Krajem novembra 2023. godine sarađivala sam sa dve sestre u nadgledanju rada na zalivanju u nekoliko crkava. Svaki put kada bismo rezimirale odstupanja i probleme u radu, osećala bih veliki pritisak. Moje radne sposobnosti nisu bile naročito dobre, sporo bih zapažala probleme i nisam bila dovitljiva niti imala dobar kov kao dve sestre sa kojima sam sarađivala. Na primer, ponekad se pridošlice ne bi redovno okupljale, zalivači bi pomenuli neke objektivne razloge i samo ukazivali na njihove probleme, a ne bi razmislili o tome da li postoje određena odstupanja u njihovim dužnostima. Pošto je meni nedostajala sposobnost raspoznavanja, ja bih se samo složila sa onim što bi zalivači rekli i usredsredila se na pridošlice. Međutim moje sestre saradnice su bile u stanju da do detalja anliziraju probleme koje bi zalivači pomenuli, prepoznajući koren problema. Time su se problemi efikasnije rešavali. Kada god bih se poredila sa sestrama, osećala bih se nepodobnom, pa iako sestre nisu ništa govorile, bilo me je sramota. Stalno sam se brinula: „Šta će one misliti o meni? Hoće li reći da nisam mnogo napredovala ni nakon što sam se neko vreme obučavala? Da li će misliti da mi nedostaje kova?” Osećala sam se veoma sputano svaki put kada bismo rezimirale naš posao, pa nisam bila baš voljna da se suočim sa tim situacijama.

Jednog dana u januaru 2024. godine, okupile smo se da rezimiramo naš rad. Pomislila sam u sebi: „Ovog puta ne mogu ja prva da besedim. Sačekaću da sestre iznesu svoje rezimee, pa ću ja poslednja govoriti. Nakon što one budu rezimirale većinu tačaka, ako bude nekih opštih problema, ja ću dati samo kratak rezime na kraju. Tako me neće videti onakvu kakva zapravo jesam.” Stoga kada je sestra An Žan upitala koja će prva da dâ svoj rezime, ćutala sam. Nakon toga An Žan je počela da iznosi rezime o svakoj crkvi i svakom problemu u detalje. Što su njena rezimiranja bila detaljnija, to sam ja bila uznemirenija i razmišljala sam: „Nakon što An Žan iznese ovako temeljan rezime, zar neću ispasti nepodobna zbog svoje jednostavne besede? Da li će reći da mi nedostaje uvid i da imam loš kov?” Nisam mogla da se usredsredim na probleme koje je An Žan rezimirala jer sam osećala veliki nemir. Nakon nekog vremena, ona je završila sa govorom, a Jang Si nastavila za njom. Iako njen rezime nije bio tako temeljan kao onaj An Žan, umela je da ukaže na neke ključne probleme u radu na zalivanju. U tom trenutku sam bila stvarno uznemirena i imala sam osećaj da vreme brzo prolazi. Nedugo zatim i Jang Si je završila i rekla mi: „Problemi koji su prisutni u ovim crkvama su prilično slični.” An Žan je to ponovila, govoreći: „Tako je.” Kada sam čula to što su sestre rekle, uhvatila sam priliku i razmišljala: „Budući da obe kažu da su problemi slični, da li to znači da nema potrebe da ja iznesem svoj rezime? Na taj način mogu da izbegnem da se osramotim jednostavnom besedom.” Brzo sam uhvatila priliku da kažem: „Moj rezime se tiče istih problema kao i vaši.” Pogledavši na sat, videla sam da je ponoć već prošla i da sve izgledamo pomalo umorno. Pomislila sam: „Sada kada smo sve pospane, čak i da primete da je moj rezime jednostavan mogu da pomisle da je to tako jer nisam bistre glave. Tako mogu samo da otaljam stvari.” Pa sam rekla: „Sada je isuviše kasno i malo mi je mutno u glavi. Moj rezime je sličan vašem, pa ću zato reći samo otprilike o čemu se radi.” No, neočekivano, An Žan je rekla: „Rezimiranje sada neće dati dobre rezultate. Hajde da to obavimo sutra ujutro.” Ali ja sam onda pomislila: „Sutra ujutro, kada svi budu imali više energije, odmah će čuti moj jednostavan rezime kakav jeste. Šta će tada pomisliti o meni? Za mene je bolje da sada iznesem rezime, pa ako i jeste jednostavan, možda to neće primetiti. Na ovaj način, mogu malo da sačuvam ugled.” Brzo sam rekla: „Hajde da rezimiranje završimo večeras jer sutra ujutro imamo drugog posla.” Sestre nisu ništa odgovorile na to, dok su pospano slušale moj rezime. Nakon što sam završila sa govorom, najzad mi je laknulo.

