Autorka: Džao Jen, Kina

Godine 1987, zajedno sa svojom majkom sam počela da verujem u Gospoda Isusa. Ubrzo sam se pridružila horu i, ma koliko da sam bila zauzeta poslom, nastavila sam da prisustvujem okupljanjima. Đakon je primetio koliko dobro stremim i obučavao me je da predajem u Nedeljnoj školi, tako da sam se za Gospoda davala i radila još napornije. Tokom 1995. godine sam primetila da se broj vernika koji dolaze na okupljanja postepeno smanjuje. Bilo je i ljubomore i svađa među mojim saradnicima, a propovedi su postale suvoparne i banalne. Bila sam zabrinuta, pa sam sa sestrama napustila hor kako bismo tragale u drugim crkvama. Jedan starac je rekao: „Gospod se uskoro vraća, moramo budno da čekamo.” Drugi sveštenik iz druge crkve takođe je rekao: „Gospod uskoro dolazi, ispraznite se i pripremite svoje plovilo, ispovedite se i pokajte Gospodu.” Njihovi odgovori su me razočarali. Primetila sam da su crkve puste, da propovednici nemaju šta da propovedaju, a da je vera vernika postala hladna, pa sam otišla da studiram teologiju, u nameri da se na kraju vratim i da kao pastir čuvam stado i obnovim crkvu. Tri godine kasnije, završila sam studije teologije, vratila se u crkvu i postala profesorka, ispunjena ambicijom i žudnjom da obnovim crkvu. Počela sam svuda da propovedam. Jednom me je jedan sveštenik pozvao da propovedam u velikoj crkvi i toj službi je prisustvovalo preko hiljadu ljudi. U pomoćnoj zgradi je bio ekran video-nadzora crkve, pa su svi mogli da posmatraju moju propoved. Bila sam neizmerno srećna. Braća i sestre su me srdačno oslovljavali sa profesorka Džao i svi su se sa pitanjima sjatili oko mene. Srce mi se ispunilo radošću kad sam pomislila: „Biti profesorka nije isto što i biti običan brat ili sestra. Ne samo da od crkve dobijam platu, već, kud god da odem, ljudi se na mene ugledaju i osmehuju mi se. Kad odlazim da držim propovedi, crkva mi takođe plaća putne troškove. I pre nego što sam postala sveštenica imam tako dobar tretman, a budem li postala sveštenica i propovedala u velikim crkvama, braća i sestre će se ugledati na mene i još više me obožavati.” Nedugo zatim izabrana sam za potpredsednicu mesnog odbora Trosamostalnog patriotskog pokreta i razmišljala sam u sebi: „Čini se da je moje stremljenje bolje, baš kao i moje propovedanje. Kad bih u budućnosti bila imenovana za sveštenicu, proširila bi se oblast mog upravljanja i još više ljudi bi čulo za mene. Poštovali bi me i veličali kud god da odem i svi bi me znali kao uglednu sveštenicu Džao.” Međutim, posle nekog vremena, ispredavala sam većinu teorijskog znanja koje sam naučila na studijama teologije, pa bih na svakoj propovedi vrtela iste suvoparne i nezanimljive teme. Na sve strane sam tražila razne materijale i knjige da ih uvrstim u propoved, vraćajući se čak i na beleške sa studija, ali je to ostalo bez rezultata. Primetila sam da crkva postaje sve više pusta, da sve manje ljudi dolazi na moje propovedi, a da se nekolicina prisutnih obično zavaljivala u stolice i spavala. Bila sam prilično zbunjena, razmišljajući u sebi: „Aktivno radim za Gospoda kako bih oživela crkvu i podržala braću i sestre, pa zašto je onda crkva postala još više pusta?”

