U februaru 2023. obavljala sam dužnost kao okružni starešina. Jednog dana, primila sam pismo od više starešine, u kojem je pisalo da se crkva u Sinčengu suočava sa represijom od strane KPK i da je policija zaplenila knjige Božjih reči iz nekoliko kuća u kojima su se one čuvale. Još dve kuće u kojima su se čuvale knjige bile su i dalje u opasnosti, pa su knjige morale biti hitno premeštene. Naređeno nam je da brzo pronađemo nove bezbedne kuće. Onda, istog časa sam pisala crkvama koje su bile pod mojim nadzorom, tražeći od njih da nam osiguraju bezbedne kuće. Nakon što sam poslala pismo, u momentu mi je sinulo: „Ako pogrešim u svojim aranžmanima i braća i sestre budu uhvaćeni dok premeštaju knjige, zar neću ja morati da preuzmem odgovornost za to? Ove knjige Božjih reči štampane su od Božjih priloga, i ako ih policija zapleni dok ih premeštamo, posledice će biti ozbiljne. Mogla bih čak biti smenjena zbog toga.” Pomislila sam na to kako je Ma Sijao uživala u privilegijama koje joj je status starešine donosio. Uvek je radila onako kako je htela i uvek je želela da njena reč bude poslednja, zbog čega smo gubili priloge. Nakon toga, čak je izbegavala odgovornost i uopšte se nije kajala, da bi naposletku bila izopštena. Čuvanje knjiga Božjih reči je ozbiljna stvar. Mnogi od braće i sestara oko mene bili su u opasnosti, pa bi pronalaženje bezbedne kuće išlo teško. Pomislila sam: „Šta ako se nešto dogodi? Hoću li biti isključena kao Ma Sijao? Ali ja sam pismo već poslala. Šta da radim sada? Da sam rekla starešini da nema bezbednih kuća, to bi onda bilo rešeno. Pa, pošto sam ga već napisala, pustiću prosto da stvari idu svojim tokom.” Nekoliko dana kasnije, crkvene starešine su poslali pisma, saopštavajući nam da nisu pronašli odgovarajuće kuće. Prava istina je da sam znala za tri crkve u kojima situacija nije bila tako kritična i dok god smo pažljivi, mogli bismo pronaći nekoliko kuća da privremeno smestimo knjige. Ali ja nisam želela da preuzmem odgovornost za to, pa sam pisala višoj starešini, rekavši: „Situacija ovde nije dobra, a i mnoge kuće nisu sigurne. Bilo bi najbolje da se obratimo drugim crkvama kako bismo našli bezbedne kuće.”

Nekoliko dana kasnije, viša starešina nam je u pismu saopštila da mi, u ovom ključnom trenutku, ne štitimo interese Božje kuće i da su se druge crkve, iako su takođe imale teškoća u pronalaženju bezbednih kuća, molile Bogu, sarađivale su na stvaran način i uspele su da pronađu nekoliko. Videle su Božje vođstvo. Nakon što sam pročitala pismo, osećala sam i krivicu i stid, misleći: „Obavljamo istu dužnost, ali kada se drugi suoče s teškoćama, oni mogu da se oslone na Boga da on obavi posao, dok ja, kada se suočim s teškoćama, bežim i ponašam se kao kornjača koja uvlači glavu u svoj oklop. Zaista im nisam dorasla!” Tako sam došla pred Boga i pomolila se: „Bože, u ovom tako važnom pitanju premeštanja knjiga Tvojih reči, uopšte nisam razmatrala interese Božje kuće i nisam aktivno sarađivala u pronalaženju bezbednih kuća. Ja sam baš ona osoba koja ne mari da pomogne kada nešto krene po zlu. Da me starešina nije orezala i upozorila, ja ne bih promislila o sebi. Toliko sam otupela!”

