u srcu prizivala Boga da joj pomogne da sačuva svoje srce od ometanja. Majka ju je molila: „Dušo, po čitav dan brinem zbog te tvoje vere. Bojim se da će te jednog dana policija uhapsiti i da će cela naša porodica trpeti zbog toga. Treba da poslušaš majku i da se okaneš te svoje vere.” Videvši kako je majka uporno moli, Čen Sijao je pomislila: „Nije joj bilo lako da me podigne, a sada je zbog mene zabrinuta i uplašena. Zar me to ne čini odrođenim detetom?” Čen Sijao nije više mogla da pogleda u oči svoju majku, pa je okrenula glavu. U tom trenutku, njen otac je, pušeći, svečano izjavio: „Slušaj ti, mala! Radi onako kako ti govorimo, jer, što se kaže, ’ako ne slušaš starije, činiš to na vlastitu štetu’. Kako da dobri ljudi opstanu u ovom našem svetu? Nemamo nijednog rođaka na vlasti, pa ne samo da ćeš propatiti ako te uhapse, nego ćeš morati i kaznu da platiš, a ako stvari krenu naopako, možeš sve da izgubiš. Za vreme Kulturne revolucije, vlasti su tvog deda-strica uhapsile i osudile na dugogodišnju robiju zato što je bio član ’religioznog društva’. Umalo nije umro u zatvoru. Mudar čovek zna kad treba da se povuče i da ne treba bez potrebe da traži nevolju! Poslušaj me, dete, i okani se te svoje vere. Hajde da živimo mirno, da nam ne bi čitavu porodicu uvlačili u sve ovo.” Čen Sijao nije mogla da podnese toliku brigu svojih starih roditelja i razmišljala je o tome šta bi radila ako bi je policija naposletku zaista uhapsila i ako bi joj porodica bila umešana u to. S jedne strane, tu su bili njeni stari roditelji, a s druge njena vera u istinitog Boga i pravi put koji treba da sledi. Čen Sijao se našla u velikoj dilemi. A onda joj je brat strogo rekao: „Vlada na čijem je čelu KPK sačinjena je od ateista. Neće te ostaviti na miru sve dok budeš verovala u Boga. Ne samo što ćeš ti propatiti, nego ćeš nam i celu porodicu umešati u to. Moraš li da budeš toliko tvrdoglava? Poslušaj roditelje i okani se te vere.” U tom trenutku, Čen Sijao je zapala u stanje zbunjenosti i nije bila sigurna kako dalje da postupa. Mogla je samo da se u srcu tiho pomoli Bogu: „Bože, suočena sam s preprekama koje mi postavlja porodica i osećam se slabo. Molim Te da me prosvetiš i usmeriš.” Nakon molitve, Čen Sijao se prisetila jednog odlomka Božjih reči: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Iz Božjih reči, Čen Sijao je razumela da, iako joj naizgled porodica postavlja prepreke, Sotona u stvari koristi to što je porodica ometa da bi je naterao da napusti i izda Boga, te da tako propusti priliku da bude spasena. Sotona je zbilja podmukao i zlonameran! Nadalje, sudbina svakog čoveka u Božjim je rukama, a sve stvari koje čovek treba da doživi i sav bol koji u svom životu treba da podnese predodređeni su od Boga. Bog je takođe već odlučio o tome da li će ona biti uhapšena i da li će joj porodica biti umešana u to. Stoga je morala sve da poveri Bogu i da se pokori Njegovim orkestracijama i uređenjima. Čen Sijao se tiho zahvalila Bogu na Njegovim smernicama i donela sledeću odluku: ma koliko da je porodica bude opstruisala, ona im nikada neće popustiti, niti će dozvoliti da se Sotonine spletke uspešno ostvare. Odlučno je rekla svojoj porodici: „Ja verujem u Boga i idem ispravnim putem. Ne činim ništa protivzakonito, niti se bavim politikom. Propovedam jevanđelje kako bih što više ljudi dovela pred Boga da budu spaseni. To je dobra stvar! Vi se ne usuđujete da verujete u Boga jer se plašite hapšenja, pa vas neću na to primoravati, ali vam neću dozvoliti da se mešate u moju veru. Odlučna sam da do samog kraja verujem u Boga.” Čuvši to, njen muž je delovao bespomoćno i pognute glave je nastavio da puši. Videvši da je Čen Sijao donela čvrstu odluku, njeni roditelji su se naljutili i otišli. Onda je njen brat oštro rekao njenom mužu: „Ako ne bude slušala i nastavi da se pridržava te svoje vere, polomi joj noge!” Rekavši to, i on je besno otišao. Kad je čula bratovljeve reči, Čen Sijao se zbunila i uplašila: „Ali ti si mi brat! Moja vera u Boga je dobra stvar. Kako možeš da budeš tako bezdušan prema meni?” Dok je razmišljala o tome kako zbog vere u Boga mora da trpi nerazumevanje i odbacivanje od strane rodbine, pitala se kako da nastavi dalje. Čen Sijao nije mogla da odagna osećaj izvesne slabosti, pa je u svom srcu žurno prizvala Boga: „Bože, molim Te da mi podariš veru i snagu i da me povedeš putem koji je preda mnom.”

