Godine 2021. obavljala sam dužnost starešine u crkvi. U to vreme, sestra Li Hua mi je bila saradnica. Ja sam prvenstveno bila odgovorna za rad na jevanđelju, dok je Li Hua bila odgovorna za rad na čišćenju crkve. Sarađivale smo na drugim zadacima. Jednog dana sam primila pismo od sestre u kojem nas obaveštava da Fang Sija nije postigla nikakav napredak u organizovanju materijala za čišćenje i da to usporava napredovanje posla. U pismu je zatraženo da procenimo da li ona treba da bude premeštena na drugu dužnost. Znala sam da Fang Sija nije baš dobrog kova i da je organizovanje materijala za čišćenje prilično naporan posao za nju, tako da ju je trebalo premestiti na drugu dužnost. Ali, onda sam pomislila da je posao čišćenja odgovornost Li Hua. Kad bi bilo problema s tim, ona bi trebalo da ih razreši svojom besedom. Rad na jevanđelju za koji sam ja bila odgovorna je uključivao mnogo stvari i sadržao je mnogo problema. Više starešine su me čak ranije orezale jer nisam sprovela neke poslove. Kad ne bih ispratila ove poslove i brzo ih sprovela, možda bi me ponovo orezali. Smatrala sam da je važnije da uložim svoje vreme i energiju u rad na jevanđelju. Ta dva dana, Li Hua je bila odsutna iz kuće našeg domaćina radi nekog posla, pa sam zamolila drugu sestru da joj prenese poruku da, nakon što se vrati, treba brzo da shvati šta se dešava sa Fang Sijom i da je blagovremeno premesti na drugu dužnost. Nakon toga sam bila zauzeta poslom za koji sam odgovorna. Nešto kasnije, druga sestra je prijavila probleme sa Fang Sijom, rekavši da ona ne nosi teret u obavljanju svoje dužnosti, a kada sestre ukažu na njene probleme, ona to ne prihvata, čak i razotkriva naprasitost. Svi su se osećali pomalo sputani zbog nje. Pomislila sam: „Da li je moguće da Li Hua nije učinila ništa da shvati šta se desilo prošli put? Zašto Fang Sija još uvek nije smenjena? Ona je izazvala prekidanja i ometanja među našom braćom i sestrama i moramo je hitno smeniti.” U to vreme, Li Hua nije mogla da izađe u javnost i obavi svoju dužnost zbog rizika po svoju bezbednost. Da bismo to nadomestili, izabrali smo drugog starešinu, Ding Jen, da dođe i preuzme posao za koji je Li Hua bila odgovorna. Pomislila sam: „Ding Jen je ranije radila na čišćenju i bolja je u raspoznavanju ljudi od mene. Pobrinuću se da Ding Jen smeni Fang Siju.” Nisam mogla ni da pretpostavim da će Ding Jen, kada se vratila posle okupljanja, reći: „Bila sam zabrinuta da bi Fang Siju mogla da ima loše mišljenje o meni kad bih je smenila pri prvom susretu, pa zato to nisam uradila.” U to vreme, sve o čemu sam razmišljala je bilo to da je rad na čišćenju odgovornost Ding Jen i, kad ona ne bi smenila Fang Siju, to bi značilo da nije uspela da ispuni svoju odgovornost i to ne bi bio moj problem, tako da se nisam mešala u tu stvar. Kasnije su više starešine saznale za tu stvar i dogovorile se da neko brzo smeni Fang Siju. Poslale su nam i pismo u kojem su nas pitale zašto nismo pravovremeno smenili i premestili nepodobne ljude i tražile su da napišemo svoja razmišljanja i razumevanja o tome. U to vreme nisam imala ni malo razumevanja o sebi. Smatrala sam da taj posao nije u mojoj nadležnosti, a kad bi neko trebalo da odgovara, to ne bi trebalo da budem ja. Li Hua i Ding Jen su bile te koje nisu uspele da brzo smene Fang Siju. Više starešine su videle da se prepirem i izbegavam svoje odgovornosti i da nemam ni malo razumevanja o sebi. Štaviše, imala sam nadmenu narav i nisam prihvatala orezivanje i vođstvo svoje braće i sestara. Nisam izvršavala svoju dužnost u skladu sa načelima i nanela sam štetu radu Božje kuće, kao i život-ulasku svoje braće i sestara. Stoga su me smenili.

