Godine 2011, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, a nepune dve godine kasnije, muž mi je usled bolesti preminuo. Iako mi je dete bilo malo, a porodica u finansijskim poteškoćama, i dalje sam istrajavala na svojim dužnostima. Kasnije sam izabrana za crkvenu starešinu, pa sam mislila: „Bog me je uzvisio time što mi je omogućio da obavljam dužnost starešine, a jedino obavljanjem svojih dužnosti mogu da pripremim više dobrih dela i jedino ću na taj način dobiti Božje odobravanje i zakoračiti u Njegovo carstvo.” Stoga sam dete poverila muževljevoj rodbini i sve svoje vreme posvetila obavljanju svojih dužnosti. Sa oduševljenjem sam davala sebe pri obavljanju dužnosti i ma šta da bi mi crkva odredila da radim, ništa nisam odbijala. I po kiši i po suncu, istrajavala sam na svojim dužnostima. Posle nekog vremena, poslovi za koje sam bila odgovorna počeli su da daju neke rezultate. Kasnije sam izabrana za propovednicu, tako da se obim mojih odgovornosti sve više širio, a ja sam bila veoma zadovoljna sobom, smatrajući da mogu da podnosim patnju, da plaćam cenu, da se žrtvujem i da dajem sebe, kao i da na svojim dužnostima postižem određene rezultate, pa sam verovala da će me Bog sigurno blagosloviti. Imajući to na umu, čak sam postala još motivisanija za obavljanje svojih dužnosti. Kasnije sam povremeno počela da osećam neki tup bol u stomaku, ali nisam na to obraćala pažnju i nastavljala sam sa obavljanjem svojih dužnosti.

Jednog jutra, posle doručka sam se biciklom odvezla do mesta okupljanja i, dok sam se pela uz stepenice, počelo je da me probada u stomaku, ali sam to nekako otrpela sve do završetka okupljanja. Posle toga sam otišla u bolnicu na kontrolni pregled i lekar mi je ozbiljnim glasom rekao: „Imate erozivni gastritis sa želučanim krvarenjem, a to stanje zahteva blagovremeno lečenje. Ako se ne leči kako treba, postoji opasnost da se pretvori u rak na želucu.” Kad sam čula šta mi je lekar rekao, malo sam se uplašila i zabrinula da ću, ako se ne izlečim na vreme, pa stvarno dobijem rak na želucu i umrem, propustiti priliku da me Bog spase, te da će svi moji napori i davanja biti uzaludni. U sebi sam osetila izvesnu slabost, ali onda sam se prisetila Božjih reči: „Kada te zadesi bolest, to je Božja ljubav i ona sigurno sadrži Njegovu dobru volju. Iako će ti telo možda malo patiti, nemoj gajiti Sotonine ideje. Hvali Boga u bolesti i uživaj u Bogu dok Ga hvališ. Ne budi malodušan u bolesti, nastavi iznova i iznova da tražiš i ne odustaj i Bog će te prosvetliti i prosvetiti. Kakva je bila Jovova vera? Svemogući Bog je svemoćni lekar! Živeti u bolesti znači biti bolestan, ali živeti u duhu znači biti zdrav. Sve do poslednjeg daha, Bog neće dopustiti da umreš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Promišljajući o Božjim rečima, učinilo mi se da vidim tračak nade i shvatila sam da moja bolest sadrži u sebi Božju nameru. Nisam smela da se žalim. Trebalo je najpre da se pokorim i da imam veru u Boga, te da verujem da, dokle god u meni ima daha, Bog neće dopustiti da umrem. Pomislila sam na to kako sam se, tokom poslednjih nekoliko godina, uvek žrtvovala i davala sebe pri obavljanju dužnosti. Dok mi je dete još bilo malo, a porodica u finansijskim problemima, pa čak i nakon muževljeve smrti, nisam odustala od svojih dužnosti, i stoga sam verovala da će Bog uzeti u obzir koliko sam se trudila i davala sebe pri obavljanju dužnosti, te da će me zaštititi i izlečiti moju bolest.

