Delo Svemogućeg Boga poslednjih dana prihvatio sam 1998. godine. Kasnije su me dobro znali zbog moje vere i postao sam ključna meta koju su policijske snage KPK-a nadzirale. Moja žena i ja smo 2016. godine napustili dom i iznajmili kuću na drugom mestu kako bismo izvršavali svoje dužnosti. Kasnije su mi braća i sestre iz mog rodnog grada rekli da me policija još uvek traži i da je podmitila jednog komšiju da me prijavi ako me vidi. Zbog toga smo bili veoma obazrivi kada bismo odlazili nekuda da izvršavamo svoje dužnosti, uvek na oprezu, uplašeni da smo pod prismotrom i da će nas uhapsiti.

Jedno jutro prvom polovinom 2023. godine, sestra Džang Ning mi je iznenada došla u kuću zabrinutog izraza lica i rekla da je njena sestra saradnica uhapšena i da je nekoliko druge braće i sestara iz crkve takođe uhapšeno. Policija je čak otišla do nekoliko kuća domaćina da ih ispita. Ona i sestra Liju Ming nisu imale kuda da odu i želele su da ostanu u mojoj kući neko vreme. Razmišljajući o tome kako ih traže i kako ne mogu da se vrate kući, odmah sam se složio. Ali dva dana kasnije, saznao sam da su obe izdali i da policija ima fotografiju Liju Ming i da je traži. Čuvši to, veoma sam se unervozio i imao sam osećaj da je Kina obavijena tamnim oblakom, da u njoj nema nijednog mesta koje je bezbedno. Isto tako nisam mogao, a da ne brinem i razmišljao sam: „Budući da i mene traži KPK, nije li isuviše opasno da ove dve sestre sada ostanu ovde sa mnom? Pogotovo Liju Ming; policija ima njenu fotografiju i aktivno prati njeno kretanje. Prošla je pored mnogih nadzornih kamera na putu do moje kuće i ako policija proverava snimke, brzo će ući u trag kuda se kreće i naći moju kuću. Onda ćemo i mi biti uhapšeni!” Isto tako sam razmišljao o tome kako imam visok krvni pritisak i srčane probleme dugo godina, pa sam se pitao: „Ako me na kraju uhapse i muče, hoću li biti u stanju to da podnesem? Ako ne mogu da podnesem patnju i izdam Boga, neće li moja vera biti uzaludna? A i u budućnosti ću završiti kažnjen.” Što sam više razmišljao o tome, to sam se više plašio i bio sam pod ogromnim pritiskom. U tom trenutku mi je jedna misao pala na pamet: „Da sam znao da će sve ovo biti tako opasno, ne bih se složio da pružim gostoprimstvo Džang Ning i Liju Ming. Na taj način bih manje rizikovao. Sada, kada je situacija ovako ozbiljna, što su duže ovde, to sam u većoj opasnosti.” Nakon što mi je to prošlo kroz glavu, kada bismo razgovarali, nagoveštavao bih da moja kuća nije bezbedna, sa namerom da Džan Ning i Liju Ming podstaknu starešine da pronađu drugu kuću domaćina za njih što je pre moguće. Svaki put kada bih rekao tako nešto, obe su izgledale bespomoćno. Nakon toga bih se osećao krivim, misleći da nije trebalo tako da se odnosim prema njima, pogotovo prema Liju Ming. Njeno zdravlje je već bilo slabo, a sad je i gone. Nedugo pre toga, njena majka je uhapšena i niko nije znao šta joj se dogodilo, a jednom sam je video kako sama plače u kuhinji. Bile su u velikoj opasnosti i nije trebalo da ih teram da odu, ali kada bih pomislio na sopstvenu bezbednost ipak sam se nadao da će uskoro otići.

Tokom okupljanja, pročitao sam odlomak Božje reči i on me je duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da uspostavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Iz Božjih reči sam video da Sotona pruža usluge Božjem delu i da bez Božjeg dopuštenja, on ne može ništa. Iako se velika crvena aždaja čini veoma divljom, i ona je u Božjim rukama. Da li je Liju Ming bila pod prismotrom i da li su je pratili kada je dolazila ovamo, kao i da li ću biti uhapšen, sve je to bilo pod Božjom kontrolom i Bog ima poslednju reč. Bez Božjeg dopuštenja, policija ne može da nas pronađe. Još nisam bio ni uhapšen, a bio sam tako bojažljiv i uplašen, pa sam čak pomišljao da odbijem da pružim gostoprimstvo tim dvema sestrama. To je pokazalo da uopšte nemam pravu veru u Boga. Kad su me zadesile stvari, Bog nije imao mesto u mom srcu. Zar sam ja zaista neko ko istinski veruje u Boga? Praktično sam bio bezvernik. Uvideo sam da je nakon toliko godina verovanja u Boga moj rast i dalje tako mali i mrzeo sam sebe jer nisam stremio ka istini. Kada su me snašle određene situacije, otkrile su koliko mi očajnički nedostaje istina-stvarnost.

