U aprilu 2022. godine starešine su za mene uredile da radim na pročišćavanju u crkvi. Nikada ranije nisam obavljala taj posao i nisam dokučila načela za raspoznavanje različitih tipova ljudi, pa sam se brinula: „Mogu li ja to? Šta ako greškom budem očistila nekog ko ne bi trebalo da bude očišćen? Zar neću učiniti veliko zlo? To bi bio ozbiljan prestup!” Ali onda bih pomislila da ne mogu da izbegavam svoju dužnost. Nisam bila jedina koja je izvršavala ovu dužnost; sarađivale su i druge sestre. Ako nešto ne bih razumela, mogla sam od njih da naučim, pa sam prihvatila ovu dužnost. Kasnije sam saznala da sestra Sung Ping obavlja ovu dužnost nekoliko godina i da je valjano dokučila načela koja se tiču raspoznavanja različitih tipova ljudi. Počela sam veoma da se oslanjam na nju i razmišljala sam: „Još uvek nisam dokučila načela i ne znam kako da obavljam ovaj posao, pa ću naprosto slediti Sung Ping i pustiti je da me vodi.” Kasnije sam se potrudila da se opremim načelima za raspoznavanje različitih tipova ljudi i aktivno sam učestvovala u radu, nadajući se da ću brzo dokučiti načela i preuzeti posao. Uvidela sam da se rad na pročišćavanju razlikuje od drugog posla, jer bi i najmanja greška bila ozbiljna i mene bi zbog toga pozvali na odgovornost, pa sam mislila da je najbolje da budem pažljiva i oprezna. Kada bih sređivala materijal za pročišćavanje, ako bih naišla na nešto složenije ili na neslaganja u karakterizaciji, odmah bih se obratila Sung Ping i tek bih nakon njenog pregleda mogla time opušteno da se pozabavim. I u radu sam se oslanjala na Sung Ping. Radila sam sve što mi kaže i izbegavala da preuzmem inicijativu kada god je to bilo moguće. Godinu dana smo sarađivale na ovaj način.

U maju 2023. godine, starešine pišu da planiraju da Sung Ping dodele nadzor nad drugim poslom. Kad sam čula tu vest, pomislila sam: „Prebacuju Sung Ping; ja sam u timu najduže u ovoj ulozi, tako da ću ja morati da preuzmem posao.” Razmišljajući o tome, nisam mogla a da se ne zabrinem: „Iako sam dokučila neka načela za raspoznavanje ljudi tokom ove godine obuke, kad naiđem na složene probleme, i dalje nisam znala kako da ih rešavam i bila mi je potrebna pomoć Sung Ping da ih pregledam. Štaviše, sve ovo vreme, bilo da se radilo o rezimiranju odstupanja u radu ili o negovanju ljudi, ti su zadaci primarno bili odgovornost Sung Ping, a i kada bi bilo problema na poslu, starešine bi takođe nju konsultovale. Ako Sung Ping ode, šta da radim ako ne mogu da preuzmem te odgovornosti? To uključuje rad na pročišćavanju u mnogim crkvama; šta ako se pojave problemi ili odstupanja u radu, prekidanja i ometanja rada na pročišćavanju u crkvi? Ako se to dogodi, onda ću biti direktno odgovorna i moraću da snosim posledice. Rad na pročišćavanju se razlikuje od drugog posla. Ako ne uspem da proniknem u problem i ako ostavim antihriste i zle ljude u crkvi, time ih štitim i učestvujem u njihovom zlu. Ako greškom izopštim nekoga koga ne bi trebalo, ogrešujući se o pravdu, i time činim zlo. Oba slučaja bi predstavljala ozbiljan prestup i ako bi me Božja kuća smatrala odgovornom, u najmanju ruku bih mogla biti smenjena, a ako bi posledice bile teške, mogla bih biti i izbačena.” Bilo mi je teško na srcu kada sam razmišljala o svemu tome i pritisak je bio ogroman. No, nisam mogla sprečiti Sung Ping da ode. Kako su dani prolazili, a Sung Ping bila pred odlaskom, sve sam više brinula i nisam mogla da umirim srce pri vršenju dužnosti. Uvidevši da nisam u dobrom stanju, molila sam se Bogu, tražeći od Njega da me usmeri ka spoznaji svojih problema.

