Božje upravljanje je u svačijim očima vrlo nepoznata stvar, zato što ljudi doživljavaju Njegovo upravljanje kao nešto što je njima u potpunosti oduzeto. Ljudi misle da se Božje upravljanje sastoji samo iz Njegovog dela, da se isključivo Njega tiče, te je zato ljudski rod ravnodušan prema Njegovom upravljanju. Na taj način je spasenje ljudskog roda postalo nejasno i neodređeno, i sada je samo prazna retorika. Iako čovek Boga sledi kako bi primio spasenje i zakoračio u predivno odredište, on ne mari za to kako Bog sprovodi Svoje delo. Čoveka ne zanima šta je Bog planirao, niti uloga koju mora da odigra da bi bio spasen. To je zaista tragično. Čovekovo spasenje ne može se odvojiti od Božjeg upravljanja, niti se može rastaviti od Njegovog plana. A čovek ipak olako uzima Božje upravljanje i time se sve više udaljava od Njega. To je uzrokovalo porast broja ljudi potpuno nesvesnih problema koji su usko povezani sa pitanjem spasenja – recimo šta je postanje, šta je verovanje u Boga, kako obožavati Boga i tako dalje – da bi ušli u redove Njegovih sledbenika. Zato sada moramo razgovarati o Božjem upravljanju kako bi svaki od Njegovih sledbenika jasno razumeo šta znači slediti ga i verovati u Njega. To će svakoj osobi pomoći da tačnije izabere put kojim treba da ide, umesto da sledi Boga samo da bi zadobila blagoslove, da bi izbegla kataklizme ili se istakla među drugima.

Iako je Božje upravljanje dubokoumno, ono nije van čovekovog poimanja. To je stoga što je celokupno Božje delo povezano sa Njegovim upravljanjem i Njegovim delom spasenja ljudskog roda, a tiče se života, življenja i odredišta ljudskog roda. Može se reći da je delo koje Bog čini nad i među ljudima veoma praktično i smisleno. Čovek može da ga vidi i doživi, te je ono daleko od toga da bude apstraktno. Ako čovek nije u stanju da prihvati sva dela koja Bog čini, koji je onda značaj Njegovog dela? I kako takvo upravljanje može dovesti do čovekovog spasenja? Mnogi koji Boga slede mare jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da spreče katastrofu. Na prvi pomen Božjeg dela i upravljanja, oni utihnu i gube svako interesovanje. Oni misle da razumevanje takvih zamornih pitanja neće unaprediti njihov život, niti im pružiti bilo kakvu korist. Samim tim, iako su čuli za Božje upravljanje, slabo obraćaju pažnju na to. Oni ga ne vide kao nešto dragoceno što treba prihvatiti, a još manje ga prihvataju uzimajući ga kao deo svog života. Takvi ljudi slede Boga sa jednim prostim ciljem, a taj cilj je da prime blagoslove. Takvi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što se ne odnosi direktno na ovaj cilj. Za njih nema opravdanijeg cilja od vere u Boga zarad primanja blagoslova – to je suštinska vrednost njihove vere. Nešto što ne doprinosi ovom cilju ni najmanje ih ne dotiče. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, pošto veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće baveći se koječime. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac koji traže, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. Oni jure unaokolo baveći se sopstvenim idealima; bez obzira na to koliko je dalek put, i bez obzira na to koliko je nevolja i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. Kakva ih sila nagoni da ostanu posvećeni na ovaj način? Da li je to njihova savest? Da li je to njihov veliki i plemeniti karakter? Da li je to njihova odlučnost da se do samog kraja bore sa silama zla? Da li je to njihova vera da svedoče o Bogu bez traženja nagrade? Da li je to njihova odanost koja se ogleda u spremnosti da se odreknu svega da bi ispunili Božju volju? Ili je to njihov duh posvećenosti stalnom odricanju od ekstravagantnih ličnih zahteva? Da neko ko nikada nije razumeo delo Božjeg upravljanja, a i dalje mnogo pruža, naprosto je čudo! Hajde da zasada ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Njihovo ponašanje, međutim, i te kako zavređuje našu detaljnu analizu. Osim koristi za koju su blisko vezani, da li postoje još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji ne razumeju Boga toliko mnogo za Njega dali? U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je sličan odnosu zaposlenog i poslodavca. Zaposleni radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu nema naklonosti, već samo pogodba. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao grozan? Verujem da, kada ljudi urone u radost bivanja blagoslovenim, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i besprizoran.

