Svi se vi nalazite usred kušnje i oplemenjivanja. Kako treba voleti Boga tokom oplemenjivanja? Kada dožive oplemenjivanje, ljudi su u stanju da pruže istinsku hvalu Bogu, a tokom oplemenjivanja mogu da uvide da im mnogo toga nedostaje. Što je vaše oplemenjivanje jače, to ste više u stanju da se pobunite protiv tela; što je oplemenjivanje ljudi jače, jača je i njihova ljubav prema Bogu. To je ono što treba da razumete. Zašto ljudi moraju da budu oplemenjeni? Kakvo se dejstvo time postiže? Koji je značaj Božjeg dela oplemenjivanja u čoveku? Ako zaista tražiš Boga, onda ćeš, kada iskusiš Njegovo oplemenjivanje do određene tačke, osetiti da je ono izuzetno dobro i krajnje neophodno. Kako čovek treba da voli Boga dok traje oplemenjivanje? Tako što će iskoristiti odlučnost da voli Boga da bi prihvatio Njegovo oplemenjivanje: tokom oplemenjivanja podnosiš unutrašnje muke, kao da ti neko uvrće nož u srcu, ali ti si ipak voljan da Bogu udovoljiš koristeći svoje bogoljubivo srce, i nemaš volju da udovoljavaš telu. To je značenje primene ljubavi prema Bogu. Osećaš bol u sebi, tvoja patnja dostiže određenu tačku, ali ti si i dalje spreman da staneš pred Boga i da se moliš, govoreći: „O Bože! Ne mogu da Te napustim. Iako je u meni tama, želim da Ti udovoljim; Ti znaš moje srce, i ja želim da Ti uložiš više Svoje ljubavi u mene.“ To se primenjuje tokom oplemenjivanja. Ako koristiš svoje bogoljubivo srce kao temelj, oplemenjivanje te može približiti Bogu i učiniti da budeš prisniji sa Bogom. Pošto veruješ u Boga, moraš predati svoje srce pred Bogom. Ako nudiš i polažeš svoje srce pred Bogom, onda će za tebe, tokom oplemenjivanja, biti nemoguće da se odrekneš Boga ili da napustiš Boga. Na taj način će tvoj odnos sa Bogom postajati sve bliži i sve normalniji, a tvoj razgovor sa Bogom sve učestaliji. Ako uvek tako postupaš, onda ćeš više vremena provesti u Božjoj svetlosti i više vremena pod vođstvom Njegovih reči. Takođe će biti sve više i više promena u tvojoj naravi, a tvoje znanje će se povećavati iz dana u dan. Onog dana kada te iznenada zadese Božje kušnje, ne samo da ćeš biti u stanju da stojiš uz Boga, već ćeš biti u stanju i da svedočiš o Bogu. Tada ćeš biti kao Jov i kao Petar. Svedočeći o Bogu, zaista ćeš Ga voleti, rado ćeš Mu dati svoj život, i bićeš svedok Božji i miljenik Božji. Ljubav koja je iskusila oplemenjivanje jaka je, a ne slaba. Bez obzira na to kada ili kako te Bog podvrgava Svojim kušnjama, ti si u stanju da odustaneš od svojih briga o tome da li ćeš preživeti ili umreti, da zarad Boga sve rado odbaciš i da radi Boga zadovoljno istraješ u bilo čemu – tako će tvoja ljubav biti čista i tvoja vera će imati stvarnost. Samo tada ćeš biti neko koga Bog zaista voli, i koga je Bog zaista usavršio.

