Liz je bila zadužena za opšte poslove u crkvi. Rodžer je tek započeo obuku i nije bio upoznat sa opštim poslovima, pa ga je Liz strpljivo podučavala. Nakon izvesnog vremena, Rodžer je znao kako da obavi osnovne zadatke i Liz mu je uredila neki posao. Prošlo je nekoliko dana. Kada je Liz proverila kako napreduje Rodžerov posao, otkrila je da su neki ljudi koji su čuvali knjige bili pogrešno odabrani i da nekim pridošlicama nisu blagovremeno bile date knjige sa Božjim rečima. Rodžer nije bio svestan nijednog od ta dva problema. Kada je Liz to otkrila, njen ton je postao ozbiljan i pitala je Rodžera zašto nije izvršio te zadatke. Rodžer je rekao: „Stvarno mi je žao. Bio sam zauzet poslom u poslednje vreme i nisam proveravao to. Jesam pratio neke stvari…” Rodžer je navodio svakakve razloge. Liz je osetila kako u njoj kulja bes i želela je da ukaže na Rodžerove probleme, kako bi on promislio o svom stavu prema izvršavanju dužnosti, ali kada su joj reči bile na vrh jezika, ona ih je progutala. Pomislila je: „Ako orežem Rodžera, da li će misliti da sam prestroga? Ako ostavim loš utisak na njega sada kada sam tek počela da radim s njim, da li će misliti da je teško slagati se sa mnom?” Zato je Liz promenila način na koji će govoriti i pročistila je grlo, primoravši se da se nasmeje, što je isprva bilo veoma ozbiljno. Blagim tonom je rekla Rodžeru: „Brate, rad na opštim poslovima je veoma važan. Ako se on odloži, to će uticati na rad crkve. Nadam se da razumeš. Zauzet si na poslu i razumem tvoje poteškoće. Nadam se da možeš da daš sve od sebe da izvršiš zadatke koji su ti dodeljeni. Ako si zauzet, slobodno mi reci i ja ću ih obaviti.” Sa krivicom u glasu, Rodžer je odgovorio: „Izvini, sestro. To je moj problem. Promeniću se.” Nakon što je čula Rodžerove reči, Liz je osetila blago olakšanje. Pomislila je: „Izgleda da i blag ton može da reši probleme. Takav način govora ne samo da pomaže bratu da sačuva obraz, već mu takođe daje utisak da je lako slagati se sa mnom. Zar to nije dobro?” Nekoliko dana kasnije, Liz je saznala da je Rodžerov stav prema njegovim dužnostima i dalje prilično nemaran i da on zaista ne prati rad. Želela je da oreže Rodžera, ali onda je pomislila: „Pre samo nekoliko dana sam mu ukazala na njegove probleme. Ako ponovo odem i razgovaram u zajedništvu sa njim, da li će misliti da sam dosadna? U svakom slučaju, potrebno je neko vreme da smirimo napetost. Ako to zaista ne uspe, onda ću ja obaviti te zadatke.” Liz nije potražila Rodžera, već je aktivno preuzela posao na sebe.

