U maju 2023. godine dizajnirala sam plakate u crkvi. Starešina je primetila da imam dosta dobre veštine i unapredila me je u vođu tima. To što je starešina imala poverenja u mene me je zaista obradovalo. Ali imala sam i neke brige. Pre toga sam bila samo član tima, i biti manje vešt u toj ulozi nije bilo velika stvar, ali sada kada sam bila vođa tima, zahtevi su bili veći. Da li moj trenutni nivo stručnosti ispunjava te zahteve? Bilo bi mi veoma neprijatno kad ne bih mogla da se nosim s poslom i kad bi me smenili! Dok nisam bila vođa tima, braća i sestre su imali prilično dobar utisak o meni. Ali kad bi znali moj stvarni nivo stručnosti, da li bi mislili da sam samo glumila i da nisam zaista talentovana? Zar to ne bi upropastilo dobar utisak koji imaju o meni? Upravo tada, starešina je ukazala na neke probleme sa filmskim plakatom koji sam osmislila. Bila sam posramljena i brinula sam se šta će starešina misliti o meni. Da li će pomisliti da su moje veštine isuviše loše da bih pružala smernice i nadzor? Imajući to na umu, pronašla sam kompromis. Kada se raspravljalo o problemima, nisam počinjala sa iznošenjem svog mišljenja, već sam prvo puštala druge da govore. Ako bi se mišljenja svih poklapala, i ja bih se složila, ali ako ne bi, bila bih neodređena. Na taj način, čak i ako bi došlo do greške, moji nedostaci ne bi bili otkriveni i ne bih izgubila obraz. Jednom smo razgovarali o dizajnu. Činilo mi se da postoje neki problemi s kompozicijom, ali nisam bila sigurna u to. Brinula sam se da ću pogrešiti i da će me zbog toga potcenjivati, pa nisam preuzela inicijativu da razgovaramo u zajedništvu. Kasnije, kada me je starešina pitala za mišljenje, unervozila sam se, ali sam pred njom na licu zadržala mirnu masku. Rekla sam: „Slažem se sa ostalima; ne vidim nijedan drugi problem.” Starešina je klimnula glavom i nije ništa više rekla. Kada se setim, nisam mogla čak ni da kažem: „Ne razumem, to pitanje mi nije baš najjasnije”. Malo sam se uznemirila, ali sam samo malo razmislila o tome i nastavila dalje.

Sutradan smo starešina i ja razgovarale o planu dizajna. Bila sam malo nervozna. Dugo sam gledala plan, ali se nisam usudila da podelim svoje mišljenje. Plašila sam se šta će starešina pomisliti o meni ako pogrešim. Drugom prilikom sam primetila probleme u dizajnu, ali nisam imala rešenje. Želela sam da govorim iskreno, ali sam se brinula šta će starešina pomisliti o meni ako ukažem na to. Da li bi se pitala zašto ne mogu da rešim ni tako jednostavan problem? Da li bi mislila da sam mnogo nestručna? Imajući to na umu, nisam bila iskrena. Pretvarala sam se da sam se udubila u misli i rekla sam starešini: „Treba mi više vremena da razmislim o ovom dizajnu. Zašto prvo ne kažeš šta ti misliš?” Starešina je podelila svoja razmišljanja zasnovana na načelima i zatražila moje mišljenje. Osećala sam se kao da mi se tlo izmiče pod nogama. Želela sam da budem iskrena, ali kao da su mi usta bila zapečaćena. Na kraju sam rekla: „Upravo sam to i ja pomislila.” Kada sam to rekla, uznemirila sam se kao da sam upravo progutala mrtvu muvu. Bilo je jasno da ne znam kako da ga valjano izmenim, a ipak sam se pretvarala da znam šta treba da uradim, da bih pokazala da sam sposobna i da mogu da analiziram problem. Zar nisam upravo pokušavala da obmanem i varam ljude? Osećala sam se veoma uzrujano. Na kraju dana sam bila iscrpljena i ništa nisam postigla.

