Početkom jula 2023. godine sam izabrana za okružnog starešinu i postala prvenstveno odgovorna za rad na jevanđelju. Znam da je bilo na meni kao starešini da nadgledam i pratim rad sve braće i sestara u okviru svoje odgovornosti. Međutim, moj napredak u praćenju i sprovođenju rada je bio veoma spor jer bih prilikom sprovođenja rada pratila jedan po jedan segment i čekala da braća i sestre završe, pre nego što pređem na sledeći. Radila sam to kako se oni ne bi osećali preopterećeno ili frustrirano zbog količine posla. Želela sam da me svi smatraju osećajnom osobom koja može da ih razume i saoseća sa njima, pa sam bila vrlo obazriva pri nadgledanju i praćenju rada, pošto sam se plašila da će braća i sestre reći da sam isuviše stroga i bezosećajna, te da nisam dobar starešina.

Jednom, dok sam pratila rad nadzornice za jevanđelje po imenu Krisanta, prvobitno sam planirala da pratim i ispitam rad svakog delatnika jevanđelja za kog je bila odgovorna, kao i situaciju svakog mogućeg primaoca jevanđelja. Međutim, ona je upravo bila završila okupljanje, pa sam pomislila: „Upravo je završila okupljanje, pa joj je možda potreban predah. Ako sada odmah nastavim sa praćenjem njenog rada, hoće li pomisliti da nemam nimalo razumevanja?” Nisam želela da oseća pritisak zato što pratim njen rad. „Pošto je možda već ispitala rad delatnika jevanđelja tokom okupljanja, možda će joj biti lakše da odgovori na pitanja u vezi sa tim, pa je za sada neću pitati o drugim stvarima. Tako se neće žaliti da joj postavljam previše pitanja i smatraće da vodim računa o njenoj situaciji, da sam obzirna i puna razumevanja.” Verovala sam da dobar starešina mora da razume svoju braću i sestre i da uzima u obzir njihova osećanja, pa sam u tom trenutku pitala Krisantu samo o radu i planovima delatnika jevanđelja, ali se nisam raspitivala o tome kako mogući primaoci jevanđelja napreduju. Kasnije, kada je obavljala svoju dužnost, i sama je pratila samo rad delatnika jevanđelja, a nije pratila napredak ostalog rada niti kako mogući primaoci jevanđelja napreduju. Nije blagovremeno ispitivala pojedinosti o tome, usled čega je imala slabe rezultate u svojoj dužnosti. Imala sam isti problem kada sam pratila drugu nadzornicu jevanđelja, Belu. Bela je tek bila prešla u područje za koje sam ja odgovorna, i jednom prilikom kada sam je upitala za nekoliko delatnika jevanđelja, odgovorila je: „Još uvek nisam pratila te stvari. Nisam baš upoznata sa tim ljudima, još uvek ih upoznajem.” Pomislila sam: „Prošlo je pet dana, zar zaista treba toliko vremena da se ove stvari ispitaju?” Htela sam da je podsetim da je ovakav pristup neučinkovit i da će usporiti rad, ali sam zatim pomislila: „Ako joj, nedugo nakon što je stigla, ukažem na probleme, možda će steći utisak da nemam razumevanje i empatiju i da ne uzimam u obzir njene teškoće. Ne želim da ostavim loš utisak na nju, a ako joj kažem te stvari, brinem da kasnije neće aktivno sarađivati sa mnom kada mi budu potrebne njena pomoć ili saradnja, a bojim se i da bi kasnije mogla da ukaže na moje probleme i nedostatke.” Imajući to na umu, nisam ukazala na Beline probleme, a kao rezultat toga, napredak rada na jevanđelju za koji je bila odgovorna bio je veoma spor. Pošto nisam obavila svoju dužnost starešine da nadgledam i pratim rad na jevanđelju, rad na jevanđelju u okviru mog područja odgovornosti je napredovao sporo kao puž.

