Moj deda je bio čovek od velikog prestiža u našem selu i uvek je rado pomagao drugima. Kad sam bila mlada, moja baka i on preselili su se u grad, ali kad god bi nekome u selu nešto zatrebalo, on bi svoj posao ostavljao po strani i vraćao se u selo da pomogne. Svi su za dedu govorili da je dobar čovek i mnogo su ga poštovali, a kad god bi ga neko pomenuo, imali su za njega samo reči hvale. Bila sam ponosna što imam takvog dedu. Nakon što je deda preminuo, često sam slušala kako ljudi pričaju o njemu i govore da je bio čovek od visokog morala i ugleda. Kad bih tako nešto čula, osećala sam da je deda bio čovek dobrog vladanja i pouzdan i da je čak i posle smrti zadržao dobar ugled. Kasnije sam i ja aktivno pomagala svima koji bi od mene zatražili pomoć, smatrajući da je dobro na taj način pomagati drugima i da me to čini boljom.

Nakon što sam pronašla Boga, u crkvi sam radila na izradi video-zapisa. Pošto sam znala ponešto o računarskoj tehnologiji, braća i sestre su mi se obraćali za pomoć oko problema sa svojim računarima. Smatrala sam da činim dobro delo time što braći i sestrama pomažem oko popravke računara. Štaviše, to što su mi se braća i sestre obraćali za pomoć značilo je da imaju poverenja u mene, pa sam se pitala: „Ako im ne pomognem, šta će misliti o meni? Hoće li misliti da sam zaista sebična i lišena ljudskosti?” Dokle god sam mogla da rešim neki problem, nikoga nisam odbijala. Ako ponekad ne bih umela da rešim neki problem, razbijala sam glavu u potrazi za informacijama, a onda pokušavala da nađem rešenje. Čak i kad bi mi to oduzimalo puno vremena i uzrokovalo kašnjenje u mom glavnom poslu, za mene je ipak bilo prioritetno da braći i sestrama pomognem u rešavanju računarskih problema. Smatrala sam da, ako sam im već uslišila molbu, treba taj posao dobro da obavim. Na kraju krajeva, ako ga ne obavim dobro, zar time neću izgubiti prestiž? Ako bi se tako nešto dogodilo, ko bi ubuduće imao poverenja u mene? Postepeno sam od braće i sestara dobijala sve više pohvala i svi su smatrali da imam dobru ljudskost i da sam spremna da pomažem drugima. Stoga sam smatrala da je vredelo što sam plaćala tu cenu.

Kasnije sam, zbog potrebe posla, počela da proučavam jednu novu vrstu tehnologije. Starešina mi je dao konkretna uputstva: „Treba što pre da naučiš kako se ovo koristi i da zatim obučiš sve ostale. U suprotnom, braća i sestre će kasniti sa upotrebom nove tehnologije, što će uticati na efikasnost rada.” Dok sam bila fokusirana na proučavanje nove tehnologije, računar sestre Sjaosjue najednom je prikazao takozvani plavi ekran smrti i nije hteo da se pokrene, pa me je zamolila da joj pomognem i proverim o čemu se radi. Kad sam pogledala šifru prikazanu na plavom ekranu, shvatila sam da se radi o nečemu što nikada ranije nisam videla i što nisam umela da rešim, pa sam joj rekla da pošalje računar na opravku. Ali ona se brinula da će opravka predugo trajati, pa je insistirala da joj ja pomognem da reši problem i kazala mi: „Ostavljam ti svoj računar; sigurna sam da ćeš umeti da ga popraviš.” Videvši koliko poverenja ima u mene, pomislila sam: „Ako je ponovo odbijem, šta li će misliti o meni?” Nisam imala srca da je odbijem, pa sam pristala. Naredna dva dana provela sam kod kuće, tražeći informacije na internetu i razbijajući glavu oko popravke njenog računara. Isprobala sam nekoliko metoda i konačno uspela da ga popravim. Sestra je bila presrećna što joj računar ponovo radi, a ja sam bila oduševljena što se moj naporan rad tokom