Najtužnije u ljudskoj veri u Boga jeste to što čovek, usred Božjeg dela, sprovodi vlastito upravljanje, a na Božje upravljanje pritom ni ne obraća pažnju. Čovekov najveći neuspeh leži u tome što on, dok traži da se potčini Bogu i da Ga obožava, gradi sopstveno idealno odredište i smišlja kako da primi najveći blagoslov i najbolje odredište. Čak i ako neko razume koliko je on sam žalostan, odvratan i patetičan, koliko njih može lako da napusti svoje ideale i nade? A ko je u stanju da zaustavi sopstvene korake i da prestane da misli samo na sebe? Da bi dovršio Svoje upravljanje, Bogu su potrebni oni koji će blisko sarađivati s Njim. Njemu trebaju oni koji će Mu se pokoriti time što će sav svoj um i telo posvetiti delu Njegovog upravljanja. Njemu ne trebaju ljudi koji svakodnevno pružaju ruke proseći od Njega, a još manje oni koji daju malo, a onda čekaju da budu nagrađeni. Bog prezire one koji daju oskudan doprinos i onda žive od stare slave. On mrzi one hladnokrvne ljude koji se gnušaju nad delom Njegovog upravljanja i jedino žele da pričaju o odlasku na nebo i dobijanju blagoslova. Još više su mu mrski oni koji koriste priliku koju im pruža Njegovo delo spasavanja čovečanstva. To je zato što ovi ljudi nikada nisu marili za ono što Bog želi da postigne i da stekne delom Svog upravljanja. Njima je jedino bitno to kako mogu da iskoriste priliku koju pruža Božje delo da bi dobili blagoslove. Njima nije stalo do Božjeg srca, budući da su potpuno zaokupljeni sopstvenim prognozama i sudbinom. Oni koji se gnušaju nad delom Božjeg upravljanja i koje ni najmanje ne zanimaju Božje namere, kao ni to kako On spasava ljudski rod, rade samo ono što im prija, na način koji je odvojen od dela Božjeg upravljanja. Njihovo ponašanje Bog ne pamti niti odobrava – a pogotovo ne gleda blagonaklono na njega.