Kada smo zajedno rezimirale rad, Bela je otvoreno rekla: „Čekala sam da mi starešina ukaže na nedostatke u mojoj dužnosti.” Čuvši šta je rekla, shvatila sam da nisam ispunila svoje odgovornosti kao starešina, da nisam pratila njen rad niti ukazala na probleme u njenoj dužnosti. Osetila sam veliku krivicu, pa sam tokom razgovora u zajedništvu otvoreno govorila o svom stanju. Nakon moje besede, nadzornica Lina je podelila odlomak iz Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ljudsko ponašanje i način na koji se ljudi odnose prema svetu moraju da se zasnivaju na Božjim rečima; to je najosnovnije načelo ljudskog ponašanja. Kako ljudi mogu da sprovode istinu u delo ako ne razumeju načela ljudskog ponašanja? Sprovoditi istinu u delo ne znači izgovarati prazne reči ili uzvikivati slogane. Naprotiv, radi se o tome da, bez obzira s čim se ljudi susretnu u životu, sve dok to uključuje načela ljudskog ponašanja, njihov pogled na stvari ili pitanje obavljanja dužnosti, pred njima je izbor i trebalo bi da tragaju za istinom, da potraže osnovu i načela Božjih reči, a zatim da pronađu put primene. Oni koji mogu da tako praktično delaju ljudi su koji streme istini. Biti u stanju tako stremiti ka istini, ma koliko velike bile poteškoće s kojima se neko suočava, znači ići Petrovim putem, putem stremljenja ka istini. Primera radi, koje načelo bi trebalo slediti kada se radi o interakciji s drugim ljudima? Možda je tvoje prvobitno gledište da je ’u harmoniji blago, a u strpljenju sjaj’ i da bi trebalo da paziš da se nekome ne zameriš, da zbog tebe drugi ne izgube obraz i da nikoga ne uvrediš te da tako gradiš dobre odnose s drugima. Ako si ograničen takvim gledištem, ćutiš kada vidiš da drugi čine loše stvari ili da krše načela. Ti bi radije da crkveni posao trpi gubitak, nego da nekoga uvrediš. Nastojiš da se nikome ne zameriš, bez obzira ko su ti ljudi. Kad govoriš, misliš samo na osećanja ljudi i na čuvanje obraza i uvek kažeš lepe reči da bi ugodio drugima. Čak i ako otkriješ da neka osoba ima probleme, biraš da to tolerišeš i o tim problemima govoriš iza njenih leđa, ali, kada je gledaš u oči, održavaš mir i dobre odnose. Šta mislite o takvom ponašanju? Zar se tako ne ponašaju oni koji samo hoće da ugode drugima? Zar to nije prilično ljigavo ponašanje? To krši načela ljudskog ponašanja. Zar nije nisko ponašati se na takav način? Oni koji tako postupaju nisu dobri ljudi i to nije plemenit način ponašanja. Ma koliko da si patio i ma koju cenu da si platio, ako se ponašaš bez načela, onda si u tom pogledu doživeo neuspeh i Bog neće prepoznati, upamtiti i prihvatiti tvoje ponašanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Lina je zatim razgovarala sa mnom: „Zanemaruješ praćenje rada kako bi održala odnose sa drugima, i premda si sačuvala te odnose, rad je zbog toga kasnio. Iz onoga što je Bela upravo rekla, jasno je da se ona zapravo nadala da pratiš rad, kako bi mogla da ima pravac i jasan put u svojim dužnostima. Ali ti se ponašaš kao neko ko ugađa ljudima – samo si pokušavala da očuvaš sliku o sebi i održiš odnos sa njom time što joj nisi ukazivala na probleme. Na