Jednog dana u junu 2004. godine, oko pola dva popodne, dok sam dremala sa još dve sestre, iznenada je upalo desetak policajaca. Naredili su nam da čučnemo u ćošak i ne pokazujući nikakvu identifikaciju, počeli su da pretražuju kuću. Pretražili su svaki kutak, i na kraju su pronašli komplet CD-ova, knjige Božjih reči, mobilni telefon, i priznanicu za prilog od 200.000 juana. Posle toga nas je policija odvela u okružni Biro za javnu bezbednost. Tiho sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da mi da veru i snagu, i da mi pomogne da budem postojana u svom svedočenju, da ne budem Juda i da Ga ne izdam. Policajac me je zatim ispitivao, tražio da mu kažem kako se zovem i gde živim. Nisam rekla ni reč, te je on nasrnuo na mene, uhvatio me za kosu i lupio mi sedam ili osam snažnih šamara. Prosiktao je: „Misliš da možeš da ćutiš, a? Progovorićeš ti meni!” Udario me je tako jako da mi se u glavi zavrtelo i lice mi je zabridelo. Onda mi je drugi policajac naredio da stanem sa nosem prislonjenim uza zid a da telo držim udaljeno od zida dok ruke držim podignute sa strane u visini ramena. Stajala sam tako više od sat vremena, preznojavajući se od iscrpljenosti; leđa su me bolela kao da će svakog časa pući, a ruke su mi bile tako bolne i teške da sam to jedva mogla da izdržim.

Iste večeri policija me je odvela u njihov pansion i mučila me iste te noći ne bi li iz mene izvukli priznanje. Naterali su me da sednem na betonski pod sa ispruženim nogama, s rukama ispruženim pravo napred u širini ramena, očiju uprtih napred, i nije mi bilo dozvoljeno da spustim pogled. Nije mi bilo dozvoljeno da savijam ruke, a trup je morao da mi ostane uspravan. Onda su me ispitivali kako se zovem, gde živim i kada sam počela da verujem u Svemogućeg Boga. Nisam progovorila ni reč, a onda je jedan policajac izvadio priznanicu na 200.000 juana i rekao mi: „Gde je 200.000 juana? Govori! Već znamo sve o tebi, ti si starešina u crkvi, samo treba da nam kažeš istinu!” Kada sam ga čula kako to govori, osetila sam se pomalo uplašeno, jer s obzirom da su pronašli priznanicu i da znaju da sam starešina, neće me lako pustiti, i nisam znala kako će me sve mučiti. U tom trenutku sam se setila Božjih reči: „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost (…). Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru. Bog je suveren nad svim stvarima, i ma koliko policija bila okrutna, ona je u Božjim rukama i znala sam da dokle god se uzdam u Boga, dok se oslanjam na Njega i stojim postojano uz Njega, On će me voditi da pobedim Sotonu. Kada sam se toga setila, više se nisam toliko plašila. Odmah zatim, policija je nastavila da me ispituje, pitajući gde je crkveni novac i ko su više starešine. Sve vreme sam ćutala. Jedan od policajaca, sav razgnevljen, prislonio mi je električni pendrek na nadlanice i počeo da pušta strujne udare, a meni nije bilo dozvoljeno da se pomeram dok sam primala udare. Ruke su mi se nekontrolisano tresle, i što sam se ja više tresla, to je on više pojačavao strujne udare. Sa svakim elektro-šokom celo telo mi se treslo, i vrištala sam od bola. Onda mi je policajac stao na cevanice, i počeo da mi prislanja električni pendrek na stopala, od čega su mi se noge instinktivno grčile. Policajac je nastavio da me ispituje: „Govori! Gde je 200.000 juana?” I dalje sam ćutala. Pobesneo je i počeo nasumično da me prži strujom, po vilici, leđima i potiljku. Kada mi je pustio strujni udar u zatiljak, imala sam osećaj kao da me je nešto veoma jako udarilo po glavi. Bol je bio neizdrživ, a u glavi mi se zavrtelo. Kada mi je pustio struju u vilicu, obe usne su mi zadrhtale, a zubi su mi zacvokotali. Instinktivno sam pala