Moj ujak je doktor tradicionalne kineske medicine. Kad sam imala deset godina, posle jedne nesreće nisam prestajala da povraćam krv i u tom kritičnom trenutku upravo me je ujak spasao. Zauvek sam upamtila tu dobrotu koja mi je spasla život i smatrala sam da, kad odrastem, moram ujaku da se odužim kako dolikuje. Godine 2008. otac mi je usled bolesti preminuo. Dok je cela naša porodica bila ophrvana tugom, ujak nam je propovedao jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. To nam je pružilo ne samo oslonac, već i priliku da stremimo ka istini i dostignemo spasenje, na čemu sam još više zahvalna svom ujaku. Nakon očeve smrti, majci je bilo teško da plaća troškove školovanja za svoja tri deteta. Tada me je ujak odveo kod sebe kući, gde sam mogla da zajedno s njim verujem u Boga i učim medicinu. Živela sam i hranila se u njegovoj kući. Pošto nisam bila baš dobrog zdravlja, ujak mi je često spremao zdrave i hranljive obroke. Pazio me je kao rođenu kćer, zbog čega sam mu bila beskrajno zahvalna i smatrala sam da ću, ako u budućnosti bude imao bilo kakvih poteškoća, učiniti sve da mu u tome pomognem ako budem mogla.

Godine 2011. crkva je ustanovila da je moj ujak zao čovek. Bio je nadmen, uobražen, bezrazložno je stvarao probleme i uopšte nije prihvatao istinu. Zlostavljao je ljude koji su mu davali predloge i često sudio, napadao i osuđivao starešine i delatnike. Izazivao je sukobe između braće i sestara i starešina, usled čega je dolazilo do velikih ometanja u životu i radu crkve. Toliko je tlačio braću i sestre da se nisu usuđivali da komuniciraju s njim i odbijao je da se pokaje, čak i nakon više uzastopnih razgovora u zajedništvu. Stoga je crkva donela odluku da ga protera. U to vreme, starešina me je pitala da li se slažem da potpišem tu odluku, što me je bacilo u veliku nedoumicu. Ujakovo ponašanje bilo je sasvim očigledno; čak me je i samu dovodio do suza svojim prezirom i napadima. Ali tada sam pomislila: „Šta će ujak misliti o meni ako bude saznao da sam se i ja potpisala? Kad sam bila mala, ujak mi je spasao život, propovedao nam je jevanđelje i podučavao me medicini. U mnogo čemu je bio dobar prema meni, pa zar onda neće reći da sam bezdušna i nezahvalna ako budem potpisala?” Tada mi je, međutim, starešina pročitao jedan odlomak Božjih reči koji me je zaista dirnuo. Bog kaže: „Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: ’Ko je moja majka i ko su moja braća?’ ’Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.’ Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: ’Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi.’ Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Kad sam saslušala te Božje reči, osetila sam se donekle krivom. Ujak se očigledno ponašao kao zla osoba, ali ja ipak nisam htela da potpišem njegovo izopštenje. Zar to ne znači da sam tolerisala njegove stalne prekide i ometanja unutar crkve? Ne bi trebalo da postupam prema svojim osećanjima, već u skladu s Božjim rečima: „Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi.” A onda sam se potpisala.

Crkva je, 2012. godine, izdala obaveštenje o ujakovom isključenju, a ja sam sve vreme strahovala od suočavanja s njim. Kasnije, kad je ujak saznao da sam i ja potpisala odluku, izgrdio me je što sam bila nerazborita i nazvao me glupačom! Kad sam to čula, postalo mi je jasno da on uopšte nije promislio o sebi, niti shvatio kakva je zlodela počinio. Ipak, i dalje sam se pitala da li sam potpisivanjem te odluke ispala previše bezdušna i nezahvalna prema njemu. Kasnije sam, zbog potreba vezanih za svoju dužnost, napustila ujakov dom. Iako više nisam morala da se suočavam s njim, u glavi su mi još uvek odzvanjale reči kojima me je izgrdio. A onda se kasnije desilo nešto zbog čega sam se osećala još više dužnom prema svom ujaku, pa sam naposletku učinila nešto što je predstavljalo opiranje Bogu.