Kasnije, tokom okupljanja, podelila sam ovo iskustvo dok sam diskutovala o svom stanju. Dok sam govorila, uvidela sam da sam se dobrano zapetljala i samo oko rezimiranja rada! I moje saradnice su mi ukazale na to, govoreći: „Vidi kako su ti se misli zbrkale zbog tolikog razmišljanja! Znaš li zašto nisi mogla da prepoznaš probleme? To je jednostavno zato što si bila usredsređena na to da sačuvaš svoj ugled i misli ti nisu bile usmerene na pravu stvar.” Ono što su sestre rekle je stvarno bilo tako. U poslednje vreme efikasnost našeg rada je bila slaba i ja nisam razmišljala o tome kako da jasno rezimiram probleme i odstupanja i dođem do delotvornih rešenja, niti sam razmatrala to kako su moje saradnice otkrile i rezimirale probleme i učila od njih. Umesto toga sam sve svoje misli usredsređivala na to kako da sačuvam svoj ugled i status. U tom trenutku sam se prisetila članka sa iskustvenim svedočenjem koji sam pročitala nekoliko dana pre toga, gde se citira odlomak Božjih reči koji detaljno analizira stanje veoma slično mom. Brzo sam ga pronašla da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Ljudskost antihrista je nepoštena, što znači da oni uopšte nisu istinoljubivi. Sve što kažu i urade je lažno i sadrži njihove vlastite namere i ciljeve, a u svemu tome skriveni su njihovi nezamislivi i neizrecivi trikovi i spletke. Tako da su reči i dela antihrista previše zagađeni i prepuni laži. Bez obzira na to koliko pričaju, nemoguće je znati koje su njihove reči istinite, koje su lažne, koje su tačne, a koje pogrešne. To je zato što su nepošteni, a njihov um je izuzetno komplikovan, prepun podmuklih spletki i ispunjen trikovima. Ništa od onoga što kažu nije jednostavno. Oni ne kažu ’jedan je jedan’, ’dva je dva’, ’da je da’, a ’ne je ne’. Umesto toga, u svemu okolišaju i o svemu promišljaju po nekoliko puta, razmatraju posledice i vagaju prednosti i nedostatke iz svih uglova. Zatim, koristeći jezik, menjaju ono što žele da kažu tako da sve što kažu zvuči prilično neprirodno. Pošteni ljudi nikada ne razumeju šta to antihristi govore, te ih oni lako prevare i obmanu, a ko god da sa antihristima komunicira, smatra da je to iskustvo iscrpljujuće i naporno. Oni nikada ne kažu ’jedan je jedan’ i ’dva je dva’, nikada ne kažu ono što misle i nikada ne opisuju stvari onakve kakve jesu. Sve što kažu je nerazumljivo, a ciljevi i namere njihovih dela su veoma komplikovani. Ako istina ispliva na videlo – ako ih drugi ljudi prozru i otkriju njihove namere – oni brzo izmišljaju drugu laž kako bi to izbegli” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Bog je razotkrivao određeni tip ljudi koji imaju narav antihrista. U njihovim rečima i postupcima nema iole poštenja; uvek se vode ličnim namerama i ciljem u svojim postupcima, a misli su im zbrkane. Čak i jednostavna stvar sa njima postaje komplikovana. Njihova narav je veoma lažljiva. Bila sam upravo tip osobe koju je Bog razotkrio. Dok sam rezimirala rad, budući da mnoge probleme nisam uvidela, brinula sam se da će moja jednostavna beseda dovesti do toga da sestre gledaju na mene s visine, pa je počelo da mi zuji u glavi od planova i spletki, i razmišljala sam da bih mogla da sačekam da sestre završe svoje besede i onda na kraju kažem nešto uopšteno. Kada sam videla da su sestre identifikovale odstupanja i ključne probleme u radu, da ne bi otkrile da je moje