Vreme je letelo i mesec dana je prošlo kao tren. Jednog dana, Liz je pitala sestru Lunu: „U poslednje vreme, Rodžer radi veoma sporo. Da li znaš da li se susreo sa nekim problemima?” Luna je delovala potišteno i rekla je: „Razgovarala sam sa Rodžerom o njegovom stavu prema dužnosti, ali on uvek kaže da je zauzet na poslu i da nema vremena.” Kada je čula tu vest, Liz je osetila nešto neopisivo u srcu. U sebi se pomolila Bogu da bi tragala za tim koje lekcije bi trebalo da nauči iz ove situacije. Kasnije je pročitala sledeće Božje reči: „Svi nevernici žive po Sotoninoj filozofiji. Svi su oni ljudi koji svima ugađaju i nikoga ne vređaju. Došao si u Božju kuću, čitao reč Božju i slušao propovedi Božje kuće, zašto onda nisi u stanju da primenjuješ istinu, da govoriš iz srca i da budeš poštena osoba? Zašto uvek udovoljavaš svima? Oni koji svima udovoljavaju štite samo sopstvene interese, a ne i interese crkve. Kada vide da neko čini zlo i šteti interesima crkve, oni se prave da ne vide. Vole da svima ugađaju i da nikoga ne vređaju. To je neodgovorno, a takva osoba je isuviše prepredena i nepouzdana” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kada je uporedila sebe sa stanjem koje su Božje reči razotkrile, Liz je shvatila da je ona upravo takva. U svakom momentu se oslanjala na Sotoninu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje, štiteći svoje međuljudske odnose, kako bi u očima drugih delovalo da je ona dobra osoba. Videla je da je Rodžer odlagao posao i želela je da ukaže na njegove probleme, ali se plašila da će Rodžer formirati negativno mišljenje o njoj i da će je, na kraju, njegovo srce negativno proceniti, pa nije ukazala na probleme niti mu je pomogla. Kao nadzornica, ona bi po pravilu trebalo da štiti rad crkve, ali je završila tako što je štitila svoj dobar ugled u njegovom srcu i nije ispunila obaveze koje je trebalo. Uopšte nije imala osećaj za pravdu. Iznova i iznova, Liz je promišljala o tome šta je to Bog rekao „takva osoba je isuviše prepredena i nepouzdana”. Osetila je kako joj tuga probada srce. Za sve to vreme, sve što je radila i svi njeni postupci nailazili su na prezir u Božjim očima. Zato je Liz počela da promišlja o sebi. Zašto nije mogla a da ne pokušava da štiti svoj dobar ugled u srcima drugih ljudi? Koje misli su to kontrolisale?

Tokom promišljanja, Liz je pročitala odlomak Božjih reči: „Porodica ljude ne uslovljava samo s jednom ili dve izreke, već čitavim mnoštvom dobro poznatih citata i aforizama. Da li ti, na primer, stariji članovi porodice i roditelji često pominju izreku ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’? (Da.) Kažu ti: ’Ljudi moraju da žive zarad vlastitog ugleda. Oni ne teže ničemu drugom do da među drugim ljudima steknu dobar ugled i da na njih ostave dobar utisak. Kud god da kreneš, budi velikodušniji pri pozdravljanju, iskazivanju ljubaznosti i davanju komplimenata, i trudi se da izgovaraš što više lepih reči. Nemoj vređati ljude, već čini što više dobrih dela i budi što ljubazniji prema drugima.’ Ovaj konkretan efekat uslovljavanja od strane porodice ostvaruje određeni uticaj na ponašanje ljudi, odnosno na načela njihovog vladanja, što neminovno ima za posledicu da oni pridaju veliki značaj slavi i dobitku. Drugim rečima, ljudi pridaju veliki značaj vlastitom ugledu, prestižu, utisku koji ostavljaju na druge ljude, kao i tome kako drugi ocenjuju sve što ovi rade i svako mišljenje koje izraze. Ako pridaješ veliki značaj slavi i dobitku, onda ti nesvesno pridaješ manju važnost pitanjima da li je dužnost koju obavljaš usklađena sa istinom i s načelima, da li udovoljavaš Bogu i da li svoju dužnost adekvatno obavljaš. Za tebe ove stvari imaju manji značaj i niži prioritet, dok ti izreka ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’, kojom te je porodica uslovila, postaje ekstremno važna. (…) Izreka ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’ pustila je korenje duboko u tvom srcu i postala tvoj moto. Ona od malih nogu utiče na tebe i uslovljava te, a ti je čak i sada, kad si odrastao, neprestano ponavljaš kako bi njome uticao na mlađe članove porodice i na druge ljude oko sebe. Naravno, još je ozbiljnije to što si ovu izreku usvojio kao metod i načelo po kojem se ponašaš i baviš stvarima, pa čak i kao