U septembru 1999. otišla sam u drugu oblast da posetim oca. Moja mlađa sestra je dovela jednu sestru da mi propoveda jevanđelje poslednjih dana Svemogućeg Boga. Mislila sam da je ta sestra običan vernik, da Bibliju razume manje od mene i da je zaluđena, pa je nisam ni slušala. Kasnije sam čula da je propovednik kojeg sam poznavala preobratio 120 ljudi koji rade za Gospoda da veruju u Svemogućeg Boga i da je skoro 100 ljudi na zbornom mestu u selu prihvatilo Svemogućeg Boga. Te vesti su me zaista šokirale i pomislila sam: „Čovek koji je smeten i ne shvata istiniti put, mogao bi da bude zaluđen, ali da toliko ljudi iskrenih u svom stremljenju prihvati Svemogućeg Boga – da li bi svi oni mogli biti zaluđeni? To je nemoguće! Taj propovednik kojeg poznajem dobro poznaje Bibliju i ima sposobnost raspoznavanja, ali je i on, zajedno sa toliko saradnika, počeo da veruje u Svemogućeg Boga. Može li biti da su u pravu što veruju u Svemogućeg Boga?” Bila sam zbunjena, pa sam se često molila Gospodu: „Gospode, zašto se tako mnogo ljudi okrenulo veri u Svemogućeg Boga? Sve ove dobre ovce i starešine marljivi su u svom stremljenju i dobro poznaju Bibliju, pa kako su svi mogli da se okrenu veri u Svemogućeg Boga? Zašto Crkva Svemogućeg Boga napreduje dok je naša postala tako pusta? Da li je moguće da si se zaista vratio? O, Bože, tako sam zbunjena. Molim Te da me usmeravaš.” U aprilu 2000, otišla sam u kuću svoje mlađe sestre i ona mi je još jednom propovedala jevanđelje poslednjih dana Svemogućeg Boga. Besedila je o tri etape Božjeg dela: Dobu zakona, Dobu blagodati i Dobu carstva, a sva tri je obavljao jedan Bog. U Doba zakona, Bog se zvao Jahve i doneo je zakone i usmeravao ljude u njihovim životima; u Doba blagodati, Bog se zvao Isus i obavio je delo iskupljenja; u Doba carstva, Božje delo je da izrazi Svoje reči kako bi temeljno pročistio ljude, rešavajući sam koren ljudskog greha, a taj Bog se zove Svemogući Bog. U svakom dobu Bog je obavio različito delo, svaki put pod drugim imenom. Kad svaka etapa dela postigne svoj efekat, Bog započinje sledeću etapu dela, pri čemu je svaka sledeća sve dublja, dok se svaki segment povezuje sa sledećim, sve dok On na kraju ne završi čitavo doba i ljude povede u predivno odredište. U tom trenutku, mogla sam da prihvatim prve dve etape dela, jer su sve te stvari bile zabeležene u Bibliji, ali ni po koju cenu nisam mogla da prihvatim tu treći etapu dela Doba carstva. Smatrala sam da ništa van Biblije nije Božje delo. Moja sestra je tada sa mnom razgovarala u zajedništvu: „Biblija je zapis o prve dve etape Božjeg dela. Božje delo je bilo prvo, a nakon toga su došli ljudski zapisi. Kad je Biblija sastavljana, Božje delo u poslednjim danima još uvek se nije dogodilo, pa kako je onda moglo da bude zapisano u Bibliji?” To mi je delovalo donekle logično. Moja sestra mi je još mnogo besedila a reči su joj bile usklađene s Biblijom i zvučale su prilično dobro. Ipak, plašila sam se da ne napravim pogrešan izbor i nisam bila spremna da to prihvatim. Moja sestra mi je dala knjigu pod nazivom Sud započinje od kuće Božje i pronašla mi je nekoliko poglavlja Božjih reči koje treba da pročitam. Pomislila sam da, otkako je prihvatila Svemogućeg Boga, moja sestra Bibliju razume bolje od mene i ima tako snažnu veru. Besedila je o Bogu koji otkriva tajnu ovaploćenja i razmotava mali svitak, kao i o tome kako Bog dela da bi pročistio ljude. Njene reči su bile osvežavajuće i prosvećujuće, a za sve godine svoje vere u Gospoda ništa od toga nisam ranije čula. Ne bih ni pretpostavila da će se za godinu dana ona toliko razviti. Ni nakon studiranja teologije nisam imala toliko znanja kao ona. Sestra mi je rekla da je razumevanje svih tih stvari zadobila iz reči Svemogućeg Boga. Pitala sam se: „Da li je moguće da je Svemogući Bog zaista Gospod Isus koji se vratio?” Majka me je u prošlosti sve vreme podsticala da tragam i istražujem, da ne propustim jedinu priliku u životu da dobijem Božje spasenje. Pomislivši na to, odlučila sam da tragam i istražim.