U prostranstvima kosmosa i nebeskog svoda, bezbrojna stvorenja žive i razmnožavaju se, prate ciklični zakon života i pridržavaju se jednog stalnog pravila. Oni koji umiru sa sobom nose priče živih, a oni koji žive ponavljaju istu tragičnu istoriju onih koji su nastradali. I tako, ljudski rod ne može a da se ne zapita: zašto živimo? I zašto moramo da umremo? Ko ovim svetom zapoveda? I ko je stvorio ovaj ljudski rod? Da li je ljudski rod zaista stvorila majka priroda? Da li ljudski rod zaista upravlja svojom sudbinom?… Ovo su pitanja koja ljudski rod hiljadama godina neprestano postavlja. Nažalost, što je više čovek opsednut ovim pitanjima, više razvija žeđ za naukom. Nauka nudi kratkotrajno zadovoljstvo i privremeno telesno uživanje, ali je daleko od toga da bude dovoljna da čoveka oslobodi usamljenosti, samoće i jedva prikrivenog straha i bespomoćnosti duboko u njegovoj duši. Čovek koristi naučna saznanja koja može golim okom da vidi i mozgom da razume samo da bi otupeo svoje srce. Ipak, takva naučna saznanja nisu dovoljna da spreče ljudski rod da istražuje misterije. Ljudski rod jednostavno ne zna ko je Suveren vaseljene i svih stvari, a još manje poznaje početak i budućnost ljudskog roda. Silom prilika, ljudski rod samo živi usred ovog zakona. Niko ga ne može izbeći i niko ga ne može promeniti jer, među svim stvarima i na nebesima, od večnosti do večnosti, postoji samo Jedan koji ima suverenost nad svime. On je Onaj koga čovek nikada nije video, Onaj koga ljudski rod nikada nije spoznao, u čije postojanje ljudski rod nikada nije verovao – ali je On i Taj koji je udahnuo dah života u čovekove pretke i ljudskom rodu dao život. On je Taj koji ljudski rod snabdeva i hrani, dopuštajući mu da postoji; i On je Taj koji je usmeravao ljudski rod do današnjih dana. Štaviše, On i samo On je Jedini od koga zavisi opstanak ljudskog roda. On ima suverenost nad svim stvorenjima i vlada svim živim bićima u vaseljeni. On je zadužen za četiri godišnja doba i On je Taj koji priziva vetar, mraz, sneg i kišu. On ljudskom rodu donosi sunce i spušta noć. On je bio Taj koji je stvorio nebo i zemlju, dajući čoveku planine, jezera i reke i sve živo u njima. Njegova dela su sveprisutna, Njegova moć je sveprisutna, Njegova mudrost je sveprisutna i Njegov autoritet je sveprisutan. Svaki od ovih zakona i pravila oličenje je Njegovih dela, i svaki otkriva Njegovu mudrost i autoritet. Ko sebe može izuzeti iz Njegove suverenosti? I ko se može osloboditi Njegovih nauma? Sva stvorenja postoje pod Njegovim pogledom i, štaviše, sva stvorenja žive pod Njegovim suverenitetom. Njegova dela i Njegova moć ne ostavljaju ljudskom rodu drugog izbora osim da prizna činjenicu da On zaista postoji i da ima suverenost nad svim stvorenjima. Ništa osim Njega ne može zapovedati vaseljenom, a još manje beskrajno snabdevati ovaj ljudski rod. Bez obzira na to da li si u stanju da prepoznaš Božja dela, i bez obzira na to da li veruješ u postojanje Boga, nema sumnje da je tvoju sudbinu odredio Bog i nema sumnje da će Bog uvek imati suverenost nad svim stvorenjima. Njegovo postojanje i autoritet ne zavise od toga da li ih čovek prepoznaje i shvata. Samo On zna čovekovu prošlost, sadašnjost i budućnost, i samo On može odrediti sudbinu ljudskog roda. Bez obzira na to da li si u stanju da prihvatiš ovu činjenicu, neće proći mnogo vremena pre nego što ljudski rod o svemu ovome posvedoči svojim očima, a to je činjenica koju će Bog uskoro uposliti. Ljudski rod živi i umire pred Božjim očima. Čovek živi zarad Božjeg upravljanja, a kada poslednji put zatvori oči, i one će se zatvoriti zarad tog upravljanja. Čovek iznova dolazi i odlazi, ide napred-nazad. Bez izuzetka, sve je to deo Božje suverenosti i Njegovog plana. Božje upravljanje nikada nije prestalo; ono se neprestano odvija. On će ljudski rod osvestiti o Svom postojanju, učiniti da poveruje u Njegovu suverenost, da vidi Njegova dela i da se vrati u Njegovo carstvo. To je Njegov plan i delo kojim upravlja hiljadama godina.

Delo Božjeg upravljanja počelo je prilikom stvaranja sveta, a čovek se nalazi u središtu ovog dela. Može se reći da je Bog sve stvorio čoveka radi. Pošto delo Njegovog upravljanja traje hiljadama godina i ne obavlja se u opsegu koji se meri minutima, sekundama, treptajem oka, niti rokom od jedne ili dve godine, On je morao da stvori više stvari neophodnih za opstanak ljudskog roda, kao što su sunce, mesec, razna živa bića, hrana i gostoljubivo okruženje. To je bio početak Božjeg upravljanja.

Nakon toga, Bog je ljudski rod predao Sotoni i čovek je živeo pod Sotoninom vlašću, što je postepeno dovelo do Božjeg dela prvog doba, odnosno do priče o Dobu zakona… Tokom nekoliko hiljada godina Doba zakona, ljudski rod se navikao na vođstvo Doba zakona i uzimao ga zdravo za gotovo. Postepeno je čovek napustio Božje staranje. I tako su se, držeći se zakona, klanjali idolima i činili zlodela. Bili su bez Jahveove zaštite i samo su životarili pred oltarom u hramu. U stvari, Božje delo ih je odavno bilo napustilo i, iako su se Izraelci još uvek držali zakona i izgovarali Jahveovo ime, pa čak i ponosno verovali da su samo oni Jahveov narod i da su Jahveovi izabranici, slava Božja ih je nečujno napustila…

Kada Bog obavlja Svoje delo, On uvek tiho napušta jedno mesto i brižljivo obavlja novo delo koje započinje na drugom mestu. Ovo deluje neverovatno ljudima koji su otupeli. Ljudi su oduvek staro cenili, a na nove, nepoznate stvari gledali sa neprijateljstvom, ili ih doživljavali kao smetnju. I tako, koje god novo delo da Bog čini, od početka do samog kraja, čovek je među svim stvorenjima poslednji koji za to saznaje.