smer kojem u svom životu težiš. Tvoj cilj i smer su, međutim, pogrešni, pa će i tvoj konačni ishod, po svemu sudeći, biti negativan. To je zato što je suština svega što radiš usmerena isključivo ka očuvanju vlastitog ugleda i praktičnoj primeni izreke ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’. Ti ne stremiš ka istini, a pritom ni sam nisi svestan toga. Ništa loše ne vidiš u toj izreci, zato što i sam smatraš da ljudi zaista treba da žive zarad vlastitog ugleda. Baš kao što kaže ona dobro poznata izreka: ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’. Čini se da je ta izreka veoma pozitivna i legitimna, pa ti stoga nesvesno prihvataš njen efekat uslovljavanja i smatraš je zaista pozitivnom. Čim na nju počneš da gledaš kao na nešto pozitivno, ti nesvesno počinješ da stremiš ka njoj i da je primenjuješ. Istovremeno je, sasvim nesvesno i zbunjeno, tumačiš kao istinu i kao kriterijum istine. A čim počneš da je posmatraš kao kriterijum istine, ti prestaješ da slušaš ono što Bog govori i više ne možeš to da razumeš. Umesto toga, slepo primenjuješ moto ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’ i postupaš u skladu s njim, da bi na kraju od svega toga dobio dobar ugled. Dobio si, dakle, ono što si hteo da dobiješ, ali si pritom prekršio i napustio istinu, i propustio priliku da budeš spasen. Budući da se ovde radi o tvom konačnom ishodu, trebalo bi da otpustiš i odbaciš ideju da ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’, kojom te je porodica uslovila. To nije nešto čega treba da se držiš, niti je to izreka ili ideja oko čijeg bi sprovođenja u delo trebalo da se čitavog života trudiš i da trošiš svoju energiju. Radi se o pogrešnoj ideji i stavu koji je u tebe usađen i koji te uslovljava, te stoga treba da ga otpustiš. Taj stav treba da otpustiš ne samo zato što on nije istina, već i zato što će te odvesti na pogrešan put i naposletku dovesti do potpunog uništenja, što znači da su posledice veoma ozbiljne. On za tebe nije samo prosta izreka, već kancer – metod i sredstvo kojim se ljudi kvare. Bog, naime, u Svojim rečima i u svim Svojim zahtevima prema ljudima, nikada od njih nije tražio da teže dobrom ugledu, da jure za prestižem, da na druge ostavljaju dobar utisak, da od drugih dobijaju priznanje ili podršku, niti je ljude ikada terao da žive zarad slave ili tako da ih prati dobar ugled. Jedino što Bog želi jeste da ljudi dobro obavljaju svoju dužnost, da Mu budu pokorni i da poštuju istinu. Dakle, što se tebe tiče, pomenuta izreka predstavlja samo jednu vrstu uslovljavanja od strane tvoje porodice i stoga bi trebalo da je otpustiš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Nakon što je pročitala razotrkivanje Božjim rečima, Liz je shvatila da Sotona koristi obrazovanje i uslovljavanje porodice da u srca mladih ljudi usadi razne sotonske zakone, poput „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”. Ti sotonski otrovi su pronašli put do krvi i kostiju ljudi i postali su sama njihova priroda. Ljudi ne mogu a da ne žive u skladu sa tim stvarima i smatraju ugled i status svojom životnom snagom. Liz je promišljala o tome kako je od malena stalno vodila računa o svom ugledu u očima drugih. Kako bi zadobila pohvale od svojih roditelja i ljudi oko sebe, bila je poslušnija od sve ostale dece i često bi pomagala roditeljima oko kućnih poslova. Čak bi obavljala kućne poslove za svoje komšije. Kada bi se igrala sa drugarima, nikada se ne bi svađala, a njeni roditelji i svi ljudi u selu su je hvalili jer je razumno dete. Nakon posla, ako bi neko od saradnika tražio pomoć od Liz, ona bi uvek pristala. Ponekad, kada bi došlo do nesuglasnica sa kolegama, bez obzira na to koliko je bila nesrećna, nikada ne bi gubila živce i stalno bi štitila skladne odnose koje je imala sa njima. Nakon što je pristupila crkvi, Liz je i dalje bila prilično usredsređena na svoj ugled u očima braće i sestrara. Kada bi videla da neki ljudi ne izvršavaju svoje dužnosti u skladu sa načelima ili da su površni, iako bi jasno želela da ukaže na to i da ih oreže, ona bi razmotrila mišljenje koje oni možda imaju o njoj i odabrala bi da ih podstakne milozvučnim rečima, da bi zaštitila svoj odnos sa njima. Uzmimo, na primer, njen odnos sa Rodžerom. Kada je videla da se on prepušta