U avgustu 2023. godine, brat Džang Hang i ja udružili smo se u nadgledanju rada na jevanđelju nekoliko crkava. Isprva bih, kad god bi bilo problema u radu, ja preuzimao inicijativu da porazgovaram i konsultujem se sa Džang Hangom. On je imao osećaj za breme u svojim dužnostima i dolazio bi do mene da diskutujemo o problemima i odstupanjima u našem radu. Takođe bi predlagao načine i opcije za njihovo rešavanje, a ja sam bio u stanju da njegove sugestije prihvatim i usvojim. Kasnije sam uočio da Džang Hangu nedostaju veštine rešavanja problema i pisanja pisama, pa sam pomislio u sebi: „Džang Hang je nov na dužnosti, pa je normalno da mu nedostaju veštine. Moram ispravno da tretiram njegove nedostatke i da mu pomognem kroz dalje razgovore.” Pomagao sam mu da pregleda i popravi svoja pisma i često sam ga ohrabrivao.

No, nakon nekog vremena, video sam da Džang Hang i dalje ima nekih problema u pisanju pisama i nesvesno sam počeo da ga gledam sa visine i da ga prezirem. Pored toga, starešine su uglavnom prihvatale mnoga od mojih rešenja problema i odgovore na pisma, stanje sa problemima i odstupanjima u radu na jevanđelju se postepeno popravljalo i bilo je određenih pozitivnih rezultata u našem radu. To me je dovelo do toga da živim diveći se sam sebi i da verujem da imam određene radne sposobnosti. Postepeno sam nisam se više fokusirao na to da o svojim dužnostima pitam Džang Hanga ili da od njega tražim predloge, misleći da time što ga pitam neću dobiti nikakav dobar savet i da ću svakako na kraju uraditi kako ja hoću. Nakon toga sam počeo da ga upućujem kako da reši te i te probleme i kako da postupa sa tim i tim pismima i kritikovao ga sa prezirom, govoreći mu da stvari vidi veoma usko i da nudi samo površna rešenja. S vremenom je Džang Hang postao donekle sputan sa moje strane. Sećam se da sam od njega jednom tražio da napiše pismo i da sam sa njim podelio svoje razmišljanje o tome kako bi ono trebalo da bude napisano. Naknadno sam otkrio da ga nije napisao prema mojim zamislima, pa sam se naljutio, misleći u sebi: „Već sam ti rekao kako da rešiš ovaj problem, a ideje i planovi koje sam predložio su se dokazali efikasnim u praksi. Ono što si ti napisao ni najmanje ne rešava problem!” Stoga sam ga pitao osuđivačkim tonom: „Zašto nisi napisao kako sam ti rekao? To kako si ti napisao pismo ne zadire u srž problema i neće ga rešiti.” Džang Hang je odgovorio: „Želeo sam da ga napišem onako kako si ga ti zamislio, i probao sam nekoliko puta ali nije dobro ispadalo, pa sam ga napisao prema svom razumevanju stvari.” Želeo sam da nastavim da ga kritikujem, ali sam najednom shvatio da govorim naprasito, pa sam se zaustavio. Drugom prilikom, Džang Hang mi je predao pismo koje je napisao. Uočio sam neke probleme u pismu i ponovo osetio prezir prema njemu, a da toga nisam bio svestan. Rekao sam mu prekornim tonom: „Vidi, gledaš na ovaj problem veoma usko! I u ovom delu tvoje besede nisi prešao na stvar i problem se neće rešiti!” Nakon što sam to rekao, Džang Hang je spustio glavu i nije rekao ni reč. Videvši njegov uznemireni izraz, osetio sam krivicu: „Kako sam mogao da budem tako prezriv i kritičan prema njemu? Ne smem tako da se ponašam sledećeg puta!” Međutim, kada iskrsnu slične situacije, i dalje bih hvatao sebe da ne mogu da se suzdržim da ga gledam sa visine. Na kraju je Džang Hang postao prilično pasivan u svojim dužnostima i kada god bi se suočio sa poteškoćama ili problemima, prvo bi mene pitao kako da ih reši. Čak je sebe definisao kao nekog ko je lošeg kova i ko nije podesan za dužnost, pa je želeo da dâ ostavku. Videvši ga u tom stanju, uvideo sam da sam ja bio taj koji ga je sputavao i povređivao, pa sam tada potražio istinu kako bih razmislio o sebi.