protekla dva dana konačno isplatio, ali ujedno sam, sa izvesnom setom, razmišljala: „Pomažem drugima da rešavaju svoje probleme, a još uvek nisam savladala tehnologiju koju treba da proučim. Ali ko me je terao da drugima išta obećavam? Naprosto ću platiti nešto veću cenu i učiću do kasno uveče.” Nakon toga, kad god bi braća i sestre imali neki problem s računarom, zvali bi mene da im to rešim, a meni je bilo neprijatno da ih odbijem. To mi je oduzimalo puno vremena i odlagalo moj glavni posao. Pomišljala sam na to da braći i sestrama predložim da, ako imaju neki problem s računarskom opremom, najpre tu opremu pošalju negde drugde na opravku, a ja ću ponovo početi da se bavim tim stvarima kad više ne budem ovoliko zauzeta. Ali čim bi braća i sestre ponovo zatražili pomoć od mene, ja sam im, nevoljno, ipak izlazila u susret. Iako sam po čitav dan bila zauzeta kao pčelica, kad bih čula koliko me nakon toga svi hvale, smatrala sam da se moj trud isplati. Pošto sam drugima svakodnevno pomagala oko opravke računarske opreme, svoje planove učenja stavila sam na čekanje. Nadzornik me je pitao kako napredujem sa učenjem i sa mnom razgovarao u zajedništvu, podstičući me da naučim što više o toj novoj tehnologiji i što pre započnem s obukom braće i sestara. Znala sam da je taj posao hitan i da će nepoznavanje nove tehnologije uticati na efikasnost i napredak rada na produkciji video-zapisa. Ali onda sam pomislila: „Ako budem odbijala zahteve braće i sestara za pomoć, hoće li oni pomisliti da sam sebična i da ih ne volim?” Tokom tog perioda, svojski sam se trudila da ovladam tehničkim veštinama, i ujedno pomagala braći i sestrama da rešavaju probleme s računarima, tako da mi se svaki dan činio prekratkim i bila sam jako premorena, ali nisam znala kako da postupam.

Kasnije sam, pročitavši Božje reči, uvidela svoja pogrešna stanovišta o tome čemu treba da težim. Svemogući Bog kaže: „Od trenutka kad ljudi progovore, oni uče svakakve izreke od drugih ljudi, od bezvernika, od Sotone, kao i od sveta. To započinje inicijalnim obrazovanjem u kome ljude njihovi roditelji i porodice podučavaju kako da se ponašaju, šta da govore, kakav moral da poseduju, kakve misli i karakter da imaju i tome slično. Čak i nakon što uđu u društvo, pojedinci i dalje nesvesno prihvataju da ih Sotona zadoji raznim doktrinama i teorijama. Izreku ’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’ su u svaku osobu usadili porodica ili društvo u vidu jednog od moralnih postupanja koje ljudi moraju da poseduju. Ako poseduješ ovo moralno postupanje, ljudi kažu da si plemenit, častan, da imaš integritet i da te društvo uvažava i veoma ceni. Budući da fraza ’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’ potiče od ljudi i od Sotone, ona postaje predmet našeg raščlanjivanja i razaznavanja, a nadalje i predmet našeg odricanja. Zašto frazu razaznajemo i zašto je se odričemo? Hajde da prvo ispitamo da li je ova fraza tačna i da li je u pravu osoba koja se ponaša u skladu s njom. Da li je zaista plemenito biti osoba koja poseduje moralni karakter sa obeležjem ’daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’? Da li takva osoba poseduje istina-stvarnost? Poseduje li ljudskost i načela vladanja za koja je Bog rekao da stvorena bića treba da ih poseduju? Da li svi razumete frazu ’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’? Najpre svojim rečima objasnite šta ova fraza znači. (Ona znači da ako ti neko poveri neki zadatak, ne treba da žališ truda da ga