Nakon toga, Čen Sijao se prisetila jednog odlomka Božjih reči: „Ne postoji ni jedna jedina osoba među vama koju štiti zakon – vas je, umesto toga, zakon kaznio. Još problematičnije je to što vas ljudi ne razumeju: bilo da su u pitanju vaši rođaci, roditelji, prijatelji ili kolege, niko od njih vas ne razume. Kada vas Bog napusti, za vas je nemoguće da nastavite život na zemlji, ali ljudi ionako ne mogu podneti da budu daleko od Boga, što jeste značaj Božjeg osvajanja ljudi i jeste slava Božja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Promišljajući o Božjim rečima, Čen Sijao je shvatila da KPK poriče Boga i protivi se Bogu, te da će čovek koji u Boga veruje u ateističkoj zemlji pod vlašću KPK trpeti progone i hapšenja od strane KPK, kao i nerazumevanje, pa čak i odbacivanje od strane porodice, i da su sve te stvari neizbežne. U poslednjim danima, Bog je došao da izrazi istinu i spase čovečanstvo, dok se KPK ludački suprotstavlja Hristu i osuđuje Ga, hapsi i progoni hrišćane i koristi svakojaka ogavna sredstva kako bi ljudima onemogućila da veruju u Boga i da Ga slede. Uzduž i popreko postavljaju transparente i postere, izmišljaju glasine kojima klevetaju i diskredituju Crkvu Svemogućeg Boga, te fabrikuju svakojake laži da bi opanjkali i osudili Božje delo. Čak i članovi porodice hrišćana bivaju potlačeni i progonjeni, jer zbog vere jednog svog člana biva umešana cela porodica. Sve se to radi da bi se izazvalo nezadovoljstvo i mržnja prema hrišćanima od strane njihovih porodica. Mnogi od onih koji ne razumeju istinu bivaju zaslepljeni lažima KPK, pa postaju njeni saučesnici. Čen Sijao je razmišljala o tome kako su i članove njene porodice zaludeli i zaplašili tim neosnovanim glasinama. Zbog straha da ne budu umešani, stali su na stranu KPK, progonili je i ometali njenu veru u Boga, te tako stvorili pravi metež u nekada skladnoj porodici. Mozak svega toga bila je KPK i njen sotonski režim! Čen Sijao je jasno uvidela da je KPK otelovljenje Sotone, demon koji proždire ljude! Iz dna duše je mrzela tog demona i čvrsto odlučila da se oslobodi njegovih stega i okova kako bi zauvek sledila Boga.