Kasnije sam otišla do bolnice po neki tradicionalni kineski lek, a ujedno su mi dali i infuziju, pa sam nastavila s normalnim obavljanjem svojih dužnosti. Ipak, stomak me je i dalje često boleo i imala sam probleme s varenjem, tako da sam mogla da jedem samo retku kašu, a ponekad bi mi se vraćala i kiselina iz želuca. Nakon što sam neko vreme uzimala lek, moje stanje ne samo da se nije popravilo, nego se još i pogoršalo. Imala sam probleme sa probavom nakon obroka, stalno bi mi se činilo da mi se zalogaj hrane zaglavio u grlu i često bih osećala mučninu. Čak bih i noću, u snu osećala kako me peče u želucu. Suočena s agonijom bolesti, osećala sam se veoma slabo i mislila sam: „Ceo život sam posvetila svojim dužnostima, zauzeta sam po čitav dan, a svoje dužnosti ne zanemarujem čak ni kad sam bolesna, pa zašto me onda Bog nije zaštitio i izlečio moju bolest, uprkos svim mojim naporima i davanjima?” Živela sam s pogrešnim razumevanjem i pritužbama na Boga i osećala sam se vrlo negativno. Ni za šta nisam bila motivisana i nisam htela da jedem i da pijem Božje reči, niti da se zbližavam s Bogom. Ujedno sam izgubila osećaj bremena za svoje dužnosti, što je uticalo na sve segmente mog rada. Sestra kod koje sam bila u gostima primetila je da sam u lošem stanju i pozvala me da zajedno poslušamo čitanje Božjih reči. Bog kaže: „Bog može da usavrši čoveka i sa pozitivne i sa negativne strane. Zavisi od toga da li si u stanju da iskusiš i od toga da li tragaš za tim da te Bog usavrši. Ako istinski tražiš da te Bog usavrši, onda negativno ne može da te natera da doživiš gubitak, već ti može doneti stvari koje su stvarnije, i može da te učini sposobnijim da saznaš šta je to što nedostaje u tebi, sposobnijim da dokučiš svoje pravo stanje i shvatiš da čovek nema ništa i da je ništa; ako ne doživiš kušnje, ti nemaš znanje, i uvek ćeš osećati da si iznad drugih i bolji od svih drugih. Kroz sve ovo ćeš shvatiti da je sve što se desilo ranije učinio Bog i zaštitio Bog. Ulazak u kušnje ostavlja te bez ljubavi ili vere, ne uspevaš da se moliš i nisi u stanju da pevaš himne, i nesvesno, usred toga ti spoznaješ sebe. Bog ima mnogo sredstava da usavrši čoveka. On koristi svakakva okruženja da oreže iskvarenu čovekovu narav i koristi razne stvari da bi razgolitio čoveka; u jednom pogledu, On orezuje čoveka, u drugom On razgolićuje čoveka, a u trećem On otkriva čoveka, kopajući i otkrivajući ’tajne’ u dubinama čovekovog srca i pokazujući čoveku njegovu prirodu razotkrivajući mnoga njegova stanja. Bog usavršava čoveka kroz mnoge metode – kroz otkrivenje, kroz orezivanje čoveka, kroz oplemenjivanje čoveka i grdnju – tako da čovek može da zna da je Bog praktičan” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo oni koji se usredsrede na primenu mogu biti usavršeni”). Dok sam slušala i razmišljala, bila sam duboko dirnuta. Božje reči su direktno odražavale moje stanje. Dok nisam patila zbog bolesti, bila sam revnosna i aktivna u svojim dužnostima, ali sada, kad sam se razbolela i kad mi se stanje već neko vreme ne popravlja, izgubila sam veru i osećaj bremena za svoje dužnosti. Takođe sam izgubila i motivaciju za molitvu. Ranije sam mislila da mnogo volim Boga i da sam u stanju da porodicu ostavim po strani kako bih obavljala svoje dužnosti, te da sam stoga osoba koja stremi ka istini i primenjuje je. Sada sam videla da mi je rast prilično mali i da mi nedostaju istinska vera i ljubav prema Bogu. Bog je moju bolest koristio da bi me razotkrio i oplemenio, kako bi mi pomogao da spoznam vlastitu iskvarenost i nedostatke i kako bi usavršio moju iskrenost i pokornost prema Njemu. Nisam više smela da pogrešno razumem Boga ni da budem negativna, pa sam postala voljna da svoju bolest poverim Bogu i da se svim srcem posvetim svojim dužnostima. Kad sam to shvatila, moje stanje se donekle popravilo.