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da konačno steknem izvesno razumevanje o sebi. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva nebeskog. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li širiš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Kakav čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Kakav čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni. Vernici u Boga moraju da plate veliku cenu da bi zadobili istinu i naići će na mnoge prepreke da bi je primenjivali. Moraju da se odreknu nekih stvari, da napuste svoje telesne interese i da istrpe određenu patnju. Tek tada će uspeti da sprovedu istinu u delo. Dakle, može li onaj ko se plaši da preuzme odgovornost da primenjuje istinu? On svakako ne može da primenjuje istinu, a kamoli da je zadobije. On se plaši da primenjuje istinu, da doživi gubitak svojih interesa; plaši se da će biti ponižen, da će biti omalovažavan i da će ga osuđivati, i ne usuđuje se da primenjuje istinu. Shodno tome, ne može da je zadobije, i bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne može da dođe do Njegovog spasenja. Oni koji mogu da obavljaju dužnost u Božjoj kući moraju da budu ljudi koji su delo crkve prihvatili kao svoje breme, koji preuzimaju odgovornost, koji se pridržavaju istina-načela i koji mogu da trpe i da plaćaju ceh. Ako neko ne ispunjava navedene zahteve, on nije sposoban da obavlja dužnost i ne poseduje uslove za obavljanje dužnosti. Ima mnogo ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju dužnosti. Njihov strah se uglavnom ispoljava na tri načina. Prvi je da biraju dužnosti koje ne zahtevaju preuzimanje odgovornosti. Ako crkveni starešina uredi da oni obavljaju dužnost, prvo pitaju da li moraju da preuzmu odgovornost za nju: ako je tako, ne prihvataju je. Ako ne zahteva od njih da preuzmu odgovornost ni da budu odgovorni za nju, oni je nevoljno prihvataju, ali i dalje moraju da provere da li je posao naporan ili mučan, i uprkos nevoljnom prihvatanju dužnosti, nisu motivisani da je dobro obave, opredeljujući se da ipak budu površni. Slobodno vreme, bez rada i bez telesnih teškoća – to je njihovo načelo. Drugi način je da kada ih zadesi poteškoća ili naiđu na problem, njihovo prvo sredstvo je da to prijave starešini i da se starešina pobrine za to i nađe rešenje, u nadi da će moći da zadrže svoju ležernost. Nije ih briga kako se starešina nosi sa problemom i ne obraćaju pažnju na to – dokle god oni sami ne preuzimaju odgovornost, njima je sve potaman. Da li se takvim obavljanjem dužnosti pokazuje odanost Bogu? To se zove prebacivanje odgovornosti, zanemarivanje dužnosti, varanje. Sve je to prazna priča; oni ne rade ništa stvarno. Kažu sebi: ’Ako je na meni da ovo rešim, šta ako na kraju pogrešim? Kada provere ko je kriv, zar neće doći do mene? Zar neće odgovornost za to prvo pasti na mene?’ To je ono o čemu brinu. Ali da li veruješ da Bog sve ispituje? Svako može da pogreši. Ako osobi, čija je namera ispravna, nedostaje iskustvo i ranije se nije bavila ničim sličnim, ali je dala sve od sebe, Bog to vidi. Moraš da veruješ da Bog ispituje sve stvari i srce čoveka. Ako neko čak i ne veruje u to, zar nije bezvernik?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Bog je tačno razotkrio moje stanje. Osećala sam se vrlo uzrujano, kao da me je neko probadao kroz srce. Crkva u Sinčengu se suočavala s hapšenjima od strane KPK i hitno je trebalo pronaći dve bezbedne kuće. Svako ko ima savest razmotrio bi interese Božje kuće, i čak i kada bi naišao na poteškoće, oslonio bi se na Boga i dao sve od sebe da knjige na vreme prebaci na bezbedno mesto. Ali ja sam najpre razmatrala sopstvene interese. Stalno sam bila zabrinuta da bi nešto moglo poći po zlu tokom prenosa knjiga i da bih onda ja bila odgovorna i da bih na kraju načinila prestup. Bojala sam se da bih, ako nastavim sa prestupima, mogla da izgubim priliku za spasenje. Kako bih zaštitila sebe, stalno sam tražila izlaz i smišljala izgovore da odbacim svoju dužnost. Bila sam upravo ona ljigava i lažljiva osoba koju je Bog razotkrio. Nisam uopšte želela da preuzmem nikakvu odgovornost. Nisam imala ni savesti ni razuma! U tom trenutku, postojala je stalna opasnost da policija zapleni knjige Božjih reči, ali ja na to nisam obraćala pažnju, već sam samo razmišljala o sopstvenim interesima. Gde je tu moja ljudskost? Bila sam sebična i ogavna!