obaviš.) Zar to inače ne bi trebalo da bude tako? Ako ti neko poveri neki zadatak, zar on o tebi nema visoko mišljenje? On o tebi ima visoko mišljenje, veruje ti i u tebe ima poverenje. Prema tome, bez obzira na to šta drugi ljudi od tebe traže da uradiš, treba da pristaneš i da to obaviš dobro i u potpunosti u skladu sa njihovim zahtevima, tako da oni budu srećni i zadovoljni. Ako tako postupiš, dobra si osoba. Posredno se izvodi zaključak da se na osnovu zadovoljstva osobe koja ti je poverila zadatak određuje da li se smatraš dobrom osobom. Može li se to objasniti na ovaj način? (Da.) Prema tome, zar nije lako da te drugi ljudi vide kao dobru osobu i da te društvo kao takvog priznaje? (Da.) Šta znači da je to ’lako’? To znači da to merilo nije naročito strogo i da nije nimalo plemenito. Ako ispunjavaš moralni standard ’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’, smatraš se osobom sa moralnim postupanjem u takvim stvarima. To prećutno znači da zaslužuješ poverenje ljudi, da zaslužuješ da ti povere zadatke, da si osoba od ugleda i da si dobra osoba” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da moji postupci i ponašanje nisu u skladu s Božjim rečima, nego s tradicionalnim idejama koje mi je usadio Sotona, poput one koja kaže: „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere”. Iako mi roditelji nisu izričito usadili tu ideju, od malih nogu sam posmatrala kako se deda veoma pažljivo bavio problemima koje bi mu drugi poveravali i kako ih je, ma koliko da su bili teški i ma koliko da su mu vremena oduzimali, uvek rešavao, tako da je na kraju stekao poštovanje ljudi oko sebe i ostao im u lepom sećanju nakon što je umro. Smatrala sam da je to ispravan način ponašanja, te da i ja na taj način mogu da zaslužim divljenje drugih ljudi i da budem osoba sa dostojanstvom i integritetom. Budući da sam stalno bila izložena toj ideji, podsvesno sam počela da težim ka tome da i ja postanem takva. Od trenutka kad su braća i sestre saznali da posedujem određene veštine u opravci računara, obraćali su mi se za pomoć kad god bi imali neki problem. Nikada nikoga nisam odbila, pa sam zahvaljujući tome dobijala neke pozitivne ocene. To me je još više učvrstilo u uverenju da je upravo to način na koji treba da se ponašam. Kad bi mi se braća i sestre ponovo obratili sa svojim problemima, ja sam im pomagala, iako prethodno nisam završila vlastite dužnosti. Smatrala sam da mi se oni obraćaju za pomoć zato što mi veruju i činilo mi se, ako im ne pomognem oko popravke računara, da ću ih na taj način izneveriti. Da bih bila sigurna da će braća i sestre govoriti lepo o meni i da ću, u njihovim očima, biti neko ko je pun ljubavi i ko poseduje dobru ljudskost, ispunjavala sam svačije zahteve, ma koliko da su bili složeni, i rado sam skraćivala sebi vreme za odmor ili čak odlagala svoj primarni posao, samo da bih obavila zadatke koje su mi drugi poveravali. Živela sam u skladu s takozvanom vrlinom koja kaže: „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere” i radila sam bez ikakvih načela, nimalo ne vodeći računa o prioritetima. Težila sam samo ka tome da u očima drugih budem dobra i pouzdana osoba, te stoga nisam savladala veštine izrade video-zapisa koje je trebalo da savladam i kasnila sam sa izvršenjem svog primarnog posla. Uvidela sam da je Sotona iskvario i izokrenuo moje misli i gledišta, tako da više nisam čak ni znala šta znači biti uistinu dobra osoba.