Krajem 2014. godine, moja stomačna bolest postala je ozbiljnija, tako da sam čak i posle svega nekoliko zalogaja osećala nadutost i nalete bola u želucu. U sebi sam se osećala veoma slabo i brinula šta će se desiti ako se moja bolest bude odužila, pa na kraju dobijem rak na želucu i umrem. Ako umrem i ako Bog ne bude mogao da me spase, zar onda svi moji napori i davanja ne bi bili uzaludni? Oduvek sam obavljala svoje dužnosti, trpela patnju i plaćala cenu, a svoje dužnosti sam obavljala čak i kad sam bila bolesna. Zašto onda nisam videla ništa od Božjih blagoslova i zaštite? Živela sam u mraku i nisam htela da obavljam svoje dužnosti, pa sam višem starešini rekla da želim da idem kući da se lečim. Starešina je sa mnom porazgovarao o Božjoj nameri i posavetovao me da treba da se lečim i da o svom telu brinem tokom obavljanja dužnosti. Pomislila sam kako moja bolest nije baš toliko ozbiljna da bi me sprečila da obavljam makar delić svojih dužnosti i da je, pored toga, budući da sam bila starešina crkve, teško naći prikladnu osobu na koju bih mogla da prenesem svoje poslove. Ako bih napustila svoje dužnosti, time bih pokazala da sam zbilja lišena savesti, ali ako bih nastavila da ih obavljam, bolest bi me sputavala u tome. U toj svojoj patnji, zavapila sam Bogu: „Bože, ne znam kako da doživim ovu svoju bolest. Molim Te, usmeri me kako da iz ove situacije izvučem pouku i da shvatim Tvoju nameru.” Te večeri, braći i sestrama sam ispričala o svom stanju. Braća i sestre su mi pročitali neke Božje reči, od kojih su me dva odlomka posebno dirnula. Bog kaže: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela, i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada ljudima pružim Svoj gnev i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, kod njih se rodi sumnja. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a ja ne obratim pažnju na njih, već osetim odvratnost prema njima, oni odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi koje mogu zadobiti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). „Čovekov odnos sa Bogom svodi se na gole lične interese. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U jednom takvom, na interesu zasnovanom, odnosu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Nakon čitanja Božjih reči, jedna od sestara je dugo razgovarala sa mnom. Podsetila me je da je neodgovorno da od Boga stalno tražim da izleči moju bolest. Čitajući Božje reči i slušajući njenu besedu, najednom sam se razvedrila. Shvatila sam da sam u Boga verovala samo da bih primila blagoslove. Isprva sam mogla da svoju porodicu i dete ostavim po strani da bih obavljala svoje dužnosti, ali sve je to bilo zarad dobijanja zaštite i blagoslova od Boga, kako bih mogla da budem spasena od Boga i da uđem u carstvo nebesko. Suočivši se s bolešću, ponadala sam se da će Bog uzeti u obzir napore i davanja koje sam ulagala u svoje dužnosti i da će me izlečiti, ali pošto je vreme prolazilo a moje stanje se nije popravljalo nego se čak i pogoršalo, postala sam negativna i počela da se žalim na Boga i da Ga ispitujem zašto neće da me izleči. Kad mi je stanje postalo ozbiljno, čak sam počela da za sebe tražim izlaz i htela da napustim svoje dužnosti kako bih otišla kući radi oporavka. Shvatila sam da ciljevi mog davanja sebe za Boga prilikom obavljanja dužnosti nisu bili ispravni i da sam htela da kroz patnju i davanje zadobijem Božje blagoslove, a kad sam videla da te ciljeve ne mogu da ostvarim, pomišljala sam da Bogu okrenem leđa. Na koji sam onda način obavljala svoje dužnosti? Na koji sam način bila odana i pokorna Bogu? Pokušavala sam da obmanjujem Boga i da s Njim sklapam nagodbe. Nisam se prema Njemu ophodila kao prema Bogu, već sam Ga tretirala kao bunar želja, neku vrstu čarobnog štapića. Zbilja sam bila sebična i ogavna! Tada sam shvatila da je moje suočavanje s bolešću u sebi zbilja nosilo Božju nameru i da je Bog time razotkrio moja pogrešna gledišta, motive i želje. Bez toga, ja bih i dalje mislila da sam porodicu i karijeru napustila da bih obavljala svoje dužnosti i da pokazujem veliku ljubav prema Bogu. Ali ja svoju dužnost nisam obavljala da bih udovoljila Bogu, već sam to činila s nečistim namerama i motivom za sklapanje pogodbe. Da sam nastavila da s takvim stanovištem verujem u Boga i obavljam svoje dužnosti, na kraju bi me se Bog gnušao i odbacio me.