na zemlju da se zaštitim. Policajac me je, izbezumljen od besa, uhvatio za kragnu i vratio u sedeći položaj. Zatim je uzeo daljinski upravljač i njime me izudarao po licu desetak puta. Dok me je udarao, pljuvao me je: „Da vidimo koliko dugo možeš da ćutiš! Ne verujem da si baš od kamena!” Kada se na kraju umorio od udaranja, naredio mi je da ponovo sednem sa podignutim rukama i zauzmem isti položaj kao i ranije. Kad god moj položaj nije bio onakav kako je zahtevao, koristio bi električni pendrek da me udara strujom po rukama i nogama, i udarao bi me po licu daljinskim upravljačem i časopisima. Mučenje se tako nastavilo do ponoći. Nakon što su me mučili strujom i pretukli, osetila sam slabost u srcu. Ako su me ovako mučili tek što su me uhapsili, nisam mogla ni da zamislim koje još metode mučenja mogu da probaju na meni. Nisam znala da li ću moći da izdržim. Pa sam pomislila: „Ako im kažem nešto nevažno, možda ću tako skratiti patnju, i neću morati da trpim tako nepodnošljiv bol.” Ali onda sam se predomislila: „Zar ne bih postala Juda ako bih progovorila?” U tom trenutku sam se setila Božjih reči: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dotle. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji izdaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božje reči su me vodile i učinile da shvatim da Božja pravedna narav ne toleriše uvredu i da Bog mrzi one koji Ga izdaju. Kada bih kao Juda izdala Boga samo da bih izbegla telesne patnje, onda bih postala grešnica za čitavu večnost, zaslužila bih Božje prokletstvo. Kada sam se toga setila, odlučila sam da izdržim bol, misleći: „Ma koliko me policija mučila, ostaću postojana u svom svedočenju da bih posramila Sotonu.”

Sutradan me je policija odvela u drugi hotel, i naterali su me da sednem na betonski pod u istom položaju kao ranije. Policajac od svojih tridesetak godina mi je prišao i lupio mi nekoliko snažnih šamara, u pokušaju da me natera da otkrijem svoje puno ime, adresu i ko su više starešine. Usput je bogohulio. Videvši da i dalje ni reč ne progovaram, besno je zgrabio električni pendrek i udarao me strujom po dlanovima i nadlanicama, po zatiljku i vilici. Strujni udari su bili toliko jaki da sam se zanosila dok sam sedela na podu. Potom mi je ugurao električni pendrek u rukave i puštao struju u obe ruke. Ruke su mi se nekontrolisano trzale, a ja sam se srušila na pod, plačući od bola. Potom je stao na moje potkolenice, gurnuo pendrek u nogavice i puštao struju po mojim nogama. Posle oko pet minuta, srušila sam se na pod, potpuno obamrla. Kupala sam se u znoju, a noge i ruke su mi bile bolne i utrnute. Bol je bio zaista nepodnošljiv. Zatim me je policajac uhvatio za kragnu i vratio me u sedeći položaj. Izuo je kožne cipele i nekoliko puta me njima ošamario po obrazima. Dok me je udarao, rugao mi se, govoreći: „Veruješ u Svemogućeg Boga, a? Zašto te onda tvoj Bog ne spase?” Toliko su me tukli da sam videla zvezde, a obrazi su me žestoko pekli. Srušila sam se na pod, bez snage da se pomerim. Plašila sam se da neću moći da izdržim surovo policijsko mučenje, pa sam se u srcu samo tiho molila Bogu: „Bože, moj rast je isuviše mali. Molim te, daj mi veru i rešenost da patim, da bih mogla da budem postojana u svom svedočenju o Tebi.” U tom trenutku sam se setila jednog odlomka Božjih reči: „Ne boj se ovog ili onog, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Bog je neprikosnoven nad svime i kontroliše sve, i On je moja podrška i potpora. Policija je takođe u Božjim rukama, tako da nisam imala čega da se plašim. Rešila sam da ću se, bez obzira na količinu patnje i mučenja, osloniti na Boga da bih bila postojana u svom svedočenju.