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i shvatila koje odgovornosti i obaveze treba da ispuni jedno stvoreno biće. Bog kaže: „Postoji još jedan aspekt moralne izjave ’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’ koji treba razaznati. Ako zadatak koji ti je poveren ne iziskuje previše tvog vremena i energije i u granicama je tvog kova, odnosno ako imaš pravo okruženje i uslove, u tom slučaju, iz ljudske savesti i razuma, možeš da uradiš neke stvari za druge tako što ćeš dati sve od sebe, i da zadovoljiš njihove razumne i prikladne zahteve. Međutim, ako zadatak koji ti je poveren iziskuje značajnu količinu tvog vremena i energije, oduzima ti dosta vremena, u toj meri da ti nalaže da žrtvuješ svoj život, svoje odgovornosti i obaveze u ovom životu, a tvoje će dužnosti kao stvorenog bića biti svedene na najmanju meru i biće zamenjene, šta ćeš u tom slučaju uraditi? Treba da ga odbiješ, jer on nije tvoja odgovornost niti obaveza. Kad je reč o odgovornostima i obavezama u životu neke osobe, a koje nisu briga o roditeljima i podizanje dece, te ispunjavanje društvenih odgovornosti u društvu i u okviru zakona, najvažnije je da energija i vreme, kao i život neke osobe, budu utrošeni na izvršavanje dužnosti stvorenog bića, a ne da toj osobi neko poverava zadatak koji joj oduzima vreme i energiju. Ovo je stoga što Bog stvara ljude, daje im život i dovodi ih u ovaj svet i nije njihov posao da za druge obavljaju stvari i da ispunjavaju odgovornosti. Ljudi ponajpre treba da prihvate ono što im Bog poveri. Jedino je posao poveren od Boga istinski poveren posao, a prihvatanje posla poverenog od čoveka znači da se neko ne bavi svojim pravim dužnostima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Iz Božjih reči sam razumela da nije pogrešno pomagati braći i sestrama i da je to ljubav koju osoba normalne ljudskosti treba da ima. Ukoliko, međutim, svoje vreme i energiju trošim tako što drugima pomažem na neprincipijelan način, ako ne vodim računa o radu crkve i ako odlažem izvršenje vlastitih dužnosti, onda je takva pomoć neprikladna, pa treba da odbijem da se time bavim. Bog je odlučio da se rodim u poslednjim danima i ja imam svoju misiju i dužnosti koje treba da ispunim. Ako svoje dužnosti odlažem da bih obavljala zadatke koje mi drugi poveravaju, ja time zanemarujem svoj pravi posao. Imajući u vidu da su mi više starešine dale zadatak da proučim novu tehnologiju, trebalo je da to savladam za najkraće moguće vreme, čime bih svima poboljšala efikasnost rada na video-produkciji. Međutim, kad god bi me drugi zamolili da im pomognem oko problema s računarskom opremom, iako sam znala da ću time potrošiti mnogo vremena i energije i odložiti završetak svog primarnog posla, ja sam svoj posao ipak ostavljala po strani da bih im pomogla, i to samo zato da bih ostavila dobar utisak na njih, usled čega sam kasnila s proučavanjem tehnologije izrade video-zapisa. Shvatila sam da je moj pristup bio lišen načela, da nisam znala koje zadatke da odbijem a koje da prihvatim i da sam slepo sledila filozofiju Sotone. Kao rezultat toga, po čitave dane sam bila zauzeta i iscrpljivala samu sebe i čak sam žrtvovala vreme tokom kojeg je trebalo da se duhovno posvećujem i da jedem i pijem Božje reči, a ujedno sam odlagala i svoj primarni posao. Sada shvatam da u svakom trenutku treba da dajem prvenstvo svojim vlastitim dužnostima. To je ono što Bog od mene zahteva. Ako odlažem svoje dužnosti da bi mi se drugi divili i da bih obavljala zadatke koje mi drugi poveravaju, ja time zanemarujem svoj pravi posao, što nije u skladu s Božjom namerom.