Nakon toga, pročitala sam reči Svemogućeg Boga. Ovo je jedan deo onoga što se pominje: „Isusov povratak je veliko spasenje za one koji su u stanju da prihvate istinu, ali za one koji nisu u stanju da istinu prihvate, to je znak osude. Treba sami da birate svoj put i ne treba da hulite na Svetoga Duha i da odbacujete istinu. Ne treba da budete neuka i nadmena osoba, već neko ko se pokorava vođstvu Svetoga Duha i ko čezne za istinom i traži je; jedino ćete na ovaj način imati koristi. Savetujem vam da brižljivo hodate putem vere u Boga. Nemojte donositi preuranjene zaključke; štaviše, nemojte biti nehajni i nepromišljeni u svojoj veri u Boga. Treba da znate da bi oni koji veruju u Boga trebalo da, u najmanju ruku, poseduju ponizno i bogobojažljivo srce. Oni koji su istinu čuli a ipak pred njom dižu nos, budalasti su i neuki. Oni koji su istinu čuli a ipak nehajno donose preuranjene zaključke ili osuđuju istinu, odišu nadmenošću. Niko ko u Isusa veruje nije kvalifikovan da drugog proklinje ili osuđuje. Svi vi treba da budete neko sa razumom i neko ko prihvata istinu. Možda ti, pošto si čuo put istine i pročitao reč života, smatraš da je samo jedna od deset hiljada ovih reči u skladu s tvojim stanovištima i sa Biblijom, a onda treba da nastaviš da tražiš u tom desetohiljaditom delu ovih reči. I dalje ti savetujem da budeš ponizan, da ne budeš previše samouveren i da sebe ne uzdižeš previše. Sa mrvicom bogobojažljivog srca koje poseduješ, dobićeš veće svetlo. Ako brižljivo proučiš ove reči i iznova budeš o njima razmišljao, shvatićeš da li su one istina ili nisu, i da li su one život ili nisu. Možda će neki ljudi, pošto su pročitali tek nekoliko rečenica, slepo osuditi ove reči, govoreći: ’Ovo nije ništa drugo do nekakvo prosvećenje od Svetoga Duha’, ili ’Ovo je lažni hristos došao da ljude zaluđuje.’ Oni koji tako govore zaslepljeni su neznanjem! Toliko malo razumeš Božje delo i mudrost, i savetujem ti da iznova kreneš ispočetka! Ne smete da, zbog pojave lažnih hristosa u poslednjim danima, slepo osuđujete reči koje Bog izražava, i ne smete biti neko ko huli na Svetog Duha jer se boji da će biti zaluđen. Zar to ne bi bila velika šteta? Ako, posle detaljnog razmatranja, i dalje smatraš da ove reči nisu istina, da one nisu put i da nisu Božji izraz, onda ćeš na kraju biti kažnjen i ostaćeš bez blagoslova. Ako ne možeš da prihvatiš onu istinu koja ti se kaže tako jasno i nedvosmisleno, zar nisi onda nedostojan Božjeg spasenja? Zar nisi onda neko ko nije dovoljno blagosloven da se vrati pred presto Božji? Razmisli o tome! Nemoj biti nepromišljen i nagao, i ne gledaj na veru u Boga kao na igru. Razmisli zarad svog odredišta, zarad svojih izgleda, zarad svog života, i ne igraj se sa sobom. Možeš li da prihvatiš ove reči?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kada budeš ugledao duhovno telo Isusa, Bog će dotad već iznova napraviti nebo i zemlju”). Pročitavši ovaj odlomak, za oko su mi odmah zapale reči „jedna od deset hiljada”. Ukoliko bi ove reči mogle da reše zbunjenost i koriste mom životu, ne bih smela da dozvolim da to propustim. Narednog jutra rekla sam svojoj sestri: „Mogu da prihvatim 60 ili 70 odsto od onoga o čemu si besedila. Za mnoge stvari o kojima si govorila nikada ranije nisam čula, a reči u ovoj knjizi su moćne. Treba ozbiljno da istražim i proverim da li je to zaista delo Božje.” Hvala Bogu! Posle nekog vremena istraživanja, uverila sam se da je Svemogući Bog zaista Gospod Isus koji se vratio. Pomišljajući kako se vratio Gospod Isus, kojeg sam dugo čekala, bila sam neverovatno uzbuđena i ganuta. Ali sam u toj svojoj radosti i oklevala. Crkva se odlučno protivi Istočnoj munji. Stoga, kad bih je prihvatila, budu li me otkrili, zar me ne bi odbacili i izbacili iz crkve? Ako ostanem bez položaja, šta će braća i sestre misliti o meni? A onda sam pomislila: „Istočna munja je istiniti put. Svemogući Bog je zaista Gospod Isus, za kojim čeznem sve ove godine. Ova etapa Božjeg dela je okončanje doba poslednjih dana i ako to ne prihvatim, na kraju će mi propasti duh, duša i telo i zauvek ću izgubiti priliku da budem spasena. Ipak, platila sam veliku cenu da bih dobila položaj profesorke. Da bih otišla na studije teologije, napustila sam dobar državni posao i ostavila svoju porodicu, i toliki trud sam uložila u proučavanje Biblije. Već sam potpredsednica KHO-a i TSPP-a (Kineski hrišćanski odbor i Trosamostalni patriotski pokret protestantskih crkava u Kini zajednički se zovu KHO i TSPP) i uskoro mogu da postanem sveštenica. Tada će se još više braće i sestara ugledati na mene i diviti mi se i uživaću u svim povlasticama koje mi donosi taj položaj. Ako sad napustim crkvu, ostaću bez ičega.” A onda sam ponovo pomislila: „Već znam da je Bog došao da izvrši novo delo, i pošto znam za Božje delo a ne prihvatim ga, zar onda neću biti napuštena? Zar moja višegodišnja vera u Gospoda ne bi bila uzaludna? Ako napustim istiniti put, Gospod će me napustiti, ali ako napustim svoj položaj, to znači da će me braća i sestre odbaciti i izbaciti iz crkve.” Ma koliko o tome razmišljala, nisam mogla da napustim svoj položaj profesorke. Pomislila sam: „Delo Gospoda Isusa je trajalo dve hiljade godina, pa se ni Božje delo u ovoj etapi neće odmah završiti, zar ne? Služiću dve godine kao sveštenica – ne mogu da dozvolim da propadnu sve godine napornog rada. Zatim ću se vratiti Svemogućem Bogu.” Na kraju sam odlučila da nastavim da propovedam u svojoj crkvi, ali i da prisustvujem okupljanjima u Crkvi Svemogućeg Boga. Mislila sam da je to najbolji način da dobijem i jedno i drugo.