Tokom jedne od mojih posvećenosti, naišao sam na dva odlomka Božjih reči: „Viđam mnogo ljudi koji u svojoj dužnosti pokažu neki talenat i to im udari u glavu. Kad pokažu nekakve sposobnosti, misle da su ostavili jak utisak, pa žive od tih sposobnosti i ne guraju dalje. Ne slušaju druge ma šta oni govorili, već misle da su sitnice koje poseduju istina i da su oni sami nadmoćni. Kakva je to narav? To je nadmena narav. Previše im nedostaje razboritosti. Da li osoba može dobro da obavlja svoju dužnost ako ima nadmenu narav? Da li može da se pokori Bogu i da sledi Boga do samog kraja? To je još teže” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). „Za vas bi bilo najbolje da više truda uložite u istinu o sopstvenoj spoznaji. Zašto niste naišli na Božju naklonost? Zašto Mu je vaša narav odvratna? Zašto vaš govor izaziva Njegovo gnušanje? Čim ste pokazali malo odanosti, već izgovarate hvalospeve o sebi i zahtevate nagradu za maleni doprinos; nakon što ste pokazali tek malo pokornosti gledate na druge sa visine i postajete prezrivi prema Bogu čim ste obavili neki sićušan zadatak. (…) Ima li ičeg vrednog pohvale u vašim rečima i delima? Oni koji obavljaju svoju dužnost i oni koji to ne čine; oni koji predvode druge i oni koji slede; oni koji su spremni da ugoste Boga i oni koji nisu; oni koji poklanjaju i oni koji ne poklanjaju; oni koji propovedaju i oni koji slušaju propoved i tako dalje: svi ljudi poput ovih veličaju sebe. Zar vam to nije smešno? Znajući sasvim dobro da verujete u Boga, svejedno ne možete biti u skladu sa Bogom. Znajući sasvim dobro da niste dobri ni za šta, uporno se i dalje hvališete. Zar ne osećate da vam je razum propao do te mere da više nemate samokontrolu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Mislio sam da probleme veoma dobro shvatam i da pisma pišem s jasnoćom, a i starešine bi često potvrđivale ono što radim, zbog čega sam imao visoko mišljenje o sebi, pa bih, kada bih u pismima Džang Hanga uočio brojne probleme, prema njemu osećao istinski prezir. Kada pisma ne bi pisao kako sam ja zamišljao da treba, nisam pitao za razlog, već sam ga samo kritikovao i ukoravao, inistirajući da piše na moj način. Pošto sam nastavio da ga krikujem i ukoravam, počeo je da se oseća sputanim sa moje strane, te se bojao da izrazi svoje mišljenje i bio je pasivan u svojim dužnostima. Čak je sebe definisao kao nekog kome nedostaje kov da bi vršio dužnost. Istina je bila da je Džan Hang mnogo godina propovedao jevanđelje i da je imao iskustva u poslovima praćenja i usmeravanja, ali, zbog mog sputavanja, njegove postojeće vrline nisu korišćene. Uvideo sam da me je nadmenost u potpunosti lišila razuma i da sam druge samo sputavao i povređivao. Kako sam to ja izvršavao svoju dužnost? Očigledno je da sam činio zlo! Prisetio sam se nekoliko godina pre toga. Kada sam vršio dužnosti crkvenog starešine i video da u radu postižem neke rezultate, sa visine sam gledao na saradnike, sa stalnim osećajem da sam boljeg kova i da su moja gledišta najispravnija. Osećao sam da bi, bilo da je reč o odabiru ljudi i njihovom angažovanju, o uređenju rada ili vođenju poslova, svako trebalo mene da sluša. Nisam nikome dozvoljavao da iznese drugačije mišljenje, a ako bi neko uložio prigovor, jednostavno bih poništio njegovo mišljenje, a ponekad bih tim ljudima prigovarao i kritikovao ih sa pozicije autoriteta. To je dovelo do toga da su se svi osećali sputano sa moje strane. Zbog svoje nadmenosti, samopravednosti i samovolje, ozbiljno sam prekidao i ometao crkveni rad. Uvideo sam da sam ponovo zapao u svoje loše navike i donekle postao negativan, te sam razmišljao: „Ne mogu više da vršim ovu dužnost. Ako nastavim ovako, živeću vođen svojom nadmenom naravi. Ovo ne samo što će povrediti Džang Hanga, već će prekidati i ometati i rad.” Valjao sam se u negativnosti i u pogrešnom razumevanju i postao sam donekle pasivan u svojim dužnostima.