kraju nisi dobro obavila svoje dužnosti, a zato što nisi praila i vodila, Belin rad nije imao pravac, što je direktno dovelo do neučinkovitog rada na jevanđelju. Moraš ozbiljno promisliti o svom problemu ugađanja ljudima!” Nakon što sam čula tu sestru, bila sam veoma posramljena. Zaista sam imala stav „ugađanja ljudima” u svojim odnosima sa drugima. Nisam želela nikoga da uvredim, nisam želela da narušim svoje odnose sa braćom i sestrama, niti sam želela da pomisle da sam bezobzirna. Prvobitno sam želela da pratim dosta Krisantinog rada, ali sam se bojala da će, ako previše pratim i ispitujem, pomisliti da nemam razumevanja, pa sam odlučila da pratim i da se raspitujem samo o zadacima koji su lakši za nju. Nisam pratila teže zadatke koji bi je fizički opteretili niti sam se raspitivala o njima. Mislila sam da se tako neće žaliti na mene niti steći loše mišljenje o meni. Usled toga, rad na jevanđelju za koji je bila odgovorna postao je neučinkovit. Na isti način sam pratila Belin rad. Videla sam da je njena učinkovitost u dužnostima slaba i da usporava rad, ali nisam želela da joj ukažem na to iz straha da je ne uvredim. To što sam ja radila i kako sam postupala je ono što Bog razotkriva kada kaže: „(…) pazi da se nekome ne zameriš, nemoj da zbog tebe drugi izgube obraz i ne uvredi nikoga.” Nekada sam mislila da postupajući tako činim dobro i da izbegavam sukob sa braćom i sestrama. Mislila sam da uvek uzimam u obzir osećanja i teškoće drugih i da sam dobra osoba, ali Bog kaže da je to protiv načela ljudskog ponašanja. Moje stalno popuštanje sestrama je dovelo do usporenog napretka rada na jevanđelju i već je nanelo štetu radu crkve. Uopšte nisam bila dobra osoba, već osoba koja ugađa ljudima, lažljiva osoba. Ako ne promenim ovaj mentalitet ugađanja ljudima, onda će sve što radim biti uzaludno, jer ne primenjujem istinu niti udovoljavam Bogu, i On me neće odobriti. Shvativši to, poželela sam da se promenim. Treba da ukazujem na bilo koje probleme i nedostatke koje primetim u obavljanju dužnosti braće i sestara, i moram da im nudim zajedništvo i pomoć, kao i da prestanem da vodim računa o svom ponosu. Više nisam želela da čuvam svoje odnose sa drugima. Zato sam se pomolila Bogu: „Svemogući Bože, uviđam da sam samo pokušavala da sačuvam odnose sa braćom i sestrama, a da nisam stavljala interese Božje kuće na prvo mesto. Sada imam određeno razumevanje sebe i voljna sam da se pokajem, primenjujem istinu, delujem shodno načelima i ispunjavam svoju dužnost starešine.” Nakon molitve sam stekla malo hrabrosti. Kasnije, kada sam pratila rad braće i sestara, obaveštavala sam ih o problemima koje uočim. Kada sam postupala shodno istini, moja braća i sestre se nisu ljutili na mene, kao što sam mislila da hoće, i naši odnosi nisu trpeli. Zapravo, bili su voljni da prihvate vođenje. Poželela sam da nastavim da činim sve što mogu da budem poštena osoba, da ukazujem na probleme i dajem predloge svojoj braći i sestrama. Međutim, primenjivati istinu nije lako i to što neko zna istinu ne znači da je može primeniti. Bog je uredio još jedno okruženje kako bi razotkrio moju iskvarenost.