razumevanje problema slabo i da se ne bih osramotila, iako je bilo problema koje nisam uočila, i dalje sam se slagala sa opažanjima sestara, tvrdeći da je moj rezime isti kao njihov. Čak sam odlučila da iznesem rezime onda kada smo sve bile pospane u pokušaju da ih navedem da misle da jednostavnost mog rezimea nije moja greška, već pre posledica kasnih sati i mog pomućenog uma. Kada je An Žan predložila da rezimiramo narednog dana kako bismo postigle bolje rezultate, bojala sam se da ako pustim da mi ova priliku izmakne, neću uspeti da blefiram, pa sam insistirala da rezimiram te večeri, tvrdeći da bi odlaganje toga dovelo do kašnjenja sutrašnjeg posla. Uvidela sam da nije bilo ni traga od poštenja u mojim razmišljanjima, rečima i postupcima i da mi je u glavi nastala zbrka. Zapravo, bez obzira na to koliko problema mogla da identikujem, trebalo je da govorim iskreno i da, ako ima problema koje nisam identifikovala, potražim gde sam sama imala odstupanja i naknadno se za njih iskupim. Ali sam ja ovo previše zakomplikovala. Imala sam potrebu da odmerim svaku reč koju sam htela da izgovorim pre nego što bih je izrekla i sve moje misli su se vrtele oko toga kako da sačuvam ugled. Glava mi je bila puna podmuklih planova i bila sam tako lažljiva!

Kasnije sam, jedući i pijući Božje reči, zadobila izvesno razumevanje o tome zašto sam bila lažljiva, kao i o prirodi i posledicama toga. Svemogući Bog kaže: „Šta vi kažete – zar lažovima život nije naporan? Sve svoje vreme provode govoreći laži, a zatim ih prikrivaju sa još više laži i upuštaju se u podvale. Oni sami sebe iscrpljuju. Znaju da je takav život iscrpljujući – pa zašto onda i dalje žele da budu varljivi, a ne da budu pošteni? Da li ste ikada razmišljali o tome? To je zato što ljude zavara njihova sotonska priroda; ona ih sprečava da se oslobode takvog života, takve naravi. Ljudi su spremni da prihvate da budu tako prevareni i da žive u tome; oni ne žele da primenjuju istinu i da idu putem svetlosti. Ti misliš da je takav život iscrpljujući i da je takvo ponašanje nepotrebno – ali lažovi misle da je to apsolutno neophodno. Misle da bi, kada ne bi tako činili, doživeli poniženje, da bi to naškodilo njihovom imidžu, ugledu i interesima, i da bi previše izgubili. Oni cene te stvari, cene svoj imidž, svoj ugled i položaj. To je pravo lice ljudi koji ne vole istinu. Ukratko, kada ljudi nisu voljni da budu pošteni ili da primenjuju istinu, to je zato što ne vole istinu. U svojim srcima oni cene stvari kao što su ugled i položaj, vole da prate ovozemaljske trendove i žive pod Sotoninom vlašću. To je problem njihove prirode. Danas ima ljudi koji godinama veruju u Boga, koji su čuli mnoge propovedi i znaju šta je verovanje u Boga. Ali oni i dalje ne primenjuju istinu i nisu se nimalo promenili – zašto je tako? Tako je zato što ne vole istinu. Čak i ako razumeju ponešto istine, oni još uvek nisu u stanju da je primene. Za takve ljude, bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, to će biti uzalud. Mogu li ljudi koji ne vole istinu da budu spaseni? To nikako nije moguće. Ne voleti istinu je problem nečijeg srca, nečije prirode. Ne može se rešiti. Da li se neko može spasiti u svojoj veri ili ne, uglavnom zavisi od toga da li voli istinu. Samo oni koji vole istinu mogu da je prihvate; samo oni mogu da prođu kroz nevolje i plate cenu zarad istine, i samo oni mogu