Kada smo se kasnije okupili, pročitao sam neke od Božjih reči: „U zemlji velike crvene aždaje izvršio sam etapu dela koja je ljudskim bićima nepojmljiva i zbog koje se njišu na vetru, nakon čega se mnogi od njih tiho udaljavaju s vihorom. Uistinu, ovo je ’gumno’ koje nameravam da raščistim; za time čeznem, a takav je i Moj plan. Jer mnogo se zlikovaca tu ušunjalo dok sam Ja radio, ali Mi se ne žuri da ih oteram. Umesto toga, rasteraću ih kad za to dođe vreme. Tek posle toga ću biti izvor života, dopuštajući onima koji Me iskreno ljube da od Mene prime plod smokvinog stabla i miomiris ljiljana. U zemlji u kojoj Sotona privremeno obitava, zemlji prašine, više nema čistog zlata. Samo je pesak ostao. I zato, usled ovih okolnosti, Ja obavljam ovu etapu Svog dela” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prasak sedam gromova – proricanje da će se jevanđelje carstva proširiti na celu vaseljenu”). Iz Božjih reči sam video da Bog dopušta velikoj crvenoj aždaji da progoni i hapsi Božji izabrani narod, kako bi je eksploatisao sa svrhom da svakoga testira. S jedne strane, to je urađeno da se grupa ljudi usavrši, a sa druge, ona otkriva bezvernike i kukavice. U prošlosti sam često govorio da ću Božje namere uzimati u obzir i da sam spreman da se pokorim i budem odan Bogu. Takođe sam govorio da braća i sestre treba da vole jedni druge i da se međusobno pomažu, ali su činjenice otkrile da samo iznosim doktrine i parole, da u stvarnosti to ni najmanje ne činim. Džang Ning i Liju Ming su došle da borave u mojoj kući i isprva sam bio spreman da im budem domaćin. Ali kada sam kasnije video da je popriličan broj ljudi uhvaćen i čuo da su njih dve izdali i da policija traži Liju Ming, imao sam osećaj da pružati im gostoprimstvo nosi veoma veliki rizik i da bih, kada bih bio uhapšen, bio osuđen na tešku kaznu. Zarad sopstvene bezbednosti, nisam više želeo da im pružam gostoprimstvo. Ono što sam osećao u srcu i što mi je prešlo preko usana bilo je s namerom da ih nateram da odu što pre. Razmislio sam o sebi. I mene je tražila velika crvena aždaja i imao sam dom u koji nisam mogao da se vratim, a kada je moje telo trpelo bol i moje se srce mučilo, i sâm sam se nadao da će mi drugi pomoći. Sada je Bog pripremio pogodno mesto za mene, ali kada se sestre više nisu mogle vratiti kućama i nisu imale kuda da odu, zanemario sam njihovu bezbednost i konstantno sam želeo da ih oteram. Uvideo sam da nisam imao ni malo ljubavi za svoju braću i sestre. Džang Ning i Liju Ming su izvršavale važne dužnosti u crkvi, a ja u ovom kritičnom trenutku nisam razmatrao kako da zaštitim njihovu bezbednost ili sačuvam rad crkve. Kako sam uopšte imao odanost prema Bogu? Moja priroda je bila tako sebična i nedostajalo mi je ljudskosti! Tek tada sam shvatio da velika crvena aždaja služi Božjem delu i da bez takve vrste okolnosti, ne bih prepoznao svoje iskvarenosti. Nakon toga sam rešio da bih, čak i kada bih jednog dana zaista bio uhapšen, odlučno ostao postojan u svom svedočenju i da ne bih izdao Boga. Stoga sam diskutovao sa Džang Ning i Liju Ming o tome kako da uzvratimo i evakuišemo se ako policija dođe da pretraži kuću ili ako se dogode neke nepredviđene okolnosti. Zbog toga sam se manje plašio.