U crkvi su 13. jula održani izbori i sestra Avua je izabrana za crkvenog starešinu. Otprilike nedelju dana kasnije mi je iznenada rekla da je pronašla posao jer mora da otplati neke dugove. Radno vreme joj je bilo od 5 ujutru do 9 uveče. Bila sam veoma iznenađena, pošto je tek nekoliko dana bila starešina, a već je našla posao sa tako dugim radnim vremenom i nije joj ostajalo nimalo vremena da obavlja svoje dužnosti. Razgovarala sam sa njom, ali je rekla: „Stvarno moram da radim kako bih mogla da otplatim dugove.” Pomislila sam: „Ova sestra stvarno ima teškoće i ne može dobro da obavlja svoje dužnosti, tako da više nije pogodna da bude crkveni starešina. Moram to da prijavim nadzornici kako bismo razgovarale o tome da joj dodelimo drugu dužnost.” Ali onda sam pomislila: „Ako to ispričam i bude joj dodeljena druga dužnost, to bi moglo da naruši njeno samopouzdanje i možda će misliti da ne razumem njene teškoće i da joj ne dajem priliku, pa će se distancirati od mene.” Želela sam da sačuvam svoj odnos sa njom, pa nisam rekla nadzornici ništa o njenoj situaciji. Mislila sam da ne duguje mnogo novca i da bi, ako bi radila mesec dana, mogla da isplati to što duguje, nakon čega bi imala vremena da obavlja svoje dužnosti. Mogla bih da joj pomognem tako što bih pratila određeni rad dok je ona na poslu. Nakon toga, Avua je radila po ceo dan i nije obavljala nikakav crkveni rad, što je dovelo do kašnjenja velikog dela posla.