Tokom svojih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči koji je bio veoma relevantan za moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Kako se ispoljava sebičnost i podlost antihrista? Potrudiće se da urade ili kažu sve što je potrebno i voljno će podneti svaku patnju ako će to doprineti njihovom statusu ili reputaciji. Ali zato potpuno ignorišu rad koji je uredila Božja kuća i rad koji doprinosi rastu života Božjeg izabranog naroda. Čak i kada zli ljudi prekidaju, ometaju i čine svakakve vrste zla, čime ozbiljno utiču na rad crkve, oni ostaju ravnodušni i nezainteresovani, kao da to nema nikakve veze sa njima. A ako neko otkrije i prijavi da je neka zla osoba počinila zla dela, oni kažu da nisu ništa videli i prave se ludi. Ali zato pocrvene od besa ako neko njih prijavi i razotkrije da oni ne obavljaju stvarni posao, već samo teže slavi, dobitku i statusu. Hitno sazivaju sastanke da bi razgovarali o tome kako da odgovore i sprovode istrage da bi saznali ko je radio iza njihovih leđa, ko je bio predvodnik i ko je učestvovao u tome. Neće jesti ni spavati dok god ne isteraju stvari na videlo i dok problem ne bude potpuno rešen – čak će biti srećni jedino kada smaknu sve one koji su ih prijavili. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Da li oni učestvuju u radu crkve? Prosto i jednostavno rečeno, oni postupaju zarad sopstvene moći i statusa. Sami vode svoje poslove. Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kada im je problem ispred nosa, rešavaju ga samo površno. Tek kada ih Višnji oreže i naredi im da reše problem, oni nevoljno urade malo stvarnog posla kako bi Višnji imao šta da vidi, ali će ubrzo zatim nastaviti sa svojim poslom. A kada su u pitanju rad crkve i važne stvari iz šireg konteksta, oni ne pokazuju interesovanje, već te stvari zanemaruju. Oni ignorišu probleme koje otkriju, a kada ih upitaju o problemima, daju površne odgovore ili zamuckuju i oklevaju, te ih rešavaju veoma nevoljno. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Bog otkriva da su antihristi strašno sebični i podli. Spremni su da naporno rade, izdrže teškoće i plate cenu samo za nešto što može učiniti da oni izgledaju dobro i da zadobiju poštovanje drugih. Njih uopšte ne zanima crkveni rad i teškoće braće i sestara i prema svemu tome se odnose površno. Potpuno su nezainteresovani čak i kada znaju da neko izaziva prekidanja i ometanja. Narav koju sam otkrila je bila ista kao kod antihrista. Bila sam svesna da Fang Sija ne postiže rezultate u svojim dužnostima i da je treba brzo premestiti na drugu dužnost, ali sam smatrala da je posao čišćenja odgovornost Li Hua i da ona treba da reši sve probleme. Mislila sam da, čak i kad bih potrošila vreme u pokušaju da rešim te probleme, to ne bi pomoglo da izgledam dobro i bilo bi gubljenje vremena. Dakle, postupila sam neodgovorno i zanemarila sam to pitanje. Kasnije, Li Hua nije mogla da obavlja svoje dužnosti. Ding Jen je bila upravo izabrana za starešinu i trebalo je da odem sa njom i smenim Fang Siju. Ali, ja sam samo kratko razgovarala o tome sa njom. Posle sam čula kako je rekla da ima nekih sumnji i da zato nije smenila Fang Siju, ali ipak nisam rešila tu stvar na vreme. Bila sam površna prema crkvenom radu i nisam se odnosila savesno prema njemu. Kada su više starešine došle da me orežu, ne samo da nisam razmišljala o sebi, već sam i pokušala da prebacim odgovornost na druge, rekavši da sestre koje rade sa mnom nisu blagovremeno smenile Fang Siju. Na taj način sam pokušala da operem ruke od te stvari. Da više starešine