Jednog zimskog dana 2011. godine, Čen Sijao je posle doručka otišla da propoveda jevanđelje. U međuvremenu, njen muž je s prijateljima izašao na piće, gde ga je jedan od prijatelja isprovocirao, rekavši mu: „Država ne dopušta da ljudi veruju u Boga. Čen Sijao veruje u Boga i svuda unaokolo propoveda jevanđelje. Ako je ne budeš držao pod kontrolom, zaglaviće na robiji, pa ćeš onda i ti biti u problemu!” Kad se u podne vratila kući, knedla joj je zastala u grlu kad je videla kako njen muž pretura po stvarima. Ispod table koja joj je služila za krojenje, muž je pronašao papirić sa ispisanim Božjim rečima, pa je, cepajući papirić, zagrmeo na nju: „Koliko sam ti već puta rekao? Država ne dozvoljava verovanje u Boga, a ti i dalje veruješ! Zašto me ne slušaš?” Dok je to govorio, nekoliko puta je udario Čen Sijao po grudima. Ona se od udaraca zateturala nekoliko koraka unazad, a kad je došla k sebi ljutito je rekla: „Ja nikome ne nanosim štetu verujući u Boga, pa zašto me onda jednostavno ne pustite da verujem?” Kad je Čen Sijao to rekla, muž je počeo snažno da je udara po nogama i u isto vreme joj govorio: „Kad izađemo, prijatelji mi se smeju što sopstvenu ženu ne mogu da držim pod kontrolom. Izgubio sam obraz zbog tebe! Pokazaću im ko je ovde glavni!” Njihov sin je požurio da se umeša, ali muž ju je i dalje udarao, tako da se Čen Sijao zateturala i umalo pala. Da bi pobegla od muževljevih udaraca, Čen Sijao je istrčala iz kuće. Muž je žurno istrčao za njom, pa sa ulice dograbio ciglu i bacio je ka Čen Sijao, pogodivši je u petu. Trčala je da bi spasla živu glavu, a kad se okrenula, videla je da je muž juri sa dugačkim debelim štapom u rukama. Čen Sijao se uspaničila i, ne uspevši daleko da odmakne, srušila se pod udarcem muževljevog štapa. Muž je zatim ponovo podigao štap i počeo ludački da je tuče, i pritom je sve vreme psovao: „Nasmrt ću te pretući ne budeš li se odrekla te svoje vere!” Nije prestao da je tuče sve dok štap nije prebio nadvoje. Čen Sijao je sve vreme u srcu prizivala Boga, a onda je jedan komšija naišao i odvukao muža od nje. Toliko ju je krvnički pretukao da ju je celo telo nepodnošljivo bolelo. Jedva je nekako ustala i odšepala do kuće svoje starije sestre. Kad je sestra videla da su joj i ruke i noge prekrivene modricama, srce joj je prepuklo i suznih očiju joj je rekla: „Ti samo veruješ u Boga i ništa više, a on je ipak tako surov prema tebi! Kako je mogao da te ovako prebije?”

Te noći, Čen Sijao se u bolovima prevrtala po krevetu, ne mogavši da zaspi. Mislila je o tome kako joj je porodica nekada skladno živela i kako se muž nijedanput nije posvađao s njom. A sada je, samo zbog njene vere u Boga, počeo da je tuče i psuje. Osetila je u sebi slabost i nastavila da priziva Boga: „Bože, suočavajući se s progonom i odbacivanjem od strane porodice i hapšenjem od strane KPK, osećam se tako slabo. Kako da krenem dalje?” Nakon molitve, Čen Sijao se prisetila odlomka Božjih koji je pročitala tokom jednog okupljanja: „Možda se svi vi sećate ovih reči: ’Jer, ova lagana nevolja, koja nas je trenutno snašla, priprema nas za izvanredno i neizmerno, večno izobilje slave.’ Svi ste čuli ove reči ranije, ali ipak niko od vas nije razumeo njihovo pravo značenje. Danas ste duboko svesni njihovog pravog značenja. Ove reči ispuniće Bog tokom poslednjih dana i biće ispunjene u onima koje je velika crvena aždaja okrutno progonila u zemlji u kojoj sklupčana leži. Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji ljudi podvrgnuti poniženju i gonjenju zbog svoje vere u Boga i ove reči se kao rezultat ispunjavaju u vama, ovoj grupi ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Promišljajući o Božjim rečima, Čen Sijao je shvatila da sada, kad je Bog došao da radi i da spasava ljude u zemlji gde su progon i protivljenje Bogu najsnažniji, oni koji veruju u Boga moraju da iskuse taj progon i te nedaće i da istrpe sve te poteškoće. Bog takve situacije koristi da bi ljudima usadio istinu, dopuštajući im da usred progona i nedaća vide zlu, ogavnu, podmuklu i podlu prirodu velike crvene aždaje, te da njeno demonsko lice prepoznaju kao Božjeg