telesnim stvarima, da se odnosi prema svojoj dužnosti sa nemarnim stavom i da odlaže posao, trebalo je da ukaže na njegove probleme i razgovara sa njim o prirodi i posledicama takvog odnosa prema njegovoj dužnosti. Međutim, plašila se da će on formirati loše mišljenje o njoj i reći da ona nema razumevanja, pa je zato pokušavala da ga nežno podstakne, koristeći milozvučne reči. Čak je i preuzela posao koji je Rodžer trebalo da obavi i sama ga obavila. Pošto Rodžer nije iskreno promislio o sebi niti je razumeo sebe, njegov stav prema dužnosti se nije promenio. To ne samo da je ometalo njegov život-ulazak, već je i odlagalo rad crkve. Kada je to shvatila, Liz je mislila da je izuzetno ogavna i rđava. Kako nadzornica, trebalo je da štiti rad crkve i da preuzme breme život-ulaska svoje braće i sestara. Umesto toga, ona je samo štitila svoj obraz i status. Kada se ne bi promenila, Bog bi je na kraju prezreo i isključio.

Jednog dana, tokom posvećenosti, pročitala je odlomak Božjih reči, koje su je zaista dirnule. Svemogući Bog kaže: „Mora da postoji merilo posedovanja dobre ljudskosti. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepridržavanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i prepreden sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije merilo. Šta je, onda, merilo? Merilo znači biti u stanju pokoravati se Bogu i istini. Znači pristupanje svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima, i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da koriste druge, i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek spletkare u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Nikada nisu u stanju da sopstvene interese ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih načela. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost. Ne obraćajte pažnju na ono što ljudi govore, već gledajte šta proživljavaju, šta otkrivaju i s kakvim stavom obavljaju svoje dužnosti; obratite pažnju na njihovo unutrašnje stanje i na ono što vole. Ako im je ljubav prema sopstvenoj slavi i dobitku veća od odanosti Bogu, ako je njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobiti veća od interesa Božje kuće ili ako njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobitku premašuje obzir koji pokazuju prema Bogu, da li onda ti ljudi imaju ljudskosti? To nisu ljudi sa ljudskošću. Njihovo ponašanje vide i drugi ljudi i Bog. Takvim ljudima je veoma teško da zadobiju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Nakon što je pročitala Božje reči, Liz je shvatila da zaista dobra ljudskost ne podrazumeva samo dobro ponašanje spolja niti to što te drugi prepoznaju i hvale kao dobru osobu. Umesto toga, podrazumeva to da misliš isto što i Bog; da budeš pokoran Bogu; da budeš odan u svojoj dužnosti; da budeš u stanju da štitiš rad crkve; da brzo razotkriješ i zaustaviš zle ljude kada vidiš da čine zlo; i kada vidiš da braća i sestre rade stvari koje krše načela ili se ponašaju u skladu sa iskvarenim naravima i štete interesima crkve, da budeš u stanju da razgovaraš s ljubavlju i pomogneš im ili ih orežeš ako je priroda njihovih postupaka ozbiljna, kako bi oni postupali u skladu sa načelima. To je ono što znači imati zaista dobru ljudskost. U prošlosti, Liz je uvek verovala da imati dobru ljudskost znači ne biti ljut, ne svađati se niti prepirati i biti ljubazan i blag prema drugima. Kroz razotkrivanje Božjim rečima, konačno je razumela da zapravo postoje iskvarene naravi koje se kriju iz te vrste „dobre ljudskosti” – ona je licemerna i lažljiva. Liz je uvidela da je zaista bila previše glupa. Promislila je o tome kako je jasno videla da Rodžer odlaže posao, ali ne samo da nije ukazala na njegove probleme i razgovarala sa njim i pomogla mu, već je čak rekla neke reči podsticaja koje duboko u sebi nije mislila. Sve to je uradila da bi zaštitila svoj dobar ugled u očima drugih. Uvidela je da jednostavno uopšte nije osoba sa dobrom ljudskosti. Liz je zadobila izvesno razumevanje svojih problema iz Božjih reči i postala je odlučna da primenjuje istinu. Ovog puta, morala je da brzo pronađe Rodžera i ukaže na njegove probleme. Kada on to ne bi prihvatio i ne bi se pokajao nakon njihovog razgovora, onda, u skladu sa načelima, njegovu dužnost bi trebalo dodeliti nekom drugom.

