Svi se vi nalazite usred kušnje i oplemenjivanja. Kako treba voleti Boga tokom oplemenjivanja? Kada dožive oplemenjivanje, ljudi su u stanju da pruže istinsku hvalu Bogu, a usred oplemenjivanja mogu da uvide da im mnogo toga nedostaje. Što si više oplemenjen, to si više u stanju da se pobuniš protiv tela; što su ljudi više oplemenjeni, to više ljubavi daju Bogu. To je ono što treba da razumete. Zašto ljudi moraju da budu oplemenjeni? Kakvo se dejstvo time postiže? Koji je značaj Božjeg dela oplemenjivanja na čoveku? Ako zaista tražiš Boga, onda ćeš, kada iskusiš Njegovo oplemenjivanje do određene tačke, osetiti da je ono izuzetno dobro i krajnje neophodno. Kako čovek treba da voli Boga dok traje oplemenjivanje? Tako što će iskoristiti odlučnost da voli Boga da bi prihvatio Njegovo oplemenjivanje: tokom oplemenjivanja podnosiš unutrašnje muke, kao da ti neko uvrće nož u srcu, ali ti si ipak voljan da Bogu udovoljiš koristeći svoje bogoljubivo srce, i nemaš volju da udovoljavaš telu. To je značenje primene ljubavi prema Bogu. Osećaš bol u sebi, tvoja patnja dostiže određenu tačku, ali ti si i dalje spreman da staneš pred Boga i da se moliš, govoreći: „Bože! Ne mogu da Te napustim. Iako je u meni tama, voljan sam da Ti udovoljim; Ti znaš moje srce i pretoči više Svoje ljubavi u mene.” To je praktično postupanje tokom oplemenjivanja. Ako koristiš bogoljubivo srce kao temelj, oplemenjivanje te može približiti Bogu i učiniti da budeš prisniji sa Bogom. Pošto veruješ u Boga, moraš predati svoje srce pred Bogom. Ako nudiš i polažeš svoje srce pred Bogom, onda tokom oplemenjivanja sigurno nećeš poreći Boga niti ćeš Ga napustiti. Na taj način će tvoj odnos sa Bogom postajati sve bliži i sve normalniji, a tvoje zajedništvo sa Bogom sve učestalije. Ako uvek tako postupaš, onda ćeš više vremena provesti u Božjoj svetlosti i više vremena pod vođstvom Njegovih reči. Takođe će biti sve više i više promena u tvojoj naravi, a tvoje znanje će se povećavati iz dana u dan. Kad dođe taj dan da se na tebe iznenada spuste Božje kušnje, ne samo da ćeš biti u stanju da stojiš uz Boga, već ćeš biti u stanju i da daš svedočanstvo za Boga. Tada ćeš biti kao Jov i kao Petar. Kad budeš dao svedočanstvo za Boga, to će značiti da si neko ko Ga istinski voli, neko ko će rado položiti svoj život za Njega, te da si Božji svedok i onaj koga Bog voli. Ljubav koja je doživela oplemenjivanje jaka je, a ne krhka. Bez obzira na to kada te ili kako Bog podvrgava Svojim kušnjama, ti si u stanju da zanemariš sopstveni život, da zarad Boga sve rado odbaciš i da radi Boga zadovoljno istraješ u bilo čemu – tako će tvoja ljubav biti čista i tvoja vera će imati stvarnost. Tek tada ćeš biti neko koga Bog zaista voli i neko ko je zaista usavršen od Boga.