neprijatelja. To će ljudima omogućiti da je napuste i odbace, da postojano svedoče o Bogu i da ponize Sotonu. Samo oni koji mogu da ostanu postojani u svom svedočenju nakon što iskuse progone i nedaće podobni su da prime večne blagoslove. Takođe je razmišljala o tome kako je vrhovni Bog došao u ateističku zemlju da radi na spasavanju čovečanstva i kako je trpeo ismevanja, uvrede, klevete, odbacivanje, progon i lov od strane pripadnika sekularnog sveta. Nije imao gde ni glavu Svoju da spusti, ali ipak nije nikada odustao od spasavanja čovečanstva. Čen Sijao se tada zapitala: „Šta je ova moja sitna patnja u poređenju s tim?” Dok je o svemu tome razmišljala, osetila je da joj je vera isuviše mala. Shvatila je da je to što je zbog tako male patnje bila negativna i slaba, pa čak i pogrešno razumela Boga i žalila se na Njega, zapravo značilo da joj zbilja nedostaju savest i razum! Takođe je shvatila da je bilo vredno i smisleno to što je u svojoj veri patila zarad dostizanja spasenja, pa se u svom srcu neprestano zahvaljivala Bogu i veličala Ga! Dok joj je srce preplavljivao sve snažniji osećaj slobode, bol u njenom telu se takođe značajno smanjio i ona je očas zaspala.

Narednog jutra, Čen Sijao se vratila svojoj kući. Muž je uperio prstom u nju i rekao: „Ako samo kažeš da ćeš se odreći svoje vere, paziću te kao princezu i sve ću ti pružiti, pa nećeš morati ništa da radiš. Ako se okaneš svoje vere, možeš da radiš šta god poželiš!” Kad je to čula, Čen Sijao je u sebi pomislila: „Otkad smo se venčali, neumorno sam radila, ostajala do kasno i trudila se da sašijem što više odeće za druge da bih izdržavala naše domaćinstvo. Iscrpljivala sam se do te mere da su me spopadale razne boleštine i celog sam života davala i srce i dušu za ovu porodicu. A ti si sada, samo zbog moje vere, pljunuo na našu bračnu vezu i bez milosti me pretukao. Jesi li ti uopšte ljudsko biće?” Čen Sijao je shvatila da joj se muž neće zaustaviti dok je ne prisili da izda Boga. Što je više razmišljala o tome, sve se više ljutila. Prisetila se odlomka Božjih reči koji je jednom pročitala: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca odana svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje? (…) Između verujućeg muža i neverničke žene ne postoji nikakva povezanost, kao što ni verujuća deca i nevernički roditelji nisu međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su potpuno neusklađene. Ljudi će pre ulaska u počinak imati telesnu, porodičnu privrženost, ali, kad jednom uđu u počinak, neće više biti nikakve telesne, porodične privrženosti vredne pomena” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Takođe se setila da je Gospod Isus rekao: „Ako vas svet mrzi, znajte da je mene mrzeo pre vas. Da pripadate ovom svetu, svet bi voleo svoje. Ali, pošto ne pripadate svetu, nego sam vas ja izdvojio iz ovog sveta, svet vas zbog toga mrzi” (Jovan 15:18-19). Čen Sijao je razmišljala o tim Božjim rečima. Prisećala se vremena kad je krvnički radila da bi zaradila novac i izdržavala svoju porodicu, starajući se podjednako i o starijima i o deci. Muž je prema njoj bio pažljiv samo onda kad je od toga imao koristi. Nakon što je otkrila Boga, njen muž je pokazao svoje pravo lice, jer se plašio da će, ako mu KPK uhapsi ženu, i on biti umešan, pa će i njegovi interesi biti ugroženi. Potpuno je zanemario njihovu bračnu vezu da bi zaštitio svoje lične interese, činio je sve što je mogao da bi opstruirao njenu veru u Boga, pa je čak pribegavao i nasilju. Upravo tada je Čen Sijao shvatila da njen muž nema ni trunke iskrene ljubavi prema njoj. Vernici i nevernici su zaista međusobno nekompatibilni. Njen muž je imao suštinu đavola koji mrzi Boga i protivi Mu se. Bio je Božji neprijatelj. Razmišljajući o tome, Čen Sijao je shvatila kako mora da postupa. Videvši da se bliži vreme zakazanog okupljanja, svom mužu je mudro rekla: „Pošto si tako surov prema meni, ja sada jasno vidim kakav si čovek zapravo. Odlučna sam da verujem u Boga! Još uvek me celo telo boli od tvojih batina, pa moram da odem da primim injekciju i da uzmem neke lekove.” Rekavši to, Čen Sijao je otišla na okupljanje.