Kao što je oduvek bio slučaj, nakon Jahveovog dela u Dobu zakona, Bog je započeo Svoje novo delo druge etape: preuzeo je telo – ovaploćen kao čovek na deset, dvadeset godina – i govorio je i činio Svoje delo među vernicima. Ipak, bez izuzetka, niko to nije znao, a nakon što je Gospod Isus bio prikovan na krst i vaskrsao, samo je mali broj ljudi priznao da je On ovaploćeni Bog. Problem je nastao kad se pojavio čovek po imenu Pavle, koji se prema Bogu postavio kao prema smrtnom neprijatelju. Čak i nakon što je oboren i nakon što je postao apostol, Pavle nije promenio svoju staru ćud, već je nastavio da ide putem suprotstavljanja Bogu. Za vreme dok je delao, Pavle je napisao mnoge poslanice; na nesreću, potonji naraštaji su radosno čitali njegove poslanice kao reči Božje, te su one uključene čak i u Novi zavet i pomešane sa rečima koje je izgovorio Bog. Ovo je bila najveća sramota od nastanka Svetog pisma! Nije li ova greška učinjena usled krajnje ljudske gluposti? Oni nisu znali da čovekove poslanice ili duhovni spisi jednostavno ne treba da se nađu u zapisima o Božjem delu u Dobu blagodati, niti da oponašaju Božje delo i reči. No, ovo nije bitno, zato hajde da se vratimo na našu prvobitnu temu. Čim je završena druga etapa Božjeg dela – posle raspeća – učinjeno je Božje delo izbavljenja čoveka od greha (što će reći, izbavljenja čoveka iz ruku Sotone). I tako, od tog trenutka pa nadalje, trebalo je samo da ljudski rod prihvati Gospoda Isusa kao Spasitelja i grehovi bi mu bili oprošteni. Uopšteno govoreći, grehovi čoveka više nisu bili prepreka njegovom dostizanju spasenja i stupanju pred Boga, niti su više bili poluga kojom je Sotona krivio čoveka. To je zato što je Sȃm Bog učinio praktično delo, postao obličje i nagoveštaj grešnog tela, a Sȃm Bog je bio i žrtva za greh. Na taj način, čovek je sišao sa krsta, iskupljen je i spasen kroz telo Božje – kroz obličje ovog grešnog tela. I tako, pošto je bio u Sotoninom zatočeništvu, čovek je došao korak bliže prihvatanju spasenja pred Bogom. Naravno, ova etapa dela bila je dublja i razvijenija od Božjeg upravljanja tokom Doba zakona.

Takvo je Božje upravljanje: predati ljudski rod Sotoni – ljudski rod koji ne zna šta je Bog, šta je Stvoritelj, kako se obožava Bog, niti zašto je potrebno pokoriti se Bogu – i dozvoliti Sotoni da ga iskvari. Korak po korak, Bog zatim izbavlja čoveka iz Sotoninih ruku, sve dok čovek u potpunosti ne bude obožavao Boga i odbacio Sotonu. To je Božje upravljanje. Ovo može zvučati kao mitska priča, a može izgledati i zbunjujuće. Ljudi smatraju da je ovo mitska priča jer nemaju predstavu koliko se toga čoveku dogodilo u proteklih nekoliko hiljada godina, a još manje znaju koliko se priča dogodilo u svemiru i na nebeskom svodu. Štaviše, to je zato što ne mogu da uvaže neverovatniji i strašniji svet koji postoji izvan materijalnog sveta, ali su svojim smrtnim očima sprečeni da ga vide. Čoveku se to čini neshvatljivim zato što čovek ne razume značaj Božjeg spasenja ljudskog roda, niti značaj dela Njegovog upravljanja, i ne shvata kakav ljudski rod na kraju Bog želi. Da li da ga Sotona nimalo ne iskvari, kakvi su bili Adam i Eva? Ne! Svrha Božjeg upravljanja jeste da pridobije grupu ljudi koji obožavaju Boga i pokoravaju Mu se. Iako je te ljude Sotona iskvario, oni više ne vide Sotonu kao svog oca; prepoznaju odbojno lice Sotone, odbacuju ga i dolaze pred Boga da prihvate Božji sud i grdnju. Oni dolaze do spoznaje kontrasta između ružnog i svetog, i prepoznaju Božju veličinu i Sotonino zlo. Ovakav ljudski rod više neće služiti Sotonu, neće obožavati Sotonu, niti će veličati Sotonu. To je zato što su oni grupa ljudi koje je Bog zaista zadobio. U tome je značaj Božjeg dela upravljanja ljudskim rodom. Tokom dela Božjeg upravljanja u ovom vremenu, ljudski rod je istovremeno i predmet Sotoninog kvarenja i Božjeg spasenja, a čovek je proizvod oko kojeg se Bog i Sotona bore. Dok Bog obavlja Svoje delo, On postepeno izbavlja čoveka iz Sotoninih ruku, i tako se čovek sve više približava Bogu…

