Iznošenje Božjih reči i sposobnost da ih objasniš bez srama ne znači da poseduješ stvarnost; stvari nisu tako jednostavne kao što misliš. Posedovanje stvarnosti ne zasniva se na onome što kažeš, već na onome što proživljavaš. Tek kada Božje reči postanu tvoj život i tvoj prirodni izraz, moći će da se kaže da poseduješ stvarnost i tek tada ćeš moći da se računaš kao neko ko je stekao istinsko razumevanje i stvarni rast. Moraš biti u stanju da izdržiš ispitivanje tokom dugih vremenskih perioda i moraš biti u stanju da proživiš obličje kako Bog zahteva. To ne sme da bude samo poziranje; mora prirodno da potekne od tebe. Tek tada ćeš zaista posedovati stvarnost i tek tada ćeš zadobiti život. Dozvoli Mi da upotrebim primer kušnje uslužitelja koji je svima poznat: svako može da ponudi najuzvišenije teorije o uslužiteljima i svako ima pristojno razumevanje o toj temi; oni govore o tome i svaki govor nadmašuje prethodni, kao da se radi o takmičenju. Međutim, ako čovek nije prošao neku veću kušnju, onda je veoma teško reći da daje dobro svedočanstvo. Ukratko, čovekovo proživljavanje još uvek je veoma manjkavo, potpuno suprotno njegovom shvatanju. Dakle, ono tek treba da postane čovekov stvarni rast i još uvek nije čovekov život. Pošto se čovekovo razumevanje nije ostvarilo, njegov rast je još uvek kao zamak sagrađen na pesku, koji je nestabilan i svakog trenutka može da se uruši. Čovek poseduje isuviše malo stvarnosti; gotovo je nemoguće naći bilo kakvu stvarnost u čoveku. Premalo je stvarnosti koja prirodno potiče od čoveka, a sva stvarnost koju on proživljava je iznuđena. To je razlog zašto kažem da čovek ne poseduje stvarnost. Iako ljudi tvrde da se njihovo bogoljubivo srca nikada ne menja, to je naprosto ono što govore pre nego što se suoče sa kušnjama. Kada se jednog dana iznenada suoče sa njima, stvari o kojima govore ponovo će izgubiti dodir sa stvarnošću, a to će iznova dokazati da čovek ne poseduje stvarnost. Može se reći da kad god naiđeš na stvari koje se ne uklapaju u tvoje predstave i koje zahtevaju da ostaviš sebe po strani, te stvari su tvoje kušnje. Pre nego što se Božja namera otkrije, svako je stavljen na rigoroznu probu i ogromnu kušnju. Možeš li to da dokučiš? Kada Bog želi da kuša ljude, On im uvek dozvoljava da donose svoje odluke pre nego što se otkrije prava istina. To znači da kada Bog podvrgava čoveka kušnjama, On ti nikada neće reći istinu; to je način na koji se ljudi raskrinkavaju. To je jedan od načina na koji Bog obavlja Svoje delo, da vidi da li poznaješ Boga današnjice, kao i da li poseduješ bilo kakvu stvarnost. Da li si zaista oslobođen sumnji po pitanju Božjeg dela? Da li ćeš zaista moći da budeš postojan kada dođe do velike kušnje? Ko se usuđuje da kaže: „Garantujem da neće biti problema“? Ko se usuđuje da ustvrdi: „Drugi možda sumnjaju, ali ja nikada neću“? Baš kao i kada je Petar bio podvrgnut kušnjama: uvek se hvalio pre nego što bi istina bila