Kod većine ljudi, versko uverenje predstavlja suštinu vere u Boga: oni nisu u stanju da vole Boga i mogu da Ga slede samo kao neki roboti, nemoćni da istinski žude za Bogom i da Ga obožavaju. Samo Ga u tišini slede. Mnogi ljudi veruju u Boga, ali veoma je malo onih koji Boga vole; oni se samo „boje“ Boga zato što strepe od nesreće, ili se „dive“ Bogu zato što je On uzvišen i moćan – ali u njihovoj bogobojažljivosti i divljenju nema ljubavi i iskrene žudnje. U svojim iskustvima oni traže mrvice istine, ili pak neke beznačajne tajne. Većina ljudi naprosto sledi, jureći za blagoslovima u mutnim vremenima; oni ne tragaju za istinom, niti se zaista pokoravaju Bogu da bi primili Božje blagoslove. Život vere u Boga svih ljudi je besmislen, bezvredan i u njemu su sadržana njihova lična razmišljanja i težnje; oni ne veruju u Boga da bi Ga voleli, već da bi bili blagosiljani. Mnogi ljudi se ponašaju samovoljno; rade šta god im se prohte i nikada ne uzimaju u obzir Božje interese niti da li je to što rade shodno volji Božjoj. Takvi ljudi ne mogu da postignu niti istinitu veru, a kamoli ljubav Božju. Božja suština ne postoji samo da bi čovek verovao u nju; ona je tu, pre svega, da bi je čovek voleo. Ali mnogi od onih koji veruju u Boga nisu u stanju da otkriju ovu „tajnu“. Ljudi se ne usuđuju da vole Boga, niti pokušavaju da ga vole. Oni nikada nisu otkrili da postoji toliko toga kod Boga što se može voleti; oni nikada nisu otkrili da je Bog onaj Bog koji voli čoveka, i da je On Bog koga čovek treba da voli. Božja divota se izražava u Njegovom delu: tek kada dožive Njegovo delo, ljudi su u stanju da otkriju Njegovu divotu; tek kroz svoja neposredna iskustva mogu da cene divotu Boga; i dok je ne uoče u stvarnom životu, niko ne može da otkrije Božju divotu. Postoji toliko toga u vezi Boga što se može voleti, ali ako se ljudi zaista ne povežu sa Njim, oni nisu u stanju da to i otkriju. Drugim rečima, da se Bog nije ovaplotio, ljudi ne bi bili u stanju da se zaista povežu sa Njim, a ako nisu bili u stanju da se zaista povežu sa Njim, oni takođe ne bi bili u stanju da dožive Njegovo delo – tako da bi njihova ljubav prema Bogu bila ukaljana mnogim neistinama i maštarijama. Ljubav prema Bogu na nebu nije stvarna onoliko koliko je i ljubav prema Bogu na zemlji, jer se znanje ljudi o Bogu na nebu zasniva na njihovoj mašti više nego na onome što su videli sopstvenim očima i na onome što su sami doživeli. Kada Bog dođe na zemlju, ljudi su u stanju da ugledaju Njegove stvarne radnje i Njegovu divotu, a mogu da vide i čitavu Njegovu praktičnu i normalnu narav, što je sve hiljadu puta stvarnije od znanja o Bogu na nebu. Bez obzira na to koliko ljudi vole Boga na nebu, ne postoji ništa stvarno u toj ljubavi, koja je puna ljudskih ideja. Bez obzira koliko je mala njihova ljubav prema Bogu na zemlji, ta ljubav je stvarna; čak i ako je ima samo malo, ona je i dalje stvarna. Bog čini da Ga ljudi upoznaju kroz pravo delo, i kroz to znanje On zadobija njihovu ljubav. Isto kao Petar: da nije živeo sa Isusom, ne bi bio u prilici da obožava Isusa. Tako je i njegova odanost Isusu sazdana na njegovom povezivanju sa Isusom. Da bi naterao čoveka da Ga zavoli, Bog je došao među ljude i živi zajedno sa čovekom, i sve što On tera čoveka da vidi i iskusi jeste stvarnost Božja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Svi koji vole Boga zauvek će živeti u Njegovoj svetlosti“