Jednog letnjeg dana 2017. godine, Čen Sijao je, kao i obično, posle doručka otišla na okupljanje. Po povratku sa okupljanja, baš kad je došla do kućnog praga, primetila je da ispred kuće sede njena majka i svekrva. Bile su blede i na licu su im se videli tragovi suza, ali nije znala šta se dogodilo. Kad je ugledala Čen Sijao, svekrva joj je žurno rekla: „Jutros nas je posetila grupa policajaca sa dva policijska auta. Rekli su da te je neko prijavio da veruješ u Boga, pa su hteli da te odvedu u policijsku stanicu na ’prevaspitavanje’. Kazala sam im da si na putu, ali mi nisu poverovali, već su nastavili da se raspituju gde si. Takođe su rekli da ih obavezno pozovemo čim dođeš kući, i ako to ne učinimo, smatraće da krijemo kriminalca.” Njena majka je obrisala suze s lica i drhtavim glasom rekla: „Samo što su otišli, a ti si došla. Za dlaku ste se mimoišli! Treba brzo da odeš kod sestre i da se tamo sakriješ!” Saznavši da je policija dolazila da je uhapsi, Čen Sijao se jako unervozila i osećala je da joj srce ubrzano kuca. Bez mnogo razmišljanja, utrčala je u kuću, zgrabila knjige Božjih reči i nešto odeće i brzo se odvezla na svom električnom biciklu. Kad je čuo da je policija dolazila da uhapsi Čen Sijao, muž je s jednom rođakom otišao do kuće njene sestre. Rođaka je savetovala Čen Sijao: „Vlasti trenutno hapse vernike na teritoriji cele zemlje, a policija kaže da je u Kini zakonom zabranjeno verovanje u Boga. Ako makar jedan član neke porodice veruje u Boga, njihova deca neće moći da upišu fakultet, niti da služe vojsku, a svim starijim članovima porodice biće ukinuta socijalna pomoć. Ako se i dalje budeš držala te svoje vere, svu našu decu i starce odvući ćeš sa sobom u ambis. Moraš da misliš na celu porodicu, a ne samo na sebe.” Muž joj je zatim rekao: „Na kraju krajeva, šut s rogatim ne može da se izbori, što znači da naša porodica neće moći da opstane ako ti budeš i dalje verovala u tog svog Boga!” Kad je saslušala muževljeve reči, Čen Sijao je osetila izvesnu slabost i pomislila: „Naše dete treba upravo da polaže prijemni ispit na fakultetu, pa ako zbog moje vere u Boga ne bude moglo da se upiše i ako na kraju cela moja porodica bude umešana u ovo, sigurno će za sve okriviti mene.” Zapljusnuo ju je talas tuge, pa se brzo pomolila Bogu: „Bože! Danas se suočavam sa situacijom koju si Ti dozvolio i znam da je KPK takođe u Tvojim rukama. Molim Te, prosveti me i usmeri me da shvatim Tvoje namere.” Nakon molitve, Čen Sijao se prisetila nekoliko odlomaka Božjih koje je ranije pročitala: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoje odgovornosti. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, igraš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, u svakom slučaju, niko ne može izbeći Nebeske orkestracije i uređenja i niko ne može da kontroliše sopstvenu sudbinu, jer je za takvo delo kadar samo On koji je suveren nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). „O tome kojim će se zanimanjem neko baviti, kako će zarađivati za život i koliko će bogatstvo steći ne odlučuju njegovi roditelji, njegova nadarenost, njegov trud, niti ambicije, već je sve to Stvoritelj predodredio” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Čen Sijao je iz Božjih reči shvatila da je čovekovu sudbinu predodredilo Nebo. Pomislila je: „Ja sam samo jedno majušno stvoreno biće koje nije u stanju da upravlja vlastitom sudbinom. Štaviše, nije li i sudbina mog deteta takođe u Božjim rukama? Nijedna vlast i nijedna osoba ne odlučuju o tome da li će se moje dete upisati na fakultet ili neće, kao što ni policija ne odlučuje o tome hoće li me uhapsiti ili neće.” Shvativši to, Čen Sijao je znala kako dalje da postupa. Što se tiče toga da li će njeno dete moći da se upiše na fakultet i da li će ona biti uhapšena i poslata na robiju, bila je spremna da sve te stvari poveri Bogu i da se pokori Njegovim orkestracijama i uređenjima.