Tokom svoje duhovne predanosti, zapitala sam se: „Razmatranje dizajna sa starešinom mogla bi da bude prilika da poboljšam svoje veštine. To je dobro, ali zašto se osećam tako umorno umesto oslobođeno?” Zatim sam pročitala da Božje reči kažu: „Da li je lako stajati na odgovarajućem mestu stvorenog bića i biti obična osoba? (Nije lako.) U čemu je teškoća? U sledećem: ljudi uvek imaju utisak da su im glave ovenčane sa više oreola i titula. Oni takođe uobražavaju da su važne ličnosti i nadljudi i upuštaju se u ono pritvorno i lažno ponašanje namenjeno javnosti. Ako to ne otpustiš, ako su ti reči i dela uvek ograničena i kontrolisana tim stvarima, onda će ti biti teško da uđeš u stvarnost Božje reči. Biće ti teško da prestaneš da se uzbuđuješ zbog rešenja za ono što ne razumeš i da češće iznosiš takva pitanja pred Boga i nudiš Mu iskreno srce. Nećeš biti u stanju to da učiniš. Upravo zato što su tvoj status, tvoje titule, tvoj identitet i sve slične stvari lažne i neistinite, jer su protivne i protivrečne Božjim rečima, sve te to sputava i ne možeš da staneš pred Boga. Šta ti sve to donosi? Donosi ti veštinu u prerušavanju, u pretvaranju da shvataš, u pretvaranju da si pametan, u pretvaranju da si važna ličnost, u pretvaranju da si slavna ličnost, u pretvaranju da si sposoban, u pretvaranju da si mudar, pa čak i u pretvaranju da znaš sve, da si sposoban za sve i da možeš sve. To čini da te drugi obožavaju i da ti se dive. Dolaziće kod tebe sa svim svojim problemima, oslanjaće se na tebe i zadivljeno te gledati. Drugim rečima, to je kao da si skočio u vatru da se pečeš. Recite Mi, da li je dobar osećaj peći se na vatri? (Nije.) Znaš da ne razumeš, ali se ne usuđuješ da kažeš da ne razumeš. Ne možeš da prozreš, ali se ne usuđuješ da kažeš da ne možeš da prozreš. Očigledno si pogrešio, ali se ne usuđuješ to da priznaš. Srce ti se muči, ali se ne usuđuješ da kažeš: ’Ovog puta sam zaista ja kriv, dužan sam Bogu i svojoj braći i sestrama. Izazvao sam veliki gubitak u Božjoj kući, ali nemam hrabrosti da stanem pred sve i to priznam.’ Zašto nemaš hrabrosti da to izgovoriš? Veruješ sledeće: ’Moram da živim u skladu sa reputacijom i oreolom koji su mi podarila moja braća i sestre, ne mogu da izneverim veliko poštovanje i poverenje koje imaju prema meni, a kamoli da izneverim žudna očekivanja koja su imali prema meni tokom tolikih godina. Zato moram da nastavim da se pretvaram.’ Kakvo je to prerušavanje? Uspešno si od sebe napravio važnu ličnost i natčoveka. Braća i sestre žele da dođu kod tebe da se raspitaju, posavetuju, pa čak i preklinju za tvoje savete o svakakvim problemima sa kojima se suočavaju. Deluje kao da ne mogu da žive bez tebe. Ali zar ti srce ne pati?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Kada sam sa starešinom razgovarala o planovima za dizajn, nikada se nisam osećala oslobođeno. Glavni razlog je bio taj što je moja priroda bila zaista nadmena i nisam sebi dozvoljavala da grešim, a kamoli da ne mogu nešto da razumem ili uradim. Sama sam sebi zapržila čorbu. Od kada sam unapređena u vođu tima, starešina je imala dobar utisak o meni i cenila me je, pa sam se zabrinula da bi otkrivanje previše nedostataka u mom radu uticalo na to kako me drugi vide. Pogotovo sam, posle problema sa filmskim plakatom koji sam osmislila, postala još opreznija. Puštala sam druge da prvo iznesu svoje