Kasnije, počela sam da razmišljam: „Zašto se stalno plašim da preuzmem odgovornost? Kakva iskvarena narav izaziva to?” Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da, kad god bih se suočavala sa situacijama, uvek sam se plašila preuzimanja odgovornosti i najpre sam razmatrala sopstvene interese, jer sam živela prema sotonskom otrovu „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i te stvari su postale moja priroda. U prošlosti, kada bih komunicirala s drugima ili rešavala stvari, najpre bih razmatrala da li će mi to nešto doneti korist ili da li ću morati da preuzmem odgovornost. Bila sam takva čak i u svojoj dužnosti. Kada mi je starešina dodelio zadatak da pronađem mesto na koje ću premestiti knjige, bila sam obuzeta brigama. Razmišljala sam o svemu iznova i iznova, bojeći se da ću, kada budem našla to mesto, ukoliko nešto krene po zlu tokom premeštaja ili ako policija zapleni knjige, tada morati da snosim odgovornost. Ako bi se time izazvali veliki gubici, možda bi me čak i smenili. Da ne bih sebi nanela štetu i da bih izbegla tu odgovornost, smislila sam izgovor kako nisam mogla da pronađem odgovarajuće mesto. Bila sam potpuno svesna ozbiljnosti situacije u crkvi u Sinčengu, da su ih Jude odale i da bi policija mogla, u bilo kojem trenutku, da upadne u kuće u kojima su se čuvale knjige. Takođe sam znala da sam u tom kritičnom trenutku, kao starešina, imala odgovornost da zaštitim knjige Božjih reči. Trebalo je da dajem sve od sebe da zaštitim interese Božje kuće. Ali ja sam razmatrala samo sopstvene interese. Bojala sam se da preuzmem odgovornost i izbegavala sam svoju dužnost. Bila sam tako sebična i bez ljudskosti! Shvativši to, osećala sam da mnogo dugujem i prosto sam želela da samu sebe ošamarim.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ovaj ispravan stav i u potpunosti je iskvaren ličnim namerama, ako je pun varljivih spletki i obelodanjenih iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju i tvrdoglavo odbija da prizna svoja dela, onda takva osoba ne može biti spašena. Oni uopšte ne prihvataju istinu i u potpunosti su razotkriveni. Ljudi koji nisu u pravu i koji ne mogu nimalo da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu se samo eliminisati. (…) Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, da li će te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona. Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji ima suverenitet nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, moraš da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti pravo da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kroz razotkrivanje Božjim rečima, uvidela sam da neki ljudi ne veruju da Božja kuća može pravedno da postupa sa ljudima. Oni ne veruju da Bog vlada u Svojoj kući i da u njoj istina vlada. Mislе da će, ako neko napravi grešku u svojoj dužnosti, Božja kuća kazniti tu osobu, da će joj oduzeti pravo da obavlja svoju dužnost, pa čak je i ukloniti ili izopštiti. U stvarnosti, Božja kuća se prema svakome ophodi po načelima, što zavisi od okolnosti i od namere koju ta osoba ima dok obavlja stvari, kao i kakav stav ima prema dužnosti. Ako neko stalno obavlja svoju dužnost površno, ako ne traži načela u stvarima, u obavljanju dužnosti uvek se oslanja na svoju iskvarenu narav, tretira delo Božje kuće s nepoštovanjem i bez odgovornosti, nanoseći time gubitke radu Božje kuće, onda takve osobe ne treba samo da budu orezane, već treba i da snose odgovornost. Ako to ne prihvate i nastave da se protive, da se opiru i da apsolutno odbijaju da se pokaju, tada će Božja kuća postupiti s njima u skladu sa tim. Smeniće ih ili čak ukloniti. Međutim, neki ljudi, kada se suoče s problemima u svojoj dužnosti, mogu da tragaju za istinom, a kada nešto ne razumeju, mogu da se posavetuju s drugima i nastoje da dobro obave stvari. Iako tokom njihove saradnje može doći do problema ili odstupanja, ili do izvesnih gubitaka u crkvenom radu, oni kasnije osećaju žaljenje i krivicu, i istinski se kaju. Božja