Krajem 2016. godine, dok sam svoju dužnost obavljala u drugom mestu, braća i sestre su me odvezli u bolnicu zbog teške upale pluća i pleuralnog izliva. Ujak je odmah dotrčao u bolnicu i neumorno se starao o meni, ulažući i novac i trud. Pošto mi je krvni pritisak bio zabrinjavajuće nizak, lečio me je akupresurom. Čak mi je, po izlasku iz bolnice, spremio jedan tradicionalni kineski lek da se brže oporavim. Videvši koliko je i dalje dobar prema meni, uprkos tome što sam potpisala njegovo isključenje, moj osećaj krivice prema njemu postao je još snažniji. U tom periodu, ujak mi je ispričao da je, tokom tih nekoliko godina nakon isključenja iz crkve, nastavio da propoveda jevanđelje i da je nekolicinu ljudi doveo pred Boga. Čak je, zbog propovedanja jevanđelja, bio uhapšen od strane KPK i tom prilikom su mu čak pretresli kuću, konfiskovali imovinu i zatvorili mu apoteku. Izgubio je više od 100.000 juena. Uprkos progonu od strane velike crvene aždaje, nije odao gde se čuvaju knjige Božjih reči. Ipak, kad su članovi KPK tražili da na fotografijama identifikuje pojedinu braću i sestre, priznao je da je jedna od sestara starešina. Bila je to starešina koja ga je, nekoliko godina ranije, proterala iz crkve. Kad mi je ispričao sve to, prekorio me je što sam nesavesna, rekavši mi da me je gledao kao svoju ćerku i pazio na mene kao da mi je otac, dok ja, zauzvrat, nisam pokazala nikakva ljudska osećanja, već sam se ponela kao hladnokrvna zver. Slušajući ga dok je to pričao, osećala sam koliko me je zadužio i saosećala se s njim. Negde baš u to vreme, čula sam kako starešine višeg nivoa kažu da oni koji su bili proterani, ukoliko pokažu da su se pokajali i da još uvek veruju u Boga i šire jevanđelje, mogu ponovo da budu primljeni u crkvu. Odmah sam pomislila na svog ujaka. Iako je bio proteran iz crkve, on je proteklih nekoliko godina nastavio da širi jevanđelje. Nakon hapšenja i ispitivanja od strane KPK, on se ipak nije odrekao Boga. Zar onda ne bi bilo moguće da ujaka ponovo prime u crkvu? Čak i ako bi samo propovedao jevanđelje i službovao da nadoknadi ranije počinjena nedela, i to bi bilo dovoljno. Ako mu nakon toga ostali članovi budu češće besedili o Božjim rečima, zar on onda ne bi postepeno počeo da promišlja o zlu koje je počinio i na taj način se pokajao i promenio? Ako bih uspela da izdejstvujem da ga ponovo prime u crkvu, zar on neće uvideti da ipak posedujem neku savest i da nisam baš toliko nezahvalna osoba? Kad mi je ta misao prošla kroz glavu, osetila sam da mi se ukazala prilika da se iskupim i da mu uzvratim za dobrotu. Stoga sam pisala starešini i izvestila je o dobrom ponašanju svog ujaka. A to što je u policiji identifikovao starešinu crkve, što se preda mnom žalio i držao mi pridike, sve sam to izostavila iz svog izveštaja. Kasnije su starešine odredile da se neko sastane s mojim ujakom, kako bi se videlo da li on ispunjava kriterijume za ponovni prijem u crkvu. Nekoliko dana kasnije, jedna sestra mi je ispričala sledeće: „Kad smo otišli kod tvog ujaka i pitali ga kako je promišljao o sebi i kako je pokušao da spozna sebe, on nam je razdraženo rekao: ’Vi uopšte niste došli da istražite činjenice. Vaše starešine i vi samo čuvate leđa jedni drugima. Sve je ovo vaše zajedničko maslo.’ Izgledalo je kao da hoće da nas udari a tvoja ujna ga je zadržala i odgovorila od toga. On je tada krenuo da maše rukama i da glasno lupeta o prošlosti, ne prestajući da nam svima nalazi mane, da sudi o našim starešinama i da ih napada. Shvatili smo da je potpuno lišen samospoznaje i da nije podoban za ponovni prijem u crkvu.” Zatim mi je ta sestra takođe besedila o tome kako da raspoznam i da prozrem suštinu svog ujaka i pitala me šta ja o tome mislim. Suočena s ponašanjem svog ujaka, ostala sam bez reči; on zaista nije bio podoban za prijem.