mišljenje kako ne bih razotkrila previše svojih problema. Kada smo starešina i ja zajedno pregledale nacrte, mogla sam da uočim neke probleme, ali sam se plašila da ću pogrešiti, pa nisam bila iskrena. Ponekad očigledno nisam imala plan da popravim stvari, ali da me starešina ne bi potcenjivala, pretvarala sam se da sam upućena, ponavljajući mišljenje starešine i govoreći da isto gledamo na stvari. Stavljala sam masku. To je očigledno bila obmana. Nisam se usudila čak ni da kažem: „Ne razumem, to mi nije baš najjasnije”. Stalno sam prikrivala svoje nedostatke da bih sačuvala obraz. Moja briga za ugled i status bila je prevelika! Istina je bila da je, pošto sam tek počela sa obukom, pravljenje grešaka bilo sasvim normalno. Svi su jasno mogli da vide moj stvarni nivo stručnosti, tako da nije bilo potrebe da se to prikriva. Čak i kad bi braća i sestre videli moje nedostatke, ne bi me gledali s visine – pomogli bi mi. Ali ja sam se uporno pretvarala da znam sve i da umem sve da radim. Dala sam sve od sebe da sakrijem svoje nedostatke i slabosti. Bila sam tako glupa i neuka! Stalno sam se skrivala i nisam mogla da budem iskrena kada sam komunicirala s drugima. Ovakav način života bio je vrlo licemeran, nepredvidljiv i varljiv!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. (…) Ako se dogodi nešto važno i neko ga upita kako on shvata taj događaj, uzdržan je u otkrivanju svojih stavova, pa drugima prepušta da prvi govore. Postoje razlozi za tu njegovu uzdržanost: ili nije reč o tome da nema stav, već se plaši da mu je stav pogrešan, da ako ga glasno izrekne, drugi će to opovrgnuti, zbog čega će biti postiđen, pa ga stoga i ne iznosi; ili nema stav i, nemoćan da stvar jasno zapazi, ne usuđuje se da govori proizvoljno, iz straha da će mu se ljudi smejati zato što je pogrešio – stoga mu je ćutanje jedini izbor. Ukratko, nije spreman da izrazi svoje stavove jer se plaši da će sebe otkriti onakvim kakav zapravo jeste, da će ljudima dozvoliti da uvide kako je osiromašen i jadan, što se odražava na sliku koju drugi imaju o njemu. Pa, nakon što u razgovoru u zajedništvu svi iskažu svoje stavove, misli i znanje, on prigrabi neke uzvišenije, održivije tvrdnje, koje iznosi kao sopstvene stavove i shvatanje. Rezimira ih i o njima u zajedništvu razgovara s drugima, čime u srcu drugih stiče visok status. Antihristi su izrazito lukavi: kad dođe trenutak da izraze neko gledište, drugima se nikad ne otvaraju i ne pokazuju svoje pravo stanje, niti ljudima dopuštaju da uvide šta oni zaista misle, kakav im je kov, kakva im je ljudskost, kakva im je moć razumevanja i da li poseduju istinsko znanje o istini. Pa tako, dok se istovremeno hvale i pretvaraju kako su duhovne i savršene osobe, oni se svojski trude da prikriju svoje pravo lice i stvarni rast. Braći i sestrama nikad ne otkrivaju svoje slabosti, niti ikada nastoje da spoznaju sopstvene mane i nedostatke; umesto toga daju sve od sebe da ih prikriju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (10. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da antihristi, bez obzira na dužnost koju obavljaju ili situaciju u kojoj se nalaze, nikada ne izražavaju lako svoje mišljenje kada ih nešto zadesi. Ne dozvoljavaju drugima da znaju njihovo pravo stanje, niti dozvoljavaju drugima da znaju za njihov kov ili ljudskost, iz straha od razotkrivanja svojih slabosti. Da bi sakrili svoje nedostatke, oni čak prisvajaju tuđe dobre predloge i ideje kao svoje, sažimajući ih i predstavljajući kao da su ih oni smislili, čineći da drugi pogrešno misle da imaju uvid i kov, čime postižu cilj da im se drugi dive i da ih obožavaju. Upoređujući to sa sobom, videla sam da je moje ponašanje potpuno isto kao i ponašanje antihrista! Kada smo starešina i ja razgovarale o planu dizajna, plašila sam se da će starešina steći loše mišljenje o mojim stručnim veštinama, pa sam u izražavanju svojeg mišljenja namerno bila neodređena, pretvarajući se da mi je sve jasno i ponavljajući mišljenje starešine. Pretvarala sam se da delim starešinino mišljenje, koristeći to da sakrijem svoje nedostatke. Kad bolje razmislim, uvek sam tako obavljala svoju dužnost: da bih zaštitila svoj imidž i status u srcima ljudi, nikada nisam želela da drugi vide moje nedostatke ili slabosti. Jasno je da su postojali problemi koji su mogli brzo da se reše saradnjom sa nekim ko je upućen, ali sam mislila da bi traženje pomoći od drugih učinilo da izgledam nesposobno i inferiorno, pa sam radije potajno tražila materijale i sama se mučila da dokučim stvari, a nisam tražila savet od drugih. To je dovelo do slabe efikasnosti rada i kašnjenja u drugim zadacima. Uvek sam želela da se prerušim u nekoga ko zna i može sve da radi, stavljajući masku pred drugima. Zar nisam navodila ljude na pogrešan put? Antihristi se uvek tako kriju i prerušavaju. Obmanjuju ljude i navode ih na pogrešan put prikrivajući svoj pravi rast, navode ljude da stanu pred njih. Kako se moje ponašanje uopšte razlikovalo od ponašanja antihrista? Prikazivala sam narav antihrista! To saznanje me je uplašilo. Osećala sam da ću, ako se ne promenim, biti razotkrivena i uklonjena. Brzo sam se pomolila Bogu, voljna da se pokajem i promenim. Više nisam želela da se prerušavam i obmanjujem druge kako bih zaštitila svoj ponos i imidž.

Kasnije sam na osnovu svojih problema tražila put primene. Zatim sam pročitala da Božje reči kažu: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). U Božjim rečima sam pronašla put primene. Kada čovek obavlja svoju dužnost i susreće se sa stvarima koje ne razume ili s kojima ne može da se nosi, treba više da se otvori i da traži pomoć od drugih i da bude poštena osoba. Čovek treba da bude stvaran i da ne štiti svoj ugled. Na taj način on može da bude u skladu sa Božjim namerama i da napreduje. Ali mislila sam samo na svoj ponos, stalno skrivajući svoje nedostatke i prerušavajući se. Nisam vodila računa o tome koliko je dobro obavljen posao, ni kako da poboljšam svoje stručne veštine. Do tog trenutka nisam bila dokučila načela, moje veštine se nisu poboljšale i nisam obavljala svoju dužnost u skladu s merilom. Koja je bila svrha toga da samo pokušavam da sačuvam svoj ponos? Ako bih sledila Božje zahteve i postupala kao poštena osoba, iako bi moja reputacija možda malo trpela, moje veštine bi mogle da se poboljšaju i mogla bih bolje da obavljam svoje dužnosti i Bog bi bio zadovoljan. Zar to ne bi bilo mnogo bolje? Razmišljajući o tome, pomolila sam se Bogu, voljna da se pokajem. Kasnije, u komunikaciji sa svima, više se nisam skrivala kada nešto nisam razumela, i aktivno sam iznosila svoja pitanja u grupnoj diskusiji. Zahvaljujući takvoj primeni, osećala sam se oslobođeno i nešto sam zadobila od drugih.