Nedelju dana kasnije, nadzornica Lina je primetila da Avua ne obavlja svoje dužnosti i upitala me je za njenu situaciju, a ja sam joj tek tada rekla za Avuin rad. Lina je razgovarala sa mnom: „Na osnovu Avuinog ponašanja, ona više ne može da obavlja dužnost starešine. Vođstvo u crkvi uključuje napredak celokupnog crkvenog rada. Dobar starešina može da preuzme odgovornost za crkveni rad, dok neodgovoran starešina može naneti štetu crkvenom radu. Istina je da si i sama videla situaciju u ovoj crkvi, pa si znala da Avua jednostavno nije u stanju da izvršava starešinski posao. Trebalo je odmah da prijaviš i rešiš taj problem čim si ga otkrila, ali ti nisi preduzela ništa. Nisi joj blagovremeno dodelila drugu dužnost, niti si prijavila njene probleme; prosto si joj dopustila da ostane tamo gde je bila. Ovakvi postupci usporavaju rad crkve.” Nakon što sam čula besedu ove sestre, osećala sam se užasno. Uočila sam problem, ali sam delovala shodno sopstvenim idejama umesto da primenim istinu, i nisam vodila računa da li će to usporiti crkveni rad. Bila sam baš glupa. Sestra Lina mi je pročitala reči Svemogućeg Boga: „Kada neke crkvene starešine primete da braća ili sestre površno obavljaju svoje dužnosti, oni ih ne prekore, iako bi trebalo. Kada jasno vidi da ispaštaju interesi Božje kuće, ne opterećuje se time niti postavlja bilo kakva pitanja i ne nanosi nikakvu uvredu drugima. On, u stvari, zapravo ne pokazuje obzir prema ljudskim slabostima, već su njegovi namera i cilj da pridobije srca ljudi. Potpuno je svestan da: ’Dok god se ovako ponašam i nikoga ne uvredim, misliće da sam dobar starešina. Imaće o meni dobro, visoko mišljenje. Odobravaće me i voleti.’ On ne mari za to koliko je štete naneto interesima Božje kuće, niti koliko je velikih gubitaka prouzrokovano život-ulasku Božjeg izabranog naroda, a ni u kojoj meri to ometa crkveni život; jednostavno je istrajan u svojoj sotonskoj filozofiji i nikoga ne vređa. U njegovom srcu nikada nema mesta za samoprekor. Kada primeti da neko izaziva prekidanje i ometanje, u najboljem slučaju će sa tom osobom prozboriti nekoliko reči o tome, umanjujući značaj problema i time završiti priču. Neće u zajedništvu razgovarati o istini, niti će toj osobi ukazati na suštinu problema, a još manje će detaljno analizirati njeno stanje i nikada neće u zajedništvu razgovarati o Božjim namerama. Lažne starešine nikada ne razotkrivaju niti detaljno analiziraju greške koje ljudi često prave, kao ni iskvarene naravi koje ljudi često pokazuju. On ne rešava stvarne probleme, već naprotiv, uvek popušta ljudima u njihovim pogrešnim postupcima i otkrivanju iskvarenosti, i bez obzira na to koliko su ljudi negativni ili slabi, lažni starešina to ne shvata ozbiljno. On samo propoveda neke reči i doktrine i kaže nekoliko reči ohrabrenja kako bi se površno pozabavio situacijom i pokušao da održi sklad. Usled toga, Božji izabrani narod ne zna kako da razmišlja o sebi i spozna sebe, ne postoji rešenje za iskvarene naravi koje otkriva, te ljudi žive u okviru reči i doktrina, predstava i uobrazilja, bez ikakvog život-ulaska. U svojim srcima, oni čak veruju: ’Naš starešina ima još više razumevanja za naše slabosti nego Bog. Isuviše smo mali rastom da bismo ispunili Božje zahteve. Mi samo moramo da ispunimo zahteve našeg starešine; pokoravajući se našem starešini, mi se pokoravamo Bogu. Ako ikada dođe dan kada Višnji otpusti našeg starešinu, mi ćemo se oglasiti; da bismo zadržali svog starešinu i sprečili da ga otpuste, pregovaraćemo sa Višnjim i prisiliti ih da prihvate naše zahteve. Na taj način ćemo postupiti ispravno prema našem starešini.’ Kada u ljudskim srcima postoje takve misli, kada sa svojim starešinom uspostave takav odnos, pa se u njihovim srcima prema starešini pojavi ovakva vrsta zavisnosti, zavisti i obožavanja, oni sve više veruju u njega i uvek žele da slušaju njegove reči, umesto da traže istinu u Božjim rečima. Takav starešina je gotovo zauzeo Božje mesto u srcima ljudi. Ako je starešina voljan da održi takav odnos sa Božjim izabranim narodom, ako u svom srcu pronalazi zadovoljstvo u tome i veruje da Božji izabrani narod treba tako da postupa sa njim, onda nema razlike između takvog starešine i Pavla; taj starešina je već kročio na put antihrista (…). Antihrist ne obavlja stvaran posao, ne razgovara u zajedništvu o istini da bi rešio probleme, ne vodi ljude da jedu i piju Božje reči i ulaze u istina-stvarnost. On radi samo zarad statusa, slave i dobiti, stalo mu je samo do toga da sebe ustoliči, da zaštiti mesto koje ima u srcima ljudi i navede sve da ga obožavaju, ugledaju se na njega i da ga stalno slede; to su ciljevi koje on želi da postigne. Antihrist na ovaj način pokušava da pridobije srca ljudi i kontroliše Božji izabrani narod – zar takav način posupanja nije rđav? Jednostavno je previše odvratan!