Ako ljudi padnu pod uticaj Sotone, onda u njima nema ljubavi prema Bogu, a njihove prethodne vizije, ljubav i odlučnost nestaju. Ljudi su nekada osećali da treba da pate za Boga, ali danas misle da je to sramota i ne manjka im pritužbi. To je delo Sotone, znak da je čovek pao pod Sotoninu vlast. Ako se nađeš u ovakvom stanju, moraš da se moliš i da ga preokreneš što je pre moguće – to će te zaštititi od Sotoninih napada. Upravo tokom mukotrpnog oplemenjivanja čovek najlakše može da padne pod Sotonin uticaj, pa kako bi onda trebalo da voliš Boga tokom takvog oplemenjivanja? Trebalo bi da prikupiš svoju volju, položiš svoje srce pred Boga i posvetiš Mu sve svoje vreme. Bez obzira na to kako te Bog oplemenjuje, ti treba da budeš u stanju da primeniš istinu kako bi udovoljio Božjim namerama i trebalo bi da preuzmeš na sebe da tražiš Boga i tražiš zajedništvo. U ovakvim vremenima, što si pasivniji, to ćeš biti negativniji i lakše ćeš nazadovati. Kada je neophodno da obaviš svoju funkciju, iako je ne obavljaš dobro, ti činiš sve što možeš, i pritom ne koristiš ništa drugo do svoje bogoljubivo srce; bez obzira na to šta drugi kažu – bilo da kažu da ti ide dobro, ili da ti ide loše – tvoje namere su ispravne i nisi samopravedan, jer deluješ zarad Boga. Kada te drugi pogrešno protumače, možeš da se moliš Bogu i kažeš: „O Bože! Ne tražim od drugih da me podnose, da se lepo odnose prema meni, niti da me razumeju i odobravaju. Samo tražim da mogu da Te volim u svom srcu, da budem spokojan u svom srcu, i da moja savest bude čista. Ne tražim da me drugi hvale, niti da me mnogo cene; samo tražim da Ti udovoljim iz svog srca; izvršavam svoju ulogu čineći sve što mogu i, premda sam nerazuman, glup, lošeg kova i slep, znam da si Ti divan, i voljan sam da Ti posvetim sve što imam.“ Čim se moliš na ovaj način, javlja se tvoje bogoljubivo srce i u srcu ti je mnogo lakše. Upravo to znači upražnjavati ljubav prema Bogu. Kako budeš prolazio kroz iskustva, na svaka dva neuspeha imaćeš jedan uspeh, ili na pet neuspeha dva uspeha, i dok prolaziš kroz takva iskustva, samo usred neuspeha moći ćeš da vidiš Božju divotu i da otkriješ šta u tebi nedostaje. Kada se sledeći put susretneš sa takvim situacijama, treba da postaneš obazriv, da ublažiš svoje korake i češće se moliš. Postepeno ćeš razvijati sposobnost da trijumfuješ u takvim situacijama. Kada se to dogodi, znaćeš da su tvoje molitve bile delotvorne. Kada shvatiš da si ovog puta bio uspešan, osetićeš zadovoljstvo u sebi, a kada se moliš, moći ćeš da osetiš Boga i da osetiš da te prisustvo Svetog Duha nije napustilo – samo tada ćeš znati kako Bog deluje u tebi. Ovakva primena će ti dati put ka iskustvu. Ako ne primenjuješ istinu, Sveti Duh neće biti prisutan u tebi. Ali, ako istinu primeniš kada se susretneš sa stvarima kakve jesu, tada će, iako si povređen iznutra, Sveti Duh naknadno biti s tobom, moći ćeš da osetiš prisustvo Boga kada se moliš, imaćeš snagu da primenjuješ reči Božje, tokom zajedništva sa tvojom braćom i sestrama neće biti ničega što će opterećivati tvoju savest, osećaćeš se spokojno, i na taj način ćeš moći da izneseš na videlo šta si učinio. Bez obzira na to šta drugi kažu, bićeš u stanju da imaš normalan odnos sa Bogom, drugi te neće ograničavati, uzdići ćeš se iznad svega – i time ćeš pokazati da je tvoja primena Božjih reči bila delotvorna.

Što je jače Božje oplemenjivanje, ljudska srca mogu više da vole Boga. Mučenje u njihovim srcima korisno im je za život, sposobniji su da budu u miru pred Bogom, njihov odnos sa Bogom je prisniji, i oni su sposobniji da vide uzvišenu Božju ljubav i Njegovo uzvišeno spasenje. Petar je prošao kroz iskustvo oplemenjivanja stotinama puta, a Jov je prošao nekoliko kušnji. Ako želite da vas Bog usavrši, onda i vi morate da se podvrgnete oplemenjivanju stotinama puta; samo ako prođete kroz ovaj proces i oslonite se na ovaj korak, moći ćete da udovoljite Božjim namerama i bićete spremni da vas Bog usavrši. Oplemenjivanje je najbolje sredstvo kojim Bog usavršava ljude; samo oplemenjivanje i mukotrpne kušnje mogu da iznesu istinsku ljubav prema Bogu u ljudskim srcima. Bez teškoća, ljudima nedostaje istinska ljubav prema Bogu; ako nisu isprobani iznutra, ako nisu istinski podvrgnuti oplemenjivanju, onda će njihova srca uvek plutati oko spoljašnjosti. Kada budete oplemenjeni do određene tačke, uvidećete svoje slabosti i teškoće, uvidećete koliko vam toga nedostaje i da niste u stanju da prevaziđete mnoge probleme sa kojima se susrećete, i uvidećete koliko je veliko vaše buntovništvo. Samo tokom kušnji ljudi su u stanju da zaista saznaju svoje pravo stanje; kušnje čine ljude sposobnijim za usavršavanje.