Zatim sam počela da prisustvujem okupljanjima u Crkvi Svemogućeg Boga. U besedi braće i sestara o Božjoj reči mogla sam da čujem da postoji svetlo, a iskustvena shvatanja o kojima su besedili bila su vrlo praktična. Na osnovu Božjih reči su takođe razmišljali o sebi i spoznali svoje iskvarene naravi, i u Božjim rečima su pronašli puteve primene. Svi su besedili otvoreno i slobodno, pa su mi okupljanja bila vrlo okrepljujuća. Ipak, osećala sam se pomalo čudno. U svojoj izvornoj crkvi ja sam govorila sa govornice dok su me drugi slušali odozdo, a ovde u Crkvi Svemogućeg Boga bila sam običan sledbenik i teško mi je padalo da besedim o svojim stvarnim iskustvima, tako da sam samo mogla du slušam besede drugih. U srcu sam osećala određeni gubitak, razmišljajući u sebi: „Kad jednom napustim svoju izvornu crkvu, ko će me uzeti zaozbiljno? Mogla bih u njoj da ostanem još dve godine!” I tako sam nastavila da propovedam u svojoj izvornoj crkvi dok sam nasamo čitala reči Svemogućeg Boga. Po završetku jedne propovedi, jedna sestra mi je prišla i upitala me: „Profesorka Džao, zašto je tvoja propoved tako suvoparna? Uopšte nije bila zanimljiva.” Od stida sam odmah pocrvenela i mogla sam samo da se nespretno osmehnem. U tom trenutku sam se osećala prilično jadno. Svaki put kad bih pripremala propoved, ustanovila bih da ponavljam jedno te isto, bez ikakvog novog svetla ili prosvećenja. Kasnije sam otkrila da su reči Svemogućeg Boga zaista praktične i sveže, jer su otkrivale tajne iz Biblije i nudile istine u vezi sa praktičnim postupanjem, poput istine o tome kako smiriti svoje srce pred Bogom i kako se moliti. Nudile su jasne puteve koji se mogu slediti. U jednu svoju propoved sam ubacila reči Svemogućeg Boga, pa su braća i sestre živnuli i više nisu bili tako pospani. Nakon tog skupa, braća i sestre su se sjatili oko mene. Neki su govorili: „Profesorka Džao, danas ti je propoved bila odlična.” Drugi su govorili: „Nisi uzalud studirala teologiju, zaista od nas više razumeš.” Jedna sestra je čak rekla: „Profesorka Džao, da li bi mogla ponovo da dođeš i da nam držiš propoved?” Osetila sam se iskreno srećnom, razmišljajući: „Budem li nastavila da ovako propovedam, braća i sestre me neće gledati s visine.” Ali sam ipak osetila nelagodu, pitajući se: „Sigurna sam da u ovoj crkvi više nema dela Svetoga Duha i da više nemam o čemu da propovedam. Zato sam u svoju propoved ubacila reči Svemogućeg Boga, dovodeći sve u pogrešno uverenje kako su to moja shvatanja. Da li je to bilo ispravno?” I što sam o tome više razmišljala osećala sam se nelagodnije, pa sam pozvala svoju mlađu sestru. Sestra mi je strogo rekla: „Znaš li da je to krađa? To je uvreda za Božju narav! U celoj verskoj zajednici još odavno nema dela Svetoga Duha. Nemaju o čemu da propovedaju. Ako ne prihvataš Svemogućeg Boga, kako može da bude dela Svetoga Duha? Kako možeš išta da propovedaš? Ako u crkvu unosiš reči Svemogućeg Boga i predstavljaš ih kao svoje, navodeći sve da te obožavaju, zar time ljude ne zaluđuješ i sprečavaš ih da prihvate novo delo? Seko, moraš da se ispovediš i pokaješ!” Zatim me je upitala: „Znaš li kako je Jovan Krstitelj bačen u tamnicu? U to vreme, kad je došao Gospod Isus i krstio ljude, Jovan je na drugom mestu takođe krštavao ljude. Kad je došao Gospod Isus, trebalo je da Jovan sve dovede kod Njega, ali je on dopustio da ga ljudi slede. Time je prekidao i ometao Božje delo i na kraju je Jovan bačen u tamnicu i izgubio je život. Danas je došao Svemogući Bog i izrazio tako mnogo istina. Sve koji veruju u Boga treba da dovedeš pred Svemogućeg Boga da jedu i piju Njegove reči i vrate Mu se – to bi učinila razumna osoba. Ali ti ne samo da odbijaš da prihvatiš Svemogućeg Boga, već za svoju propoved kradeš Njegove reči, ne bi li ostali uvideli kako su tvoje propovedi uzvišene i počeli da ti se dive i da te slede. To je zaluđivanje ljudi. Ljude sprečavaš da se vrate Svemogućem Bogu i za sopstvene propovedi kradeš reči Svemogućeg Boga, gradeći sopstveni prestiž i kontrolišući Božji izabrani narod. To je ozbiljan čin protivljenja Bogu i ne razlikuje se od onoga što su fariseji učinili. Ako se ne pokaješ, Bog će te prokleti i kazniti!” Čuvši ove reči svoje sestre, osetila sam i zabrinutost i strah. Od tog časa više se nisam usuđivala da u svoje propovedi ubacujem reči Svemogućeg Boga.