da se mole Bogu i oslanjaju se na Njega. Samo oni mogu da tragaju za istinom i razmišljaju i upoznaju sebe kroz svoja iskustva, da imaju hrabrosti da se pobune protiv tela, i da postignu sprovođenje istine u delo i pokornost Bogu. Samo oni koji vole istinu mogu da streme ka njoj na taj način, da hodaju putem spasenja i da zadobiju Božje odobravanje. Nema drugog puta osim tog. Onima koji ne vole istinu veoma je teško da je prihvate. To je zato što po prirodi osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Ako bi rešili da prestanu da se opiru Bogu ili da ne čine zlo, bilo bi im veoma teško da to učine, jer su od Sotone i već su postali đavoli i Božji neprijatelji. Bog spasava čovečanstvo, On ne spasava đavole ili Sotonu. Neki ljudi postavljaju pitanja kao što su: ’Zaista razumem istinu. Samo ne mogu da je primenim. Šta da radim?’ To je neko ko ne voli istinu. Ako neko ne voli istinu, onda ne može ni da je sprovede u delo čak i ako je razume, jer u srcu to ne želi i ne voli istinu. Takvoj osobi nema spasa. Neki ljudi kažu: ’Čini mi se da mnogo toga gubiš kada si poštena osoba, pa ne želim da budem takav. Lažovi nikada nisu na gubitku – oni čak i profitiraju od iskorišćavanja drugih. Dakle, radije bih bio lažov. Nisam voljan da pričam drugima o svojim privatnim stvarima, da im dozvolim da me dokuče ili razumeju. Moja sudbina treba da bude u mojim rukama.’ U tom slučaju, samo izvoli – probaj i videćeš. Pogledaj kakav ćeš ishod imati; vidi ko će na kraju otići u pakao i biti kažnjen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Nakon što sam pročitala Božje reči, uvidela sam da je za lažljive ljude svojstveno da ne vole istinu i da su nespremni da praktikuju poštenje. Provode svoje dane kalkulišući i varajući kako bi zaštitili svoj ugled i status i tako žive iscrpljujući način života i život ispunjen bolom. To je sve uzrokovano time što ih njihova sotonska priroda muči i obmanjuje. Rezimiranje rada u cilju identifikovanja problema i odstupanja je trebalo da unapredi budući rad na zalivanju, ali sam se ja stalno brinula da će jednostavnost mog rezimiranja dovesti do toga da me sestre gledaju sa visine, pa sam konstantno kalkulisala i spletkarila. Jasno je da nisam identifikovala bilo kakav problem, a ipak se nisam usuđivala da otvoreno govorim istinu. Sestre sa kojima sam sarađivala su sugerisale da bi trebalo da rezimiramo kada budemo imale dovoljno energije kako bi rezime dao rezultate. Znala sam da bi njihov predlog bio od koristi za rad, a ipak sam pribegla lukavstvu kako bih sačuvala ugled. Bila sam tako lažljiva! Spolja je izgledalo da spletkarim protiv drugih ljudi, ali u suštini sam pokušavala da prevarim Boga. Baš kao što su moje sestre saradnice rekle, tokom rezimiranja, nisam bila usredsređena na pravu stvar koja mi je bila nadohvat ruke, niti sam rezimiranje koristila da identifikujem probleme i odstupanja kako bih unapredila budući rad. Umesto toga sam razmišljala samo o svom ugledu i statusu, detaljno planirajući da prikrijem svoje nedostatke. Ne samo da me je način na koji sam živela iscrpljivao, već nisam mogla da zadobijem ni Božje prosvećenje ni vođstvo. Zapravo, nisam bila samo lažljiva i varljiva tokom tog konkretnog rezimiranja. I tokom naših uobičajenih diskusija, često sam bila lažljiva kako bih izbegla da se moji nedostaci razotkriju. Za probleme koje nisam identifikovala