Nakon nekog vremena, Džang Ning i Liju Ming su se odselile. Moja mlađa sestra i njen muž su došli kod mene da me podsete da budem obazriv, rekavši da me policija goni, a uz to i da policija misli da sam starešina i da bih, kada bi me uhvatili, zasigurno bio osuđen. Bilo mi je teško i pitao sam se da li su me oni koji su bili uhapšeni i koji su tada izdali braću i sestre mene prepoznali i izdali. Zarad sigurnosti, sakrio sam sve bitne stvari u svojoj kući. Pomislio sam da bih, kada bi se nešto dogodilo, otišao iz grada i krio se neko vreme. Baš tada se Liju Ming iznenada vratila. Nije mogla da ostane u kući domaćina u koju je otišla jer je kuća bila pod prismotrom. Bio sam šokiran i razmišljao sam: „Liju Ming prate i kamere su posvuda. Sad kada se vratila nakon što se odselila, policija će lako naći gde boravi ako je pod nadzorom. Isprva je moja kuća bila relativno sigurna, ali ako policija koristi tragove sa snimaka nadzornih kamera kako bi došla do Liju Ming, zar to neće razotkriti moj dom?” Te večeri sam se molio Bogu: „Bože, Liju Ming se iznenada vratila. Brinem se da bih, ako je nadziru i prate, mogao da budem upleten i plašim se da ću biti uhapšen. Bože, molim te sačuvaj moje srce i usmeravaj me kako bih izvukao pouke iz ove okolnosti.” Nakon što sam se pomolio, osećao sam se nešto mirnije. Bio sam spreman da dopustim Liju Ming da za sada ostane u mojoj kući.

Nekoliko dana kasnije, saznao sam da njena majka zna gde mi je kuća. I njen rođak koji je bio vernik je znao da Liju Ming boravi u mojoj kući. Pomislio sam: „Niko se trenutno ne može pouzdati ni u koga. Ako uhvate ovog rođaka i on otkrije da je Liju Ming u mojoj kući, neću li biti u još većoj opasnosti?” Ponovo sam postao napet i razmišljao sam: „Bezbednost Liju Ming je izuzetno ugrožena. Trebalo je da je posavetujem kada je otišla pre nekoliko dana, da budući da odlazi, ne može da se vrati, pa sada ne bi bilo potrebe da se razmišlja o tim rizicima.” S tim na umu, zamolio sam je da piše starešinama i kaže im da požure i za nju pronađu kuću domaćina u koju će se preseliti. Ali dani su prolazili, a i dalje nije bilo naznaka da starešine dolaze da odvedu Liju Ming, pa sam postao uznemiren. Ona je bespomoćno rekla: „Čitavo crkveno okruženje je prilično strašno u ovom trenutku i teško je pronaći dom domaćina koji je pogodan.” Videvši tužan izraz Liju Ming, osećao sam kajanje i nisam mogao da se prisilim da je oteram. Kasnije su starešine procenile da ni moj dom nije siguran, pa su Liju Ming premestili u drugi.