Kasnije sam uvideo da sam u lošem stanju, pa sam svesno tragao za Božjom namerom. Razmišljao sam o jednom odlomku Božjih reči: „Zašto Bog orkestrira sve to? Ne da bi te razotkrio onakvog kakav jesi ili da bi te otkrio i eliminisao; otkrivanje tebe nije krajnji cilj. Cilj je da budeš usavršen i spasen. Kako te Bog usavršava? I kako te On spasava? On počinje tako što te čini svesnim sopstvene iskvarene naravi i navodi te da spoznaš svoju priroda-suštinu, svoje nedostatke i ono što ti nedostaje. Samo spoznajom tih stvari i jasnim razumevanjem istih možeš da tragaš za istinom i da postepeno odbacuješ svoju iskvarenu narav. Tako ti Bog pruža priliku. To je Božja milost. Moraš da znaš kako da iskoristiš tu priliku. Ne treba da se suprotstavljaš Bogu, da se sukobljavaš sa Bogom, niti da Ga pogrešno shvataš. Konkretno, kada se suočavaš sa ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje oko tebe, nemoj stalno da budeš pod utiskom da stvari nisu onakve kakve želiš da budu; nemoj stalno da želiš da ih izbegneš ili da se uvek žališ i da pogrešno shvataš Boga. Ako stalno to radiš, onda ne doživljavaš Božje delo, i to će ti veoma otežati da uđeš u istina-stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Božje reči su me nagnale da shvatim da, kada Bog razotkriva ljude, to nije zato da bi ih uklonio, već da bi ih spasio, da oni mogu da spoznaju svoju iskvarenu narav, da streme ka istini i postignu preobražaj naravi. Video sam koliko je moj rast bedno mali i da, kada sam razotkriven, nisam aktivno tragao za istinom kako bih rešio svoju iskvarenu narav, već sam umesto toga postao negativan i pobegao. To nije bilo ponašanje nekoga ko stremi ka istini! Stoga sam se molio Bogu: „Bože, duboko sam iskvaren od strane Sotone. Kada je moj posao počeo da daje rezultate, video sam sebe kao nadmoćnog, postao sam nadmen i uobražen i prezirao sam i kritikovao svog brata i saradnika, sputavajući ga i povređujući. Bože, ne želim da živim vođen svojom nadmenom naravi. Molim Te, spasi me i pomozi mi da zadobijem pravo razumevanje svoje nadmene i uobražene prirode kako bih mogao sebi da se zgadim i da stremim ka promeni naravi.”

Nakon toga sam pročitao odlomak Božjih reči koji se direktno odnosio na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, što je najgore od svega, čak i prema Bogu snishodljivi i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Ako žele da postignu stanje u kome će imati bogobojažljivo srce, ljudi moraju, pre svega, da razreše svoju nadmenu narav. Što temeljnije razrešiš sopstvenu nadmenu narav, srce će ti u većoj meri biti bogobojažljivo, i tek tada ćeš moći da Mu se pokoriš, da dobiješ istinu i da Ga spoznaš. Pravi su ljudi samo oni koji zadobiju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razotrkivanjem Božjih reči shvatio sam da, kad ljudi žive po svojoj nadmenoj prirodi, bez iskustva Božjeg suda i grdnje, njihove se naravi ne menjaju, te će oni bilo kada počiniti zlo i opirati se Bogu. Zar se nisam ja tako ponašao? Umeo sam da rešim neke probleme i nešto sam veštije pisao od drugih, pa sam sebe video kao nadmoćnog i konstantno na Džang Hanga gledao sa visine. Kako u rešavanju problema tako i u diskutovanju o poslu, retko sam tražio Džang Hangovo mišljenje, a i kada jesam, to bi bilo samo formalno. Uvek sam se ponašao nadmoćno i naređivao mu. Kad sam video da Džang Hang nije sledio moj način razmišljanja u pisanju pisma, umesto da razmotrim šta je on sa svog stanovišta želeo da izrazi ili da razmislim da li u onome što je napisao ima nečeg što bi vredelo upotrebiti, ili kako da dopunim i poboljšam to što je napisao da se dođe do boljih rezultata, ja sam naprosto odbacio njegove ideje u potpunosti i prekorio ga, terajući ga da napiše pismo onako kako sam mu rekao. Svoja gledišta sam tretirao kao merilo i nisam dozvoljavao Džang Hangu da ima sopstveno mišljenje. Zbog toga je bio sputan sa moje strane, a kada bi pisao pisma, postao je preterano obazriv i čak počeo sebe da definiše kao lišenog kova, te je želeo da dâ ostavku. Zapravo, Džang Hangovi misaoni procesi u pisanju pisama ponekad su bili validni, ali je on tek delimično besedio o stvarima. Trebalo je da se nadogradim na ono što je napisao kako bih to unapredio, a ja sam, naprotiv, potpuno odbacivao njegove ideje i terao ga da sledi moje