U očima svake osobe, Božje upravljanje je vrlo nepoznata stvar, zato što ljudi doživljavaju Njegovo upravljanje kao nešto što nema nikakve veze s njima. Ljudi misle da se Božje upravljanje sastoji samo iz Njegovog dela, da se tiče isključivo Njega, te je stoga ljudski rod ravnodušan prema Njegovom upravljanju. Na taj način je spasenje ljudskog roda postalo nejasno i neodređeno, i sada je samo prazna priča. Iako čovek sledi Boga kako bi primio spasenje i ušao u predivno odredište, on ne mari za to kako Bog sprovodi Svoje delo. Čoveka nije briga šta je Bog planirao, niti šta je to što on mora da učini da bi bio spasen. To je zaista žalosno. Čovekovo spasenje ne može da se odvoji od Božjeg upravljanja, niti može da se odvoji od Njegovog plana. Ipak, čovek ne pridaje značaj Božjem upravljanju i time se sve više udaljava od Njega. Zbog toga se u redove Njegovih sledbenika uključuje sve više ljudi koji nisu svesni pitanja koja su usko povezana sa spasenjem, kao što su šta je postanak, šta je verovanje u Boga, kako obožavati Boga i tako dalje. Zato je sada neophodno da razgovaramo o Božjem upravljanju kako bi svaki od Njegovih sledbenika jasno razumeo šta znači slediti Ga i verovati u Njega. To će svakoj osobi pomoći da tačnije izabere put kojim treba da ide, umesto da sledi Boga samo da bi zadobila blagoslove, da bi izbegla nesreće ili se istakla među drugima.

Iako je Božje upravljanje za čoveka dubokoumno, ono nije van domašaja njegovog poimanja. To je stoga što je celokupno Božje delo povezano sa Njegovim upravljanjem i Njegovim delom spasenja ljudskog roda, a tiče se života, življenja i odredišta ljudskog roda. Može se reći da je delo koje Bog čini na i među ljudima veoma praktično i smisleno. Čovek može da ga vidi i doživi, i ono nije nešto apstraktno. Ako čovek nije u stanju da prihvati sve delo koje Bog čini, koji je onda značaj Njegovog dela? I kako takvo upravljanje može da dovede do čovekovog spasenja? Mnogi koji slede Boga brinu jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da izbegnu nesreću. Čim se pomenu Božje delo i upravljanje, oni utihnu i gube svako interesovanje. Oni misle da razumevanje takvih zamornih pitanja neće pomoći njihovom životu da raste, niti će im pružiti bilo kakvu korist. Samim tim, iako su čuli informacije o Božjem upravljanju, pristupaju im neozbiljno. Oni ih ne vide kao nešto dragoceno što treba prihvatiti, a još manje ih primaju kao deo svog života. Svrha s kojom ovi ljudi slede Boga vrlo je jednostavna i svodi se na jedan jedini cilj: da budu blagosloveni. Ovi ljudi ne žele da se zamaraju time da obraćaju pažnju ni na šta drugo što nije povezano s tim ciljem. Za njih je zadobijanje blagoslova najopravdanija svrha verovanja u Boga – u tome je sama vrednost njihove vere. Ako nešto ne služi ovoj svrsi, šta god to bilo, oni na to ostaju ravnodušni. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihovi svrha i namera deluju opravdano budući da se, dok veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i vrše svoju dužnost. Odriču se mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće, jureći na sve strane. Zarad svoje konačne svrhe, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac u kom streme; ipak, ne mogu da promene svrhu svog verovanja u Boga. Oni jure unaokolo ne bi li se bavili sopstvenim težnjama; bez obzira na to koliko je dugačak put i koliko ima teškoća, opasnosti i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. Kakva ih sila nagoni da i dalje ostanu ovako posvećeni? Da li je to njihova savest? Da li je to njihov veliki i plemeniti karakter? Da li je to njihova odlučnost da se do samog kraja bore protiv sila zla? Da li je to vera koju poseduju da svedoče za Boga ne tražeći nikakvu nagradu? Da li je to njihova posvećenost tome da se svega odreknu kako bi ispunili Božju volju? Ili je u pitanju njihov duh predan stalnom odricanju od ekstravagantnih ličnih zahteva? Ogromno je čudo da je neko ko nikada nije razumeo delo Božjeg upravljanja i dalje u stanju da daje celo svoje srce! Hajde da zasad ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Međutim, njihovo ponašanje i te kako zavređuje našu detaljnu analizu. Osim koristi s kojima su tako tesno povezani, postoje li možda još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji nikada ne razumeju Boga za Njega plaćali tako visoku cenu? Ovde otkrivamo problem koji čovek ranije nije prepoznao: čovekov odnos sa Bogom je samo ogoljeni lični interes. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, to je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac daje. U takvoj vrsti odnosa zasnovanom na ličnom interesu ne postoji porodična naklonost, već samo transakcija. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao koban? Verujem da, kada ljudi urone u radosnu atmosferu primanja blagoslova, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i neprijatan za gledati.