Nakon molitve, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva nebeskog. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li širiš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Kakav čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Kakav čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Bog je upravo razotkrio moje pravo stanje. Kada sam saznala da će Sung Ping biti prebačena i da ja treba da preuzmem posao, moja prva pomisao nije bila da se oslonim na Boga kako bih taj posao preuzela, već sam razmišljala da li će me Božja kuća smatrati odgovornom i pozabaviti se mnome i da li ću i dalje imati šanse da budem spasena ukoliko bude odstupanja ili problema u daljem radu. Uopšte nisam razmišljala kako da se bavim daljim radom. Kao sebična i ogavna osoba koja je, kad se nešto desi, mislila samo na svoje interese, kako bih dužnost mogla valjano da obavljam? Sećam se da sam se isprva plašila grešaka i preuzimanja odgovornosti kada mi je ova dužnost dodeljena i da sam se, iako sam je kasnije prihvatila, i dalje bojala da preuzmem odgovornost, te nisam bila spremna da preuzmem inicijativu i breme u svojoj dužnosti, već sam se u svemu oslanjala na Sung Ping. Kad bih naišla na materijal koji je bilo teško raspoznati i okarakterisati i kada je bilo nekih zadataka koje je trebalo ispuniti, prepustila bih Sung Ping da preuzme vođstvo i donese konačne odluke, a ja bih se zadovoljila time da budem podređena. Ovako, kada bi se pojavila neka odstupanja ili problemi, ne bih morala da snosim glavnu odgovornost niti da patim i platim cenu, a imala bih koristi od oboje. Živeći sa ovom prepredenom, sebičnom i ogavnom iskvarenom naravi, obučavala sam se u ovoj dužnosti godinu dana bez značajnog napretka i sve do tog trenutka nisam mogla samostalno da radim. Zar nisam sebe povređivala? Sada kada se Sung Ping prebacivala, a ja morala da se osamostalim u poslu, to mi je bila Bogom dana prilika da vežbam, ali nisam shvatala Božju nameru niti umela da budem zahvalna. Neprestano sam mislila na svoje interese, osećala se uznemireno i zabrinuto. Nisam li sebe naprosto mučila? Istina je da svaki zadatak u Božjoj kući uključuje istina-načela i da izvršavanje bilo koje dužnosti zahteva privrženost istina-načelima i osećaj odgovornosti. Božje delo je pri kraju i različiti tipovi ljudi u crkvi se razotkrivaju jedan po jedan. Bog besedi istine u vezi sa raspoznavanjem kako bi nam pomogao da raspoznamo sve tipove ljudi koji pripadaju Sotoni, pa da crkvu možemo da očistitimo od različitih đavola i Sotona koji prekidaju i ometaju Božje delo, opskrbljujući Božji izabrani narod dobrim okruženjem kako bi stremio ka istini. Sad kad sam ja obavljala rad na pročišćavanju, imala sam odgovornost i obavezu da braću i sestre predvodim u traganju za istinom i u porastu raspoznavanja, kako bi iz crkve očistili one koji čine zlo i prekidaju i ometaju crkveni rad. Da se bojim preuzimanja odgovornost i da omanem u ispunjavanju svoje funkcije, zar ne bih bila beskorisna? Kako bi Bog mogao da spasi takvu osobu? Razmišljajući o tim stvarima, uvidela sam da više ne mogu da živim u ovakvom naopakom stanju, inače će to uticati na moju sposobnost da izvršavam svoje dužnosti u budućnosti.