Liz je iznenada pomislila na to kako je ceo dan živeo u okovima porodice i kako je sigurno veoma umoran. Kada bi ga samo orezala i ukazala na njegove probleme, da li bi ga to učinilo negativnim? Međutim, kada ne bi ukazala na njih, ne bi bila u stanju da ih reši. Kada je pomislila na to, Liz nije znala kako da praktično postupi, pa se pomolila Bogu. Nakon toga, tražila je put primene u Božjim rečima. Pročitala je sledeće Božje reči: „Prema pravoj braći i sestrama morate da se ophodite shodno istina-načelima. Na koji god da način oni veruju u Boga ili kojim god putem da idu, treba da im pomognete u duhu ljubavi. Koje je najmanje dejstvo koje čovek mora da postigne? Kao prvo, da ih ne navede da posrnu i ne dozvoli im da postanu negativni; kao drugo, da im pomogne i navede ih da se vrate s pogrešnog puta; i kao treće, da ih navede da shvate istinu i odaberu pravi put. Ove tri vrste dejstva mogu se ostvariti samo ako im se pomaže u duhu ljubavi. Ako nemate istinsku ljubav, ne možete postići ove tri vrste dejstva i u najboljem slučaju biste mogli da postignete samo jedno ili dva. Ove tri vrste dejstva ujedno su i tri načela za pomaganje drugima. Poznata su ti ova tri načela i potpuno su ti jasna, međutim, kako se ona zaista sprovode? Da li zaista razumeš poteškoću druge osobe? Zar to nije još jedan problem? Moraš takođe da razmisliš: ’Koje je poreklo njene poteškoće? Jesam li u stanju da joj pomognem? Ako sam premali rastom i ne mogu da rešim njen problem, pa govorim nemarno, mogao bih da je uputim na pogrešan put. Osim toga, kakva je moć razumevanja te osobe i kakav joj je kov? Je li ona tvrdoglava? Poseduje li duhovno razumevanje? Može li da prihvati istinu? Da li stremi ka istini? Ako primeti da sam od nje sposobniji, a ja s njom u zajedništvu porazgovaram, hoće li u njoj nastati ljubomora ili negativnost?’ Sva se ova pitanja moraju razmotriti. Nakon što ta pitanja razmotriš i o njima stekneš jasan uvid, u zajedništvu porazgovaraj s tom osobom, pročitaj nekoliko odlomaka Božjih reči koji se odnose na njen problem i omogući joj da u Božjim rečima shvati istinu i pronađe put primene. Tada će problem biti rešen i ta osoba će prevazići svoju poteškoću. (…) Nije lako zaista rešiti problem. Moraš da razumeš istinu, da pronikneš u suštinu problema, a zatim da u zajedništvu sa drugima jasno razgovaraš u skladu sa istina-načelima i da budeš u stanju da u zajedništvu razgovaraš o putu primene na način koji drugi razumeju. Na ovaj način, ljudi ne samo da će razumeti istinu, već će imati i put da je sprovode u delo, i tek onda se problem može smatrati rešenim” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu”). Božje reči sasvim jasno objašnjavaju načela po kojima se pomaže ljudima. Liz je shvatila da moraš da se ponašaš u skladu sa rastom ljudi i da saznaš koje su njihove stvarne poteškoće kako ih ne bi sapleo, kako bi im pomogao i naveo ih da razumeju Božje namere, da razumeju sopstvene iskvarene naravi i da u Božjim rečima pronađu put primene i ulazak. Osim toga, tokom razgovora, moraš da se