Ono što je u ljudskoj veri u Boga najtužnije jeste to što se čovek, usred Božjeg dela, bavi svojim poslom, a ne haje za Božje upravljanje. Najveći neuspeh ljudske vere u Boga jeste to što, dok čovek teži ka tome da se pokori Bogu i da Ga obožava, istovremeno gradi sopstveni san o željenom odredištu i smišlja kako da zadobije najveći blagoslov i najbolje odredište. Čak i ako ljudi razumeju koliko su jadni, mrski i bedni, koliko njih može spremno da odustane od svojih težnji i nada? I ko je u stanju da zaustavi sopstvene korake i da prestane da pravi planove za sebe? Da bi dovršio Svoje upravljanje, Bogu su potrebni oni koji će blisko sarađivati s Njim. Njemu trebaju oni koji će posvetiti sav svoj um i celo svoje telo delu Njegovog upravljanja kako bi Mu se pokorili. Njemu ne trebaju ljudi koji svakodnevno pružaju ruke proseći od Njega, a kamoli oni koji se za Njega daju malo, a onda čekaju da bi od Njega zahtevali naplatu. Bog mrzi one koji daju oskudan doprinos i onda žive od stare slave. On mrzi one hladnokrvne ljude koji osećaju odbojnost prema delu Njegovog upravljanja, a žele samo da pričaju o odlasku na nebo i dobijanju blagoslova. Još i više mrzi one koji koriste priliku koju im pruža Njegovo delo spasenja za sopstvenu korist. To je zato što ovi ljudi nikada nisu marili za ono što Bog želi da postigne i da zadobije kroz delo Svog upravljanja. Oni samo brinu o tome kako mogu da iskoriste priliku koju pruža Božje delo da bi zadobili blagoslove. Oni uopšte ne vode računa o Božjem srcu, budući da su potpuno zaokupljeni sopstvenim izgledima i sudbinom. Svi oni koji osećaju odbojnost prema delu Božjeg upravljanja i koje ni najmanje ne zanimaju Božje namere, kao ni to kako On spasava ljudski rod, rade samo ono što vole da rade van opsega Božjeg dela upravljanja. Bog ne pamti i ne odobrava njihove postupke, a još manje na njih gleda blagonaklono.