Petar je tokom života iskusio oplemenjivanje stotinama puta i prošao je kroz mnoge bolne nevolje. Ovo oplemenjivanje postalo je osnova njegove uzvišene ljubavi prema Bogu, i najznačajnije iskustvo u celom njegovom životu. To što je bio u stanju da poseduje uzvišenu Božju ljubav bilo je, u nekom smislu, ishod njegove rešenosti da voli Boga; međutim, još važniji razlozi bili su oplemenjivanje i patnja kroz koje je prošao. Ova patnja postala je njegov vodič na putu ljubavi prema Bogu, i stvar koja mu se najviše urezala u pamćenje. Ako ljudi ne prolaze kroz bol oplemenjivanja kada vole Boga, onda je njihova ljubav puna nečistoća i njihovih ličnih izbora; ljubav kao što je ova puna je Sotoninih ideja i krajnje je nesposobna da udovolji Božjim namerama. Imati odlučnost da voliš Boga nije isto što i istinski voleti Boga. Iako je sve o čemu razmišljaju u svojim srcima vezano za udovoljavanje Bogu i za ljubav prema Njemu, i mada su njihove misli naizgled potpuno posvećene Bogu i lišene bilo kakvih ljudskih ideja, ipak, kada se njihove misli stave pred Boga, On ne hvali niti blagosilja takve misli. Čak i kada su ljudi u potpunosti razumeli sve istine – kada su ih sve spoznali – ne može se reći da je to znak ljubavi prema Bogu, ne može se reći da ovi ljudi zaista imaju stvarnost ljubavi prema Bogu. Uprkos tome što su, i ne prošavši kroz oplemenjivanje, ljudi razumeli mnoge istine, oni nisu u stanju da ih primene; samo tokom oplemenjivanja ljudi mogu da razumeju pravo značenje ovih istina, samo tada ljudi mogu zaista da cene njihovo unutrašnje značenje. Tada, kada ponovo budu pokušali, biće u stanju da pravilno primene istinu, u skladu sa Božjim namerama; tada će njihove ljudske ideje biti umanjene, njihova ljudska iskvarenost oslabljena, i njihova ljudska osećanja smanjena; samo tada će njihova primena biti istinska manifestacija ljubavi prema Bogu. Dejstvo istine ljubavi prema Bogu ne postiže se govornim znanjem niti mentalnom voljom, niti se može postići samo razumevanjem te istine. Ono zahteva da ljudi plaćaju cenu, da prolaze kroz mnogo gorčine tokom oplemenjivanja, i tek tada će njihova ljubav postati čista i u skladu sa Božjim namerama. U Svom zahtevu da ga čovek voli, Bog ne zahteva da ga čovek voli koristeći strast ili sopstvenu volju; samo kroz odanost i upotrebu istine u služenju Njemu, čovek može istinski da Ga voli. Ali čovek živi u iskvarenosti, te je nesposoban da upotrebi istinu i odanost da bi služio Bogu. On je ili previše strastven prema Bogu ili previše hladan i nebrižan; ili voli Boga do krajnosti ili Ga prezire do krajnosti. Oni koji žive u iskvarenosti uvek žive između ove dve krajnosti, uvek žive po svojoj volji i ipak veruju da su u pravu. Iako sam više puta pominjao, ljudi nisu u stanju da to shvate ozbiljno, nisu u stanju da u potpunosti razumeju koliko je to značajno, te tako žive u samoobmanjujućoj veri, u zabludi ljubavi prema Bogu koja se oslanja na njihovu samovolju. Tokom istorije, kako se čovečanstvo razvijalo i vekovi prolazili, Božji zahtevi prema čoveku postajali su sve veći i On je sve više zahtevao da čovek bude apsolutno okrenut Njemu. Ipak, čovekovo poznavanje Boga postalo je sve nejasnije i apstraktnije, a njegova ljubav prema Bogu je istovremeno postajala sve nečistija. Čovekovo stanje i sve što radi sve je više u suprotnosti sa namerama Božjim, jer je Sotona čoveka sve dublje kvario. To zahteva da