Kasnije sam potražila relevantne Božje reči za svoje probleme. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarene naravi. Neki samo imaju iskvarene naravi, dok se drugi od njih razlikuju: ne samo da imaju iskvarene sotonske naravi već im je i priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihove iskvarene, sotonske naravi, štaviše, oni su pravi đavoli i Sotone. Njihovo ponašanje prekida i ometa Božje delo, ometa da braća i sestre postignu život-ulazak i šteti normalnom životu crkve. Pre ili kasnije, ovi vukovi u ovčijoj koži moraju biti počišćeni; prema svim tim slugama Sotone treba usvojiti nemilosrdan stav, stav odbacivanja. Samo ovo je stajanje na stranu Boga, a oni koji u tome ne uspeju, valjaju se u blatu sa Sotonom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). „Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, i nastavljaju da slepo budu brižni i milosrdni, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba zapravo poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne prekidaju Božje delo?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Osećala sam da me Božje reči osuđuju. Prošlo je već nekoliko godina otkad je ujak proteran iz crkve. Da je imao bar malo savesti i razuma, nakon što je ljudima naneo toliku štetu, ometao i prekidao crkveni život i opirao se Bogu, makar malo bi ga mučila savest. Promislio bi o sebi, zažalio bi zbog svega i pokajao bi se. Ja sam, konkretno, u zajedništvu s braćom i sestrama razgovarala s njim i pritom smo mu ukazali na njegove probleme, ali on i dalje nije nimalo shvatao samog sebe, nego je proteklih nekoliko godina mrzeo mene, a pogotovo starešinu crkve. Verovao je da su za njegovo proterivanje iz crkve krivi isključivo drugi, bio je ogorčen na starešinu koja ga je proterala i čak ju je identifikovao na fotografiji koju mu je pokazala policija. Nakon toga, nastavio je da širi svoje predrasude protiv starešine i osuđivao je kao lažnog starešinu i antihrista. Bilo je jasno da poseduje suštinu zle osobe, da njegova priroda mrzi istinu i ima odbojnost prema njoj, te da se on nikada neće pokajati ni promeniti. Suočena s tako zbilja zlom osobom, stalno sam isticala da imam savest i da treba da mu se odužim za dobrotu, čak sam ga i branila i pričala lepe stvari o njemu, nadajući se da će ponovo biti primljen u crkvu. Zaista sam bila slepa i glupa, nesposobna da razlikujem dobro od zla. Zar nisam pokušavala da se dodvorim Sotoni, da stanem na stranu zlih ljudi i da se opirem Bogu?

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči i donekle shvatila pravednu narav Božju. Posle toga sam se još više uverila da ujaka ne treba ponovo primati u crkvu. Bog kaže: „Nije Me briga koliko zasluga imaš za svoj naporan rad, koliko su impresivne tvoje kvalifikacije, koliko Me pažljivo slediš, koliko si poznat ili koliko si popravio svoj stav; sve dok ne ispuniš Moje zahteve, nikada nećeš moći da zavrediš pohvalu od Mene. Otpišite sve te svoje zamisli i računice što je pre moguće i počnite ozbiljno da se odnosite prema Mojim zahtevima; u suprotnom, Ja ću svakoga pretvoriti u pepeo da bih Svoje delo okončao i, u najgorem slučaju, da bih poništio Svoje godine delovanja i patnje, jer u Svoje carstvo ne mogu dovesti Svoje neprijatelje ni ljude koji zaudaraju na zlo i još uvek imaju isto staro obličje Sotone, niti ih mogu povesti u naredno doba” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prestupi će čoveka odvesti u pakao”). Pročitavši Božje reči, mogla sam da osetim svetu, pravednu i neuvredljivu narav Božju, a ujedno sam shvatila i načela po kojima se Bog ophodi prema ljudima. Kad sam čula da starešine višeg nivoa kažu da, ako oni koji su nekad bili proterani, i dalje veruju u Boga, propovedaju jevanđelje i pokazuju znake pokajanja, mogu ponovo da budu primljeni u crkvu, uporedila sam to sa spoljašnjim ponašanjem svog ujaka. Mislila sam da je on, nakon proterivanja, nastavio da propoveda jevanđelje i da se nije odrekao