Nakon toga, Trosamostalna protestantska crkva, u dosluhu sa KPK-om, pojačala je progon Crkve Svemogućeg Boga. U to vreme nisam napustila Trosamostalnu protestantsku crkvu, niti sam učestvovala u crkvenom životu Crkve Svemogućeg Boga. Tokom tih dana, posle svake propovedi osećala sam se iscrpljeno, srce mi je bilo ispunjeno tamom i nisam mogla da prikupim energiju da bilo šta radim. Razmišljala sam o okupljanjima u Crkvi Svemogućeg Boga, gde su braća i sestre govorili slobodno i kroz razgovor u zajedništvu pronalazili rešenja za svakakve teškoće, prisećajući se koliko sam uživala u toj oslobođenosti. Razmišljala sam o tome kako je Trosamostalna protestantska crkva u dosluhu sa vlastima progonila Crkvu Svemogućeg Boga i kako je Trosamostalna protestantska crkva bila golemi grad Vavilon. Nisam želela da se pridružim Trosamostalnoj protestantskoj crkvi u činjenju zla i opiranju Bogu, a moj ostanak tamo bi doveo jedino do toga da s njima propadnem u paklu. Ali kad bih napustila Trosamostalnu protestantsku crkvu, više ne bih mogla da budem sveštenica. Zbog toga sam se osećala vrlo rastrzano i tužno. Pomislila sam na to kako sam zarad vere u Boga napustila svoj državni posao i kod kuće ostavila svoje malo dete. Činilo mi se da ako napustim Trosamostalnu protestantsku crkvu, da će tada sve te žrtve i davanja biti uzaludni. Ne samo da neću moći da budem sveštenica, već ću ostati i bez podrške braće i sestara. Kad sam na to pomislila, u srcu sam osetila neopisivu patnju i bol. Takođe sam razmišljala: „Trosamostalna protestantska crkva prijavljuje te delatnike jevanđelja iz Crkve Svemogućeg Boga, ali ako u to ne budem umešana, neću se opirati Bogu. Osim toga, ne planiram da se dugo zadržim u Trosamostalnoj protestantskoj crkvi. Želja mi je da samo dve godine uživam u svešteničkom prestižu, a zatim ću da odem. Tako me Bog neće prekoriti.” Ispričala sam svojoj sestri o čemu razmišljam. Rekla je: „Zbog čega ti tačno veruješ u Boga? Hoće li te spasti tvoj položaj ili će te spasti Bog?” I moja majka je govorila: „Ovo je poslednji put da Bog spasava ljude. Ljudsko telo neće podneti katastrofe koje će doći, a te katastrofe neće biti usmerene samo na telo, već i na dušu.” Majka i sestra su sa mnom neprekidno razgovarale u zajedništvu i zbog toga sam se osećala prilično uznemireno. Vrlo dobro sam znala da je ovo istiniti put i poslednja etapa Božjeg dela, te da odmah treba da napustim crkvu. Ipak, ako odem, izgubiću svoj položaj i niko mi se više neće diviti niti će me pogledati. Izgubila bih i svoju priliku da budem sveštenica. Svake godine na Božić, Uskrs ili Dan zahvalnosti, svi bi predlagali da propovedam i budem domaćin na svečanostima, a ja sam uživala u divljenju braće i sestara i to mi je baš prijalo. Ipak, ako bih prihvatila ovu novu etapu dela i napustila crkvu, ostala bih bez ikakvog položaja. Kad bi se to dogodilo, da li bi mi se i dalje ukazivale takve prilike? Da li bi mi se braća i sestre i dalje divili? S jedne strane je bio istiniti put, a s druge moj položaj. Bila sam sasvim rastrzana.