A onda je nastupilo Doba carstva, koje je praktičnija etapa dela, ali i ona koju čovek najteže prihvata. Jer, što se čovek više približava Bogu, to se Božji štap više približava čoveku i čoveku se jasnije otkriva lice Božje. Posle iskupljenja ljudskog roda, čovek se zvanično vraća u Božju porodicu. Čovek je mislio da je sada vreme za uživanje, a ipak je podvrgnut otvorenom frontalnom napadu od Boga, kakav niko nikada nije mogao da predvidi: kako se ispostavilo, ovo je krštenje u kojem narod Božji mora da „uživa“. S takvim ophođenjem, ljudi nemaju drugog izbora nego da zastanu i pomisle u sebi: „Ja sam jagnje koje se pre mnogo godina izgubilo i na koje je Bog potrošio mnogo da ga otkupi, pa zašto se Bog ovako ponaša prema meni? Da li je to Božji način da mi se smeje i otkriva me?…“ Nakon što su prošle godine, čovek se pohabao, jer je iskusio teškoću oplemenjivanja i grdnje. Iako je čovek izgubio „slavu“ i „zanos“ minulih vremena, on je, nesvesno, počeo da shvata načela ljudskog ponašanja, a počeo je i da ceni mukotrpne napore koje je Bog uložio tokom toliko godina da spase ljudski rod. Čovek polako počinje da se gnuša sopstvenog varvarstva. Počinje da mrzi stepen svog divljaštva, sve svoje nesporazume sa Bogom i nerazumne zahteve koje Mu je postavio. Sat se ne može vratiti unazad. Minuli događaji postaju čovekove žalosne uspomene, a reči i ljubav Božja postaju pokretačka snaga u čovekovom novom životu. Čovekove rane zarastaju iz dana u dan, snaga mu se vraća, on ustaje i gleda u lice Svemogućeg… samo da bi otkrio da je On uvek bio uz mene i da su Njegov osmeh i Njegova prelepa pojava još uvek vrlo uzbudljivi. Njegovo srce još uvek brine za ljudski rod koji je stvorio, a Njegove ruke su i dalje tople i silne kao što su bile na početku. Kao da se čovek vratio u Edenski vrt, ali ovaj put čovek više ne sluša zmijine podsticaje i više se ne okreće od Jahveovog lica. Čovek kleči pred Bogom, gleda u Božje nasmejano lice i prinosi svoju najdragoceniju žrtvu – O! Gospode moj, Bože moj!

Božja ljubav i saosećanje prožimaju svaki detalj dela Njegovog upravljanja i, bez obzira na to da li su ljudi u stanju da razumeju Božje dobre namere, On i dalje neumorno čini delo koje je nameravao da obavi. Bez obzira na to koliko ljudi razumeju Božje upravljanje, pomoć i koristi koje čoveku donosi Božje delo može da ceni svako. Možda, na ovaj dan, nisi osetio nimalo ljubavi ni životakojima te je Bog opskrbio, ali, pod uslovom da ne napustiš Boga i da ne odustaneš od svoje odlučnosti da tragaš za istinom, doći će dan kada će ti se Božji osmeh otkriti. Jer cilj dela Božjeg upravljanja jeste da izbavi ljude koji su pod Sotoninom vlašću, a ne da napusti ljude koje je Sotona iskvario i koji se Bogu protive.

23. septembar 2005. godine