Nakon toga sam počeo da se preispitujem i razmišljam, pitajući se koje sam pouke izvukao iz toga što sam pružio gostoprimstvo Džang Ning i Liju Ming u ta dva navrata. Gledajući unazad, ono što sam u oba navrata otkrio bio je kukavičluk u želji da zaštitim sebe; stalno sam pokušavao da izbegnem svoje dužnosti i nisam bio voljan da ugostim te sestre. Stoga sam potražio Božje reči koje su se ticale ovakvog stanja. Bog kaže: „Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Oni su antihristi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Kroz razotkrivanje Božjih reči uočio sam da su antihristi stvarno sebični i ogavni. Njihova jedina briga je da zaštite sebe i sopstvene interese i ni najmanje ne mare za to da zaštite rad crkve ili bezbednost svoje braće i sestara. Ponašao sam se baš kao antihrist, misleći samo na sebe u vreme nevolje i stavljajući svoje interese na prvo mesto, uopšte ne uzimajući u obzir bezbednost braće i sestara niti rad crkve. Džang Ning i Liju Ming su izvršavale dužnost koja je vezana za rad na tekstovima, što je bitan zadatak za crkvu. Sad kada se crkva suočavala sa hapšenjima širokih razmera, mnoge kuće domaćina više nisu mogle da pruže utočište. Moja iznajmljena kuća je bila prilično bezbednija, pa je u ovakvoj situaciji trebalo da budem počastvovan da ih primim kako bi imale mirno okruženje u kojem bi izvršavale svoju dužnost. Povrh toga, Liju Ming nije bila dobrog zdravlja, bila je veoma uznemirena jer joj je majka uhapšena, a pošto je i ona gonjena, nije imala gde da se vrati, pa je trebalo da je primim k sebi i vodim računa o njoj kako bi mogla da se oseća kao kod kuće i izvršava svoje dužnosti na miru. Međutim, ja sam razmišljao samo o tome da li bih mogao da budem uhapšen, da li bih mogao da ostanem postojan kada bih bio uhapšen i da li bih nakon toga mogao da imam dobro odredište, ali sa okolnostima u kojima su se one našle ili sa onim što su osećale nisam saosećao. Kako bih sačuvao sopstvenu bezbednost, čak sam indirektno pokušao da ih oteram. Uzimao sam u obzir samo sopstvene interese, misleći da je jedino važno da budem bezbedan. Uvideo sam da sam isti kao oni antihristi koje je Bog razotkrio, sebičan, ogavan i da mi nedostaje ljudskosti. Pomislio sam na braću i sestre u crkvi, od kojih neki, u opasnim situacijama, primaju braću i sestre koji su gonjeni. Oni su spremni da preuzmu rizik na sebe kako bi zaštitili svoju braću i sestre, ni najmanje se ne žaleći. Neki se čak bave saniranjem posledica uprkos velikoj opasnosti, prenose knjige Božjih reči ne uzimajući u obzir ličnu bezbednost, a neki istupaju kako bi zaštitili svoju braću i sestre kada budu uhapšeni i progonjeni. Ima mnogo takvih primera. Ovi ljudi umeju da se oslone na Boga kako bi se pobunili protiv svog tela, čuvali crkveni rad, štitili svoju braću i sestre i pokazali svoju odanost da udovolje Bogu. U poređenju s njima, zaista sam podbacio. Takođe sam razmišljao o tim Judama koji su prodali informaciju o crkvenim sredstvima i svojoj braći i sestrama nakon što su uhapšeni. Učinili su tako zbog svoje krajnje sebične prirode i zato što su se bojali smrti i želeli da sačuvaju svoje živote. Kada im je velika crvena aždaja pretila, zastrašivala ih i mučila, nisu bili spremni da dozvole da im telo pati, pa su je sledili, izdajući Boga, huleći na Njega i vređajući Božju narav. I ja sam bio tako sebičan i kada bi me velika crvena aždaja uhapsila, takođe bih se našao u opasnosti da izdam Boga! Morao sam brzo da potražim istinu kako bih rešio svoje stanje.

U svom traganju, razmišljao sam i o sebi, pitajući se: „Zašto se stalno bojim da budem uhapšen?” Zapravo, to je bilo zato jer sam se bojao da kada umrem, neću imati dobar ishod niti odredište. Pročitao sam ove Božje reči: „Ko među celim ljudskim rodom nije zbrinut u očima Svemogućeg? Ko ne živi usred predodređenja Svemogućeg? Da li se čovekov život i smrt odvijaju po njegovom sopstvenom izboru? Upravlja li čovek sopstvenom sudbinom? Mnogi ljudi vape za smrću, ali je ona daleko od njih; mnogi ljudi žele da budu od onih koji su u životu snažni i plaše se smrti, a opet, bez njihovog znanja, približava im se dan smrti, uranjajući ih u ponor smrti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 11. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Propagirali su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Kada pominjemo tu temu, vi se stavljate u njihov položaj, pa je li vam onda srce tužno i da li osećate skrivenu bol? Mislite: ’Ti ljudi su obavili svoju dužnost da šire Božje jevanđelje i treba ih smatrati dobrim ljudima, pa kako je onda mogao da ih zadesi takav kraj i takav ishod?’ Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio proces njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Iz Božjih reči sam video da su život i smrt svakog od nas u Božjim rukama i da je to kako će i kada neko umreti Bog već predodredio. Postoji mnogo načina da neko umre, ali vrednost i značaj tih smrti veoma variraju, pa su i konačni ishodi i konačna odredišta različiti. Baš kao i učenici Gospoda Isusa koji su prepoznali da je Gospod Isus ovaploćeni Bog; oni su bili u stanju da ostanu odani Bogu do kraja, žrtvuju svoje živote kako bi ostali postojani u svom svedočenju za Njega. I mnogi sveci su kroz vekove bili mučeni zbog propagiranja Gospodnjeg jevanđelja. Njihove smrti su bile vredne i značajne. Iako su im tela umrla na različite načine, njihove duše nisu umrle. U poslednjim danima, mi verujemo u Boga i izvršavamo svoje dužnosti u ovoj ateističkoj zemlji i neizbežno ćemo se suočiti sa progonstvom i nevoljama. Trebalo bi i da sledimo primer svetaca iz prošlosti i da imamo odlučnost da sledimo Boga čak i do smrti. Ali u ovoj situaciji koju je Bog orkestrirao, ja sam razmišljao samo o tome kako da pobegnem i sebe zaštitim. Nisam imao veru u Boga niti odanost prema Njemu, a nisam imao ni ljubavi za svoju braću i sestre. Iako je moje telo bilo živo, nisam primenjivao istinu niti sam imao neko istinsko svedočenje, pa uopšte nisam dobio Božje odobravanje. Kada ne bih stremio ka istini, pokajao se i promenio, zasigurno bih bio uklonjen.