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”). Bog razotkriva da kada starešine i delatnici zatvaraju oči pred problemima u radu, i samo održavaju sliku o sebi i čuvaju odnose sa braćom i sestrama, onda su takvi ljudi lažne starešine i idu putem antihrista. Ja sam bila upravo takva osoba kakvu je Bog razotkrio. Jasno sam znala da je Bela neučinkovita u svojim dužnostima, ali nisam imala hrabrosti da joj ukažem na probleme. Samo sam želela da zna da razumem njene teškoće, kako ne bismo imale sukobe i kako bismo održale dobar odnos. Avua, zbog svog posla, nije mogla da ispunjava svoje starešinske odgovornosti, pa je trebalo da prijavim njenu situaciju višem starešinstvu da bi je hitno prerasporedili Međutim, bojala sam se da će, ako to sazna, steći negativno mišljenje o meni, pa stoga nisam obavestila više starešinstvo. Nije me bilo briga ni ako to uspori crkveni posao. Samo sam želela priznanje i podršku braće i sestara kako bi imali dobro mišljenje o meni, pa sam interese Božje kuće uvek stavljala po strani. Moje ponašanje je bilo zaista zlo i odvratno Bogu. Pomolila sam se Bogu: „Bože, shvatam da u svojim dužnostima nisam vodila računa o interesima crkve i da sam uvek razmišljala o svojim odnosima sa braćom i sestrama, jer sam želela da me vide kao dobrog starešinu i da me poštuju. Moji postupci nisu usaglašeni sa istinom i uticali su na rad crkve. Nisam obavljala svoje dužnosti kao starešina i idem putem antihrista. Hvala Ti, Svemogući Bože, što si uredio da sestra Lina uoči moja odstupanja i ukaže na moje nedostatke. Voljna sam da ubuduće primenjujem istinu, da više ne pokušavam da sačuvam svoj odnos sa Avuom i da vodim računa o interesima crkve.” Tog popodneva sam razgovarala sa Avuom, i ona je priznala da nije dobro obavljala svoje dužnosti i da je usporavala crkveni rad. Međutim, nije mogla da napusti svoj posao, pa sam joj dodelila druge dužnosti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, međusobno se eksploatišu i nadmudruju, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom postupanju ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Podučavajući ljude da tako postupaju, koje probleme ovaj zahtev može da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš nove neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da te odobravaju, da te uvek zadrže za prijatelja? Da li se ovim u potpunosti dostiže merilo za moralno postupanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, konačno sam shvatila da je „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” jedna od Sotoninih filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Većina ljudi koristi ovu filozofiju kako bi održala dobre odnose sa drugima i to je bio moj način interakcije sa drugima. Kako bi me videli kao obzirnu i brižnu prijateljicu, bila sam veoma obazriva sa drugima. Čak i kada bih primetila probleme drugih, nisam govorila o tome, misleći da postupajući na taj način neću steći neprijatelje niti ću ikoga uvrediti. U stvarnosti, ako otkrijemo da drugi imaju probleme, a ne ukazujemo na njih zbog sopstvenih interesa, ako štitimo jedni druge time što ne govorimo istinu i ako se ne ponašamo kao pošteni ljudi, onda se to ne može nazvati istinskim prijateljstvom. Korišćenje ove sotonske filozofije za održavanje odnosa sa drugima samo vodi ka međusobnoj obazrivosti. To nije ništa drugo do varljivo i podmuklo ponašanje. Shvatila sam da Kristanu, Belu i Avuu nisam smatrala svojim sestrama u crkvi, i nisam učinila ništa da im pomognem da prepoznaju svoje probleme. Samo sam tražila njihovo odobravanje i nisam želela da imaju negativno mišljenje o meni. Kako bih zaštitila svoje interese, čak i kada bih uvidela da nisu dobro obavile svoje dužnosti i da su usporile rad, nisam im ukazivala na to niti sam razgovarala sa njima da to rešim. Nisam imala istinsku ljubav prema braći i sestrama. Uvek sam mislila da, ukoliko ne ukazujem na njihove probleme, možemo nastaviti da sarađujemo i da čak možemo imati dobar odnos. Ali u stvarnosti, to što sam se pridržavala filozofije „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” za ovozemaljsko ophođenje nije donelo dobre rezultate – ne samo da sam usporavala crkveni rad, već nisam rešavala ni njihove probleme a nisam im pomagala ni da dobro obavljaju svoje dužnosti. Tada sam shvatila da kao starešina moram da ukazujem braći i sestrama na probleme koje imaju u svojim dužnostima i da ih vodim ka tome da spoznaju sebe i isprave svoje greške. To je ono što prava braća i sestre treba da rade.