Videvši da i dalje ni reč ne progovaram, policija je počela da koristi blažu taktiku prema meni. Tog popodneva, oko 5 sati, policajac od svojih pedesetak godina mi je prišao i smirenim tonom rekao: „Nema potrebe da budeš tako tvrdoglava. Ako nam kažeš šta znaš, obećavam ti da možeš da ideš kući. Ti samo veruješ u Boga, zar ne? To nije ništa strašno. Ako nam samo kažeš šta znaš, možeš da ideš kući i nastaviš sa svojim životom. Pogledaj se, tvoja vera ne vredi da ovoliko patiš. Videla si koliko su neprijatni oni električni pendreci. Dobro razmisli o svojim opcijama!” Pomislila sam: „Otkako sam uhapšena, policija me tuče, grdi i prži strujom, ali ovaj čovek nije bio tako surov prema meni. Osećam da su Sotonine spletke ovde na delu.” U tom trenutku sam se setila Božjih reči: „U svakom trenutku, Moj narod treba da bude na oprezu od Sotoninih lukavih smicalica, čuvajući za Mene kapiju Moje kuće; (…) kako bi izbegli da upadnu u Sotoninu zamku, jer bi u tom trenutku bilo prekasno za žaljenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 3. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su me prosvetile da shvatim da Sotona neumorno spletkari. Policija me je mučila da me natera da priznam i izdam braću i sestre i da izdam Boga, ali sada su promenili stav i pretvarali se da su ljubazni da bi me prevarili. Bili su zaista zlokobni i ogavni! Posle izvesnog vremena, kada je video da ni reč ne progovaram, najzad je pokazao zube i strogim tonom rekao: „Država ne dozvoljava vašu veru u Svemogućeg Boga i, štaviše, protivi joj se i KPK. Ako ne priznaš, tvoja deca neće moći da pohađaju fakultet, da služe vojsku, da se učlane u KPK, niti da postanu državni službenici…. Zar ti uopšte ne misliš na njih? Budućnost tvoje dece biće uništena zbog tebe. Dobro razmisli!” Kada mi je pomenuo decu, osetila sam srceparajući bol, „Ako moja deca ne budu mogla da idu u školu ili da nađu dobar posao u budućnosti, hoće li mi to zameriti?” Što sam više o tome razmišljala, to sam više bila uzrujana. U svom bolu i uznemirenosti, setila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Ko među celim ljudskim rodom nije zbrinut u očima Svemogućeg? Ko ne živi usred predodređenja Svemogućeg?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 11. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su me odmah prosvetile. Sudbina moje dece bila je u Božjim rukama, i situacije kroz koje će proći u svojim životima i koliko će patnje pretrpeti, sve je to Bog predodredio. Bez obzira na to koliko je velika crvena aždaja bila razuzdana, ona nije mogla da promeni kob moje dece. Morala sam da prepustim svoju decu Bogu i da se pokorim Božjoj neprikosnovenosti i uređenjima. Policija je pokušavala da iskoristi budućnost moje dece da mi preti, i natera me da izdam braću i sestre i da izdam Boga. Nisam mogla da dozvolim da njihove spletke urode plodom. Oko 19 časova policija me je odvela u gradsku policijsku stanicu gde mi je lokalna policija pokazala neke fotografije da ih identifikujem. Pomislila sam: „Nikada me nećete naterati da izdam braću i sestre!” Dakle, bez obzira na to šta me je policija pitala, samo sam odmahivala glavom i ćutala. Posle prikazanih desetak fotografija, mašina se iznenada pokvarila i više nije mogla da pokazuje slike, te je policija morala da me vrati u hotel. Na povratku, kapetan policije po imenu Ćin me je više pritiskao oko toga gde se nalazi priloženi novac. Rekla sam da ne znam i on je pobesneo, nekoliko puta me je udario u čelo. Od udaraca mi se činilo da mi glava zveči. Dok smo prolazili pored svakog sela, Ćin me je pitao: „Da li si već bila ovde?”, a ja bih kratko odgovorila: „Nikada.” Kada smo prošli kroz poslednje mesto, ponovo je upitao: „Verovatno si već bila ovde, zar ne? Koliko kuća za smeštaj ima ovde? Ako budeš sarađivala s nama i pomogneš nam da uhvatimo nekoga, pustićemo te. Ovo je tvoja šansa da se iskupiš.” Pomislila sam: „Već sam stradala od vašeg okrutnog mučenja kada sam uhapšena. Nikada neću izdati braću i sestre i dozvoliti da budu uhapšeni i da prođu kroz ovu patnju.” Rekla sam mu: „Skroz sam se pogubila i nemam pojma gde se šta ovde nalazi. Ne znam da li ovde ima kuća za smeštaj.” Bilo mi je muka od vožnje i malo mi je falilo da se ispovraćam. Plašili su se da ću im isprljati kola, pa su morali da me vrate. Već je bilo prošlo 23 sata kada sam se vratila u hotel. Policija me je zatim naterala da sednem na zemlju i zauzmem isti položaj kao i ranije. Morala sam da gledam napred, nisu mi dali da spavam i pet policajaca se smenjivalo čuvajući me. Kad god bi kapci počeli da mi padaju, udarili bi me električnim pendrekom, ili bi me udarili daljinskim upravljačem, ili bi mi čupali kosu sa prednje strane glave. Kad god bi mi ruke pale, pekli bi mi dlanove i prste upaljačem. Cele noći su me tako mučili.