U beskrajnom kosmosu i nebeskom svodu, bezbrojna stvorenja žive i razmnožavaju se, u beskrajnom krugu slede zakon života i pridržavaju se jednog stalnog pravila. Oni koji umiru sa sobom nose priče živih, a oni koji žive ponavljaju istu tragičnu istoriju onih koji su umrli. I tako, ljudski rod ne može a da se ne zapita: zašto živimo? I zašto moramo da umremo? Ko vlada ovim svetom? I ko je stvorio ovaj ljudski rod? Da li je ljudski rod zaista stvorila priroda? Može li ljudski rod zaista da upravlja svojom sudbinom? … Ovo su pitanja koja ljudski rod hiljadama godina neprestano postavlja. Nažalost, što je više čovek opsednut ovim pitanjima, više se kod njega razvija žeđ za naukom. Nauka nudi kratkotrajno zadovoljstvo i privremeno telesno uživanje, ali ona ne može da čoveka oslobodi usamljenosti, samoće i jedva prikrivenog straha i bespomoćnosti koji se nalaze duboko u njegovoj duši. Čovek koristi naučna saznanja koja može golim okom da vidi i umom da razume samo da bi otupeo svoje srce. Ipak, takva naučna saznanja nisu dovoljna da spreče ljudski rod da istražuje tajne. Ljudski rod jednostavno ne zna ko je Suveren vaseljene i svega stvorenog, a još manje poznaje početak i budućnost ljudskog roda. Ljudski rod je samo primoran da živi u okviru ovog zakona. Niko ne može da ga izbegne i niko ne može da ga promeni, jer među svim stvarima i iznad vaseljene, od večnosti do večnosti, postoji samo Jedan koji ima suverenost nad svime. On je Onaj koga čovek nikada nije video, Onaj koga ljudski rod nikada nije spoznao, u čije postojanje ljudski rod nikada nije verovao – ali je On i Onaj koji je udahnuo dah života u čovekove pretke i ljudskom rodu dao život. On je Onaj koji ljudski rod snabdeva i hrani, omogućavajući mu da postoji; i On je Onaj koji je usmeravao ljudski rod do današnjih dana. Još i više, On i samo On je Onaj od koga zavisi opstanak ljudskog roda. On ima suverenost nad svim stvarima i nad svim živim bićima u vaseljeni. On upravlja četiri godišnja doba i On je Onaj koji reguliše smenu vetra, mraza, snega i kiše. On ljudskom rodu donosi sunčevu svetlost i On donosi noć. On je Onaj koji je raširio nebo i zemlju, dajući čoveku planine, jezera i reke i sve živo u njima. Njegova su dela sveprisutna, Njegova je moć sveprisutna, Njegova je mudrost sveprisutna i Njegov je autoritet sveprisutan. Svako od ovih zakona i pravila je oličenje Njegovih dela, otkrovenje Njegove mudrosti i autoriteta. Ko može sebe da izuzme iz Njegove suverenosti? I ko može da se oslobodi Njegovih nauma? Sve stvoreno postoji pod Njegovim pogledom i, štaviše, sve stvoreno živi pod Njegovom suverenošću. Njegova dela i Njegova sila ne ostavljaju ljudskom rodu drugog izbora nego da prizna da On zaista postoji, kao i činjenicu da On ima suverenost nad svim stvorenim. Ništa osim Njega ne može da vlada vaseljenom, a još manje može beskrajno da snabdeva ovaj ljudski rod. Bez obzira na to da li si u stanju da prepoznaš Božja dela, i bez obzira na to da li veruješ u postojanje Boga, nema sumnje da je tvoju sudbinu odredio Bog i nema sumnje da će Bog uvek biti Onaj koji je suveren nad svim stvorenim. Njegovo postojanje i autoritet ne zavise od toga da li ih čovek prepoznaje i shvata. Samo On zna čovekovu prošlost, sadašnjost i budućnost, i samo On može da odredi sudbinu ljudskog roda. Bez obzira na to da li si u stanju da prihvatiš ovu činjenicu, neće proći mnogo vremena pre nego što ljudski rod sve ovo bude video svojim očima, a to je činjenica koju će Bog uskoro upotrebiti. Ljudski rod živi i umire pred Božjim očima. Čovek živi zarad Božjeg upravljanja, i zarad tog plana upravljanja poslednji put sklapa oči. Čovek iznova dolazi i odlazi, i tako ukrug. Bez izuzetka, sve je to deo Božje suverenosti i Njegovog plana. Božje upravljanje neprestano napreduje; nikada nije prestalo. On će učiniti da ljudski rod postane svestan Njegovog postojanja, da veruje u Njegovu suverenost, da vidi Njegova dela i da se vrati u Njegovo carstvo. To je Njegov plan i delo kojim upravlja hiljadama godina.

Stvaranjem sveta Bog je započeo Svoje delo upravljanja, a čovek se nalazi u središtu ovog dela. Može da se kaže da je Božje stvaranje svega zarad čoveka. Pošto delo Njegovog upravljanja traje hiljadama godina i ne obavlja se u opsegu od tek nekoliko minuta, sekundi ili dok čovek trepne okom, niti u roku od jedne ili dve godine, On je morao da stvori više stvari neophodnih za opstanak ljudskog roda, kao što su sunce, mesec, razna živa bića, hrana i životno okruženje. To je bio početak Božjeg upravljanja.

Nakon toga, Bog je ljudski rod predao Sotoni i čovek je živeo pod Sotoninom vlašću, što je postepeno dovelo do Božjeg dela prvog doba, odnosno do priče o Dobu zakona… Tokom nekoliko hiljada godina tokom Doba zakona, ljudski rod se navikao na usmeravanje Doba zakona i uzimao ga zdravo za gotovo. Postepeno, čovek se udaljio od Božjeg staranja. I tako su, držeći se zakona, ljudi obožavali idole i činili zlodela. Bili su bez Jahveove zaštite i samo su životarili pred oltarom u hramu. U stvari, Božje delo ih je odavno bilo napustilo i, iako su se Izraelci još uvek držali zakona i izgovarali Jahveovo ime, pa čak i ponosno verovali da su samo oni Jahveov narod i da su Jahveovi izabranici, slava Božja ih je nečujno napustila…

Kada Bog obavlja Svoje delo, On uvek tiho napušta jedno mesto i neprimetno obavlja novo delo koje započinje na drugom mestu. Ljudima, koji su otupeli, ovo deluje kao lovačka priča. Ljudi su oduvek iznad svega cenili staro, dok su na nove, nepoznate stvari, gledali sa neprijateljstvom, ili ih doživljavali kao smetnju. I tako, koje god novo delo da Bog vrši, od početka do samog kraja, čovek je među svim stvorenjima poslednji koji za to saznaje.