Kasnije sam uvidela da Božja beseda pominje odgovornosti starešina i delatnika:

1. Predvodite ljude da jedu i piju Božje reči, da ih razumeju i uđu u stvarnost Božjih reči.

2. Upoznajte se sa stanjem svih vrsta osoba i rešite razne poteškoće s kojima se suočava u stvarnom životu, a koje se odnose na život-ulazak.

3. Razgovarajte u zajedništvu o istina-načelima koja treba razumeti da bi se svaka dužnost pravilno obavljala.

4. Budite u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te im po potrebi blagovremeno promenite dužnosti ili ih smenite, da biste sprečili ili ublažili gubitke izazvane upotrebom neodgovarajućih ljudi i zagarantovali efikasnost i nesmetan napredak posla.

5. Sve vreme budite upoznati i u toku sa stanjem i napretkom svake poslovne stavke i budite sposobni da blagovremeno rešavate probleme, ispravljate odstupanja i otklanjate greške u radu kako bi se on odvijao nesmetano.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (1)”

Nakon što sam pročitala Božje reči, jasnije sam uvidela da moji postupci nisu ispunjavali merila koja Bog zahteva za starešine, jer nisam ispunjavala svoje dužnosti i odgovornosti kao starešina. Biti crkveni starešina znači da moraš voditi braću i sestre da jedu i piju i da razumeju Božje reči, i da im omogućiš da primenjuju istinu i steknu život-ulazak. Kao starešina, jedna od mojih odgovornosti je bila da nadgledam sve aspekte crkvenog rada – od stanja osoblja do napretka rada. Ako postoji bilo koji pojedinačni aspekt rada koji ometa celokupan crkveni rad, on se odmah mora rešiti. To je bilo nešto što ranije nisam radila. Čitajući Božje reči, shvatila sam kako da dobro obavljam svoje dužnosti kao starešina.

Jednog dana u februaru 2024. godine, brat Erven mi je prijavio da sestra Stejsi, crkveni starešina, ne govori mudro dok propoveda jevanđelje. Na primer, razotkrivala je religiju, sveštenike i starce čim bi započela razgovor sa mogućim primaocima jevanđelja, što je kod ovih dovodilo do toga da imaju predstave i da ne žele da nastave da prisustvuju okupljanjima. I sama sam primetila da Stejsi ne govori mudro, i znala sam da moram da razgovaram sa njom o tom problemu, ali sam pomislila: „Istina je da je Stejsi vrlo direktna, ali već neko vreme propoveda jevanđelje – hoće li prihvatiti moje vođenje? Ako ga ne prihvati, hoće li imati negativno mišljenje o meni?” Međutim, isto tako sam razmišljala o tome da, ako joj ne ukažem na probleme, njeno obavljanje dužnosti neće donositi dobre rezultate, pa bi ipak trebalo da joj ukažem na njih. Nekoliko dana kasnije sam propovedala jevanđelje sa Stejsi i pred kraj sam se tiho pomolila: „Svemogući Bože, molim Te, daj mi hrabrosti da ukažem na Stejsine probleme. Pomalo se bojim da neće prihvatiti ono što kažem i da će imati loše mišljenje o meni, ali ne želim da budem ograničena svojom iskvarenom naravi, niti da zbog održavanja dobrih odnosa sa drugima negativno utičem na rad na jevanđelju. Molim Te, Bože, daj mi hrabrosti.” Nakon toga sam rezimirala probleme na koje smo naišle tokom rada na jevanđelju i ukazala sam Stejsi na neke probleme. Stejsi je rekla: „Hvala ti što si mi ukazala na nedostatke i probleme, to mi je od velike pomoći.” Nakon toga je postepeno sprovodila u delo ispravljanje tih stvari.

Praktično doživljavajući ove okolnosti koje je Bog uredio, shvatila sam da je „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” sotonska filozofija za ovozemaljsko ophođenje, koja zaluđuje ljude i kvari ih, i da nimalo nije usklađena sa istinom. Božje delo poslednjih dana je toliko praktično. Da nisam iskusila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, i dalje bih živela shodno ovoj sotonskoj filozofiji, i dalje bih pokušavala da obmanjujem druge lažnom pojavom, a da toga nisam ni svesna. Ali zahvaljujući vođenju Božjih reči sam shvatila ova načela ljudskog ponašanja. Zaista sam blagoslovena što sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, jer mi je ono dalo priliku da promenim svoju iskvarenu narav. Iskreno sam zahvalna Svemogućem Bogu!