Trećeg dana izjutra, šest ili sedam policajaca me je okružilo, ispitujući me gde živim, kako se zovem i ko su više starešine. Ja sam i dalje ćutala. Jedan od policajaca je uzeo moju papuču, uhvatio me za kosu i snažno je povukao nazad. Zatim me je papučom ošamario sedam ili osam puta. Dok me je šamarao, govorio je: „Nisi ti od gvožđa, a danas ćemo te tući dok ne propevaš.” Zatim je rekao ostalim policajcima: „Ne dajte joj mira!” Kada je to rekao, besno je izleteo odande. Dva policajca su me uhvatila za po jednu ruku svaki, dok me je drugi policajac surovo udarao strujom po vratu i vilici, koristeći električni pendrek. Sa svakim elektro-šokom moje telo se nekontrolisano treslo. Zatim su mi ubacili pendrek u jedan od rukava i tresli mi ruku strujom oko dva minuta. Ruka mi se nekontrolisano tresla od udara, a onda je to ponovio na mojoj drugoj ruci. U tom trenutku mi je kosa bila potpuno mokra i znoj mi se slivao niz čelo i u oči. Oči su mi bile toliko preplavljene znojem da nisam mogla ni da ih otvorim. Mogla sam samo da stisnem zube i izdržim. Kada su videli da i dalje neću ništa da im kažem, stali su mi na članke i onda su počeli da me udaraju električnim pendrekom po nogama. Srušila sam se na zemlju, celo telo mi je bilo obamrlo i bilo je natopljeno hladnim znojem. Nisam imala snage da se oduprem, i jedino sam mogla da ispuštam bolne krike. Policija je videla da sam skroz iznurena i zastali su, pitajući me, „Da li sada imaš nešto da nam kažeš? Ako nemaš, idemo iz početka.” Bila sam prestravljena da ću ponovo biti mučena elektro-šokovima, tako da nisam imala drugog izbora nego da im dam svoju adresu, ime i prezime i godište. Zatim je policajac koji se prezivao Vu trijumfalno izjavio: „Baš smo tebe tražili. Neko ko je prevozio knjige te je već ocinkario, a ti si mu uredila gde da dostavi knjige. Stvarno imaš petlju, čak se i usuđuješ da nagovoriš ljude da štampaju knjige o verovanju u Boga. Da li zaista misliš da ćemo te pustiti? Da ti kažem nešto. Pratimo te već dva meseca, i slikali smo te. Ali nikada nisam očekivao da ćeš biti tako tvrdoglava! Ti zaista samo tražiš nevolje!” Kada sam čula policajčeve reči, strah me je obuzeo. Nisam mogla ni da pretpostavim da su me pratili dva meseca. To je značilo da su poznavali sve sa kojima sam bila u kontaktu za to vreme, i nisam znala da li je još neko od braće i sestara umešan. U tom trenutku sam mogla samo da se tiho molim za svoju braću i sestre, moleći Boga da ih zaštiti. Tada je policajac Vu zahtevao da identifikujem svoju braću i sestre. Pomenuo je imena nekoliko sestara i pitao me da li ih znam. Samo sam ponavljala: „Ne poznajem ih.” Skočio je na noge i ošamario me nekoliko puta i psovao me dok me je udarao: „Stalno govoriš da ih ne poznaješ, ali ti si im starešina! Ne