Petar se tokom svojih iskustava susreo sa stotinama kušnji. Iako su današnji ljudi svesni pojma „kušnja“, zbunjeni su što se tiče njegovog istinskog značenja i okolnosti. Bog kali odlučnost ljudi, doteruje njihovo poverenje i usavršava svaki njihov deo, a to se prvenstveno postiže kroz kušnje, koje su i skriveno delo Svetoga Duha. Izgleda kao da je Bog napustio ljude, a ako ne budu oprezni, shvatiće te kušnje kao iskušenja koja dolaze od Sotone. U stvari, mnoge kušnje mogu se smatrati iskušenjima, a to je načelo i pravilo po kojem Bog deluje. Ako ljudi zaista žive u Božjem prisustvu, oni će takve stvari smatrati za kušnje od Boga i neće dozvoliti da im one izmaknu. Nečija tvrdnja da im Sotona sigurno neće prići zato što je Bog sa njima nije sasvim tačna; ako je tako, kako onda objasniti da se Isus suočio sa iskušenjima nakon što je postio u pustinji četrdeset dana? Dakle, ako ljudi zaista isprave svoje stavove o veri u Boga, oni će mnogo jasnije videti mnoge stvari, a njihovo razumevanje neće biti iskrivljeno i varljivo. Ako neko iskereno želi da ga Bog usavrši, on mora pristupiti svim stvarima sa kojima se suočava iz mnogo različitih uglova, ne naginjući se ni levo ni desno. Ako nemaš znanja o Božjem delu, nećeš znati kako da sarađuješ sa Bogom. Ako ne znaš načela Božjeg dela i ne znaš kako Sotona deluje u čoveku, nećeš imati put ka primeni. Revnosno traganje, samo po sebi, neće ti omogućiti da postigneš rezultate koje Bog zahteva. Takav način doživljavanja iskustva je sličan Lavrentijevom: ne uviđa nikakve razlike i samo se oslanja na iskustvo, bez ikakve svesti o tome šta je Sotonino delo, šta je delo Svetog Duha, u kakvom je stanju čovek bez prisustva Boga i kakve ljude Bog želi da usavrši. Koja načela treba usvojiti u pogledu odnosa sa različitim vrstama ljudi, kako shvatiti Božju volju u sadašnjosti, kako spoznati Božju narav, te prema kojim ljudima, okolnostima i dobu su Božja milost, veličanstvo i pravednost usmereni – ništa od toga on ne razaznaje. Ako ljudi ne koriste različita stanovišta kao osnovu za svoja iskustva, onda život ne dolazi u obzir, a iskustvo još manje; oni i dalje mogu nerazumno da se pokoravaju i da trpe sve. Takve ljude je veoma teško usavršiti. Može se reći da, ako nemaš nijedno od gore navedenih stanovišta, to je dovoljan dokaz da si slaboumnik, da si kao stub soli koji stoji u Izraelu. Takvi ljudi su beskorisni, nisu dobri ni za šta! Neki ljudi se samo slepo pokoravaju, uvek poznaju sebe i uvek koriste sopstvene načine ponašanja kada se bave novim pitanjima, ili koriste „mudrost“ da se bave trivijalnim pitanjima koja nisu vredna pomena. Takvi ljudi su lišeni razboritosti, i čini se da je njihova priroda takva da se prepuštaju tuđim kritikama, i uvek su isti; nikada se ne menjaju. Takvi ljudi su lude koje u sebi nemaju čak ni trunke razboritosti. Nikada ne pokušavaju da preduzmu mere koje bi odgovarale okolnostima ili različitim ljudima. Takvi ljudi nemaju iskustva. Viđao sam neke ljude koji su toliko sputani svojim znanjem o sebi da, kada se suoče sa ljudima zaposednutim delom zlih duhova, oni obore pogled i ispovedaju svoje grehe, ne usuđujući se da ustanu i osude ih. A kada se suoče sa očiglednim delom Svetoga Duha, oni se ne usuđuju da poslušaju. Oni veruju da su zli duhovi takođe u Božjim rukama, i nemaju ni trunke hrabrosti da ustanu i odupru im se. Takvi ljudi nanose sramotu Bogu, i potpuno su nesposobni da za Njega nose teško breme. Takve lude baš ništa ne razlikuju. Takav način doživljavanja iskustva, dakle, treba iskoreniti, jer je u Božjim očima neodrživ.