nisu odmah smenile Fang Siju, neizvesno je koliko bi dugo ona ometala tim i koliko bi štete nanela radu na čišćenju i životima braće i sestara. Bila sam starešina više od dve godine i dokučila sam nekoliko načela. Trebalo je da pokažem više brige i da ispunim svoje obaveze kako bih zaštitila različit crkveni rad. Kada sam videla da neko prekida i ometa crkveni rad, trebalo je odmah da ga zaustavim i obuzdam. One koji nisu podobni trebalo je blagovremeno premestiti ili ih smeniti. Kad ne bih mogla jasno da sagledam stvari, trebalo bi da tragam i konsultujem se sa svojim saradnicima. Tako se ispunjavaju svoje obaveze. Ali, zbog težnje za ugledom i statusom i da bih zadobila poštovanje viših starešina, bavila sam se samo poslom koji je spadao u moje primarne odgovornosti, a kada sam videla da se pojavljuju problemi u drugim oblastima rada, nisam obraćala pažnju na njih. Zaista nisam imala nimalo ljudskosti! Bila sam krajnje sebična! Da me više starešine nisu razotkrili, orezali i smenili, još uvek ne bih znala da razmišljam o sebi. Ne bih razumela koliko me je Sotona duboko iskvario niti koliko je podao i odvratan način na koji sam živela. Kada sam to shvatila, osetila sam duboko žaljenje i samoprekor. U isto vreme, pomolila sam se Bogu sa zahvalnošću u srcu: „Dragi Bože, to što sam smenjena je tvoja pravičnost. Nisi se prema meni ponašao u skladu sa mojim prekršajima, čak si mi dao priliku da se pokajem, kako bih mogla da razmislim i razumem sebe. To su Tvoja ljubav i spasenje. Dragi Bože, vodi me da razumem sebe u ovoj stvari i da se iskreno pokajem.”

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „U Božjoj kući, među onima koji tragaju za istinom nema nikakvih podela, već su svi ujedinjeni pred Bogom. Svi oni rade na zajedničkom cilju: obavljaju svoje dužnosti, izvršavaju sve poslove koji su im povereni, postupaju u skladu sa istina-načelima, rade onako kako Bog zahteva i udovoljavaju Njegovim namerama. Ukoliko tvoj cilj nije usmeren ka tome, već ka tvojoj vlastitoj dobrobiti i zadovoljenju tvojih sebičnih želja, onda je to otkrivenje tvoje iskvarene sotonske naravi. U Božjoj kući, sve dužnosti se obavljaju u skladu sa istina-načelima, dok postupcima nevernika rukovode njihove sotonske naravi. Radi se o dva veoma različita puta. Nevernici gaje svoje vlastite spletke, svako od njih ima svoje ciljeve i planove, i svako živi isključivo zarad sopstvenog interesa. Upravo zbog toga se svi oni jagme oko vlastite koristi i nisu voljni da se odreknu ni mrvice od onog što su zadobili. Oni nisu ujedinjeni, već su podeljeni, zbog toga što ne teže zajedničkom cilju. U pozadini svega što čine stoji jedna te ista namera i priroda. Svi oni teže vlastitoj dobrobiti. Njihovim postupcima ne upravlja nikakva istina; ono što nad njima vlada i što njima upravlja jeste njihova iskvarena sotonska narav. Njima upravlja vlastita iskvarena sotonska narav i oni povodom toga ne mogu ništa da učine, te stoga sve dublje i dublje padaju u greh. Ako se, u Božjoj kući, načela, metode, motivi i polazišta vaših postupaka nimalo ne razlikuju od neverničkih, ako se iskvarena sotonska narav i sa vama poigrava, upravlja i manipuliše, te ako se polazište vaših aktivnosti nalazi u vašim ličnim interesima, ugledu, ponosu i statusu, onda se način na koji vršite svoju dužnost neće nimalo razlikovati od načina na koji nevernici obavljaju svoje poslove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam da, iako sam verovala u Boga, sledila Ga i obavljala dužnosti u crkvi, moje misli i gledišta se nisu promenili. Još uvek sam živela