Prilikom svog traganja sam takođe uvidela da ne poznajem Božju svemoć i suverenost. Suočivši se s bolešću, stalno sam brinula da će mi se stanje pogoršati i da ću umreti. Moja vera je bila premala. Bog kaže: „Čovekom u celosti upravlja Bog i Bog odlučuje o njegovom životu i smrti” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). „Ko među celim ljudskim rodom nije zbrinut u očima Svemogućeg? Ko ne živi usred predodređenja Svemogućeg? Da li se čovekov život i smrt odvijaju po njegovom sopstvenom izboru? Upravlja li čovek sopstvenom sudbinom? Mnogi ljudi vape za smrću, ali je ona daleko od njih; mnogi ljudi žele da budu od onih koji su u životu snažni i plaše se smrti, a opet, bez njihovog znanja, približava im se dan smrti, uranjajući ih u ponor smrti; mnogi ljudi gledaju u nebo i duboko uzdišu; mnogi ljudi ne prestaju da plaču, jecaju i ridaju; mnogi ljudi padaju usred kušnji; a mnogi ljudi bivaju zarobljeni usred iskušenja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 11. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da Bog sve kontroliše i da je nad svime suveren, te da su život i smrt čoveka u Njegovim rukama. U Božjim rukama je takođe bilo i pitanje hoću li se izlečiti. Tokom tog perioda, bolest me je sve vreme sputavala, jer sam se plašila da će prerasti u kancer i ugroziti mi život, pa sam pomišljala da napustim dužnost kako bih se fokusirala na svoje zdravlje. Govorila sam da je Bog suveren nad svim stvarima, ali u stvarnom životu nisam imala istinsku veru u Boga. Kad sam se suočila s poteškoćama, nisam gledala u Boga niti sam se oslanjala na Njega, već sam živela u brizi i strahu, tražeći izlaz za sebe. Nisam verovala da je u Božjim rukama to da li ću se oporaviti ili ne, već sam mislila da mogu da se izlečim samo ako se budem oslanjala na sebe, tragajući za medicinskom terapijom i fokusiranjem na vlastiti oporavak. Zar to nije bilo stanovište bezvernika? Kad mi se muž razboleo, svuda sam ga vodila u potrazi za terapijom, ali lekari su rekli da za njegovu bolest nema leka. Prijatelji i porodica su mi savetovali da prestanem s uzaludnim naporima, ali ja sam uporno odbijala da prihvatim sudbinu. Da bih ga izlečila, potrošila sam svu našu ušteđevinu i čak se zadužila. Iako sam se posvetila njegovoj nezi i ostala kraj njega, na kraju ipak nisam uspela da mu spasem život. Iz toga sam shvatila da su život i smrt predodređeni od Boga. Ljudi ne mogu da upravljaju svojom sudbinom, niti mogu da promene sudbinu drugih ljudi. Zapravo, bilo da sam obavljala svoje dužnosti u crkvi ili otišla kući, i dalje sam mogla da tražim medicinsku pomoć i da o svom telu brinem kao i obično, ali da li će se moje stanje poboljšati ili pogoršati, to je određivao Bog. O dužini čovekovog života takođe odlučuje Bog, pa ako je došlo vreme da umrem, čak i ako napustim svoje dužnosti i ostanem kod kuće radi oporavka, stanje će mi se ipak pogoršati i ja ću umreti kad mi otkuca samrtni čas. Ali ako mi još nije suđeno da umrem i ako moja misija nije dovršena, onda Bog neće dozvoliti da prerano umrem. Shvatila sam da nisam poznavala Božju svemoć i suverenost i da sam svoje dane provodila živeći u brizi i strahu, brinući se da li će mi se bolest pogoršati i da li ću umreti. Zbilja sam bila glupa i neuka! U stvarnosti, sve moje brige bile su bespotrebne i ništa nisu promenile. Jedino što sam mogla da uradim bilo je da sve poverim Bogu i da se predam Njegovoj suverenosti i uređenjima. Istovremeno sam mogla da potražim medicinsku negu, da se normalno oporavljam i da svoje dužnosti obavljam najbolje što mogu. Bez obzira na to koliko ću dugo živeti i da li će se moja bolest zalečiti, morala sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Iz Božjih reči sam shvatila