otkrivena. To nije lična mana svojstvena Petru; to je najveća poteškoća sa kojom se trenutno suočava svaki čovek. Ako bih posetio nekoliko mesta ili posetio nekoliko braće i sestara da vidim kakvo je vaše razumevanje današnjeg Božjeg dela, vi biste sigurno imali da kažete mnogo o onome što znate i činilo bi se da nemate baš nikakvih sumnji. Ako bih te pitao: „Da li zaista možeš da utvrdiš da delo današnjice obavlja Sȃm Bog? Bez ikakve sumnje?“ ti bi sigurno odgovorio: „Bez ikakve sumnje, to je delo koje obavlja Duh Božji.“ Kada bi jednom odgovorio na takav način, sigurno ne bi osetio ni trunku sumnje, a čak bi se osećao i prilično zadovoljno, misleći da si zadobio malo stvarnosti. Oni koji imaju sklonost da shvataju stvari na ovaj način jesu ljudi koji poseduju manje stvarnosti; što više neko misli da ju je stekao, manje će moći da bude postojan kada se suoči s kušnjama. Teško onima koji su nadmeni i oholi i teško onima koji ne poznaju sebe; takvi ljudi imaju vešt jezik, a ipak prolaze najgore kada svoje reči sprovedu u delo. Na najmanji znak nevolje, ti ljudi počinju da sumnjaju, a pomisao na odustajanje im se neprimetno uvlači u um. Oni ne poseduju nikakvu stvarnost; oni samo imaju teorije koje su iznad religije, bez ikakve stvarnosti koju Bog sada zahteva. Najviše mi se gade oni koji samo govore o teoriji, a ne poseduju nikakvu stvarnost. Najglasniji su kada obavljaju svoj posao, ali čim se suoče sa stvarnošću, raspadaju se. Zar to ne pokazuje da ti ljudi ne poseduju stvarnost? Bez obzira na to koliko vetar i talasi divljaju, ako možeš da ostaneš na nogama i ne dozvoliš da ti ni trunka sumnje ne uđe u um i ako možeš da budeš postojan i istraješ bez poricanja, čak i kada više nikoga ne bude bilo, onda će se računati da imaš istinsko razumevanje i da zaista poseduješ stvarnost. Ako se okrećeš kako vetar duva – ako slediš većinu i naučiš da ponavljaš tuđe reči kao papagaj – onda bez obzira na to koliko si rečit, to neće biti dokaz da poseduješ stvarnost. Stoga, predlažem da ne žuriš sa izvikivanjem praznih reči. Da li znaš šta će Bog učiniti? Ne ponašaj se kao još jedan Petar, da se ne bi osramotio i izgubio sposobnost da držiš glavu visoko; to nikome neće doneti korist. Većina ljudi nema pravi rast. Iako je Bog obavio veliki posao, On ljudima nije doneo stvarnost; tačnije rečeno, On nikada nikoga nije lično grdio. Neke ljude su takve kušnje raskrinkale, sve sa njihovim grešnim rukama koje protežu sve dalje i dalje, misleći da je lako okoristiti se od Boga, da mogu da rade šta god žele. Pošto nisu u stanju da izdrže čak ni ovakvu vrstu kušnje, izazovnije kušnje za njih ne dolaze u obzir, kao ni posedovanje stvarnosti. Zar oni ne pokušavaju samo da prevare Boga? Posedovanje stvarnosti nije nešto što se može odglumiti, niti je stvarnost nešto što možeš da stekneš poznavajući je. Zavisi od tvog stvarnog rasta, kao i od toga da li možeš da izdržiš sve kušnje. Da li ti je to jasno?