Kasnije sam pročitala neke od Božjih reči: „Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Nedostaci čoveka tokom njegove službe postepeno se smanjuju stalnim sticanjem iskustva i stalnim procesom njegovog suda; oni ne sprečavaju niti utiču na čovekovu dužnost. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. Ako ljudi ne mogu da izraze ono što treba da izraze tokom službe ili da postignu ono što je svojstveno u njihovoj moći, i umesto toga otaljavaju posao, oni su izgubili funkciju koju stvoreno biće treba da ima. Takvi ljudi nazivaju se ’mediokritetima’; oni su beskorisni otpad. Kako se takvi ljudi uopšte mogu nazvati stvorenim bićima? Zar oni nisu iskvarena bića koja sijaju spolja, ali su trula iznutra? (…) Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo obavljanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Božje reči su veoma jasne: izvršavanje dužnosti nema nikakve veze sa primanjem blagoslova ili podnošenjem nesreće. To što je neko sposoban da izvršava dužnost pred Stvoriteljem sa neba je dato zvanje i odgovornost stvorenog bića i ne bi trebalo da podrazumeva bilo kakve uslove ili nagrade. Bog pred ljude nije postavio visoke zahteve. On samo traži da Mu posvetimo svoje srce i da uložimo trud i dovršimo ono za šta smo sposobni. Što se tiče bilo kakvih odstupanja, nedostataka ili izgovora koji se mogu pojaviti pri vršenju dužnosti, to je prilično normalna stvar. Bez istine, mi stvari ne možemo videti jasno, a i ispunjeni smo iskvarenim naravima, često se ponašamo u skladu sa Sotonskom naravi, pa neizbežno dolazi do odstupanja i grešaka u našim dužnostima. No, dokle god stremimo ka istini i dok pri vršenju dužnosti neprestano tragamo za istina-načelima kako bismo se rešili iskvarenih naravi, možemo postupno da smanjujemo broj odstupanja i prestupa, te ćemo biti sve bolji u vršenju svojih dužnosti. Božja kuća se nikada ne hvata za sitne greške ili prestupe da bi se razračunala s ljudima, već pruža maksimalan broj prilika za pokajanje. Samo oni koji uporno čine zlo i namerno prekidaju i ometaju crkveni rad treba da budu očišćeni iz crkve i uklonjeni. Zapravo, najdublje iskustvo sam imala u toj oblasti pročišćavanja crkve. Razmišljala sam o antihristima i zlim ljudima izopštenim iz crkve; niko nije uklonjen jer nije razumeo istina-načela ili zbog sitnih odstupanja i problema iskrslih pri vršenju dužnosti. Naprotiv, takvi ljudi su izbačeni jer su uporno činili zlo, jer su namerno kršili načela zarad lične dobiti, ugleda ili statusa, ozbiljno prekidali i uništavali Božje delo, odbijali da prihvate istinu i pokaju se. To je odlučeno po Božjoj pravednoj i svetoj suštini. Uvidela sam tolike činjenice, a i dalje nisam poznavala Božju pravednu narav, uobražavajući da je Božja kuća nalik neverničkom svetu, misleći da će odgovornost za svaku sitnicu pasti na moja pleća i dovesti do toga da budem razotkrivena i uklonjena. Nije li to bilo bogohuljenje?

Posle toga sam razmislila o stvarima i tragala: „Zašto stalno mislim na sopstvene interese i bojim se da preuzmem odgovornost u svojim dužnostima? Koja me to vrsta sotonske naravi kontroliše?” Tražeći, pročitala sam još Božjih reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Razmatrajući Božje reči, uvidela sam da su se sotonski otrovi poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Grom uvek u najviše drvo udara” duboko ukorenili u mom srcu. Živela sam vodeći se ovim sotonskim otrovima, a moja je priroda bila izuzetno sebična, ogavna, ljigava i lažljiva. Uvek sam mislila prvo na sopstvene interese, radila samo ono što mi je od koristi, a ono što mi nije bilo od koristi ili što bi me nateralo da snosim odgovornost ne bih radila. Kao kad sam prvi put preuzela rad na pročišćavanju, bojala sam se da ne izazovem odstupanja i da ne snosim odgovornost jer nisam dokučila načela, pa sam odbila da preuzmem breme, voljno sledeći Sung Ping kao njoj podređena, misleći da, u slučaju problema ili odstupanja, ja neću biti ta koja snosi glavnu odgovornost. Sad kad je Sung Ping trebalo da bude premeštena, trebalo je da ja preuzmem inicijativu i da ponesem ovo breme jer sam tako dugo bila u toj ulozi, ali sam se bojala da će mene smatrati odgovornom za svako odstupanje