da sam stvoreno biće i da je to što obavljam svoje dužnosti savršeno prirodno i opravdano, tako da ne treba da pokušavam da sklapam pogodbe s Bogom, niti da od Njega tražim nagrade. Ma kako da se Bog ubuduće bude ophodio prema meni, bilo da me blagosilja ili da trpim nedaće, ja treba pravilno da zauzmem položaj stvorenog bića, da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da ispunjavam svoje dužnosti. Da li će Bog na kraju spasti neku osobu zavisi od toga da li ona može da prihvati Božji sud i pročišćenje, da odbaci svoju iskvarenu narav i da ostvari usklađenost s Bogom. Božje blagoslove čovek ne zaslužuje svojim teškim radom, patnjom ili žrtvovanjem. Otkad sam pronašla Boga, bila sam zadovoljna samo svojim spoljnim entuzijazmom i zauzetošću, a pritom nisam stremila ka istini niti sam se fokusirala na svoj život-ulazak, već sam retko promišljala o sebi i spoznavala sebe kroz Božje reči. Nakon što sam se malo žrtvovala i davala sebe, poverovala sam kako zaslužujem da uživam u Božjim blagoslovima. Kad su mi se raspršile nade da ću dobiti blagoslove, počela sam da se žalim na Boga i da Ga pogrešno razumem, pa sam čak i zažalila zbog svog ranijeg žrtvovanja i izgubila volju da obavljam svoje dužnosti. Bog je svet i pravedan, a neko poput mene, ko je sebičan i ogavan, ko je oduvek tražio blagoslove i pokušavao da sklapa nagodbe s Bogom, da koristi Boga i da Ga obmanjuje, pritom želeći da primi blagoslove i uđe u carstvo nebesko, naprosto živi u zabludi. Ja nisam stremila ka istini, a nakon višegodišnjeg verovanja u Boga, moja gledišta o stvarima i moja život-narav nisu se promenili. Čak i ako bih mnogo propatila i po čitav dan jurcala unaokolo, i dalje bih ostala neko ko se opire Bogu, pa bih naposletku bila kažnjena i uklonjena. Ja sam stvoreno biće i za mene je prirodno i ispravno da dajem sebe za Boga. Nemam pravo da od Boga tražim blagoslove. Naprotiv, treba da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da svoje dužnosti dobro obavljam, a na Bogu je da odluči o tome kakvi će mi biti ishod i odredište. Shvativši to, pomolila sam se Bogu: „Bože, da nije ove bolesti, ne bih spoznala svoju pokvarenu nameru da u svojoj veri tražim blagoslove. Spremna sam da otpustim nameru traženja blagoslova i bilo da se oporavim ili ne, dokle god u meni bude daha, davaću se za Tebe i obavljaću svoje dužnosti. Čak i ako mi se jednog dana bolest toliko pogorša da umrem, neću se žaliti zbog toga i pokoriću se Tvojoj suverenosti i uređenjima.”

Jednog dana, tokom svojih posvećenosti, pročitala sam da Božje reči kažu: „Ponekad će Bog organizovati neke situacije za tebe, orezivaće te kroz ljude oko tebe i izazvaće ti patnju da bi te naučio nekim lekcijama i da bi ti omogućio da razumeš istinu i vidiš stvari onakve kakve jesu. Bog obavlja to delo baš sada, tako što čini da tvoje ljudsko telo prati patnja, tako da možeš da naučiš svoju lekciju, razrešiš svoju iskvarenu narav i dobro obaviš svoju dužnost. Pavle je često govorio da ima trn u telu. Kakav je to bio trn? Bila je to bolest od koje nije mogao da umakne. Dobro je znao kakva je to bolest, da je usmerena na njegovu narav i prirodu. Da ga taj trn nije ometao, da ga nije pratila ta bolest, mogao je, bilo gde i bilo kad da uspostavi svoje carstvo, ali zbog te bolesti nije imao snage. Stoga u većini slučajeva bolest ljudima služi kao neka vrsta ’zaštitnog bedema’. Ako nisi bolestan, već si prepun energije, možeš vrlo lako da učiniš neko zlo i da izazoveš nekakvu nevolju. Ljudi lako mogu da izgube razum kada su neobuzdano nadmeni i raspušteni. Zažaliće što su ikada učinili zlo, ali tada već više neće moći da pomognu sebi. Zato je biti malo bolestan dobra stvar; to čuva ljude” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”). Promišljajući