Bog čini više, da čini veće delo spasenja. Čovek je sve stroži u svojim zahtevima prema Bogu, a njegova ljubav prema Bogu opada. Ljudi žive u buntovništvu, bez istine, žive živote lišene ljudskosti; ne samo da nemaju ni najmanje ljubavi prema Bogu, već su prepuni buntovništva i protivljenja. Iako oni misle da već poseduju najveću ljubav prema Bogu, da Mu ugađaju najviše što mogu, Bog ne veruje da je tako. Njemu je savršeno jasno koliko je čovekova ljubav prema Njemu uprljana, i On nikada nije promenio Svoje mišljenje o čoveku zbog čovekovog povlađivanja, niti je ikada prihvatio čovekovu dobru volju kao rezultat njegove odanosti. Za razliku od čoveka, Bog je u stanju da razlučuje: On zna ko ga istinski voli, a ko ne i, umesto da bude savladan žarom i da, zbog čovekovih trenutnih nagona, izgubi Sebe, On se ophodi prema čoveku shodno čovekovoj suštini i ponašanju. Bog je, na kraju krajeva, Bog, i On ima svoje dostojanstvo i svoje uvide; čovek je, na kraju krajeva, čovek, i Božja se glava neće okrenuti za ljudskom ljubavlju kada je ona u suprotnosti sa istinom. Nasuprot tome, On se bavi svime što čovek uradi na odgovarajući način.

Suočen sa čovekovim stanjem i čovekovim stavom prema Bogu, Bog je učinio novo delo, dozvolivši čoveku da poseduje i znanje o Njemu i pokornost prema Njemu, kao i ljubav i svedočanstvo. Stoga čovek mora da iskusi Božje oplemenjivanje, kao i Njegov sud i orezivanje, bez čega čovek nikada ne bi spoznao Boga i nikada ne bi bio sposoban da ga istinski voli i da svedoči o njemu. Božje oplemenjivanje čoveka nije sračunato na jednostrano, već na višestruko dejstvo. Zato Bog vrši delo oplemenjivanja onih koji su voljni da traže istinu, kako bi Bog usavršio njihovu rešenost i ljubav. Za one koji su voljni da traže istinu i koji žude za Bogom, ništa nije značajnije, niti od veće pomoći, od oplemenjivanja kao što je ovo. Čoveku nije lako da razume i pojmi Božju narav, jer je Bog, na kraju krajeva, Bog. Konačno, nemoguće je da Bog ima istu narav kao i čovek, i stoga čoveku nije lako da shvati Njegovu narav. Čovek sam po sebi ne poseduje istinu i ona nije lako shvatljiva onima koje je Sotona iskvario; čovek je lišen istine i odlučnosti da istinu sprovede u delo, a ako ne bude patio i ako ne bude oplemenjen ili mu ne bude suđeno, onda njegova odlučnost nikada neće biti usavršena. Za sve ljude, oplemenjivanje je izuzetno bolno i veoma teško prihvatljivo – ipak, tokom oplemenjivanja, Bog razjašnjava čoveku Svoju pravednu narav i objavljuje šta zahteva od čoveka, i pruža više prosvećenja, i više praktičnog orezivanja. Kroz poređenje između činjenica i istine, čovek stiče veće znanje o sebi samom i o istini, i veće razumevanje Božjih namera, omogućavajući čoveku da ima istinitiju i čistiju ljubav prema Bogu. Takvi su Božji ciljevi u sprovođenju dela oplemenjivanja. Sva dela koja Bog čini u čoveku imaju svoje ciljeve i značenje; Bog ne obavlja besmislena dela, niti obavlja dela koja nisu od koristi čoveku. Oplemenjivanje ne znači odstranjivanje ljudi od Boga, niti njihovo uništavanje u paklu. To radije znači promenu čovekove naravi tokom oplemenjivanja, promenu njegovih namera, njegovih starih stavova, promenu njegove ljubavi prema Bogu i promenu čitavog njegovog života. Oplemenjivanje je praktičan ispit za čoveka, i neki oblik praktične obuke, i samo tokom oplemenjivanja njegova ljubav može služiti svojoj prirodnoj funkciji.