oslanjajući se na sotonske otrove poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Živela sam u sebičnoj i podloj iskvarenoj naravi, vodeći računa samo o samo sopstvenom ugledu i statusu. Kada sam saznala da Fang Sija ne postiže nikakve rezultate u obavljanju svoje dužnosti i da pritom ometa drugu braću i sestre i sprečava rad na čišćenju, bila sam svesna da je treba odmah smeniti i zameniti odgovarajućom osobom. Međutim, mislila sam samo na posao za koji sam ja odgovorna i stremila sam samo ka sopstvenom ugledu i statusu. Mislila sam da će drugi ljudi preuzeti zasluge ako se taj problem reši i da ja neću imati priliku da se nađem u centru pažnje. Stoga nisam obraćala pažnju na to. Nisam razmišljala o veličini štete koja će bila učinjena crkvenom radu crkve i životima moje braće i sestara ako se ovaj problem ne reši. Iako je posao čišćenja uglavnom bio odgovornost moje saradnice, to nije značilo da ne moram da se bavim tim poslom. Kao starešina, ako se pojavi problem u bilo kom zadatku, trebalo bi da se uključim i da, zajedno sa svojim saradnicima, razgovaram o njemu, tragam za nečelima i rešim ga. To je moja odgovornost i opis mog posla. Međutim, ja sam živela samo za svoj ugled i status. Bila sam sebična i podla, nisam štitila interese crkve niti sam uzimala u obzir celokupni rad. Nisam pristupila crkvenom radu kao deo tima. Nevernici u svom radu gaje sopstvene planove i sve što rade je radi njih samih. Način na koji sam sada radila se apsolutno nije razlikovao od načina na koji rade nevernici.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči u video-zapisu iskustvenog svedočenja: „Bog je toliko uradio na izražavanju istine i spasenju ljudi i u to je uložio mukotrpan rad. Bog taj najpravedniji cilj vrlo ozbiljno shvata; sav Njegov mukotrpni rad bio je usmeren ka tim ljudima koje On želi da spase, i sva Svoja očekivanja položio je u te ljude, pa će se i svi konačni rezultati i slava koju On želi da dobije od Svog plana upravljanja za period od 6000 godina – ostvariti na tim ljudima. Ako neko uđe u suparništvo s Bogom, pa se protivi tom cilju, ometa ga ili uništi njegov rezultat, hoće li mu Bog oprostiti? (Neće.) Zar ne vređa to Božju narav? Ako stalno govoriš da slediš Boga, stremiš ka spasenju, prihvataš Božje ispitivanje i vođstvo, prihvataš Božji sud i grdnju i pokoravaš im se, ali dok izgovaraš te reči, ipak prekidaš, ometaš i uništavaš razne vrste crkvenog rada, pa zbog tvog prekidanja, ometanja i uništavanja, zbog tvog nemara ili zanemarivanja dužnosti, ili zbog tvojih sebičnih želja i stremljenja ka sopstvenim interesima, bude naneta šteta interesima Božje kuće, crkve i čitavom nizu drugih aspekata, do te mere da je rad Božje kuće ozbiljno ometen i uništen, kako da Bog onda proceni tvoj ishod u tvojoj knjizi života? Kako da budeš okarakterisan? Da budemo pošteni, treba da budeš kažnjen. To se zove dobiti zasluženu kaznu. Šta sada razumete? Kakvi su ljudski interesi? (Oni su rđavi.) Ljudski interesi su u stvari sve ljudske ekstravagantne želje. Da kažemo to bez uvijanja, svi ti interesi su iskušenja, laži i mamac, koje Sotona koristi da ljude iskušava. Stremljenje ka slavi, dobiti i statusu i stremljenje ka svojim interesima – to je saradnja sa Sotonom u zlodelima i suprotstavljanje Bogu. Kako bi onemogućio Božje delo, Sotona stvara razna okruženja da bi ljude iskušavao, ometao i navodio na stranputicu, da bi ih sprečio da slede Boga i da Mu se pokore. Oni, umesto toga, sarađuju sa Sotonom i slede ga, namerno se dižu da ometaju i uništavaju Božje delo. Ma koliko Bog u