kuća će takvima i dalje davati priliku da obavljaju svoje dužnosti i takve ljude nije lako ukloniti. Božja kuća postupa sa svakom osobom prema istina-načelima. Baš poput Ma Sijao, dok je bila starešina, uživala je u prednostima statusa, uvek je obavljala svoju dužnost po svom nahođenju, nije tragala za istinom i mi smo zbog toga gubili priloge. Braća i sestre su je više puta upozoravali u vezi sa tim, a ona to nije prihvatala i izbegavala je odgovornost. Tvrdoglavo je koračala putem antihrista. Božja kuća ju je, u skladu s načelima, izopštila iz crkve. U pitanju je bila u potpunosti Božja pravednost i to uopšte nije bilo nepravedno prema njoj. Crkva ju je izopštila ne zbog njenog trenutnog prestupa, već zbog njenog doslednog ponašanja. I ja sam u prošlosti činila prestupe, ali sam nakon toga razmišljala i spoznala sebe. Bila sam voljna da se pokajem, pa mi je Božja kuća ipak dala priliku da obavljam svoje dužnosti. Uvidela sam da Božja kuća uvek postupa prema načelima. Ali ja sam živela u stanju sumnjičavosti i pogrešnog razumevanja, ne verujući da Bog vlada u Svojoj kući i da u njoj vlada istina. Mislila sam da će me zbog jedne greške smeniti ili ukloniti, kao da Bog otkriva ljude samo da bi ih uklonio. Zar nisam time bogohulila? Kada se moje stanje ne bi popravilo, pre ili kasnije, Bog bi me se gnušao i odbacio me, kao i uklonio.

Nakon toga, tražila sam put primene kako bih rešila svoje probleme. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su veoma jasne. Ja u svojoj dužnosti moram da razmotrim interese Božje kuće i da ostavim po strani svoje sebične želje i interese. Kada su moji interesi i interesi Božje kuće sukobljeni, ja moram najpre da zaštitim interese Božje kuće. Donela sam odluku: „Od sada, u svakom pitanju koje se tiče dela Božje kuće, ma koliko ono teško bilo, ja ću se osloniti na Boga, aktivno ću se pozabaviti tim poslom i daću sve od sebe da zaštitim interese Božje kuće.”

Mesec dana kasnije, viša starešina je poslala još jedno pismo, u kojem traži od nas da pronađemo dve bezbedne kuće za četiri brata. Dvojici braće je pretila opasnost, a jedan brat je imao kriminalni dosije i njega su tražili. Na pomisao da moram da pronađem još bezbednih kuća, moje brige su opet isplivale na površinu: „Situacija u crkvama koje su pod mojim nadzorom nije dobra. Nije lako pronaći bezbednu kuću. Ako kuća koju pronađemo nije bezbedna i braća budu uhapšena dok su sa nama, zar me starešina neće smatrati odgovornom za to? Da li da joj prosto kažem da ovde ne možemo da pronađemo nijednu i da ona potraži neku u drugim crkvama?” Kada sam na taj način razmislila, shvatila sam da ponovo razmatram sopstvene interese, pa sam se brzo pomolila Bogu: „Bože, iako je situacija teška i teškoća je mnogo, voljna sam da otpustim svoje pogrešne namere i da tražim bezbedne kuće. Molim Te, usmeri me.” Nakon molitve, setila sam se odlomka Božjih reči: „Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Morala sam da otpustim lične interese i da prioritet dam interesima Božje kuće. Videla sam da su mesta u kojima su braća boravila bila veoma opasna i da su svakog momenta mogli biti uhapšeni. Kada bih štitila sebe iz straha od preuzimanja odgovornosti i kada ne bih pokušala na vreme da pronađem bezbedne kuće kako bih zaštitila tu braću, ja bih bila potpuno lišena ljudskosti. Takođe sam se setila da sam prošlog puta stalno bila zabrinuta za svoje interese i da sam se plašila preuzimanja odgovornosti, zbog čega sam žalila. Ovog puta nisam smela da ponovim istu grešku. Kada sam zaista počela da sarađujem, brzo sam pronašla dve bezbedne kuće, u koje sam onda odvela braću.

Kroz to otkrivenje, konačno sam uvidela koliko sam zaista sebična, ogavna i bez ljudskosti. Mislila sam da imam dobru ljudskost i da mogu da zaštitim crkveni rad, ali kroz tu situaciju, moja iskvarenost je bila otkrivena, što mi je omogućilo da shvatim samu sebe i napravim neke promene. To je bilo veliko Božje spasenje za mene i nešto što nisam mogla da shvatim u udobnom okruženju. Hvala Bogu!