Boga nakon hapšenja i progona od strane velike crvene aždaje, pa sam poverovala da će, iako mu nedostaju samopromišljanje i razumevanje, jednom ipak moći da bude primljen. Pročitavši Božje reči, shvatila sam da Bog poseduje merila po kojima ocenjuje ljude, kao i da crkva takođe poseduje načela za prijem ljudi. Naročito kod ljudi koji su ranije proterani zbog svojih zlodela, ključno je proceniti da li su oni uistinu shvatili vlastita zlodela, te da li su se pokajali i promenili. Ako nisu, oni nikada neće moći da budu ponovo primljeni u crkvu. Iako je moj ujak nakon proterivanja nastavio da propoveda jevanđelje i da pokazuje neka dobra ponašanja, on uopšte nije promišljao o prošlim zlodelima i svojoj iskvarenoj prirodi, niti ih je razumeo. Ma koliko da su mu drugi besedili o tome, ukazivali mu na probleme, orezivali ga i razotkrivali, on i dalje ništa nije shvatao i čak je bio neprijateljski raspoložen prema svakome ko bi ga podsticao da promisli o sebi, širio je predrasude o starešinama, zaluđivao ljude, ometao i prekidao crkveni život. Jedna tako očigledno zla osoba i đavo proterana je isključivo zbog Božje pravednosti. Baš kao što Bog kaže: „Jer u Svoje carstvo ne mogu dovesti Svoje neprijatelje ni ljude koji zaudaraju na zlo i još uvek imaju isto staro obličje Sotone, niti ih mogu povesti u naredno doba.” Ali ja sam se i dalje zalagala za njega, jer sam htela da ga ponovo prime u crkvu. Zar se time nisam suprotstavljala Bogu? Kad sam to shvatila, još više mi se činilo da ne razumem istinu i da sam krajnje neuka i glupa!

Kasnije sam, budući da mi je i dalje bio potreban oporavak posle bolesti, često komunicirala sa ujakom. Njegovo se ponašanje čak i pogoršalo; ne samo što je sudio starešinama, već je govorio nadmeno i sudio o čoveku kog je upotrebio Sveti Duh. Po tome sam mogla još jasnije da sagledam njegovu suštinu mržnje prema istini i neprijateljstva prema Bogu. Ujedno sam osećala krivicu i kajanje što sam se onomad zalagala za njega. Nisam mogla a da se ne zapitam: „Zašto sam oduvek želela da se jednoj tako očigledno zloj osobi odužim za njenu dobrotu?” Nikako nisam uspevala da otkrijem razlog, sve dok kasnije nisam pročitala jedan odlomak Božjih reči i u njemu pronašla osnovni uzrok problema. Svemogući Bog kaže: „Izjave o moralnom vladanju, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudima ne poručuju koje su tačno njihove obaveze u društvu i među ljudskim rodom. Umesto toga, one predstavljaju način da se ljudi ograniče ili da im se silom nametnu zahtevi tako da postupaju i razmišljaju na određeni način, nezavisno od toga da li oni to žele ili ne, i bez obzira na okolnosti ili kontekst u kojima ih ti činovi ljubaznosti zadese. Mnogo je ovakvih primera iz drevne Kine. Na primer, izgladnelog dečaka prosjaka prihvatila je porodica koja ga je hranila, odevala, obučavala borilačkim veštinama i naučila svakakvom znanju. Sačekali su da on odraste, a zatim su počeli da ga koriste kao izvor sopstvenih prihoda, šaljući ga da čini zlo, da ubija ljude, da obavlja stvari koje on nije želeo. Pogledate li njegovu priču iz ugla svih naklonosti koje su mu ukazane, onda je to što je dečak spasen bila dobra stvar. Međutim, ako sagledate šta je kasnije on bio prinuđen da radi, da li je to zaista bilo dobro ili je bilo loše? (Bilo je loše.) Ipak, uz uslovljavanje tradicionalne kulture, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudi ne mogu da uoče razliku. Naizgled se čini da ovaj dečak nije imao izbora nego da radi zle stvari i da povređuje ljude, da postane ubica – stvari koje većina ljudi ne bi želela da radi. Međutim, zar činjenica da je radio te loše stvari i da je ubijao po nalogu svog gospodara nije, duboko u njemu, proizašla iz njegove želje da uzvrati na gospodarevu ljubaznost? Naročito zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudi ne mogu da izbegnu uticaj i kontrolu ovakvog poimanja. Ta shvatanja svakako ograničavaju njihove postupke, kao i namere i motive koji su u pozadini njihovih postupaka. Kada je dečak doveden u tu situaciju, šta bi on prvo pomislio? ’Ova porodica me je spasla i prema meni su se dobro poneli. Ne mogu da budem nezahvalan, moram da uzvratim na njihovu ljubaznost. Dugujem im svoj život, pa moram da im ga posvetim. Trebalo bi da radim sve ono što od mene traže, čak i ako to znači da činim zlo i da ubijam ljude. Ne mogu da razmišljam o tome da li je to ispravno ili pogrešno, već moram naprosto da uzvratim na njihovu ljubaznost. Da to ne učinim, da li bih i dalje bio dostojan da se nazivam čovekom?’ Shodno tome, kad god bi ta porodica od njega zatražila da nekoga ubije ili da učini nešto loše, on je to činio bez ikakvog oklevanja ili zadrške. Nisu li, dakle, njegovo ponašanje, postupci i bespogovorna poslušnost svi redom bili vođeni shvatanjem i stavom da ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’? Nije li on ispunjavao kriterijum moralnog vladanja? (Jeste.) Šta možete da vidite iz ovog primera? Da li je izreka ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’ dobra ili loša stvar? (Nije dobra, jer ne počiva ni na kakvom načelu.) U stvari, osoba koja uzvraća na ljubaznost vodi se načelom. Konkretno, ono je da na dobrotu uzvrati zahvalnošću. Ako ti neko ukaže ljubaznost, ti na isti način moraš da mu uzvratiš. Ako to ne učiniš, u tom slučaju nisi čovek i ne možeš ništa prigovoriti ako zbog toga budeš osuđen. Izreka kaže: ’Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode’, s tim da, u ovom slučaju, tom dečaku nije ukazana tek neka sitna ljubaznost, već ona kojom mu je spasen život, pa je stoga imao i razlog više da na to uzvrati svojim životom. Nije znao koje su granice ili načela uzvraćanja na ljubaznost. Verovao je da mu je ta porodica podarila život, te da zauzvrat njima mora da ga posveti i da čini sve ono što od njega traže, uključujući ubijanja ili druga zlodela. Takav način uzvraćanja na ljubaznost nema nikakva načela niti ograničenja. Dečak je tim zlikovcima poslužio kao saučesnik i pritom je sebe upropastio. Da li je bilo ispravno da na taj način uzvrati na ljubaznost? Naravno da nije. Bio je to sulud način postupanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Pročitavši ove Božje reči, shvatila sam da sam prema ujaku oduvek osećala krivicu i dug, pa sam to htela da popravim i da mu uzvratim za njegovu dobrotu. To je uglavnom bilo zato što sam bila vezana i sputana moralnim shvatanjem da „Na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću” i „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode.” Verovala sam da, ako mi neko pruži ruku onda kad mi je to najpotrebnije ili mi u kriznim vremenima spase život, tu dobrotu treba zauvek da upamtim i da je u budućnosti toj osobi na odgovarajući način uzvratim. Jedino tako bih pokazala da posedujem savest i ljudskost. Ako ne bih umela da uzvratim na dobrotu, to bi značilo da sam nezahvalna i da u sebi nemam ljudskosti, pa bi me se ljudi gnušali i nazivali me nezahvalnom bednicom. Uzmimo, na primer, moju mamu. Imala je četvoro braće i sestara, a njena porodica je u prošlosti imala velike finansijske probleme. Da bi najstarijem ujaku omogućili da završi fakultet, moj najmlađi ujak i moja majka propustili su priliku da se dalje obrazuju. Kasnije je najstariji ujak obezbedio sebi stabilan posao, pa je porodica očekivala da će on ispomagati svoju braću i sestre. On, međutim, ne samo da nije pomagao braći i sestrama, nego čak ni rođenoj majci nije pružao podršku. Svi naši rođaci i prijatelji smatrali su ga nezahvalnikom, pa je tako postao neko koga se svi gnušaju. Odrastajući u takvom okruženju, osećala sam da u budućnosti moram postati neko ko poseduje savest, neko ko zna kako da uzvrati na dobrotu. Upravo pod uticajem takvog razmišljanja, postala sam nesposobna da, kad me nešto zadesi, razlikujem ispravno od pogrešnog ili da raspoznam kakva je osoba kojoj želim da se odužim, a ujedno nisam marila za to da li su moji postupci u skladu