Bog ne zahteva od ljudi puku sposobnost da govore o stvarnosti; to bi bilo isuviše lako, zar ne? Zašto onda Bog govori o život-ulasku? Zašto On govori o preobraženju? Ako su ljudi sposobni samo za praznu priču o stvarnosti, mogu li oni onda da postignu preobraženje svoje naravi? Dobri vojnici carstva nisu obučeni da budu grupa ljudi koja može samo da govori o stvarnosti ili da se hvali; umesto toga, oni su obučeni da proživljavaju Božje reči u svakom trenutku, da ostanu nepopustljivi bez obzira na smetnje s kojima se suočavaju i da stalno žive shodno Božjim rečima i da se ne vraćaju u svet. To je stvarnost o kojoj Bog govori; to je Božji zahtev prema čoveku. Stoga, ne smatrajte stvarnost o kojoj govori Bog preterano jednostavnom. Puko prosvećenje od Svetog Duha nije isto što i posedovanje stvarnosti. To nije čovekov rast – to je blagodat Božja kojoj čovek ništa ne doprinosi. Svaka osoba mora da izdrži Petrove patnje i, štaviše, da poseduje Petrovu slavu koju će proživeti nakon što zadobije Božje delo. Samo se to može nazvati stvarnošću. Nemoj misliti da poseduješ stvarnost samo zato što možeš da pričaš o njoj; to je zabluda. Takve misli nisu u skladu sa Božjim namerama i nemaju pravo značenje. Nemoj više da govoriš takve stvari – prestani sa takvim izrekama! Svi oni koji imaju apsurdno razumevanje Božje reči jesu nevernici. Nemaju nikakvog pravog znanja, a još manje pravi rast; to su neznalice kojima nedostaje stvarnost. Drugim rečima, svi oni koji žive izvan suštine Božjih reči jesu nevernici. Oni koje ljudi smatraju nevernicima jesu zveri u Božjim očima, a oni koje Bog smatra nevernicima jesu ljudi koji ne žive prema Božjim rečima. Stoga se može reći da su nevernici oni koji ne poseduju stvarnost Božjih reči i koji ne uspevaju da prožive Njegove reči. Božja želja je da učini da svi prožive stvarnost Njegovih reči – ne samo da svi govore o stvarnosti, već da, pored toga, omogući svima da prožive stvarnost Njegovih reči. Stvarnost koju čovek opaža je previše površna; ona nema vrednost i ne može da udovolji Božjim namerama. Nevažna je i nije ni vredna pomena. Nedostaje joj previše toga i daleko je od standarda Božjih zahteva. Svako od vas će biti podvrgnut velikom ispitivanju da se vidi ko od vas samo ume da govori o svom shvatanju, a ne može da ukaže na put, kao i da se otkrije ko je među vama beskorisno smeće. Zapamti to za ubuduće! Ne govori o ispraznom znanju; govori samo o putu primene i o stvarnosti. O prelasku iz stvarnog znanja u stvarnu primenu, a zatim o prelasku iz primene u stvarno proživljavanje. Ne pridikuj drugima i ne pričaj o pravom znanju. Ako je tvoje razumevanje put, onda pusti svoje reči da slobodno idu njime; ako nije, onda molim te začepi usta i prestani da govoriš! To što govoriš je beskorisno. Govoriš o razumevanju da bi namagarčio Boga i naterao druge da ti zavide. Zar to nije tvoja ambicija? Zar se ne poigravaš namerno sa drugima? Ima li neke vrednosti u tome? Ako govoriš o razumevanju nakon što si ga iskusio, nećeš biti viđen kao neko ko se hvali. U suprotnom, ti si neko ko bljuje nadmene reči. Postoji mnogo stvari u tvom stvarnom iskustvu koje ne možeš da prevaziđeš i ne možeš da se pobuniš protiv sopstvenog tela; uvek radiš ono što želiš, nikada ne udovoljavajući Božjim namerama – ali ipak imaš drskosti da govoriš o teorijskom razumevanju. Baš nemaš stida! Još uvek si toliko odvažan da govoriš o svom shvatanju Božjih reči. Kako je to samo bestidno! Govorništvo i hvalisanje postali su tvoja prava priroda, a ti si se na to navikao. Kad god želiš da govoriš, to činiš s lakoćom, ali kada je u pitanju primena, prepuštaš se ukrašavanju. Zar tako nećeš zavarati druge? Možda možeš da izigraš ljude, ali Boga ne možeš da namagarčiš. Ljudi nisu svesni i ne umeju da razlučuju, ali Bog je ozbiljan po takvim pitanjima i neće te poštedeti. Tvoja braća i sestre mogu da se založe za tebe, da hvale tvoje razumevanje i da ti se dive, ali ako ne poseduješ stvarnost, Sveti Duh te neće poštedeti. Možda praktični Bog neće tražiti tvoje mane, ali će te Božji Duh zanemariti i to će ti već biti dovoljno teško da podneseš. Možeš li da poveruješ u to? Govori više o stvarnosti primene; zar si već zaboravio? Razgovaraj više o putevima primene; zar si već zaboravio? „Nudite manje uzvišenih teorija i bezvredne, naduvane priče; najbolje je početi sa primenom odmah.“ Zar si zaboravio ove reči? Zar uopšte ne razumeš? Zar nimalo ne razumeš Božje namere?