budi tako tvrdoglava! Dobro razmisli i iskreno priznaj; u suprotnom ćeš biti u gadnom sosu!” Ja sam ćutala. U tom trenutku jedan od policajaca uperio je u mene električni pendrek i povikao: „Ako ne progovoriš, osetićeš ukus istinskog bola!” Zatim je podigao električni pendrek i njime me dodirivao po ustima. Udari su bili toliko jaki da su mi usne podrhtavale, celo telo se treslo, a ja sam nehotice ustuknula. Potom mi je još nekoliko puta pustio struju u vilicu. Držao je električni pendrek na mojim nadlanicama oko dva minuta. Ruke su mi se instinktivno povukle, a telo se trgnulo unazad. Potom je stao na moje potkolenice i električnim pendrekom me udarao po stopalima. Udari su bili toliko jaki da su mi se stopala nekontrolisano trzala, a ja sam vrištala od bola. Celo telo mi je bilo natopljeno hladnim znojem i kosa mi je ponovo bila mokra. Srušila sam se na pod, očajnički prizivajući Boga u svom srcu. Zamolila sam Boga da mi da volju da izdržim ovu patnju. Zatim sam se setila Božjih reči: „Bez obzira na to šta Bog radi u ljudima, oni moraju da podrže ono što oni sami poseduju, da budu iskreni pred Bogom i da Mu ostanu posvećeni do samog kraja. To je dužnost ljudskog roda. Ljudi moraju da se pridržavaju onoga što treba da urade” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). Božje reči su mi opet dale veru i snagu i stekla sam odlučnost i hrabrost da se borim protiv Sotone do kraja. Škrgutala sam zubima i opet sam ćutala. U tom trenutku, policajac je stao iza mene i snažno me šutnuo u donji deo leđa. Učinilo mi se da će mi se struk slomiti i prostrelio me je prodoran bol. Zatim mi je naredio da ponovo sednem u isti položaj. Ali pošto sam već nekoliko dana sedela u položaju koji su zahtevali, ruke su mi bile tako teške da zaista nisam mogla da ih podignem. U naletu besa, policajac me je sumanuto zgrabio za lisice i nasilno ih trgnuo naviše. Zatim ih je naglo pustio. Nastavio je to da radi i nije se zaustavio dok nije bio sav mokar od znoja. Zatim me je nekoliko puta ošamario i psovao: „Ne verujem da si od kamena! Videćemo se mi opet.” Lice mi je bilo otečeno i utrnulo od šamara, a lisice su mi raskrvarile zglobove. Nešto kasnije, policija je počela da me udara strujom kao i ranije, i mučili su me do te mere da više nisam imala snage u telu. Imala sam osećaj kao da su mi obe ruke iščašene, a bol je bio nepodnošljiv. Te noći, nekoliko policajaca se smenjivalo pazeći na mene i nisu mi dali da spavam. Zatim su doneli papire i olovku i naterali su me da zapišem imena i adrese kuća za smeštaj koje znam. Pomislila sam da nikada neću izdati braću i sestre, ali zaista više nisam mogla da podnesem mučenje. Zato sam se samo pretvarala da pišem držeći olovku u ruci. Mislili su da ću da priznam, pa me te noći više nisu tukli.

