Svaki put kad dođe na zemlju, Bog menja Svoje ime, Svoj pol, Svoj lik i Svoje delo; On Svoje delo ne ponavlja. On je Bog koji je uvek nov i nikada star. Kad je prošli put došao, zvali su ga Isusom; može li se On i dalje zvati Isusom kad ovoga puta opet dođe? Kad je prošli put došao, bio je muško; može li On i ovaj put opet biti muško? Kad je došao u Doba blagodati, Njegovo se delo sastojalo u tome da bude prikovan za krst; kad opet dođe, hoće li opet moći da iskupi čovečanstvo od greha? Može li opet da bude prikovan za krst? Zar to ne bi bilo ponavljanje Njegovog dela? Zar nisi znao da je Bog uvek nov i nikada star? Ima onih koji kažu da je Bog nepromenljiv. To je tačno, ali se to odnosi na postojanost naravi Božje i Njegove suštine. Promene Njegovog imena i dela ne dokazuju da je Njegova suština izmenjena; drugim rečima, Bog će uvek biti Bog i to se nikad neće promeniti. Ako kažeš da je Božje delo nepromenljivo, da li bi onda Njegov plan upravljanja od šest hiljada godina mogao da se završi? Ti samo znaš da je Bog večno nepromenljiv, ali znaš li i to da je Bog uvek nov i nikada star? Ako je delo Božje nepromenljivo, da li bi On onda mogao da predvodi čovečanstvo sve do današnjeg dana? Ako je Bog nepromenljiv, kako to da je On već obavio delo u dva različita doba? Njegovo delo nikad ne prestaje da napreduje, što znači da se narav Njegova čoveku otkriva postupno, a ono što je otkriveno jeste Njegova suštinska narav. U početku je Božja narav bila skrivena od čoveka; Svoju narav On čoveku nikad nije otvoreno pokazivao, te čovek o Njemu, jednostavno, ništa nije ni znao. Stoga On koristi Svoje delo kako bi čoveku postepeno otkrivao Svoju narav, ali to što On tako radi ne znači da se Božja narav u svakom dobu menja. To što se Njegove namere uvek menjaju ne znači da se i narav Božja neprekidno menja. Stvar je u tome da Bog, budući da Svoje delo obavlja tokom različitih doba, celokupnu Svoju suštinsku narav čoveku otkriva korak po korak, kako bi čovek mogao da Ga spozna. Ali to se nikako ne može smatrati dokazom da Bog prvobitno nije ni imao neku posebnu narav, odnosno da se Njegova narav postepeno menjala kako su se smenjivala doba – takvo bi shvatanje bilo zabluda. Svoju suštinsku i posebnu narav – ono što On jeste – Bog čoveku otkriva u skladu sa prolaskom različitih doba; celokupna narav Božja ne može se izraziti delom iz nekog od pojedinačnih doba. Stoga se reči „Bog je uvek nov i nikada star” odnose na Njegovo delo, dok se reči „Bog je nepromenljiv” odnose na ono što Bog jeste i što suštinski ima. Uprkos tome, ti delo od šest hiljada godina ne možeš da osloniš samo na jednu jedinu tačku, niti da ga zaokružiš mrtvim rečima. Tolika je glupost čovečija. Bog nije tako jednostavan kako ga čovek zamišlja, a Njegovo delo ne može da tavori ni u jednom pojedinačnom dobu. Primera radi, ime Božje ne može zauvek ostati Jahve; Bog može Svoje delo obavljati i pod Isusovim imenom. To je znak da se Božje delo uvek odvija u smeru prema napred.

Bog je uvek Bog i nikad neće postati Sotona; Sotona je uvek Sotona i nikad neće postati Bog. Božja mudrost, Božja čudesnost, Božja pravednost i veličanstvo Božje nikada se neće promeniti. Njegova suština, ono što On jeste i što ima, nikada se neće promeniti. Što se, pak, tiče Njegovog dela, ono se uvek odvija prema napred i stalno zadire sve dublje, jer je On uvek nov i nikada star. Bog u svakom dobu poprima novo ime, u svakom dobu On obavlja novo delo, i u svakom dobu dopušta Svojim stvorenim bićima da vide Njegove nove namere i novu narav Njegovu. Kad ljudi u novom dobu ne bi uspeli da vide izraz nove naravi Božje, zar Ga oni onda ne bi zanavek prikovali za krst? I zar oni Boga ne bi time definisali? Kad bi se Bog ovaploćivao isključivo kao muškarac, ljudi bi Ga definisali kao muškarca, kao Boga muškaraca, i nikad Mu ne bi poverovali da je On ujedno i Bog žena. Muškarci bi tada smatrali da je Bog istog pola kao i oni, da je Bog poglavar muškaraca – ali, šta je onda sa ženama? To je nepošteno; nije li u pitanju povlašćen odnos? U tom slučaju bi svi od Boga spaseni bili muškog roda, kao i On, dok ni jedna jedina žena ne bi bila spasena. Kad je Bog stvarao ljudski rod, On je stvorio Adama i stvorio je Evu. On je ne samo Adama, već i muškarca i ženu, stvorio prema Svom liku. Bog nije samo Bog muškaraca – On je takođe i Bog žena. U poslednjim danima, Bog ulazi u novu etapu Svog dela. On će pritom razotkriti još veći deo Svoje naravi, ali to neće biti ljubav i milost iz vremena Isusa. Pošto pred Sobom ima novo delo, tom će novom delu biti pridružena jedna potpuno nova narav. Da je, dakle, ovo delo obavio Duh – to jest, da se Bog nije ovaplotio i da je, umesto toga, Duh neposredno putem groma progovorio, usled čega čovek ni na koji način ne bi mogao da Mu se obrati, da li bi onda čovek mogao da spozna Njegovu narav? Da je isključivo Duh ovo delo obavio, čovek onda ni na koji način ne bi mogao da spozna narav Božju. Ljudi Božju narav svojim očima mogu da vide kad se On ovaploti, kad se Reč pojavi u telu i kad On Svoju celokupnu narav izrazi kroz telo. Bog zaista i istinski živi među ljudima. On je opipljiv; čovek zaista može da stupi u dodir s Njegovom naravi, s onim što On ima i što jeste; jedino na taj način čovek može istinski da spozna Boga. Bog je istovremeno dovršio i delo u kojem je „Bog ujedno Bog muškaraca i Bog žena” i ostvario je celokupno Svoje delo u telu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”