sa istina-načelima. Sve dok je neko prema meni pokazivao dobrotu, osećala sam potrebu da to upamtim i da mu se odužim. To je bio slučaj i sa mojim ujakom. Kad je došlo vreme da i ja potpišem odluku o njegovom isključenju, a imajući u vidu da mi je jednom spasao život, da nam je propovedao Božje jevanđelje poslednjih dana i da me je pazio kao rođeno dete, zbog te njegove dobrote bilo mi je strašno teško da potpišem. Plašila sam se da će me to učiniti nezahvalnom osobom lišenom savesti. Mada sam na kraju ipak potpisala, moja savest nije mogla to da preboli i osećala sam da sam mu ostala dužna. Isto tako, kad sam se onomad razbolela dok sam obavljala dužnost daleko od svoje kuće, ujak se bio toliko rastrčao i uložio mnogo novca i truda brinući se o meni, pa sam se zbog toga još više osećala krivom. I tako, čim sam čula kako više starešine besede o načelima za ponovno prihvatanje ljudi, poželela sam da iskoristim tu priliku i odužim se ujaku. Kao posledica svega toga, iako je bilo očigledno da ujak nije razumeo niti promislio o zlodelima koja je počinio tokom nekoliko proteklih godina, te da je čak bio ogorčen što su ga proterali i velikoj crvenoj aždaji identifikovao crkvenu starešinu koja ga je proterala iz crkve, a budući da sam bila pod kontrolom izreke da „Na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću”, ja sam pred starešinama govorila lepe stvari o njemu, skrivala sam i zataškavala njegovo loše ponašanje, u nadi da će ponovo biti primljen u crkvu i da ću tako moći da odužim svoj dug prema njemu. Shvatila sam da me je tradicionalno mišljenje „Na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću” sputavalo i onemogućilo mi da razlikujem dobro od zla, ispravno od pogrešnog. Zbog toga sam postupala bez načela i bez moralne osnove. Onda je došlo vreme da se crkva pročisti i da se iz nje počiste svi zli ljudi, antihristi i bezvernici. Ako sam se ja i dalje fokusirala na to da budem savesna i da se zlim ljudima odužim za dobrotu, želeći da ih ponovo primim u crkvu, zar to ne znači da sam postala saučesnik zlikovaca i da izazivam prekide i ometanja? Po čemu se onda priroda mog ponašanja razlikuje od one koju je Bog opisao kao prirodu prosjaka koji poseže za ubistvom da bi uzvratio na dobrotu? Shvativši to, jasno sam uvidela svu zabludu i otrov koje u sebi nosi tradicionalno moralno mišljenje da „Na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću”. To je zabluda koja apsolutno zaluđuje i kvari ljude.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Shvatanje tradicionalne kulture da se ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’ treba razlučiti. Najvažniji deo predstavlja reč ’dobrota’ – kako treba da posmatrate ovu ljubaznost? Na koji aspekt i prirodu ljubaznosti se ona odnosi? U čemu je značaj izreke ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’? Ljudi moraju da pronađu odgovore na ova pitanja i da, ni pod kojim okolnostima, ne budu sputani ovim shvatanjem o uzvraćanju na dobrotu – ovo je krajnje neophodno za svakog onog ko stremi ka istini. Šta je ’ljubaznost’ prema ljudskim predstavama? Na manjem nivou, ljubaznost je kada ti neko pomaže ukoliko dospeš u nevolju. Na primer, neko ti daje činiju pirinča kada umireš od gladi ili ti daje flašu vode kada umireš od žeđi ili ti pomaže da se uspraviš kada padneš i ne možeš da ustaneš. Sve su to dela ljubaznosti. Veliki čin ljubaznosti jeste kada te neko izbavi ukoliko se nađeš u bezizlaznoj situaciji – to je ljubaznost kojom se spasava život. Kada se nađeš u smrtnoj opasnosti i neko ti pomogne da izbegneš smrt, on ti u osnovi spasava život. To su neke od stvari koje ljudi doživljavaju kao ’ljubaznost’. Takva vrsta ljubaznosti uveliko nadilazi svaku sitnu, materijalnu uslugu – to je ogromna ljubaznost koja se ne može izmeriti ni novcem ni materijalnim stvarima. Oni koji je dobijaju osećaju zahvalnost koju nije moguće izraziti samo uz nekoliko reči zahvalnosti. Međutim, da li je ispravno da ljudi na