Ako ljudi padnu pod uticaj Sotone, onda u njima nema ljubavi prema Bogu, a njihove prethodne vizije, ljubav i odlučnost nestaju. Ljudi su nekada osećali da treba da pate za Boga, ali danas misle da je to sramota i ne manjka im pritužbi. To je Sotonino maslo, znak da su pali pod Sotoninu vlast. Ako se nađeš u takvom stanju, moraš odmah da se moliš i da ga preokreneš što je pre moguće – to će ti pružiti zaštitu kad Sotona napadne. Upravo tokom mukotrpnog oplemenjivanja čovek najlakše može da padne pod Sotonin uticaj, pa kako bi onda trebalo da voliš Boga tokom takvog oplemenjivanja? Trebalo bi da prikupiš svoju odlučnost, položiš svoje srce pred Boga i posvetiš Mu poslednji delić svog vremena. Bez obzira na to kako te Bog oplemenjuje, ti treba da budeš u stanju da istinu sprovodiš u delo kako bi udovoljio Božjim namerama i trebalo bi da preuzmeš na sebe da tragaš za Bogom i da tragaš za razgovorom u zajedništvu. U ovakvim vremenima, što si pasivniji, biće ti lakše da postaneš negativan i lakše ćeš nazadovati. Kad je potrebno da obaviš svoju funkciju, iako je ne obavljaš dobro, ti činiš sve što možeš, i pritom ne koristiš ništa drugo do svoje bogoljubivo srce; bez obzira na to šta drugi kažu – bilo da kažu da ti ide dobro, ili da ti ide loše – sve u svemu, tvoje namere su ispravne i nisi samopravedan, jer postupaš zarad Boga. Kada te drugi pogrešno protumače, u stanju si da se moliš Bogu i kažeš: „Bože! Ne tražim da mi drugi oproste, da se lepo odnose prema meni, niti da me razumeju i odobravaju. Samo tražim da u svom srcu mogu da Te volim, da u svom srcu budem spokojan i da mi savest bude čista. Ne tražim da me drugi hvale, niti da me veoma cene; samo tražim da Ti iz svog srca udovoljim. Izvršavam svoju funkciju čineći sve što mogu. Iako sam glup, lošeg kova i slep, znam da si Ti divan i voljan sam da Ti posvetim sve što imam.” Čim se pomoliš na ovaj način, javlja se tvoje bogoljubivo srce i u srcu se osećaš mnogo opuštenije. Upravo to znači upražnjavati ljubav prema Bogu. Kako budeš doživljavao, na svaka dva neuspeha imaćeš jedan uspeh ili na pet neuspeha dva uspeha, te dok budeš doživljavao na takav način, samo usred neuspeha moći ćeš da vidiš Božju divotu i da otkriješ šta u tebi nedostaje. Kad se sledeći put susretneš sa sličnom situacijom, treba da budeš oprezan, da proveriš svoj tempo i pojačaš svoje molitve, pa ćeš postepeno u takvoj situaciji moći da trijumfuješ. To znači da tvoje molitve daju rezultate. Jedino kad vidiš da si ovoga puta bio uspešan, da si iznutra zadovoljan i da, čim se pomoliš, možeš da osetiš Boga, te da te prisustvo Svetoga Duha nije napustilo, znaćeš kako Bog dela na tebi. Ako na ovaj način praktično postupaš, imaćeš put u svom doživljavanju. Ako ne primenjuješ istinu, Sveti Duh neće biti prisutan u tebi. Međutim, ako u susretu sa raznim stvarima istinu sprovodiš u delo, tada će, iako si iznutra povređen, Sveti Duh naknadno biti s tobom, moći ćeš da osetiš prisustvo Boga kada se moliš, imaćeš snagu da primenjuješ reči Božje, tokom razgovora u zajedništvu sa braćom i sestrama neće biti ničega što će opterećivati tvoju savest, osećaćeš se spokojno i tako ćeš moći da izneseš na videlo šta si učinio. Ma šta da drugi govore, ako tvoj odnos s Bogom ostane normalan, ako te drugi ne sputavaju i u stanju si da se iznad svega izdigneš, to ukazuje da je tvoja primena Božjih reči bila delotvorna.

Što Bog više oplemenjuje ljude, to ljudska srca više mogu da vole Boga. Patnja koju nose u svojim srcima korisna im je za život, čini ih sposobnijima da se utišaju pred Bogom, da imaju prisniji odnos sa Bogom i da bolje mogu da vide neizmernu Božju ljubav i Njegovo ogromno spasenje. Petar je iskusio oplemenjivanje stotinama puta, a Jov je prošao nekoliko kušnji. Ako želite da vas Bog usavrši, onda i vi morate da se podvrgnete oplemenjivanju stotinama puta – morate da prođete kroz ovaj proces i oslonite se na ovaj korak – samo tada ćete moći da udovoljite Božjim namerama i samo tada će Bog moći da vas usavrši. Oplemenjivanje je najbolje sredstvo kojim Bog usavršava ljude; samo kroz oplemenjivanje i gorke kušnje srca ljudi mogu da razviju istinsku ljubav prema Bogu. Bez patnje, ljudi nemaju istinsku ljubav prema Bogu; ako nisu kušani iznutra, ako nisu podvrgnuti istinskom oplemenjivanju, onda će njihova srca uvek lutati vani. Kada budete oplemenjeni do određene tačke, uvidećete svoje slabosti i teškoće, uvidećete da vam toliko toga nedostaje i da niste u stanju da prevaziđete mnoge teškoće sa kojima se susrećete, i uvidećete da ste se tako mnogo bunili. Samo tokom kušnji ljudi su u stanju da zaista spoznaju svoje pravo stanje; kušnje mogu više da usavrše ljude.