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči, tako da sam donekle mogla da raspoznam pravo značenje vrline „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi povere”. Bog kaže: „U ovom ljudskom društvu, svaki pojedinac ima način razmišljanja koji počiva na nagodbama i svi se bave nagodbama. Svi drugima postavljaju zahteve i svi žele da na račun drugih profitiraju, a da sami ne trpe nikakve gubitke. Neki ljudi kažu: ’Između onih koji „daju sve od sebe da verno obave sve što im drugi ljudi povere” ima i mnogo onih koji ne žele da na račun drugih ljudi profitiraju. Cilj im je naprosto da daju sve od sebe da stvari dobro obave, ti ljudi zaista poseduju ovo moralno postupanje.’ Ta izjava nije tačna. Čak i ako ne traže bogatstvo, materijalnu imovinu ili bilo koju vrstu koristi, oni ipak streme renomeu. Šta znači ovaj ’renome’? On znači: ’Prihvatio sam poslove koje su mi drugi poverili da ih umesto njih obavim. Bez obzira na to da li je osoba koja mi je poverila te poslove prisutna ili nije, ukoliko dam sve od sebe da ih dobro obavim, pratiće me dobar glas. Makar će neki ljudi znati da sam dobra osoba, osoba izrazitog moralnog karaktera i neko vredan da se na njega ugledaju. Mogu da se pojavim među ljudima i da u grupi ljudi za sobom ostavim dobar utisak. I to vredi!’ Drugi ljudi kažu: ’„Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere”, a pošto su nam ljudi to poverili, nezavisno od toga jesu li oni prisutni ili ne, njihove poslove treba dobro da obavimo i da do kraja budemo dosledni u tome. Čak i ako ne možemo da ostavimo trajno zaveštanje, makar iza leđa neće moći da nas kritikuju govoreći kako nismo ljudi od poverenja. Ne možemo dozvoliti da buduće generacije zbog toga budu diskriminisane i da trpe ovu vrstu grube nepravde.’ Za čime oni tragaju? I dalje tragaju za renomeom. Neki ljudi pridaju veliki značaj bogatstvu i materijalnim stvarima, dok drugi cene renome. Šta znači ’renome’? Koje konkretne izraze ljudi koriste za ’renome’? Da se neko naziva dobrom osobom i nekim ko poseduje izrazito moralan karakter, uzorom, osobom punom vrlina ili svecem. Ima čak i nekih ljudi koji su, budući da su jednom prilikom uspeli da ’daju sve od sebe da verno obave sve što im drugi ljudi povere’ i poseduju takav moralni karakter, predmet stalnih pohvala, u toj meri da i njihovi potomci imaju koristi od njihovog renomea. Vidiš, ovo je daleko vrednije od sitnih koristi koje bi trenutno mogli da dobiju. Prema tome, polazište svakog onog ko se pridržava takozvanog moralnog standarda da ’daje sve od sebe da verno obavi sve što mu drugi ljudi povere’ nije tako jednostavno. Taj čovek ne samo da traži da ispuni svoje obaveze i odgovornosti kao pojedinac, već se toga pridržava da bi stekao lični dobitak ili ugled, bilo u ovom ili u sledećem životu. Naravno, ima i onih koji žele da izbegnu da ih iza leđa kritikuju i da sebe poštede sramote. Ukratko, za ljude koji to rade polazište nije jednostavno, zapravo polazište nije iz perspektive ljudskosti, kao ni iz ugla društvene odgovornosti ljudskog roda. Posmatrajući to iz ugla namere i polazišta ljudi koji se bave takvim stvarima, ljudi koji se pridržavaju fraze ’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’ nemaju nimalo jednostavan cilj” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Iz Božjih reči sam shvatila da ljudi žive u skladu s tradicionalnom idejom „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi povere”, ali i da oni iza te ideje