Videvši da je čvrsto odlučila da i dalje veruje u Boga, muž joj je rekao: „Privukla si pažnju policije i moraš negde da se sakriješ. Ne smeš više da se izlažeš riziku. Zašto ne pođeš sa mnom u Sinđijang da se tamo na neko vreme skloniš?” Čen Sijao je shvatila da muž želi da je odvede u veliku pustinju, gde neće moći da čita Božje reči, niti da prisustvuje okupljanjima s braćom i sestrama. I dalje je imao nameru da je spreči da veruje u Boga. Stoga se u srcu neprestano molila i tražila od Boga da joj podari veru kako bi prevladala Sotonine spletke. Nakon molitve, odlučno je rekla: „Nisam baš najboljeg zdravlja i ne mogu tamo da radim. Ja tamo ne idem!” Videvši da ne može da je ubedi, muž joj je ljutito rekao: „Pogledaj se samo, celu policijsku stanicu si digla na noge, što će imati posledice i po naše dete, kad dođe vreme da se upiše na fakultet. Ne mogu da dopustim da zbog ovoga izgubim svoj obraz. Želim razvod!” Čuvši svog muža kako to izgovara, Čen Sijao je osetila žestoku borbu u sebi. Pomislila je: „Ako muž zaista želi da se razvede od mene, ko će voditi računa o našem detetu? Kako ću se ja snaći?” Razmišljajući o tim stvarima, Čen Sijao je bila na teškim mukama. U svom bolu, prisetila se himne Božjih reči koju je nekada pevala:

Treba sve da napustiš zarad istine

1  Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u skladnom porodičnom životu i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka.

2  Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i nemaš nikakav cilj za kojim težiš, zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

Čen Sijao je shvatila da čovek mora da se odrekne trenutnih telesnih zadovoljstava da bi dosegnuo istinu, da mora da ispuni svoju dužnost i da postane stvoreno biće u skladu s merilom da bi svedočila o Bogu, i da jedino tada život ima smisao. Uvidela je da verovanje u Boga i obavljanje svoje dužnosti jeste ispravan put i da, ako bi se odrekla svoje vere u Boga kako bi se prepustila fizičkim zadovoljstvima i uživanju u porodičnoj harmoniji, ne bi zasluživala da živi pred Bogom i propustila bi priliku da bude spasena. Stoga je Čen Sijao svom mužu rekla: „Ako želiš da se razvedemo, nemam ništa protiv. Čak i nakon razvoda, ja ću i dalje verovati u Boga i zauvek ću Ga slediti!” Muž je na to ostao bez reči i ljutito napustio sestrinu kuću. Kasnije su njen muž i porodica uvideli da Čen Sijao nema nameru da popusti, ma koliko da su pokušavali da je ubede, pa su na kraju prestali da brinu o njenoj veri. Nakon toga, Čen Sijao je mogla slobodno da prisustvuje okupljanjima i da obavlja svoju dužnost.