u radu, pa nisam bila spremna da preuzmem breme, već su me preplavila pomešana osećanja sputanosti. Živela sam vodeći se ovim sotonskim otrovima, konstantno pokušavajući da se poigravam sa Bogom. Spolja gledano, delovala sam pametno, stalno štiteći sopstvene interese, ali sam u stvarnosti odista bila glupa, jer sam izgubila mnoštvo prilika da zadobijem istinu, a moj život-ulazak je mnogo toga pretrpeo. Kad pomislim, nisam li u Boga verovala i sledila Ga tada u nadi da ću zadobiti istinu i da će me On spasti? A ipak sam u svojim dužnostima živela vodeći se svojom sebičnom, ogavnom, ljigavom i lažjivom sotonskom prirodom, nikada ne tragajući za istinom niti je primenjujući, a nisam bila ni jednog uma i srca sa Bogom. Kako bih na taj način mogla da zadobijem istinu i da od Boga budem spasena? Od tog trenutka više nisam mogla da živim vođena tim sotonskim otrovima. Morala sam da tragam za istinom, za Božjim namerama, i da dužnosti vršim u skladu s Njegovim zahtevima.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost. Ako ono što znaš i što razumeš ne izvršavaš, i ako ulažeš tek 50 ili 60 odsto svog truda, u tom slučaju nisi svim srcem i snagom u tome. Naprotiv, lukav si i zabušavaš. Jesu li pošteni ljudi koji svoje dužnosti tako obavljaju? Nikako nisu. Bog nema koristi od takvih ljigavih i lažljivih ljudi; oni moraju biti eliminisani. Za obavljanje dužnosti, Bog koristi samo poštene ljude. Čak i odani službenici moraju biti pošteni. Ljudi koji su večito površni i prepredeni i koji iznalaze načine da zabušavaju, svi su redom lažljivi, i svi su demoni. Niko od njih istinski ne veruje u Boga i svi će biti eliminisani” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kad sam pročitala Božje reči, shvatila sam Njegove zahteve. Bog se nada da se prema Njemu i svojim dužnostima možemo odnositi iskrenog srca, raditi sve što je u našoj moći ne misleći na lične interese niti spletkareći. Na taj način će Bog biti zadovoljan. Pomislila sam kako nisam bila jedina koja je izvršavala ovu dužnost, jer je bilo i novih sestara i starešina koji su sarađivali sa mnom, a ako bih sa njima više diskutovala o stvarima i za načelima tragala i ako nije sve po mome, mogla bih i da izbegnem probleme i odstupanja. Kada sam to uvidela, nisam se više brinula, već sam postala spremna da preuzmem posao i ispunim svoju odgovornost. Nakon odlaska Sung Ping, preuzela sam incijativu da negujem nove sestre, a pri sređivanju materijala, diskutovala bih sa sestrama o nejasnim pitanjima, što mi je omogućilo da stvari vidim precizniije i da izbegnem određena odstupanja i probleme. Nedugo zatim, starešine višeg ranga poslale su pismo zahtevajući istragu o postojanju lažnih starešina ili antihrista u crkvi, tražeći od nas da svakoj crkvi napišemo pismo da sprovede taj posao. Bila sam pomalo nervozna, brinući se da ću se, ako u pismu ne izrazim stvari jasno i ako jasno ne sledim načela, ako navedem braću i sestre na stranputicu i izazovem prekide i odstupanja u crkvenom radu, zasigurno smatrati odgovornom. Hoće li me onda smeniti? U tom trenutku sam uvidela da ponovo mislim na svoj interes, pa sam se Bogu pomolila u želji da se pobunim protiv sebe i da ne živim po svojoj iskvarenoj naravi. Potom sam komunicirala sa novim sestrama, zapisujući koje različite aspekte posla treba sprovesti, pa sam onda počela da pišem pismo. Kad sam to završila, pregledale smo ga i usavršile kako su starešine sugerisale i potom smo ga poslale. Tokom tog perioda, stalno sam pratila situaciju oko sprovođenja ovog posla i bez odlaganja komunicirala sa braćom i sestrama čim bih otkrila bilo kakve probleme ili odstupanja, na kraju identifikujući neke lažne starešine koje nisu radile stvaran posao i neke koje su uporno činile zlo i prekidale i ometale crkveni rad, pa smo to regulisali i pozabavili se njima.

Nakon što sam prošla kroz to, uvidela sam koliko je okruženje koje je Bog uredio bilo dobro. Bez ovog okruženja, uopšte ne bih spoznala svoje probleme te bih i dalje živela vodeći se svojom sebičnom i ogavnom sotonskom naravi, zadovoljila se time da samo budem podređena i ne bih stvarno napredovala. Moj stav prema dužnostima se sada donekle promenio, a sve je to proizvod Božjih reči!