Petar je tokom života iskusio oplemenjivanje stotinama puta i prošao je kroz mnogo bolnih kaljenja. Ovo oplemenjivanje postalo je osnova njegove uzvišene ljubavi prema Bogu, i najznačajnije iskustvo u celom njegovom životu. To što je bio u stanju da poseduje uzvišenu Božju ljubav bilo je, u nekom smislu, zbog njegove rešenosti da voli Boga; međutim, još važniji razlozi bili su oplemenjivanje i patnja kroz koje je prošao. Ova patnja postala je njegov vodič na putu ljubavi prema Bogu, i stvar koja mu se najviše urezala u pamćenje. Ako ljudi ne prolaze kroz bol oplemenjivanja kada vole Boga, onda je njihova ljubav puna nečistoća i njihovih ličnih sklonosti; ljubav kao što je ova puna je Sotoninih ideja i krajnje je nesposobna da udovolji Božjim namerama. Imati odlučnost da se voli Bog nije isto što i istinski voleti Boga. Čak i ako je sve o čemu u svom srcu razmišljaju zarad ljubavi prema Bogu i udovoljavanja Njemu – naizgled lišeno bilo kakvih ljudskih ideja, naizgled kao da je sve zarad Boga – kad se takva primena ljubavi prema Bogu postavi pred Njega, On je ne odobrava niti je blagosilja. Čak i kada bi ljudi u potpunosti razumeli sve istine – kada bi ih sve spoznali – ne bi se moglo reći da je to znak ljubavi prema Bogu, ne bi se moglo reći da ovi ljudi imaju stvarnost ljubavi prema Bogu. Uprkos tome što su, i ne prošavši kroz oplemenjivanje, ljudi razumeli mnoge istine, oni nisu u stanju da ih primene; samo tokom oplemenjivanja ljudi mogu da razumeju pravo značenje ovih istina, samo tada ljudi mogu zaista da cene njihovo unutrašnje značenje. Tada, kad budu primenjivali ove istine, biće u stanju da to učine tačno, u skladu sa Božjim namerama; tada će u njihovoj primeni njihove sopstvene ideje biti umanjene, njihova iskvarenost oslabljena, a njihova ljudska osećanja smanjena. Jedino je tada njihovo praktično postupanje istinsko ispoljavanje ljubavi prema Bogu. Dejstvo istine ljubavi prema Bogu ne postiže se govornim znanjem niti voljom srca, niti se može postići samo razumevanjem te istine. Ono zahteva da ljudi plaćaju cenu, da prolaze kroz mnogo bola tokom oplemenjivanja, pa će tek tada njihova ljubav postati čista i u skladu sa Božjim namerama. U Svom zahtevu da Ga čovek voli, Bog ne zahteva da Ga čovek voli iz strasti ili prema sopstvenoj volji, već da Mu služi sa odanošću i istinom. Jedino je takva ljubav istinska ljubav. Ali čovek živi u iskvarenosti, te je nesposoban da upotrebi istinu i odanost da bi služio Bogu. On je ili previše strastven prema Bogu ili previše hladan i nebrižan; ili Boga „voli” do krajnosti ili Ga mrzi do krajnosti. Oni koji žive u iskvarenosti uvek žive između ove dve krajnosti, uvek žive prema svojoj volji i ipak veruju da su u pravu. Iako sam to više puta pominjao, ljudi nisu u stanju da to shvate ozbiljno, nisu u stanju da u potpunosti razumeju koliko je to značajno, te tako žive u samoobmanjujućoj veri, u zabludi ljubavi prema Bogu koja se oslanja na njihovu samovolju. Tokom istorije, kako se ljudski rod razvijao i razdoblja su prolazila, Božji zahtevi prema čoveku postajali su sve veći i On je sve više zahtevao da čovek bude apsolutno okrenut Njemu. Ipak, čovekovo bogopoznanje postajalo je sve nejasnije i apstraktnije, a njegova ljubav prema Bogu je istovremeno postajala sve nečistija. Čovekovo stanje i sve što on radi sve manje su u skladu sa namerama Božjim, jer je Sotona čoveka sve dublje kvario. To zahteva da Bog čini više, da čini