Jednoga dana, majka me je zabrinuto upitala: „Znaš da je Gospod došao da obavi novo delo, pa zašto nisi napustila svoju crkvu?” Odgovorila sam joj: „Želim da budem sveštenica!” Majka je iskreno besedila, rekavši: „Gospod Isus je rekao: ’U carstvo nebesko neće ući svako ko Mi je govorio: „Gospode, Gospode!”, već onaj koji sledi volju Oca Mojega koji je na nebesima. Mnogi će mi govoriti u onaj dan: „Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?” Onda ću im ja reći: „Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!”’ (Matej 7:21-23). ’Uđite na uska vrata, jer su široka vrata i prostran put koji vodi u propast, i mnogo je onih koji stupaju na njega. Kako li su samo uska vrata i tesan put koji vode u život i malo je onih koji ga nalaze’ (Matej 7:13-14). Ti se samo pozivaš na Gospodovo ime, ali ne prihvataš Božje novo delo. Gospod kaže da je to čin zlikovaca koji ne mogu da uđu u carstvo nebesko, a to što si sveštenica te neće spasti.” I moja mlađa sestra je besedila, rekavši mi: „Očito je da nemaš šta da propovedaš, ali zarad svog položaja propovedaš i zaluđuješ ljude u crkvi. Zar nisi ista kao oni licemerni fariseji?” Takođe mi je pročitala odlomak reči Svemogućeg Boga: „Ima onih koji čitaju Bibliju u grandioznim crkvama i recituju je po ceo dan, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela. Nijedan od njih nije u stanju da spozna Boga; još manje se iko među njima može usaglasiti sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, podli ljudi i svako od njih stoji uzvišeno i drži predavanja ’Bogu’. Oni su ljudi koji nose Njegov barjak, a namerno se protive Bogu, koji nose etiketu vernika u Boga dok jedu meso čoveka i piju krv čoveka. Svi takvi ljudi su đavoli koji proždiru dušu čoveka, glavni demoni koji namerno ometaju one koji pokušavaju da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sputava one koji traže Boga. Oni naizgled možda imaju ’zdravu konstituciju’, ali kako da njihovi sledbenici znaju da su oni išta drugo do antihristi koji navode ljude da se usprotive Bogu? Kako da njihovi sledbenici znaju da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju ljudskih duša?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive”). Nakon što je pročitala Božje reči, sestra mi je rekla: „Samo uživaš u povlasticama koje ti položaj profesorke donosi u crkvi, a to je protivljenje Bogu! Novac koji vernici prilažu Bogu koristi se za plate profesora i sveštenika, dok je u stvarnosti taj novac priložen Bogu i niko nema pravo da u njemu uživa. Uživanje u tom novcu isto je što i krađa priloga! Znaš da se Gospod vratio, a ipak se čvrsto držiš svog položaja i profesorske plate i nastavljaš da u crkvi propovedaš kako bi druge zaluđivala. Nisi li poput onih fariseja koji jedu meso čoveka i piju krv čoveka?” I majka mi je rekla: „U prošlosti nisam shvatala šta znači ’jesti meso čoveka i piti krv čoveka’, ali sada razumem da svako ko prima platu u crkvi uživa u prilozima Bogu i te priloge krade. Prilozi su ono što su braća i sestre uštedeli od svog skromnog života da bi ponudili Bogu, a vi sveštenici i profesori u tome uživate. Vi jedete meso vernika i pijete krv vernika. Možeš li to da opravdaš pred Bogom?” Slušajući svoju majku i sestru osetila sam izuzetnu uznemirenost. Posebno kad sam čula ove reči Božje: „jedu meso čoveka i piju krv čoveka”, osetila sam se zaista uznemireno. Zar nije bila tačno da se plata koju sam dobijala sastojala od priloga braće i sestara Bogu? Zaista sam „jela meso čoveka i pila krv čoveka”! Moja sestra je nastavila: „Gospod Isus je fariseje ukorio rečima: ’Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Putujete morem i kopnom da učinite nekoga svojim sledbenikom. A kada on to postane, onda ga načinite sinom paklenim dvaput gorim od sebe’ (Matej 23:15). U to vreme, fariseji su žudeli za Mesijinim dolaskom. Ali kad je Mesija – Gospod Isus – došao, iako su znali da reči koje izgovara Gospod Isus imaju autoritet i moć, ne bi li očuvali svoje