instrukcije. Nisam li svoje ideje tretirao kao da su istina? Uvideo sam koliko je duboko nadmena bila moja priroda. Živeo sam vodeći se sotonskim otrovima poput „U celoj vaseljeni, ja sam vrhovni” i „Samo sam ja velik”. Bilo da se radilo o Džang Hangu ili o braći i sestrama sa kojima sam ranije sarađivao, sve što sam radio svodilo se na sputavanje i povređivanje, a to je prekidalo i ometalo i crkveni rad. Sada sam uvideo koliko sam nadmen i uobražen i da ni najmanje nemam srce koje se boji Boga ili Mu se pokorava. Hodao sam putem neprijatelja Božjeg. Pomislio sam na Pavla u Doba blagodati. On je imao određene darove i talente za propovedanje jevanđelja i preobratio je neke ljude, osnovao mnoge crkve i napisao mnoštvo pisama. On je to prisvojio kao kapital i na svakog gledao sa visine. Čak je rekao da nije ništa manji od bilo kog apostola i često je uzdizao sebe dok je druge apostole omalovažavao. Postao je toliko nadmen da je otvoreno svedočio da njemu živeti znači hristos. To je uvredilo Božju narav i bio je proklet i kažnjen od Boga. Zar se ja nisam ponašao poput Pavla? Ova spoznaja me je prestrašila. Kada se ne bih pokajao niti stremio promeni naravi, moj ishod bi bio poput Pavlovog i Bog bi se gnušao, odbacio me i uklonio.

Kasnije sam otvoreno porazgovarao sa Džang Hangom o svom stanju i izvinio mu se, a i on se otvorio po pitanju svog stanja. Od tog trenutka, strpljivo sam usmeravao Džang Hanga kako da sagleda probleme i kako da piše pisma i ponekad, kad mu pisanje nije išlo, ja bih mu pomogao da popravi radnu verziju. Praktikujući na ovaj način, bio sam mirniji i opušteniji u svom srcu. Daljim razmišljanjem sam uvideo da je drugi razlog moje nadmenosti u tome što sam svoje darove i talente tretirao kao kapital. Pročitao sam da Božje reči kažu sledeće: „Kad je stvarao čoveka, Bog je raznim tipovima ljudi podario različite specijalnosti. Nekim ljudima leži književnost, neki su dobri u medicini, nekima dobro ide proučavanje veština, nekima leži naučno istraživanje, i tako dalje. Ljudima su specijalnosti date od Boga i oni tu nemaju zbog čega da se hvale. Ma koju specijalnost da neko ima, to ne znači da on razume istinu, a pogotovo ne znači da poseduje istina-stvarnost. Ljudi imaju određene specijalnosti i, ako veruju u Boga, oni te specijalnosti treba da koriste radi obavljanja svojih dužnosti. To je za Boga prihvatljivo. Hvalisanje zbog posedovanja neke specijalnosti ili želja da se ona iskoristi zarad sklapanja nagodbe s Bogom – to je previše nerazumno. Bog ne voli takve ljude. Neki ljudi imaju određenu veštinu, pa im se, kad dođu u Božju kuću, čini da su za klasu viši od ostalih, hteli bi da uživaju poseban tretman i misle da su se time obezbedili za čitav život. Oni tu svoju veštinu smatraju nekom vrstom kapitala – kakva nadmenost! Kako, dakle, treba gledati na te talente i specijalnosti? Ako su te stvari korisne u Božjoj kući, onda su to samo alatke koje ti pomažu da obavljaš svoju dužnost. One nemaju nikakve veze sa istinom” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatio da bez obzira na to koje talente imamo, da li dobro pevamo, plešemo, pišemo ili propovedamo jevanđelje, svi ovi darovi i talenti su dati od Boga. Bog nam ove darove i talente daje da bismo mogli da ih upotrebimo za valjano vršenje dužnosti. Na primer, ja posedujem određene spisateljske veštine i trebalo je da svoje prednosti koristim da braći i sestrama sa kojima sarađujem pomognem da dobro obavljaju crkveni posao. A ja sam ove Bogom dane darove i talente koristio kao kapital. Ne samo da sam se divio sebi, već sam i Džang Hanga konstantno prezirao i sputavao, terao ga da se povinuje mojim idejama. Moja narav je bivala sve nadmenija i skroz mi je nedostajalo ljudskosti i razuma. U tom trenutku sam uvideo da su darovi i talenti samo sredstva koja čoveku pomažu da svoju dužnost valjano obavlja. To što neko ima darove i talente ne znači da razume istinu ili da je postigao preobražaj naravi, a time što ima darove a ne stremi ka istini, on ne može dobro vršiti svoje dužnosti, te će i dalje činiti zlo i opirati se Bogu. Ja sam se prema darovima i talentima koje mi je Bog dao odnosio kao prema kapitalu, smatrajući ih sopstvenim veštinama i sposobnostima, ni najmanje ne poznajući svoj identitet ili položaj. Zaista sam bio bestidan i gadio sam se Bogu!