Kao što je oduvek bio slučaj, nakon Jahveovog dela u Dobu zakona, Bog je započeo Svoje novo delo druge etape: preuzeo je telo, ovaplotio se kao čovek na deset, dvadeset godina i govorio je i vršio Svoje delo među vernicima. Ipak, bez izuzetka, niko to nije znao, a nakon što je Gospod Isus bio prikovan na krst i vaskrsao, samo je mali broj ljudi priznao da je On ovaploćeni Bog. Problem je nastao kad se pojavio čovek po imenu Pavle, koji se prema Bogu postavio kao prema smrtnom neprijatelju. Čak i nakon što je oboren i nakon što je postao apostol, Pavle nije promenio svoju staru prirodu, već je nastavio da kroči putem suprotstavljanja Bogu. Za vreme dok je delao, Pavle je napisao mnoge poslanice; na nesreću, potonji naraštaji su uživali u njegovim poslanicama kao da su reči Božje, te su one uključene čak i u Novi zavet i pomešane sa rečima koje je izgovorio Bog. Ovo je bila najveća sramota od nastanka Svetog pisma! Nije li ova greška učinjena usled krajnje ljudske gluposti? Oni nisu znali da čovekove poslanice ili duhovni spisi jednostavno ne treba da se nađu u zapisima o Božjem delu u Dobu blagodati, niti da oponašaju Božje delo i reči. No, ovo sada nije bitno, zato hajde da se vratimo na našu prvobitnu temu. Čim je završena druga etapa Božjeg dela – posle raspeća – ostvareno je Božje delo izbavljenja čoveka iz greha (što će reći, izbavljenja čoveka iz ruku Sotone). I tako, od tog trenutka pa nadalje, ljudski rod je samo trebalo da prihvati Gospoda Isusa kao Spasitelja i grehovi bi mu bili oprošteni. Uopšteno govoreći, čovekovi gresi više nisu bili prepreka njegovom dostizanju spasenja i stupanju pred Boga, niti su više bili poluga koju Sotona koristi da bi krivio čoveka. To je zato što je Sâm Bog učinio praktično delo, postao obličje i nagoveštaj grešnog tela, i Sâm Bog je bio žrtva za greh. Na taj način, čovek je sišao sa krsta, iskupljen je i spasen kroz telo Božje – kroz obličje ovog grešnog tela. I tako je čovek, nakon što je bio u Sotoninom zatočeništvu, došao na korak bliže tome da pred Bogom prihvati Njegovo spasenje. Naravno, ova etapa dela bila je Božje upravljanje koje je bilo dublje i razvijenije nego što je to bio slučaj sa Dobom zakona.

Takvo je Božje upravljanje: On predaje ljudski rod Sotoni – ljudski rod koji naprosto ne zna šta je Bog, šta je Stvoritelj, kako da obožava Boga, niti zašto treba da Mu se pokori – i dopušta Sotoni da ga iskvari kako mu je volja; korak po korak, On ga zatim ponovo uzima iz Sotoninih ruku, sve dok ljudski rod u potpunosti ne bude obožavao Boga i odbacio Sotonu. To je Božje upravljanje. Ovo možda zvuči kao neka mitološka priča i možda deluje zbunjujuće. Ljudi smatraju da je ovo mitološka priča jer nemaju predstavu koliko se toga čoveku dogodilo u proteklih nekoliko hiljada godina, a još manje znaju koliko se priča dogodilo u svemiru i na nebeskom svodu. A još i više, to je zato što oni svojim očima smrtnika naprosto ne mogu da vide onaj čudesniji svet koji uliva veći strah, a koji postoji izvan materijalnog sveta. To im se čini neshvatljivim zato što nimalo ne razumeju značaj Božjeg spasenja ljudskog roda niti značaj Njegovog dela upravljanja, i ne shvataju kakav ljudski rod zapravo Bog želi. Da li je to onaj koji je potpuno neiskvaren od strane Sotone, kao što su to bili Adam i Eva? Ne! Cilj Božjeg upravljanja jeste da zadobije grupu ljudi koji obožavaju Boga i pokoravaju Mu se. Iako je te ljude iskvario Sotona, oni više ne vide Sotonu kao svog oca; naprotiv, prepoznaju odvratno lice Sotonino i odbacuju ga, te dolaze pred Boga da prihvate Božji sud i grdnju. Oni spoznaju oprečnost između ružnog i svetog, i prepoznaju Božju veličinu i Sotonino zlo. Ovakav ljudski rod više neće služiti Sotoni, neće obožavati Sotonu, niti će ga slaviti. To je zato što su oni grupa ljudi koje je Bog zaista zadobio. U tome je značaj Božjeg dela upravljanja ljudskim rodom. Tokom ovog dela upravljanja, ljudski rod je predmet Sotoninog kvarenja, a u isto vreme ljudski rod je i predmet Božjeg spasenja i predmet borbe između Boga i Sotone. Dok Bog obavlja Svoje delo, On korak po korak ponovo uzima čoveka iz Sotoninih ruku, te se tako čovek sve više približava Bogu…