Četvrtog dana policija je videla da nisam ništa napisala, pa su me naterali da podignem obe ruke iznad glave, i nisu mi dozvolili da naslonim ruke na glavu, niti da ih savijem. Nisam mogla da držim ruke uspravno ni desetak minuta pre nego što bi počele da me bole i da se nevoljno razdvajaju. Spojevi na lisicama su mi se duboko zarili u meso. Manje od pola sata kasnije ruke su me toliko bolele da zaista više nisam mogla da ih držim podignute. Jedan od policajaca je pobesneo i nasrnuo na mene, uhvatio me je za lisice i snažno ih trzao gore-dole više od deset puta. Svaki put kada bi ih trgnuo, sva moja težina bi pala na zglobove. Imala sam osećaj kao da mi neko nožem preseca zglobove. Učinilo mi se da više ne mogu da izdržim. Pa sam se u srcu samo tiho molila Bogu: „Bože, bojim se kinjenja ovih demona i bojim se da to možda neću moći da podnesem i da ću Te izdati. Molim Te daj mi veru i snagu i zaštiti me da bih mogla da budem postojana u svom svedočenju i da bih ponizila Sotonu.” U tom trenutku sam se setila još jednog odlomka Božjih reči: „Avram je ponudio Isaka – šta ste vi ponudili? Jov je ponudio sve – šta ste vi ponudili? Toliko ljudi se žrtvovalo, dajući svoj život ili prolivši krv da bi tražili istinit put. Da li ste vi platili tu cenu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Značaj spasavanja potomaka Moava”). Avrâm je bio u stanju da vrati svog jedinog sina Bogu, i Jov je izgubio sve svoje bogatstvo i decu, i telo mu je bilo prekriveno ranama, ali se nije žalio na Boga, i uprkos svemu bio je u stanju da slavi Božje sveto ime. Mnogi svetitelji su tokom istorije dali svoje živote za jevanđelje Božje. Svi su imali istinsku veru u Boga i mogli su sve da žrtvuju za Njega. Ali šta sam ja učinila za Boga? Kada sam se suočila sa takvom situacijom, u srcu sam samo osećala strah i strepnju. U poređenju sa svecima iz prošlosti, ja sam bila ništa. Ta pomisao me je duboko postidela, ali u isto vreme, moje srce se ispunilo snagom i stekla sam veru da se suočim sa policijskim mučenjem. Molila sam se u srcu: „Bože, danas se predajem Tebi u ruke. Ma koliko patnje doživim, ostaću postojana u svom svedočenju o Tebi.” Dva policajca su me uhvatila za po jednu ruku svaki, a onda me je treći dodirivao električnim pendrekom po vratu i vilici. Potom mi je gurnuo pendrek u rukave da me udara strujom po rukama. Zatim su uzeli čašu vode i prosuli je po mojim potkolenicama. Dva policajca su mi stala na cevanice, a onda su me električnim pendrekom udarali po nogama. Tresla sam se i plakala od bola. Na kraju nisam imala snage ni da vrištim, samo sam se srušila na pod. Lice mi je bilo natopljeno mešavinom suza i znoja, kao da su me upravo izvukli iz vode. Policajac Vu je onda vikao na mene: „Ti si crkveni starešina za ovu oblast, reci nam, gde je 200.000 juana? Ko su tvoje više starešine? Koliko ljudi u ovoj oblasti veruje u Svemogućeg Boga? Ko vam je štampao knjige? Danas ćeš mi sve ispričati, ili ćeš se susresti sa bolom!” Dok sam gledala ona njihova besna i preteća lica, mrzela sam te demone svim srcem! Ali onda sam razmislila o svojoj trenutnoj situaciji. Nije bilo prostora da se oduprem, i jedino sam mogla da ih pustim da me muče i da divljaju. Što sam više o tome razmišljala, to sam se više plašila, i plašila sam se da ću umreti u njihovim rukama. U tom trenutku sam se setila jednog odlomka Božjih reči: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Bog kontroliše sve i neprikosnoven je nad svime, te to da li ću biti mučena do smrti ili ne, bilo je u Njegovim rukama. Bez Božje dozvole, ma koliko su ti demoni bili surovi, oni nisu mogli ništa da mi učine. Morala sam da imam veru u Boga. Razmišljala sam i o tome kako je Petar mogao da bude razapet naglavačke za Boga. Bio je u stanju da dâ svoj život Bogu bez ustezanja. On je postigao pokornost do smrti i voleo je Boga do krajnjih granica. Petrova smrt je bila značajna i vredna i on je naišao na Božje odobravanje. Želela sam da sledim Petrov primer, makar to značilo i da ću da umrem, biću postojana u svom svedočenju o Bogu.