zajedništvu razgovarao o istini, oni nikako da se opamete. Ma koliko ih Bog orezivao, oni i dalje ne prihvataju istinu. Uopšte se ne pokoravaju Bogu, već insistiraju da sve bude po njihovom i da rade šta im padne na pamet. Stoga prekidaju i uništavaju crkveni rad, ozbiljno utiču na napredak raznoraznog crkvenog rada i prouzrokuju ogromnu štetu život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Taj greh je preveliki i Bog će takve ljude sigurno kazniti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je Bog uložio sav svoj mukotrpni napor u spasenje čovečanstva. Bog ne želi da vidi da Njegovo delo trpi bilo kakvo ometanje ili štetu. Bog se gnuša i mrzi sve ljude koji ometaju i oštećuju Božje delo i protive se Bogu. Takve ljude treba kazniti. Bog voli one koji streme ka istini, pokoravaju Mu se i pokazuju odanost Bogu. Bog se nada da možemo ispuniti svoju odgovornost da zaštitimo crkveni rad. Razmišljala sam o tome kako, dok sam bila starešina, nisam bila u stanju da ispunim svoju odgovornost i odmah smenim Fang Siju, odlažući tako rad na čišćenju. Postala sam neko ko prekida i ometa crkveni rad, koga se Bog gnuša i mrzi. Kada sam to shvatila, uplašila sam se i došla sam pred Boga da mu se pomolim: „Dragi Bože, ja sam potpuno sebična. Nemam ljudskost. Ja samo stremim ka ugledu i statusu i ne štitim interese Božje kuće. Uradila sam stvari koje se bune protiv Tebe i koje Ti se opiru. Nedostojna sam Tvog spasenja. Dragi Bože, spremna sam da se pokajem. Vodi me da pronađem put primene.”

Pročitala sam još Božjih reči: „Ako si starešina, onda bez obzira na to za koliko zadataka si odgovoran, tvoja je odgovornost da stalno postavljaš pitanja i raspituješ se o njima, da istovremeno proveravaš i rešavaš probleme čim se pojave. To je tvoj posao. Tako da, bez obzira da li si regionalni, okružni ili crkveni starešina, ili bilo koji vođa tima ili nadzornik, kada se jednom upoznaš sa obimom svojih odgovornosti, moraš često da se preispituješ da li radiš stvaran posao, da li si ispunio odgovornosti koje treba da ispuni starešina ili delatnik, kao i koje zadatke – od nekoliko njih koji su ti povereni – nisi uradio, koje ne želiš da uradiš, koji su dali loše rezultate i čija načela nisi uspeo da dokučiš. Sve su to stvari koje treba često da preispituješ. Istovremeno, moraš da naučiš da razgovaraš u zajedništvu i da postavljaš pitanja drugim ljudima i moraš da naučiš kako da u Božjim rečima i u radnim aranžmanima prepoznaš plan, načela i put primene. Prema svakom radnom aranžmanu, bilo da se odnosi na administraciju, osoblje ili crkveni život, ili na bilo koju vrstu stručnog rada, ako se dotiče odgovornosti starešina i delatnika, onda je to odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune, a u okviru nadležnosti i odgovornosti starešina i delatnika – to su zadaci kojima treba da se baviš. Naravno, prioritete treba odrediti na osnovu situacije; nijedan posao ne sme da kasni. Neke starešine i delatnici kažu: ’Nemam tri glave i šest ruku. U radnom aranžmanu ima tako mnogo zadataka; nikako neću moći sa svim da izađem na kraj ako sam zadužen za sve njih.’ Ako postoje neki zadaci u koje ti lično ne možeš da se uključiš, da li si se onda postarao da ih neko drugi obavi? Da li si, nakon što si to organizovao, pratio i raspitivao se? Da li si proverio njihov rad? Svakako si imao vremena da se raspitaš i da obaviš proveru, zar ne? Sigurno jesi!” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (10)”). „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz Božjih reči sam videla da su svi zadaci Božje kuće veoma važni i da svaki od njih potpada pod odgovornost starešina i delatnika koji treba da ih nadgledaju i prate. Podela zadataka je samo neophodan deo posla, kako bi se obezbedilo da se radom postignu još bolji rezultati. Međutim, smatrala sam da podela zadataka znači da nemam odgovornost za ostale zadatke. Smatrala sam da, ako se u poslu pojave problemi koji su odgovornost određene osobe, ta osoba bi trebalo da ode i to reši, kao i da preuzme odgovornost za to. Ovo gledište je netačno i nije u skladu sa Božjim zahtevima prema starešinama i delatnicima. Starešine su odgovorne za celokupan posao, a posao čišćenja je takođe spadao u delokrug mog posla. Kad bi bilo problema sa tim, morala bih da ispunim svoju odgovornost: morala sam da razgovaram i rešavam probleme zajedno sa svojim saradnicima. Ujedno sam shvatila da pri obavljanju svoje dužnosti moram da dam prioritet interesima Božje kuće i da uzmem u obzir celokupan rad. Nisam mogla da dozvolim da moji lični dobici i gubici utiču na rad Božje kuće i odlažu život-ulazak moje braće i sestara. U budućnosti moram da postupam u skladu sa Božjim rečima. Bez obzira na to koji zadatak obavljam, uvek moram da ispunjavam svoje obaveze. Ne mogu više da uzimam u obzir svoje lične interese.

Kasnije sam bila odgovorna za zalivanje pridošlica. Moja saradnica, sestra Jang Li, morala je da ode negde drugde na neko vreme da nešto završi. Pre nego što je otišla, predala mi je sve pridošlice koje je zalivala. Pomislila sam: „Neki od pridošlica koje zalivam nisu u dobrom stanju. Moram da rešim njihove probleme. Gde da nađem vremena da zalivam pridošlice za koje si ti odgovorna? Ako to bude smetalo mojoj dužnosti, šta će starešine misliti o meni? Hoće li reći da ne nosim teret i da ne obavljam stvaran posao?” Kada sam ovako razmišljala, shvatila sam da je moje stanje pogrešno. Ponovo sam uzimala u obzir svoje interese i radila zarad svog ugleda i statusa. Setila sam se Božjih reči: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Morala sam da štitim interese Božje kuće. Nisam više mogla da uzimam u obzir sopstveni ugled i status. Pridošlice koje mi je predala Jang Li još nisu pustili čvrste korene na pravi način. KPK je svuda hapsila i progonila hrišćane i širila neosnovane glasine da bi diskreditovala Crkvu Svemogućeg Boga. Kad pridošlice ne bi razumele istinu, onda bi Sotona mogao da ih navede na stranputicu i zarobi ih u bilo kom trenutku. Sada mi je Jang Li predala ove pridošlice, pa je bila moja odgovornost da ih zalivam i podržim. Kada bih uzrokovala da se ove pridošlice povuku i prestanu da veruju zato što sam sebična, podla i neodgovorna, onda bi se nad mojom savešću nadvila optužba. Nisam mogla više da živim oslanjajući se na svoju sebičnu i podlu iskvarenu narav. Bez obzira na to čiju odgovornost predstavljaju te pridošlice, morala sam dobro da ih zalivam kako bi što pre pustili čvrste korene. Stoga sam se opremila istinom, a sve pridošlice sam zalivala i podržavala u skladu sa njihovim predstavama i problemima. Kada sam postupala na ovaj način, srce mi je bilo mirno i opušteno.

Nakon ovih iskustava, duboko sam shvatila da kada ljudi žive u sebičnoj i podloj iskvarenoj naravi i obraćaju pažnju samo na stremljenje ka ugledu i statusu, iako možda jedno vreme uživaju prestiž, oni iza sebe ostavljaju prestupe kada ne ispunjavaju svoje obaveze i njihova srca gore u mukama. Ali, kada napustite lične interese i postupate i ulazite u skladu sa Božjim rečima, vaše srce je mirno i opušteno. Hvala Ti, Bože, što si me doveo do ovih razumevanja i dobitaka!