o Božjim rečima, bila sam prepuna zahvalnosti prema Bogu. Da me nije zadesila ova bolest, moja pokvarena namera da u svojoj veri tražim blagoslove ne bi bila razotkrivena i ja bih nastavila da svoj naporan rad koristim kao kapital s kojim bih pokušavala da s Bogom sklapam nagodbe. Prihvatajući sve veće odgovornosti i podnoseći sve veću patnju, postala bih još nadmenija, verujući da posedujem kapital s kojim ću zaslužiti Božje odobravanje i blagoslove. Da ova bolest nije razotkrila moja pogrešna gledišta o tome čemu treba težiti, ne bih spoznala pokvarenu nameru u svojoj veri u Boga i nastavila bih da idem pogrešnim putem, baš kao i Pavle, koji je od Boga tražio da mu da venac pravednosti, opirao Mu se, pa ga je Bog naposletku kaznio i uklonio. Gledajući unazad, bolest koja me je zadesila zaista je bila slična nekoj vrsti zaštitnog kišobrana nada mnom. Bio je to način na koji me je Bog zaštitio i ispravio moje pogrešne stavove o onome čemu treba težiti, iako sam ja pritom fizički patila. Te stvari ne bih mogla da zadobijem u nekom udobnom okruženju. Bog mi nije omogućio da iskusim bolest zato da bi mi život učinio težim. Naprotiv, namera Mu je bila da me preobrazi, da mi omogući da tragam za istinom, da promislim o sebi i da kroz bolest spoznam samu sebe i da se tako pokajem pred Njim. Zahvaljujući bolesti, shvatila sam mukotrpnu Božju nameru, kao i da sve što čini ljudima, On čini iz ljubavi i zarad njihovog spasenja. Bila sam istinski zahvalna Bogu!

Nakon toga, svim srcem sam obavljala svoje dužnosti. Iako bih ponekad pomislila: „Kako bi bilo lepo imati zdravo telo. Pitam se kada ću se izlečiti od ove bolesti”, brzo bih shvatila da opet postavljam zahteve Bogu, umesto da Mu se pokorim, pa bih Mu se tiho pomolila: „Bože, ma koliko dugo da me ova bolest bude mučila, pa čak i ako mi se zdravlje ne popravi, spremna sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima, i dokle god budem mogla da dišem, držaću se svojih dužnosti.” Zahvaljujući molitvi, srce mi je postalo mnogo mirnije. Promišljajući o tome kako sam se ranije prepuštala svojoj bolesti i odlagala crkvene poslove, a kako mi je Bog ipak pružio novu priliku da se kroz svoje dužnosti pokajem, poželela sam da promenim svoj nekadašnji stav prema tim dužnostima i da namirim svoj dug prema Bogu. Kasnije sam sa svojom sestrom saradnicom sumirala odstupanja i probleme u radu, pribeležila zadatke koje treba sprovesti jedan po jedan, razgovarala s braćom i sestrama o njihovom sprovođenju, da bih na kraju zaista uspela da rešim probleme s kojima su se braća i sestre suočavali u svojim dužnostima. Posle nekog vremena, crkveni rad se donekle poboljšao u svim oblastima, a braća i sestre su takođe aktivno obavljali svoje dužnosti. Ujedno sam se i ja uveliko ohrabrila, a bolest me nije više sputavala kao ranije. Jednog dana sam slučajno naletela na lek koji je mogao da mi reši stomačne probleme. Nakon što sam svega nekoliko puta popila taj lek, stomak je prestao da me boli i telo mi se postepeno oporavilo. Iz dna duše sam bila zahvalna Bogu i veličala Ga, shvativši koliko je On mudar i svemoćan. Sve što Bog čini ima za cilj da me promeni i očisti!

Kroz svoje iskustvo s ovom bolešću, uprkos tome što sam fizički propatila, uspela sam da ispravim svoja pogrešna gledišta o verovanju u Boga, pa su se nečistoće u mojoj veri donekle pročistile. Takođe sam shvatila da je za stvoreno biće savršeno prirodno i opravdano da obavlja svoje dužnosti, te da čovek, bilo da se suočava s blagoslovima ili patnjom, treba da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima i da ispuni svoje dužnosti. Sva ta shvatanja i promene koje sam ostvarila bili su rezultat suda i grdnje Božjim rečima.