Oko 14 časova policija je donela gomilu fotografija i zatražila da ih pregledam jednu po jednu. Samo sam ponavljala da ne poznajem nikoga od tih ljudi. Jedan od policajaca je zgrabio fasciklu i udario me njome po licu. Udario me je tako jako da sam videla zvezde i glava mi je postala teška. Tada mi je prišao drugi policajac i udario me u lice toliko puta da nisam uspela ni da izbrojim. Dok me je udarao, škrgutao je zubima i govorio: „Danas ću batinama da isteram to priznanje iz tebe!” Toliko su me tukli da sam krvarila iz ugla usta i usne su mi otekle. Vrtelo mi se u glavi i samo sam sedela gde sam se zatekla, nepomična. Policajac je zatim zahtevao da sednem u isti položaj kao i ranije, ali pošto nisam ništa jela ni pila poslednja tri dana i za to vreme bila mučena, u telu nisam imala ni trunke snage. Nakon što bih neko vreme držala ruke podignute, počele bi da padaju. Policajac je onda uzeo upaljač i postavio plamen pod moje prste, i čim bi mi ruke pale, osetila bih prodoran bol na već opečenim prstima. Šake su mi od plamena požutele, a bol je bio toliko jak da nisam imala hrabrosti ni da ih dodirnem. Policajci su mi tada rekli da obema rukama uhvatim električni pendrek i kad god bi mi se ruke spustile, uključivali bi ga i struja mi je udarala u dlanove. Uključili su ga četiri-pet puta za otprilike pola sata. Kasnije je drugi policajac doneo štap od bambusa dužine oko trideset santimetara i debljine prsta i počeo je da me udara po nadlanicama najjače što je mogao. Ruke su mi toliko otekle da su izgledale kao krofne. Na nadlanicama su mi bili duboki modri tragovi i iz njih je curila krv. Policajac je zatim zgrabio moje lisice i nasilno ih trzao gore-dole desetak puta. Spojevi na lisicama su mi se ukopali u meso, a iz zglobova je počela da mi curi krv. Ošamario me je dok je pitao: „Da li ćeš konačno propevati? Gde je 200.000 juana?” Ignorisala sam ga. On se razbesneo i ponovo je zgrabio električni pendrek, gurnuo mi ga u rukave i puštao struju u moje ruke. Škrgućući zubima, govorio je: „Hajde baš da vidimo koliko si tvrd orah!” Ponovo sam se srušila na pod, ali me je on onda ponovo povukao i prosuo vodu po potkolenicama. Potom mi je gurnuo pendrek u nogavice i puštao mi struju po nogama. Udari su bili toliko jaki da su mi se stopala nekontrolisano ritala, a ja nisam mogla da ne pokušam da zaštitim noge rukama. Pobesnevši, policajac me je više puta udario strujom po rukama, stopalima i nadlanicama. Na kraju me je nekoliko puta žestoko zgazio po cevanicama. Imala sam osećaj kao da su mi cevanice slomljene i vrištala sam u očaju. Tek tada su konačno prestali. Srušila sam se na pod, potpuno iznurena. Nekoliko policajaca se okupilo i zurilo u mene. Dok su neki pokazivali prstom na mene, rugajući mi se, drugi su mrmljali nešto među sobom. Mrzela sam te demone svim srcem, ali sam se takođe plašila da će nastaviti da me muče. Stalno sam prizivala Boga u svom srcu, moleći ga da me zaštiti i vodi. U tom trenutku sam se setila crkvene himne koju sam ranije pevala: „Želim da vidim dan Božje slave”: „S Božjim poverenjem u svom srcu, nikada neću pokleknuti pred Sotonom. Iako se naše glave mogu kotrljati i naša krv proliti, kičma Božjih ljudi se ne može saviti. Ja ću glasno svedočiti o Bogu i poniziti đavole i Sotonu. Bol i nedaće su predodređene od strane Boga. Ja ću biti odan i pokoran Njemu do svoje smrti. Nikada više neću rasplakati Boga i nikada Ga više neću zabrinuti. Ponudiću svoju ljubav i odanost Bogu i izvršiću svoju misiju kako bih Ga slavio” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). Što sam više pevala u srcu, to sam se osećala jačom. Bez obzira na to kako me je policija dalje mučila, čak i kad bih bila osakaćena ili kad bi mi pretila smrt, nikada ne bih izdala Boga, i bila bih odlučno postojana u svom svedočenju o Bogu.