samo bih ponavljala ono što su sestre rekle ili pronalazila neki dostojanstven, zvučni razlog da se opravdam. Razmišljala sam o tome kako je Bog izrazio tolike istine, vodio nas u stremljenju ka istini, u tome da budemo pošteni i proživimo normalnu ljudskost, a ja sam konstantno išla nasuprot Njegovim zahtevima i živela u skladu sa svojom sotonskom naravi. Spolja gledano, stavila sam čvrstu masku kako moje sestre saradnice ne bi videle moje nedostatke, a ja uspela da zadržim trenutni osećaj ugleda i statusa. Ali Bog sve ispituje. Lažljiva narav koju sam otkrivala, zajedno sa mojom ogavnom namerom da zaštitim svoje interese su dovele do toga da me Bog prezre i da Mu se gadim. Setila sam se onoga što je rekao Gospod Isus: „Zaista vam kažem, ako se ne promenite iznutra i ne postanete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko” (Matej 18:3). Božja narav je pravedna i sveta i On odobrava one koji su jednostavni i pošteni. Kada bih nastavila da živim po svojoj lažljivoj naravi i nastavila da pokušavam da varam ljude i Boga ne praktikujući poštenje, završila bih tako što bi me Bog napustio i uklonio.

Kasnije sam kroz Božje reči našla put primene i ulaska. Svemogući Bog kaže: „To što Bog traži da ljudi budu pošteni dokazuje da On zaista prezire i ne voli lažljive ljude. Božja odbojnost prema lažljivim ljudima je odbojnost prema njihovom načinu obavljanja stvari, prema njihovim naravima, njihovim namerama i njihovim metodama prevare; Bog ne voli ništa od toga. Ako su lažljivi ljudi u stanju da prihvate istinu, da priznaju svoje varljive naravi i spremni su da prihvate Božje spasenje, onda i za njih ima nade da će biti spaseni – jer se Bog prema svima odnosi jednako, kao i istina. Dakle, ako želimo da postanemo ljudi koji ugađaju Bogu, prvo što moramo da učinimo jeste da promenimo naša načela ponašanja. Ne možemo više da živimo po sotonskim filozofijama, ne može život više da nam se rukovodi lažima i prevarama. Moramo da odbacimo sve svoje laži i da postanemo pošteni ljudi. Tada će Bog na nas drugačije gledati. Ranije su se ljudi, živeći sa drugima, uvek oslanjali na laži, pretvaranja i prevare i koristili sotonske filozofije kao osnovu svog postojanja, kao svoje živote i kao osnovu svog vladanja. To je bilo nešto što je Bog prezirao. Ako ste među nevernicima iskreni, ako govorite istinu i ako ste poštena osoba, onda ćete biti klevetani, osuđivani i napušteni. Stoga slediš ovozemaljske trendove i živiš po sotonskim filozofijama; postaješ sve veštiji u laganju i sve više lažljiv. Takođe naučiš da koristiš podmukla sredstva kako bi postigao svoje ciljeve i zaštitio se. Postaješ sve uspešniji u Sotoninom svetu i samim tim padaš sve dublje i dublje u greh sve dok ne dođe do toga da više ne možeš da se izvučeš. U Božjoj kući stvari funkcionišu upravo suprotno. Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskih filozofija i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire lažljive ljude. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a oni lažljivi će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga. Samo pošteni ljudi mogu da imaju udeo u nebeskom carstvu. Ako ne pokušaš da budeš poštena osoba, ako ne doživiš i ne primenjuješ u pravcu stremljenja ka istini, ako ne razotkriješ svoju rugobu i ako se ne ogoliš, tada nikada nećeš moći da primiš delo Svetog Duha i da dobiješ Božje odobravanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Nakon što sam pročitala Božje reči, uvidela sam da Bog od nas zahteva da primenjujemo istinu i da budemo pošteni ljudi. Moramo biti sposobni da prihvatimo Božje ispitivanje kada dođe do određenih okolnosti, treba da menjamo svoje namere iz korena kada govorimo i radimo i ne bi trebalo da varamo druge niti Boga kako bismo zaštitili sopstvene telesne interese, ugled ili status. Umesto toga trebalo bi da primenjujemo istinu i vežbamo se da budemo pošteni ljudi. Kada govorimo i delamo, moramo da budemo iskreni i pošteni, da ništa ne prikrivamo i da ne budemo licemerni. Samo takvi ljudi mogu da zadobiju Božje odobravanje. Ubuduće sam morala da se vežbam u tome da budem poštena osoba. Nisam više mogla da se prerušavam niti da prikrivam svoje nedostatke; morala sam da govorim onoliko koliko znam, a kada bi došlo do toga da se moji nedostaci i moje manjkavosti razotkrivaju, morala sam da rezimiram svoja odstupanja i učim iz vrlina drugih. Kasnije, kada bi došlo vreme da podelim svoja mišljenja sa sestrama dok smo rezimirale rad, osećala sam se manje sputanom. Rekla bih kada ne bih razumela stvari i otvorila se i tražila pomoć od sestara. Sestre me nisu gledale sa visine, već su me, umesto toga, usmeravale i pomagale mi. Uz njihovu pomoć, zadobila sam jasnije razumevanje po pitanju korena određenih problema i isto tako počela da pronalazim određene načine da rezimiram rad i rešavam probleme.

Kasnije sam po pitanju tih problema tragala kako da praktikujem stvari i uđem: oduvek sam smatrala da je moj kov inferioran u odnosu na kov mojih sestara saradnica, a pogotovo sam se stalno osećala sputanom kada bih sarađivala sa njima prilikom rezimiranja problema, a nisam bila u stanju da identifikujem probleme onako kako su to one umele. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Sledeći stih u pesmi kaže: ’Iako sam slabog kova, imam pošteno srce.’ Te reči zvuče veoma stvarno i govore o zahtevu koji Bog postavlja pred ljude. Koji je to zahtev? Ako su ljudi slabog kova, to nije kraj sveta. Ali moraju da imaju pošteno srce. Ako je tako, dobiće Božje odobravanje. Ma kakva bila tvoja situacija ili poreklo, moraš biti poštena osoba, govoriti pošteno, postupati pošteno i biti u stanju da svoju dužnost obavljaš svim svojim srcem i umom, da budeš odan svojoj dužnosti, da ne koristiš prečice, da ne budeš ljigava i lažljiva osoba, da ne lažeš i ne varaš i ne pričaš prazne priče. Moraš da postupaš u skladu sa istinom i budeš neko ko stremi ka istini. Mnogi misle da su oskudnog kova i da nikad ne mogu dobro da ispune svoju dužnost niti da dostignu standard. Oni se u potpunosti predaju onom što rade, ali ne mogu da dokuče načela niti da postignu vrlo dobre rezultate. Na kraju, sve što mogu je da se žale da im je kov previše oskudan i da postanu negativni. Dakle, zar ne postoji mogućnost napretka ako neko ima oskudan kov? Biti oskudnog kova nije smrtonosna bolest i Bog nikad nije rekao da On ne spasava ljude oskudnog kalibra. Kao što je Bog ranije rekao, za Njim tuguju oni koji su pošteni, a ne neznalice. Šta to znači biti neznalica? Neznanje u mnogim slučajevima potiče od oskudnog kova. Kad su ljudi oskudnog kova, oni imaju tek površno znanje o istini. Ono nije dovoljno konkretno niti praktično i često je ograničeno na površno i doslovno razumevanje – ograničeno je na doktrinu i pravila. Zbog toga oni ne mogu da shvate mnoge probleme i ne mogu da dokuče načela dok obavljaju dužnost niti da dobro obavljaju svoju dužnost. Zar onda Bog ne želi ljude oskudnog kova? (Želi.) Na kakav put i pravac Bog ukazuje ljudima? (Na onaj gde je osoba poštena.) Možeš li biti poštena osoba samo deklarativno? (Ne, moraš da pokažeš osobine poštene osobe.) Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su bile poput tople struje koja je grejala moje srce i one su mi pokazale put primene. Bog kaže da imati loš kov nije glavni problem i da Bog uglavnom gleda na to da li osoba ima pošteno srce u svojoj dužnosti i na to da li može da svoju dužnost izvršava odano i sarađuje što bolje ume. Čak i kada se susretnemo sa nečim što ne razumemo ili ne znamo kako da uradimo, trebalo bi više da se molimo Bogu i tražimo Njegovo vođstvo, da se više usredsređujemo na traganje za istina-načelima u svim stvarima i da razgovaramo sa braćom i sestrama sa kojima sarađujemo. Jednom kada zadobijemo razumevanje, treba da praktikujemo stvari u skladu sa istina-načelima, a ne da štitimo sopstvene interese, ugled ili status, već da umesto toga damo sve od sebe da sarađujemo u onome u čemu možemo. To je pošteno ljudsko obličje kakvo se Bog nada da možemo da proživimo, a to je i put primene na koji nam je Bog ukazao kako bismo svoje dužnosti izvršavali kako treba. Zapravo, sestre sa kojima sam ja sarađivala su umele da detaljnije sagledaju probleme i odstupanja ne samo zato što su imale bolji kov, već i zato što su ulagale trud i zaista promišljale o svemu. Moj kov je bio prosečan, a tokom rezimiranja rada, srce mi nije imalo mira i stalno sam razmišljala o tome kako da zaštitim svoj ugled i status umesto da se usredsredim na posao. Osim toga, moj stav prema mojoj dužnosti takođe nije bio ispravan i nalazila sam da je razmišljati o problemima iscrpljujuće, pa nisam želela da ulažem napor. Kao rezultat toga, bila sam u stanju da uočim svega nekolilo problema i čak nisam uspevala maksimalno da iskoristim ni one sposobnosti koje sam imala. U stvarnosti, sestre sa kojima sam sarađivale su dobro poznavale moj kov, ali me nikada nisu gledale sa visine zbog lošeg kova. Umesto toga, često su me ohrabrivale da sagledam svoje mane na ispravan način i više pokazujem svoje vrline. Kada bi kod mene uočile probleme, strpljivo su me usmeravale i pomagale mi i učile me kako da gledam na stvari na osnovu Božjih reči i istine. Kroz njihovo strpljivo pomaganje, pronašla sam određene načine kako da radim svoj posao. Bog je za mene uredio da sarađujem sa ovim sestrama u svojoj dužnosti, pa sam morala da sarađujem skladno, zahvalnog srca, kako bismo zajedno ispunjavale svoje dužnosti i udovoljavale Bogu. Moj loš kov me više nije mogao sputavati i morala sam da korigujem svoje namere i iskoristim svoje prednosti.

Kada sam praktikovala stvari i ulazila u skladu sa Božjim rečima, mogla sam da umirim svoj um i pažljivo razmišljam prilikom rezimiranja rada ili diskutovanja o problemima. Ponekad bih preuzimala inicijativu kako bih izrazila svoja mišljenja, govoreći ono što znam. Iako je to što sam činila otkrivalo mnoge moje nedostatke i bilo me je pomalo sramota, sada sam mogla da se suočim sa time na ispravan način. To što sam se vežbala u tome da budem poštena osoba me je činilo srećnom i pružalo mi je osećaj oslobađanja i slobode. Hvala Bogu!