iskreno odnosiš prema ljudima i ne možeš da budeš površan sa ljudima niti da imaš bilo kakve druge namere. Ako samo izgovaraš milozvučne reči koje su u suprotnosti sa onim što ti je u srcu, onda čak i ako govoriš nežno, to je i dalje licemerno; to su neiskrene naklonosti i lažne namere. S druge strane, ako su tvoje reči iskrene i cilj ti je da pomogneš ljudima, onda čak i ako govoriš oštro ili ih, pak, prekorevaš, to je i dalje prikladno. Ako jasno besediš o istini i druga osoba razume istinu, ali ne je primenjuje ili čak uopšte ne obraća pažnju na rad Božje kuće, onda možeš da je orežeš ili otpustiš u slučajevima ozbiljne prirode. Liz je pomislila na to kako je Rodžer pridošlica i kako ima iskrenu veru u Boga. Samo zbog nekih stvarnih poteškoća u svom životu je morao da ide na posao i nije znao kako da praktično postupa kada postoji sukob između posla i dužnosti. Morala je da pronađe odgovarajuće odlomke Božjih reči koje se odnose na njegovo stanje i poteškoće, kako bi razgovorala sa njim i pomogla mu, ukazala na opasne posledice života u tom stanju i besedila o Božjoj nameri da spase ljudski rod, o duhovnim bitkama i o putu primene da bi se pobunio protiv tela. Kada Rodžer ne bi preokrenuo stvari ni nakon što bi ona jasno besedila o tome, mogla bi da ga oreže ili da mu izda upozorenje, a kada on i dalje ne bi preokrenuo stvari, onda bi bio otpušten. Nakon što je zadobila put primene, Lizino srce se iznenada opustilo.

Sledećeg dana, Liz se srela sa Rodžerom. Rekla je: „Brate Rodžer, prošli put nisam primenjivala istinu. Kada sam čula da ti neprekidno govoriš da si zauzet i da nemaš vremena da izvršavaš svoju dužnost, stala sam na stranu tvog tela i pokazala razumevanje za tvoje slabosti. Spolja nikada nisam bila stroga prema tebi i nisam ukazala na tvoje probleme. Zapravo, time sam ti nanela štetu. Sada želim da raspravim jedan ozbiljan problem sa tobom. Radi se o problemu koji se tiče našeg stava prema našoj dužnosti…” Nakon što je Liz završila besedu, Rodžer je pokajnički rekao: „Istina je. Neprekidno sam živeo u telu, a moj odnos sa Bogom je bio veoma udaljen. Kada je moje stanje bilo loše, čak sam osećao da je izvršavanje moje dužnosti smetnja. Sada, zahvaljujući ovom razgovoru, konačno sam razumeo koliko je zastrašujuće bilo moje stanje. Hvala Bogu. Tvoje reči su mi probole srce, ali su mi veoma mnogo pomogle. Od sada ću izvršavati svoju dužnost kako treba.” Nakon toga, iako je Rodžer i dalje bio veoma zauzet na poslu, mogao je da razumno uredi svoje vreme kako bi izvršavao svoju dužnost i postigao je izvesne rezultate. Liz je bila veoma dirnuta kada je to videla. Iskusila je da će, jedino ako postupa u skladu sa Božjim rečima, imati put kojim može ići i biti u stanju da donese korist drugima. Nakon ovog iskustva, Liz je bila veoma dirnuta i uvidela je da bi je život u skladu sa sotonskim zakonima činio sve licemernijom; postala bi ljigava i lažljiva i samo bi na kraju naštetila sebi i drugima. Jedino ako praktično postupa u skladu sa Božjim rečima, ona može da živi u ljudskom obličju.