A onda je nastupilo Doba carstva, koje je praktičnija etapa dela, ali i ona koju je čoveku najteže da prihvati. Jer, što se čovek više približava Bogu, to se Božji štap više približava čoveku i čoveku se jasnije otkriva lice Božje. Posle iskupljenja ljudskog roda, čovek se zvanično vraća u Božju porodicu. Čovek je pomislio da je sada vreme za uživanje, ali je podvrgnut otvorenom čelnom napadu od strane Boga, napadu kakav niko nikada nije mogao da predvidi: kako se ispostavilo, ovo je krštenje u kojem narod Božji mora da „uživa”. Pored takvog ophođenja, ljudi nemaju drugog izbora nego da zastanu i u sebi pomisle: „Ja sam jagnje koje se pre mnogo godina izgubilo i na koje je Bog potrošio mnogo ne bi li ga otkupio, pa zašto se Bog ovako ponaša prema meni? Da li je to Božji način da mi se smeje i da me razotkriva? …” Nakon godina iskustva, podnošenja patnje oplemenjivanja i grdnje, čovek je postao iznuren. Iako je izgubio „slavu” i „romantiku” minulih vremena, on je, nesvesno, shvatio načela vladanja, kao i brižljive namere koje je Bog tokom toliko godina uložio da spase ljudski rod. Čovek polako počinje da mrzi sopstveno varvarstvo, koliko ga je teško ukrotiti, sve što je pogrešno razumeo o Bogu i nerazumne zahteve koje je pred Njega postavio. Sat se ne može vratiti unazad. Minuli događaji postaju uspomene zbog kojih se čovek kaje, a reči i brižna ljubav Božja postaju pokretačka snaga u čovekovom novom životu. Čovekove rane iz dana u dan zarastaju, telo mu postaje snažnije, on ustaje i gleda u lice Svemogućeg… Ispostavlja se da je On uvek bio uz mene i čuvao me. Njegov osmeh i Njegovo prelepo lice još uvek su toliko dirljivi, Njegovo srce još uvek toliko brine za ljudski rod koji je stvorio, a Njegove ruke su i dalje tople i silne kao što su bile na početku. Kao da se čovek vratio u vreme Edenskog vrta, ali ovaj put čovek više ne sluša zmijino zavođenje i više se ne krije od Jahveovog lica. Čovek kleči obožavajući Boga, gleda u Božje nasmejano lice i prinosi svoju najdragoceniju žrtvu – Oh! Gospode moj, Bože moj!

Božja ljubav i milost prožimaju svaki detalj dela Njegovog upravljanja i, bez obzira na to da li su ljudi u stanju da razumeju Božje brižljive namere, On sa istrajnošću koja ne jenjava vrši delo koje namerava da ostvari. Bez obzira na to koliko ljudi razume Božje upravljanje, pomoć i koristi koje čoveku donosi Božje delo može da iskusi svako. Možda na ovaj dan nisi osetio nimalo ljubavi niti opskrbe životom od Boga, ali sve dok ne napustiš Boga i ne odustaneš od svoje odlučnosti da stremiš ka istini, doći će dan kada će ti se pojaviti Božje nasmejano lice. Jer svrha dela Božjeg upravljanja jeste da ponovo zadobije ljude koji su pod Sotoninom vlašću, a ne da napusti ljude koje je Sotona iskvario i koji se protive Bogu.

23. septembar 2005. godine