Bog zaista mnogo dela među ljudima, ponekad ih kuša, ponekad stvara okruženja da ih kali, a ponekad izgovara reči kojima ih vodi i ispravlja njihove nedostatke. Ponekad Sveti Duh vodi ljude u okruženja koja je Bog pripremio za njih, kako bi u njima nesvesno otkrivali mnoge stvari koje im nedostaju. Putem onoga što ljudi govore i rade, i načina na koji se ljudi odnose prema drugima i bave se nečim, bez njihovog znanja, Sveti Duh ih prosvećuje u mnogim stvarima koje ranije nisu razumeli, omogućavajući im da mnoge stvari i ljude vide jasnije, omogućavajući im da proniknu u mnoge stvari kojih ranije nisu bili svesni. Kada se baviš svetom, postepeno počinješ da razaznaješ stvari koje pripadaju svetu, i pre nego što dođeš do svog kraja, možeš da zaključiš: „Zaista je teško biti čovek.“ Ako provedeš neko vreme stičući iskustva pred Bogom i shvatiš Božje delo i Njegovu narav, nesvesno ćeš steći mnogo uvida, a tvoj rast će se postepeno povećavati. Bolje ćeš razumeti mnoge duhovne stvari, a posebno će ti biti jasnije Božje delo. Božje reči, Božje delo, svaki Božji čin, Božju volju, i ono što Bog jeste i što ima, prihvatićeš kao sopstveni život. Ako samo lutaš svetom, tvoja krila će postajati sve tvrđa, a tvoj otpor prema Bogu će postajati sve veći; kako onda Bog može da te upotrebi? Pošto u tebi ima previše stavova tipa „po mom mišljenju“, Bog te ne upotrebljava. Što si više u Božjem prisustvu, to ćeš više iskustava imati. Ukoliko i dalje živiš u svetu kao zver – tvoja usta propovedaju verovanje u Boga ali ti je srce negde drugde – i ako i dalje proučavaš svetovne životne filozofije, zar neće onda sav tvoj pređašnji trud biti uzaludan? Dakle, što su ljudi više u Božjem prisustvu, lakše će ih Bog usavršiti. To je način na koji Sveti Duh obavlja Svoje delo. Ako to ne razumeš, biće ti nemoguće da kreneš pravim putem, a usavršavanje od Boga neće dolaziti u obzir. Nećeš moći da imaš normalan duhovni život; bićeš kao osakaćen, imaćeš samo svoj trud a ništa od Božjeg dela. Zar ovo nije greška u tvom sticanju iskustva? Nije nužno da se moliš da bi bio u prisustvu Boga; ponekad svojom kontemplacijom o Bogu ili dubokim razmišljanjem o Njegovom delu, ponekad bavljenjem nekim pitanjem, a ponekad sopstvenim otkrivenjem prilikom nekog događaja, ti dolaziš u Božje prisustvo. Većina ljudi kaže: „Zar nisam u prisustvu Boga, budući da se često molim?“ Mnogi ljudi se beskrajno mole „u prisustvu Boga“. Iako su molitve možda uvek na njihovim usnama, oni zapravo ne žive u prisustvu Boga. To je jedino sredstvo kojim takvi ljudi mogu da održavaju svoje stanje u prisustvu Boga; oni su potpuno nesposobni da koriste svoja srca da bi sa Bogom bili povezani u svakom trenutku, niti su u stanju da stanu pred Boga kroz iskustvo, bilo kroz duboko razmišljanje, tihu kontemplaciju, ili koristeći svoje umove da bi se povezali sa Bogom u svojim srcima, tako što će biti svesni Božjeg tereta. Oni samo svojim rečima nude molitve Bogu na nebesima. Srca većine ljudi lišena su Boga, a Bog je tu samo kada Mu se približe; većinu vremena Bog uopšte nije tamo. Zar to nije ispoljenje nedostatka Boga u nečijem srcu? Kada bi zaista imali Boga u svojim srcima, da li bi mogli da čine isto ono što i pljačkaši i zveri? Ako je osoba zaista bogobojažljiva, ona će svoje istinsko srce dovesti u dodir sa Bogom, a njene misli i predstave će uvek biti zaokupljene Božjim rečima. Ona neće praviti greške ni rečima ni u delima i neće činiti ništa što se očigledno protivi Bogu. To su merila da se bude vernik.