zapravo kriju svoje lične namere. Primera radi, dok sam braći i sestrama pomagala oko opravke računara, iako nisam očekivala da od njih zauzvrat izvučem bilo kakvu materijalnu korist, ja sam ipak priželjkivala da me oni dobro ocene i da u svojim srcima steknu lepu sliku o meni. Stoga sam bila spremna da žrtvujem svoje vreme i energiju kako bih obavila zadatke koje su mi oni poveravali i kako bi me oni smatrali pouzdanom i osobom od poverenja. Razmišljala sam o svom dedi. Njegov je život bio zasnovan na vrlini „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere”. Nakon preseljenja u grad, plašio se da će ga drugi kritikovati da je time omalovažio svoje seljane, pa je stoga, ma koji problem da su ti seljani imali, uvek davao sve od sebe da im pomogne. Zahvaljujući tome, stekao je dobar ugled i svi su ga smatrali dobrodušnim i dobrim čovekom. Deda je duboko uticao na mene, tako da sam i ja živela u skladu s tradicionalnom idejom „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere”. Kad bi se ljudi koje sam oko sebe poznavala suočili s poteškoćama, svim srcem bih im pomagala ako bi zatražili pomoć od mene, a sve iz straha da ne počnu da pričaju loše o meni. Kad bi me braća i sestre zamolili da im pomognem oko problema s računarima, prestajala bih da mislim na svoje dužnosti i na relativnu hitnost posla koji treba da obavim. Da ne bih izgubila njihovo poverenje, svoje sam dužnosti ostavljala po strani i pomagala im na način koji je bio lišen načela, što je dovodilo do kašnjenja u radu crkve. Sada shvatam da to što si sposoban da „daš sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere” ne znači da si osoba koja poseduje istinsku ljudskost ili plemenit karakter. To je samo sredstvo pomoću kojeg osvajaš naklonost drugih ljudi, pa pomoć drugima koristiš da bi te drugi hvalili i da bi stekao dobar ugled. Moja težnja za tim stvarima bila je uistinu varljiva i dvolična! Nisam više smela da živim u skladu s tom tradicionalnom idejom. Morala sam da postupam i da se ponašam u skladu s Božjim rečima. Čovek treba da bude odan Bogu i svojim dužnostima. Ispunjavanje dužnosti stvorenog bića je moja misija i moja odgovornost. Kada sam se kasnije suočavala sa sličnim situacijama, svesno sam postupala u skladu s Božjim rečima.

Jednom mi je neka sestra donela nov računar i zamolila me da joj pomognem oko instaliranja operativnog sistema. Kad sam videla da se radi o najnovijem modelu računara koji nikada ranije nisam instalirala i da mi nedostaju određeni uslužni programi, shvatila sam da ću, ako pristanem da joj pomognem, morati da potrošim mnogo vremena i truda na pronalaženje potrebnih informacija. Dvoumila sam se, misleći: „Ako odbijem da pomognem sestri, hoće li ona pomisliti da ne želim da joj pomognem i da li ću pokvariti dobar utisak koji ima o meni?” Ali onda sam se setila da imam hitan posao koji treba da obavim i koji zahteva da u istraživanje uložim vreme i trud, te da ću zakasniti s tim poslom budem li sestri pomagala oko instalacije računara. Istog trenutka sam shvatila da ponovo razmišljam o tome kako me drugi gledaju. Zato sam se pomolila Bogu, ne želeći da zarad slave i dobitka odlažem svoj posao. Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Ako ti neko poveri neki zadatak, šta treba da učiniš? Ako je zadatak koji ti je poveren nešto što zahteva neznatan napor, u kome treba samo nešto da izgovoriš ili da obaviš neku manju radnju, a ti imaš za to potreban kov, iz čiste ljudskosti i saosećanja možeš toj osobi da pomogneš; to se ne smatra pogrešnim. To je načelo. Međutim, ako zadatak koji ti je poveren iziskuje značajnu količinu tvog vremena i energije, ili čak na njega odlazi poprilična količina tvog vremena, imaš pravo da ga odbiješ. Čak i ako je reč o tvojim roditeljima, imaš pravo da odbiješ. Nema potrebe da im budeš veran ili da prihvataš ono što ti poveravaju da uradiš, to je tvoje pravo. Odakle potiče ovo pravo? Darovano ti je od Boga. Ovo je drugo načelo. Treće načelo glasi da ako ti neko poveri neki zadatak, čak i ako on ne iziskuje značajnu količinu vremena i energije, ali može da ometa ili da se odrazi na obavljanje tvoje dužnosti, odnosno da uništi tvoju volju da obavljaš svoju dužnost, kao i tvoju vernost Bogu, takođe treba da ga odbiješ. Ako ti neko poveri da uradiš nešto što može da se odrazi na tvoje stremljenje ka istini, da prekine i ometa tvoju volju da stremiš ka istini, tvoj ritam u stremljenju ka istini i da te navede da odustaneš na pola puta, onda tim pre to treba da odbiješ. Treba da odbiješ sve ono što se odražava na obavljanje tvoje dužnosti ili na tvoje stremljenje ka istini. To je tvoje pravo; imaš pravo da kažeš ’ne’. Nema potrebe da ulažeš svoje vreme i energiju. Možeš da odbiješ sve one stvari u kojima nema nikakvog smisla, vrednosti, pouke, pomoći ili koristi za obavljanje tvoje dužnosti, stremljenje ka istini ili tvoje spasenje. Može li se ovo smatrati načelom? Da, to jeste načelo” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Bog je besedio o trima načelima po kojima treba da se bavimo zadacima koje nam drugi poveravaju, što mi je ukazalo na put koji treba da primenim. Ako problem sa sestrinim računarom nije previše složen, mogu da joj pomognem, jer je to ljubav koja treba da postoji među braćom i sestrama. Ali ako njen problem ne može brzo da se reši i ako bi to zahtevalo da ostavim po strani svoje dužnosti i da potrošim silno vreme i trud na njegovo rešavanje, onda moram da razmotrim razloge „za” i „protiv” i da najpre vodim računa o vlastitoj dužnosti, te da odbijem da joj pomognem ukoliko bi to usporilo napredovanje mog pravog posla. Nisam više smela da postupam kao pre, odnosno da prihvatam svaki zahtev za pomoć, ma koliko on bio nevažan, samo da bi me ljudi hvalili, a da prethodno ne razmotrim vlastite odgovornosti i obaveze. To bi dovelo do kašnjenja u radu crkve. Od ključne važnosti je odanost prema Božjem nalogu i ispunjenju vlastite dužnosti. Sudeći po Božjim rečima, pomoć sestri oko resetovanja računara oduzela bi mi vreme i energiju i odložila izvršenje mojih dužnosti. Osim toga, toj sestri nije bila hitno potrebna moja pomoć, pa sam je zato odbila i rekla joj da ću joj oko instalacije računara pomoći kad budem imala vremena za to. Dok sam postupala u skladu s Božjim rečima, ne vodeći računa o ličnim interesima i zaštiti svog imidža u očima drugih ljudi, osećala sam se slobodno, opušteno i širokog srca.

Kroz ovo iskustvo sam shvatila da traganje za istinom i postupanje u skladu s načelima jesu pravi put kojim treba ići u svemu što radiš. Umesto da svoje dužnosti zanemarujem, treba da ih prihvatim i da ih obavljam najbolje što umem, jer to je moja odgovornost i moja obaveza. A što se tiče zadataka koje mi drugi poveravaju, treba najpre da ocenim da li su oni u skladu s načelima i da li će odložiti moje dužnosti. Ne treba da razvodnjavam lične interese, niti da živim po Sotoninim filozofijama. To je u skladu sa ovim Božjim rečima: „Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (2)”).