Kasnije sam pročitao dva odlomka iz Božjih reči i našao put primene. Svemogući Bog kaže: „Da bi svedočio o Bogu i da bi osramotio veliku crvenu aždaju, čovek mora da se drži nekog načela i mora da ispuni sledeći uslov: mora svim srcem voleti Boga i zakoračiti u Njegove reči. Ako ne zakoračiš u Božje reči, ni na koji način nećeš moći da osramotiš Sotonu. Tokom svog životnog razvoja, ti ustaješ protiv velike crvene aždaje i nanosiš joj krajnje poniženje; jedino se tako velika crvena aždaja može uistinu osramotiti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bogu mogu da služe samo oni koji poznaju današnje Božje delo”). „Kad ljudi odaberu da istinu sprovode u delo po cenu gubitka svojih interesa, tada stiču Božje spasenje i večni život. Takvi ljudi su najpametniji. Kad ljudi odustanu od istine zarad sopstvenih interesa, onda gube život i Božje spasenje; takvi su ljudi najnerazumniji. Ono što čovek odabere – da li sopstvene interese ili istinu – neverovatno mnogo toga o njemu otkriva. Onaj koji voli istinu odabraće istinu; odabraće da se pokori Bogu i da Ga sledi. Takvi ljudi bi se radije odrekli sopstvenih interesa i tragali za istinom. Nezavisno od toga koliko treba da trpe, odlučni su i nepokolebljivi u svom svedočenju kako bi udovoljili Bogu. To je osnovni put ka primeni istine i ulasku u istina-stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). Iz Božjih reči sam shvatio da kada se suočim sa strašnim okolnostima moram da se bunim protiv svog tela i po strani ostavim lične interese. Čak i ako moji lični interesi budu ugroženi ili pretrpe gubitke, moram i dalje da podržavam crkveni rad i da zaštitim bezbednost svoje braće i sestara. Ubrzo nakon što je Liju Ming otišla, nekoliko braće i sestara bi često dolazilo u moju kuću u skladu sa potrebama svoje dužnosti. Jedan od braće je čak ranije bio hapšen. Pomislio sam u sebi: „Policija je često na terenu i kolima patrolira ulicama; već ima ovog brata u evidenciji, a puno je nadzornih kamera na putu do moje kuće. Ako policija vrši nadzor, zasigurno ću biti uhapšen pre ili kasnije.” Opet sam bio pomalo bojažljiv i razmišljao sam da braći i sestrama kažem da ne dolaze u moju kuću toliko često. Ali onda sam pomislio na to da oni tu dolaze zbog potreba svojih dužnosti i da bi ih, kada bih to rekao, to definitivno sputalo. Prisetio sam se svog prethodnog iskustva kada sam bio domaćin dvema sestrama i znao sam da ovog puta ne mogu da uzmem u obzir samo sopstvene interese. Verovao sam da je sve u Božjim rukama i trebalo je da prioritet dam crkvenom radu. Stoga sam se pomolio Bogu, sve Mu poverio i više se nisam osećao tako sputanim.

Razmišljajući o svojim iskustvima tokom ovog perioda, uvideo sam da je moja priroda zaista sebična i da je moja vera u Boga isuviše slaba. Iako sam verovao u Boga dugo godina, nisam na pravi način shvatao Božju svemoć i suverenost, niti ijednu istina-stvarnost. Ovo iskustvo pružanja gostoprimstva braći i sestrama me je razotkrilo, a predstavljalo je i Božje spasenje za mene, pokazalo mi je moju iskvarenost i nedostatke i podstaklo me da stremim ka istini. Zahvalan sam Bogu iz dubine svog srca!