Kasnije je naišao period kada smo pronašli neke probleme i odstupanja u radu na zalivanju i trebalo je da napišemo pismo kako bismo pružili rešenja kroz besedu. Nakon razgovora sa Džang Hangom, zamolio sam ga da prvo napiše pismo u grubim crtama. Kada je završio sa pisanjem i pokazao mi ga, uočio sam da neki detalji i dalje nedostaju, te sam ponovo počeo da ga prezirem. U tom trenutku sam shvatio da opet otkrivam nadmenu narav. Pomislio sam na jedan odlomak Božjih reči: „Mislite li da je iko savršen? Ma kako da su snažni, sposobni i nadareni, ljudi ipak nisu savršeni. Oni moraju to da priznaju, jer to je činjenica, a to je ujedno i stav koji ljudi treba da zauzmu kako bi pravilno pristupali vlastitim zaslugama, odnosno svojim prednostima i manama; to je racionalnost koju ljudi treba da poseduju. S takvom racionalnošću, moći ćeš pravilno da sagledavaš kako svoje, tako i tuđe prednosti i slabosti, a ona će ti omogućiti i da skladno sarađuješ s drugim ljudima. Ako si razumeo ovaj aspekt istine i ako možeš da uđeš u taj aspekt istina-stvarnosti, moći ćeš lepo da se slažeš sa svojom braćom i sestrama, i da korišćenjem njihovih jačih strana, poništiš sve svoje slabosti. Ma koju dužnost da obavljaš i ma šta da radiš, na taj način ćeš stalno bivati sve bolji u tome i imaćeš blagoslov od Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi pomogle da shvatim da, u postizanju skladne saradnje sa drugima, svačije slabosti i snage moram da tretiram kako treba. Kad uočim nečije nedostatke i slabosti, ne treba da ga prezirem niti omalovažavam, već da dopustim da nam se vrline nadopunjuju. Na taj način možemo postići dobre rezultate u svojim dužnostima. Bog je svakom čoveku dao drugačiji kov i drugačije talente. Džang Hang nije bio vičan pisanju pisama, pa je trebalo da se ja prema njegovim nedostacima odnosim kako treba i da svoje prednosti ne upoređujem s njegovim slabostima. Istina je bila da je Džang Hang imao svojih prednosti. Bio je odgovoran za rad na jevanđelju i zalivanju, stekao je mnogo iskustva i postizao rezultate u svom radu. A ipak, uprkos svemu tome, nije bio nadmen niti samopravedan, te je i dalje tražio moju pomoć u vezi sa problemima koje nije uspevao potpuno da prozre. Kada bih mu ukazao na probleme u radu, takođe je bio u stanju da ih prihvati. To su bile vrline koje ja nisam imao i trebalo je da učim od njega. Shvativši to, mogao sam ispravno da sagledam Džang Hangove slabosti i nedostatke. Nakon toga sam pregledao i popravio to pismo. Kada sam ga poslao, osećao sam se stvarno dobro što sam se pobunio protiv sebe umesto da živim vodeći se svojom nadmenom naravi, jer to moje srce ispunjava mirom i radošću, a pritom ne sputava niti povređuje druge. Sve te promene koje sam postigao bile su proizvod Božjih reči koje su me usmeravale. Hvala Bogu!