pozicije i sredstva za život, ne samo da su Ga oni sami odbacili, već su Mu se opirali i osuđivali Ga, sprečavajući vernike da Ga prihvate. Zatim su Gospoda Isusa prikovali za krst, pa ih je Bog prokleo i kaznio. U Bibliji se navodi: ’I zato će Jahve u isti dan odseći Izrailju i glavu i rep, i granu i rogoz. Starešina i lice ugledno  –  to je glava, a prorok koji naučava laž  –  to je rep. Koji ovaj narod vode, oni zavode; koji bivaju vođeni, oni propadaju’ (Knjiga proroka Isaije 9:14-16). Ko je glava? To se odnosi na starešine i starce koji znaju istiniti put, ali ga ne prihvataju. Pa, zašto su glava i rep odsečeni? Zato što jasno znaju istiniti put, ali ga ne prihvataju, jer ne žele da se odreknu svojih položaja i sredstava za život, protive se Božjem delu i osuđuju ga, sprečavajući vernike da prihvate istiniti put. Ne dozvoli da te tvoj trenutni položaj profesorke zavara. Znaš da je Gospod došao, a ipak nisi napustila svoju izvornu crkvu, već pokušavaš da sediš na dve stolice i čvrsto se držiš svog položaja, propovedajući u crkvi da bi zaluđivala ljude i uživajući u tome da te drugi obožavaju i poštuju. Zar nisi postala večni grešnik koji druge sprečava da prihvate istiniti put? Ako se i dalje držiš svog položaja i ne ideš u korak s Božjim novim delom, na kraju će te Bog odseći. Zašto uopšte verujemo u Gospoda? Nije li to samo zato da sačekamo da Gospod dođe da nas spase? Ako u Boga verujemo samo zbog svešteničkog položaja, postoji samo jedan ishod, a to je odlazak u pakao i suočavanje s kaznom! Sećaš li se kako se Petru i Mateju govori u Bibliji? Kad je Gospod Isus pozvao Petra, Petar je odmah ostavio svoju mrežu za ribolov i sledio je Gospoda. Matej je bio poreznik i naplaćivao je porez u poreskoj upravi, a kad je čuo poziv Gospoda Isusa, odmah je ostavio svoj posao i sledio Ga je. Pogledaj sebe kako oklevaš i ne možeš da otpustiš ni jednu ni drugu stvar. Gospod Isus je rekao: ’Svaki od vas ko se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik’ (Luka 14:33). Izreke 14:12 i 16:25 nas podsećaju da: ’Neki put pred čovekom kao da je prav, ali završava na putevima smrti.’ Kad Bog bude došao da izvrši novo delo, mi treba da sledimo Njegove stope, jer će one koji ne prihvate Božje delo poslednjih dana, već sprečavaju ljude da se vrate Bogu ne bi li očuvali svoje položaje i sredstva za život, Bog osuditi i kazniti. Razmisli o tome!” Bila sam ganuta i pomalo uplašena dok sam slušala svoju majku i sestru, razmišljajući: „Fariseji su dobro poznavali Bibliju, propovedali su u crkvi i delovali su pobožno, ali su, u suštini, sve to radili zarad svog položaja i sredstava za život i da bi im se drugi divili i poštovali ih. To nije bilo istinsko služenje Gospodu. Opirali su se Gospodu Isusu i osuđivali Ga zarad svog položaja i sredstava za život, sprečavajući vernike da prihvate Gospodovo jevanđelje. Služili su Bogu, ali su mu se protivili, pa ih je Gospod Isus osudio i prokleo.” Pomislila sam na propovednika u svojoj izvornoj crkvi koji se pretvarao da štiti stado da bi zatvorio crkvu i sprečio vernike da istraže istiniti put, upirući ujedno prstom u one koji propovedaju jevanđelje carstva i govoreći: „Ne dolazite više u našu crkvu da propovedate jevanđelje. Ako se vratite, pozvaću policiju i svi ćete biti uhapšeni!” Osim toga, predsednik odbora Trosamostalnog patriotskog pokreta sarađuje sa Ujedinjenim frontom ministarstva rada u hapšenju vernika u Svemogućeg Boga, pa kad zateknu ljude da propovedaju jevanđelje, pozivaju policiju. Osvrnuvši se ponovo na sebe, vrlo dobro sam znala da se Gospod vratio, no, kako bih uživala u blagoslovima statusa i divljenja, odbijala sam da napustim crkvu i za svoje propovedi sam krala reči Svemogućeg Boga, uzdižući i jačajući sebe, i navodeći ljude da me poštuju i obožavaju. Zar nisam išla putem fariseja? Gospod Isus je farisejima izrekao sedam kletvi. Kad ne bih napustila crkvu, svesno bih počinila još veći greh, a moj ishod bi bio isti kao ishod fariseja!