ovaj način mere ljubaznost? (Nije.) Zašto kažete da nije ispravno? (Zato što je to merenje zasnovano na merilima tradicionalne kulture.) To je odgovor zasnovan na teoriji i doktrini i, premda se može činiti tačnim, ne ulazi u suštinu stvari. Prema tome, kako se ovo može objasniti praktičnim rečima? Pažljivo razmislite o tome. Pre nekog vremena čuo sam za neki video snimak na internetu u kome je čoveku ispao novčanik, a da on to nije ni primetio. Taj novčanik je pokupio mali pas koji je krenuo da juri za čovekom i nakon što je ovaj to primetio premlatio je psa jer mu je ukrao novčanik. Besmisleno, zar ne? Taj čovek ima manje morala od psa! Postupci tog psa su bili sasvim u skladu sa ljudskim standardima o moralnosti. Čovek bi povikao: ’Hej, ispao ti je novčanik!’ Ali pošto pas ne ume da govori, on je samo nečujno podigao novčanik i potrčao za tim čovekom. Pa, ako pas može da ispolji neka lepa ponašanja koja podstiče tradicionalna kultura, šta nam to govori o ljudima? Ljudi se rađaju sa savešću i razumom, pa su još i više u stanju da čine ovakve stvari. Sve dok neko ima osećaj sopstvene savesti, on ovakve dužnosti i obaveze može da ispunjava. Nije potrebno uložiti naporan rad niti platiti cenu, to zahteva samo malo truda i svodi se na to da se učini nešto što je od pomoći, nešto od koristi drugima. Ipak, da li se priroda ovog čina zaista određuje kao ’ljubaznost’? Da li se uzdiže na nivo čina ljubaznosti? (Ne.) I pošto to nije slučaj, treba li ljudi da razgovaraju o uzvraćanju na taj čin? To bi bilo nepotrebno” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). „Ako Bog želi da te spase, nezavisno od toga čije usluge On koristi da bi to postigao, prvo treba da zahvališ Bogu i da to prihvatiš od Boga. Svoju zahvalnost ne treba isključivo da usmeravaš prema ljudima, a da ne pominjemo da iz zahvalnosti nikome ne treba da nudiš svoj život. Ovo je ozbiljna greška. Najvažnije od svega jeste to da je tvoje srce zahvalno Bogu i da to prihvataš od Njega” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Pročitavši Božje reči, došla sam do novog shvatanja i definicije one „dobrote” na koju se odnosi fraza „Na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću”. Ranije, ako bi mi neko pružio pomoć ili mi čak spasao život kad bih suočila s opasnošću i poteškoćama ili bi mi život visio o koncu, ja sam to smatrala dobrotom koju treba da upamtim i da je u budućnosti uzvratim. Sada sam, kroz Božje reči, shvatila da se ništa od toga ne može nazvati dobrotom. To su naprosto ljudski nagoni, nešto što bi uradio svako ko ima savest. Kada je reč o mom ujaku, koji je inače doktor, to što me je spasao kad je video da mi je život u opasnosti bila je sasvim normalna stvar, jer je to njegova odgovornost. Nadalje, vazduh koji udišem dolazi od Boga, a moj život i moja smrt pod Božjom su suverenošću. Ja nisam živa samo zato što me je ujak spasao. Kad se moja majka, nakon očeve smrti, mučila da nekako pokrije troškove podizanja nekoliko deteta, ujak mi je omogućio da zajedno s njim učim medicinu i obezbedio mi hranu i smeštaj u svojoj kući, a videvši da sam lošeg zdravlja, spremao mi je hranljive obroke. On se takođe brinuo o meni kad sam, nekoliko godina kasnije, zaglavila u bolnici. Sve se to desilo po Božjoj suverenosti i uređenjima, pa treba to da prihvatim od Boga. Osim toga, ujak nam je propovedao Božje jevanđelje poslednjih dana, što se takođe desilo po Božjoj suverenosti i uređenju. Stoga, Onaj kome treba da budem zahvalna jeste Bog! Shvativši to, konačno sam se oslobodila osećaja krivice prema svom ujaku.

Kroz ovo iskustvo, jasno sam uvidela kakvu zabludu predstavlja tradicionalno moralno mišljenje da „Na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću” i koliko ono sputava i škodi ljudima. Bez tog iskustva, nastavila bih da dobrotu uzvraćam neselektivno, bez ikakvih načela i moralne osnove i čak bih se potpuno nesvesno opirala Bogu. Upravo su mi Božje reči omogućile da to shvatim. Hvala Bogu!