veće delo spasenja. Čovek je sve stroži u svojim zahtevima prema Bogu, a njegova ljubav prema Bogu opada. Ljudi žive u buntovništvu, bez istine, žive život lišen ljudskosti; ne samo da nemaju ni najmanje ljubavi prema Bogu, već su prepuni buntovništva i protivljenja. Iako oni misle da već poseduju najveću ljubav prema Bogu, da Mu ugađaju najviše što mogu, Bog ne veruje da je tako. Njemu je savršeno jasno koliko je čovekova ljubav prema Njemu uprljana i On zbog čovekovog lažnog zanosa nikada nije promenio Svoje mišljenje o čoveku, niti je ikada „uzvratio” za čovekovu dobrotu kao rezultat njegove posvećenosti. Za razliku od čoveka, Bog ima sposobnost raspoznavanja: On zna ko ga istinski voli, a ko ne i, umesto da bude savladan žarom i da, zbog čovekovih trenutnih nagona, izgubi Sebe, On se ophodi prema čoveku shodno čovekovoj suštini i ponašanju. Bog je, na kraju krajeva, Bog, i On ima svoje dostojanstvo i svoje odluke; čovek je, na kraju krajeva, čovek, i Božja se glava neće okrenuti za ljudskom ljubavlju kad ona nije u skladu sa istinom. Naprotiv, prema svemu što čovek uradi, On se odnosi na odgovarajući način.

Suočen sa čovekovim stanjem i čovekovim stavom prema Bogu, Bog je učinio novo delo, dozvolivši čoveku da poseduje i znanje o Njemu i pokornost prema Njemu, kao i ljubav i svedočanstvo. Stoga čovek mora da iskusi Božje oplemenjivanje, kao i Njegov sud i orezivanje, bez čega čovek nikada ne bi spoznao Boga i nikada ne bi bio sposoban da ga istinski voli i da svedoči o Njemu. Božje oplemenjivanje čoveka nije sračunato na jednostrano, već na višestruko dejstvo. Zato Bog vrši delo oplemenjivanja na onima koji su voljni da tragaju za istinom, kako bi njihova rešenost i ljubav bile usavršene od Boga. Za one koji su voljni da tragaju za istinom i koji žude za Bogom, ništa nije značajnije, niti od veće pomoći, od oplemenjivanja kao što je ovo. Čoveku nije lako da razume ili da pojmi Božju narav. Pošto je Bog, na kraju krajeva, Bog i Bogu je, na kraju krajeva, nemoguće da ima istu narav kao i čovek, čoveku stoga nije lako da shvati Njegovu narav. Čovek sam po sebi ne poseduje istinu i ona nije lako shvatljiva onima koje je Sotona iskvario; čovek je lišen istine i odlučnosti da istinu sprovede u delo, a ako ne bude patio i ako ne bude oplemenjen ili mu ne bude suđeno, onda njegova odlučnost nikada neće doneti plodove. Za sve ljude, oplemenjivanje je izuzetno bolno i veoma teško prihvatljivo – ipak, tek tokom oplemenjivanja Bog otkriva čoveku Svoju pravednu narav i objavljuje Svoje zahteve prema čoveku, te pruža više prosvećenja i više praktičnog orezivanja. Poređenjem činjenica i istine, čovek zadobija veću spoznaju o sebi i istinu, te veće razumevanje Božjih namera, a to mu omogućava da ima iskreniju i čistiju ljubav prema Bogu. Takvi su Božji ciljevi u sprovođenju dela oplemenjivanja. Celokupno delo koje Bog obavlja na čoveku ima svoje ciljeve i značaj; Bog ne obavlja besmisleno delo, niti obavlja delo koje nije od koristi čoveku. Oplemenjivanje ne znači odstranjivanje ljudi od Boga, niti njihovo uništavanje u paklu. Naprotiv, ono znači promenu čovekove naravi tokom oplemenjivanja, promenu njegovih namera, njegovih starih gledišta, promenu njegove ljubavi prema Bogu i promenu čitavog njegovog načina života. Za čoveka je oplemenjivanje praktičan ispit i svojevrsni oblik praktične obuke i samo tokom oplemenjivanja njegova ljubav može služiti svojoj prirodnoj funkciji.