Jednoga dana pročitala sam odlomak reči Svemogućeg Boga koje su me duboko dirnule. Svemogući Bog kaže: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje – zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili. Između mirne porodice i one razorene birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između izobilja i siromaštva birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što su vaša srca toliko nesposobna da se smekšaju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i skrušenosti; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite. Kakvi će, onda, biti vaši ishodi? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje i čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce? Šta birate u ovom trenutku? Hoćete li se pokoriti Mojim rečima ili ćete prema njima osećati odbojnost? Moj dan je položen tu pred vašim očima, a ono s čim se suočavate jesu novi način života i nova polazna tačka. Međutim, moram da vam kažem da ova polazna tačka nije početak prošlog novog dela, već okončanje starog. Drugim rečima, ovo je završni čin. Mislim da svi možete da razumete šta je neobično u vezi sa ovom polaznom tačkom. Uskoro ćete, međutim, shvatiti pravo značenje ove polazne tačke, pa hajde da zajedno pođemo dalje i pozdravimo završnicu koja dolazi! Ipak, ono što Me i dalje zabrinjava u vezi s vama jeste činjenica da, kad ste suočeni s nepravdom i pravdom, uvek birate ono prvo. Međutim, sve to je u vašoj prošlosti. I Ja se nadam da ću zaboraviti sve iz vaše prošlosti, iako je to vrlo teško izvodljivo. Uprkos svemu, imam veoma dobar način da to učinim: neka budućnost zameni prošlost i dopustite da se senke vaše prošlosti rasprše u zamenu za vaše pravo današnje ja. Zato moram da vas namučim da još jednom napravite izbor: kome ste tačno odani?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Božje reči su me dirnule u srce i osećala sam se kao da mi Bog licem u lice postavlja pitanje, a ja ostajem nema. Ispunili su me žaljenje i krivica i nisam izdržala da ne zaplačem. Znala sam da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio i trebalo je da prihvatim Božje delo i napustim izvornu crkvu. Ali sam se bojala da ako iz nje budem izbačena, više neću moći da budem sveštenica, pa sam stoga sedela na dve stolice, nameravajući da odem nakon što dve godine provedem kao sveštenica. Pošto u crkvi više nisam imala o čemu da propovedam, brinula sam da ću izgubiti svoj položaj, pa sam, da bih propovedala, ukrala reči Svemogućeg Boga, u nadi da ću dobiti podršku i divljenje svih. Videla sam da se Trosamostalna protestantska crkva sa vlastima udružuje u opiranju Bogu, u hapšenju delatnika jevanđelja Crkve Svemogućeg Boga. Znala sam da treba brzo da odem, ali sam u izvornoj crkvi ostajala kako bih sačuvala svoj položaj. Svaki put sam umesto istine birala svoj status. Uvidela sam da je godinama moja odanost bila usmerena prema mom statusu i ljudskom divljenju. Moja porodica je iznova sa mnom razgovarala u zajedništvu, ali sam se ja tvrdoglavo opirala Bogu zarad svog statusa. Ja istinski nisam verovala u Boga, već sam bila samo osoba koja teži statusu i uživa u povlasticama svog položaja. Bila sam pravi pravcati farisej. To što sam učinila, Bogu je zaista slomilo srce. Odlučila sam da napustim svoju izvornu crkvu i propovedam jevanđelje sa braćom i sestrama iz Crkve Svemogućeg Boga. Nekoliko dana kasnije, nadzornici i saradnici iz moje izvorne crkve došli su da me pronađu i rekli su mi: „Profesorka Džao, crkva te je godinama obučavala i podržavala dok si studirala teologiju. Moraš što pre da se preneš i da radiš za Gospoda. Ne smeš da izneveriš Gospodovu ljubav i poverenje braće i sestara!” Čuvši njihove reči, pomislila sam: „Pročitala sam reči koje izražava Svemogući Bog i sigurna sam da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio i da On izražava istinu da bi obavio delo suda ljudskom rodu i njegovog pročišćenja u poslednjim danima. U crkvi više ne postoji delo Svetoga Duha. Čak i ako postanem sveštenica, bez dela i održavanja Svetoga Duha, to je bez ikakve vrednosti i smisla. Ne mogu da ostanem u toj crkvi, jer bi svaki dalji ostanak vodio mom uništenju i, baš kao i fariseje, Bog bi me osudio. Treba da sledim Božje stope i da Božje jevanđelje poslednjih dana propovedam što većem broju ljudi koji su željni Božje pojave.” U tom trenutku bila sam sasvim nepokolebljiva i odbila sam ih.

Zatim sam počela da vršim dužnost propovedanja jevanđelja u Crkvi Svemogućeg Boga. Kasnije sam čula da je jedan sveštenik pročitao Reč se pojavljuje u telu i priznao da reči Svemogućeg Boga izražava Bog i da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio, ali to nije prihvatio jer nije mogao da otpusti svoju svešteničku poziciju, čime je izgubio priliku da bude spasen. Postalo mi je još jasnije da stremljenje statusu vodi samo opiranju Bogu i sopstvenom uništenju. Da Bog nije koristio moju porodicu i braću i sestre da sa mnom neprekidno razgovaraju u zajedništvu, bila bih baš poput tog sveštenika, koji zna istiniti put, ali ga ne prihvata, i na kraju bih, poput fariseja, u svom duhu, duši i telu bila kažnjena. Sada, iako sam izgubila priliku da budem sveštenica, zadobila sam put večnog života i dobila sam Božje spasenje poslednjih dana, a to je nešto što se ne da zameniti ni za jednu visoku poziciju. U svom srcu sam još zahvalnija za milost spasenja od strane Svemogućeg Boga.