Pete noći, policajac Vu je ponovo doneo papire i olovku i rekao mi je da zapišem odgovore na njihova pitanja na papiru. Takođe je rekao: „Napiši to jasno pre zore, ili ćeš ostatak života da se družiš sa električnim pendrekom!” Pošto pet dana oka nisam sklopila, svako malo bih zadremala u sedećem položaju. Jedan od policajaca me je naterao da ustanem da bih ostala budna, i kad god bih zažmurila, vikao bi na mene ili bi udario stolicu električnim pendrekom. Bila sam izuzetno napeta, i svaki udar bi me prestrašio. Stajala sam njišući se, i osećala se kao da mi je glava potpuno ispražnjena. Videla sam duplo, svest mi je bila veoma mutna i nisam mogla jasno da čujem policijska pitanja, i bez obzira na to šta su pitali, samo sam odgovarala sa „Da”. Bila sam prestravljena da će me policija izmanipulisati, pa sam snažno štipala ispod nosa i između palca i kažiprsta, trudeći se najviše što sam mogla da ostanem budna. Istovremeno sam stalno prizivala Boga u svom srcu: „Bože! Ne mogu više da se kontrolišem. Plašim se da ću se izlanuti i izdati braću i sestre. Molim te, otvori mi put.” Posle izvesnog vremena, videla sam da su policajci koji su me čuvali svi klonuli i zaspali. Shvatila sam da mi Bog otvara put, i odlučila sam da pobegnem. Tako da sam polako počela da se pomeram ka vratima, i ubrzo sam bila kod vrata. Pažljivo sam ih otvorila i sišla niz stepenice, plašeći se da ne napravim neku buku koja bi probudila policajce. Srce mi je skoro iskočilo iz grla dok sam to radila. Kada sam izašla napolje, očajnički sam potrčala ka jednoj uličici. Nakon pet dana i noći provedenih bez hrane, vode i sna, i brutalno mučena, moja fizička snaga bila je ozbiljno iscrpljena, i posle nekoliko koraka noge su mi oslabile i zamalo popustile, ali iz straha da će me policija sustići, naterala sam sebe da nastavim da bežim. Nastavila sam da se teturam, ne znajući koliko sam uličica ili ulica prešla, dok na kraju nisam stigla u dvorište gde se gradila neka kuća. Te noći, dok je padala kiša, ležala sam na stomaku u jednom kutku u gomili smeća pokrivši se gomilom trave. Smrzavala sam se i drhtala na kiši. U jednom trenutku sam čula policiju kako me traži i viče: „Ako je uhvatimo, čak i ako je ne ubijemo, odraćemo joj kožu s leđa!” Ti uzvici su me prestravili i nisam znala šta da radim. Stalno sam prizivala Boga u svom srcu: „Bože! Šta da radim? Bože! Molim Te zaštiti me.” Zadržala sam dah i ležala potpuno mirno, na stomaku. Posle izvesnog vremena, zvuci policijske potrage su utihnuli, i napetost u mom srcu je konačno popustila.

Oko 2 ujutru se oko mene više ništa nije čulo, pa sam se konačno odvažila da izađem. Posle nekoliko peripetija, pronašla sam kuću jedne starije sestre. Videvši me onako izubijanu, sestra mi je brže-bolje zagrejala vodu za kupanje, a onda mi je za jelo donela činiju vrelih rezanaca s jajima. Znala sam da je to sve Božja ljubav, i bila sam toliko dirnuta da sam briznula u plač i nisam mogla da se smirim. U srcu sam se stalno zahvaljivala Bogu. Kasnije je sestra kupila mali bonsek, i posle više od dva sata testerisanja, konačno je uspela da me oslobodi lisica. Kada su lisice konačno pukle, sestra me je držala za zglobove obema rukama, sažaljivo plačući. Rane na zglobovima su mi zarastale duže od dva meseca. Nakon pet dana bez sna, dobila sam migrenu i zujanje u ušima. Posle onoliko elektro-šokova, počela sam da se plašim struje. Ne usuđujem se da diram utikače bilo kakvih električnih aparata kod kuće, jer me i najmanji dodir ostavlja sa utiskom da će struja da poteče mojom rukom.

Dok sam bila uhapšena, bezbroj puta sam bila podvrgnuta elektro-šokovima, i kad god sam bila mučena, u bolovima ili se osećala slabo, prizivala sam Boga i molila se u srcu. Božje reči su bile ono što mi je dalo veru i snagu. Uvidela sam autoritet Božjih reči i na svojoj koži iskusila Božju ljubav i zaštitu, i moja vera u Boga je postala još jača. Istovremeno, kroz sva ta mučenja, takođe sam jasno uvidela đavolsku suštinu KPK koja se ogleda u mržnji prema Bogu i u opiranju Bogu. To je živi demon koji proždire ljudske duše i muči njihova tela. Došla sam do tačke da je odbacim i pobunim se protiv nje iz dna duše i postala sam odlučnija nego ikada da sledim Boga do samog kraja!