Nakon toga sam malo tragala, pitajući se: „Zašto nisam mogla ispravno da sagledan svoje nedostatke nakon što sam unapređena u vođu tima? Koja pogrešna gledišta su me kontrolisala?” Dok sam tragala, pročitala sam Božje reči: „Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu i da Ga neće izdati. Svakako to ne znači da su oni spoznali Boga niti da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. (…) Dakle, šta je cilj i značaj unapređivanja i gajenja nekoga? Radi se o tome da se ta osoba unapredi, kao pojedinac, kako bi praktično postupala i kako bi bila posebno zalivana i obučavana, čime joj se omogućava da shvati istina-načela, kao i načela, sredstva i metode obavljanja različitih stvari i rešavanja raznih problema, te kako da se, u skladu s Božjim namerama, nosi i postupa u raznim sredinama i sa raznim ljudima sa kojima se susreće, i na način koji štiti interese Božje kuće. Sudeći po ovim tačkama, da li su talentovani ljudi koje unapređuje i gaji Božja kuća na pravi način sposobni da obavljaju svoj posao i da dobro obavljaju svoju dužnost tokom perioda unapređenja i gajenja ili pre unapređenja i gajenja? Naravno da nisu. Dakle, neizbežno je da će, tokom perioda gajenja, ti ljudi doživeti orezivanje, sud i grdnju, izlaganje, pa čak i otpuštanje; to je normalno, to je obuka i gajenje” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči sam shvatila da kada Božja kuća nekoga unapređuje i neguje, to ne znači da ta osoba već shvata istinu i da ima stvarnost, ili da je u potpunosti dokučila načela. Unapređenje je samo prilika za obuku i to zahteva od ljudi da ispravno sagledaju svoje nedostatke. Sebe sam precenila, misleći da to što sam unapređena u vođu tima znači da moj kov, veštine i drugi slični kvaliteti moraju da budu bolji nego kod drugih. Stavila sam sebe na pijedestal, i da bih sprečila druge da me prozru, prerušavala sam se i skrivala, koristila sam sve vrste trikova da sakrijem svoje nedostatke, a čak i kada sam iznosila mišljenje, previše sam razmišljala o stvarima. Nisam bila transparentna u komunikaciji sa drugima i sputavala sam sebe do tačke iscrpljenosti. Kada bolje razmislim, unapređenje u vođu tima bila je samo prilika za obuku. Ta okolnost me je podstakla da stremim ka istini i da svoje dužnosti obavljam u skladu s načelima. Bilo je normalno da imam nedostatke i odstupanja u obavljanju svoje dužnosti i mogla sam da iskoristim te prilike da nadoknadim svoje nedostatke, kako bih kroz iskustvo mogla da razumem više istina i dokučim više načela, da bih postepeno mogla da obavljam svoju dužnost u skladu s merilom. U budućnosti treba ispravno da sagledam svoje nedostatke i da naučim da budem prizemna, i trebalo bi da uložim više truda u učenje načela i veština. To je ono čemu treba da težim i u šta treba da uđem.

Jednom nas je starešina usmeravala u našem radu i zamolila nas je da damo svoje mišljenje o nekoj pozadini. Čula sam da su dve sestre sa kojima sam sarađivala imale različito mišljenje od mojeg i pomislila sam: „Ove dve sestre dele isto mišljenje. Ako se ispostavi da grešim, biće mi jako neprijatno. Da li bi pomislile da mi toliko nedostaje kova i ukusa?” Kada sam to pomislila, oklevala sam, misleći: „Možda bi trebalo samo da se složim sa sestrama, tako da se neću osećati neprijatno ako nisam u pravu.” Ali u tom trenutku sam se setila Božjih reči koje sam ranije pročitala: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. (…) Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi dale put primene. Bez obzira na to da li je nečije mišljenje ispravno ili pogrešno, ako postoji nešto što se ne razume, treba ga izneti da bi se po tom pitanju tragalo i razgovaralo u zajedništvu. To znači biti odgovoran u svojoj dužnosti. Ta misao mi je razvedrila srce. Pomolila sam se Bogu, voljna da ostavim svoj ponos po strani i da govorim istinu. Na moje iznenađenje, starešina se složila s mojim mišljenjem, i dala nam je neke smernice za ispravke. Kada sam je saslušala, bilo mi je jasnije. Osetila sam da kada ne štitim svoj ponos i ne skrivam se, kada sam iskrena i govorim istinu, u srcu osećam mir i spokoj.

Više nisam bila sputana svojim ponosom i mogla sam otvoreno i jednostavno da razgovaram sa braćom i sestrama o stvarima koje mi nisu bile jasne. Kada je starešina ukazivala na moje probleme, mogla sam da ih prihvatim, da ispravno sagledam svoje nedostatke i potražim odgovarajuća načela i stručno znanje za učenje. Posle izvesnog vremena, napredovala sam u svojim stručnim veštinama i pravila sam manje grešaka u obavljanju svojih dužnosti. Kroz ovo iskustvo, zaista sam shvatila da Bog blagosilja poštene ljude i prezire one koji varaju, da nije sramota priznati svoje nedostatke i mane, niti je sramota vežbati da budem poštena osoba, i da takva primena donosi mir i lakoću u mom srcu.