Odgovornosti starešina i delatnika (29)

Petnaesta stavka: Štitite kadrove svih vrsta koji obavljaju važne poslove, zaštitite ih od uplitanja spoljnog sveta i čuvajte njihovu bezbednost, kako bi razne važne stavke rada mogle neometano da se odvijaju

Gde smo stali prošli put kad smo u zajedništvu razgovarali o odgovornostima starešina i delatnika? (Prošli put smo uglavnom razgovarali o poslednja tri ispoljavanja u četrnaestoj odgovornosti starešina i delatnika u pogledu raspoznavanja raznih tipova ljudi na osnovu njihove ljudskosti. Te tri manifestacije su: kukavičluk i sumnjičavost, sklonost ka izlaganju nevoljama i posedovanje komplikovanog porekla.) Prošli put smo završili razgovor o poslednje tri teme u četrnaestoj odgovornosti starešina i delatnika, pa ćemo danas razgovarati o petnaestoj odgovornosti. Koja je petnaesta odgovornost? („Stavka petnaest: Štitite kadrove svih vrsta koji obavljaju važne poslove, zaštitite ih od uplitanja spoljnog sveta i čuvajte njihovu bezbednost, kako bi razne važne stavke rada mogle neometano da se odvijaju.”) „Štitite kadrove svih vrsta koji obavljaju važne poslove, zaštitite ih od uplitanja spoljnog sveta i čuvajte njihovu bezbednost.” Ova odgovornost obuhvata još jedan aspekt odgovornosti starešina i delatnika; to je takođe specifična stavka rada koju starešine i delatnici moraju dobro obavljati. Na šta se odnosi ta stavka rada? (Odnosi se na očuvanje bezbednosti Božjeg izabranog naroda.) Ona obuhvata pitanja lične bezbednosti. Zar se ta tema ne susreće često u crkvenom radu? Da li ste upoznati sa ovom temom? (Nismo.) Braća i sestre u Kini su upoznati sa tom temom, jer su u kineskom društvenom okruženju vernici progonjeni i hapšeni, i potrebna im je garancija bezbednosti u obavljanju svoje dužnosti, kao i u svim aspektima života. Dakle, taj posao spada u okvir odgovornosti starešina i delatnika; to nije tek jedna od mogućnosti. Bez obzira na to da li neka zemlja ima versku slobodu, pravilno organizovanje smeštaja za kadrove koji obavljaju razne važne dužnosti specifična je stavka rada koju starešine i delatnici moraju da preduzmu. Fokus ili specifični zahtevi ovog posla mogu se razlikovati, ali suštinski se sve svodi na to da li braća i sestre mogu bezbedno i sigurno da obavljaju svoje dužnosti i da li se mogu obezbediti rezultati njihovih dužnosti. Stoga nemoj da zanemariš taj posao niti da ga smatraš irelevantnim za sebe zato što živiš u demokratskoj zemlji. Bez obzira na politički sistem u zemlji u kojoj živiš ili na to da li su tu vernici proganjani, taj posao spada u delokrug odgovornosti starešina i delatnika; to je posao koji starešina i delatnik moraju da obave – niko nije izuzet i ovo ne treba smatrati „dodatnim” poslom. Dakle, hajde da danas razgovaramo o svim raznim pitanjima vezanim za ovu temu.

Delokrug kadrova koji obavljaju važne poslove

Prvo, hajde da pogledamo šta se podrazumeva pod „kadrovima svih vrsta koji obavljaju važne poslove” pomenutim u petnaestoj odgovornosti. Nije li to tema o kojoj bi trebalo da razgovaramo? (Jeste.) Dakle, na šta se odnosi izraz „kadrovi svih vrsta koji obavljaju važne poslove”? Hajde da najpre utvrdimo u koji delokrug spadaju ciljevi ovog posla. Ko može da govori o tome? („Kadrovi svih vrsta koji obavljaju važne poslove” uključuju braću i sestre u timovima za video-produkciju, timovima za filmsku produkciju, lektorskim timovima i timovima za himne, kao i one koji obavljaju druge važne dužnosti. Takođe, to uključuje i braću i sestre koji imaju ključne uloge u raznim važnim stavkama rada, kao i nadzornike svakog tima.) Ko još želi da doda nešto na ovo? (To takođe uključuje starešine i delatnike.) Starešine i delatnici zaista moraju biti dobro zaštićeni. Ko još? (Tu su i važni kadrovi koji se bave opštim poslovima, kao što su finansijski kadrovi.) (I braća i sestre kojima je takođe potrebna zaštita, jer su, zato što veruju u Boga i obavljaju dužnosti, na poternici ili imaju policijski dosije.) Ovo je još jedna kategorija i to je posebna grupa. Hajde da sumiramo koliko kategorija postoji. Prva kategorija uključuje starešine i delatnike. Druga kategorija se sastoji od kadrova koji su neophodni za razne stavke rada u Božjoj kući, naročito vođe timova i nadzornici raznih stavki rada, kao i kadrovi koji poseduju dobar kov, duhovno razumevanje i sposobnost da dokuče načela i da samostalno preuzmu važne poslove na sebe. Postoji mnogo vrsta kadrova koji se bave različitim stavkama rada, kao što su oni koji se bave radom na izradi tekstova, radom na himnama, radom na produkciji filmova i slično, kao i oni koji propovedaju jevanđelje, koji svedoče ili služe kao direktori jevanđelja i drugi. Takođe, ovo uključuje kadrove koji se bave finansijskim poslovima, čuvanjem imovine i spoljnim poslovima. Ovi pojedinci imaju ulogu podrške u radu crkve i neophodni su; svi oni spadaju u kadrove koji se bave raznim stavkama rada. To je druga glavna kategorija. Treća glavna kategorija uključuje one koji se bave opasnim radom u crkvi. Posebno, u zemljama sa autoritarnim režimima u kojima nema verske slobode, postoje neki izuzetno opasni zadaci, kao što su štampanje knjiga, transport knjiga, čuvanje crkvenih dobara, kao i organizovanje i raspoređivanje smeštaja za osoblje koje obavlja važne dužnosti. Ko još spada u ovu kategoriju? (Postoje i neki kadrovi zaduženi za opšte poslove koji prenose informacije van crkve; poslovi koje oni obavljaju donekle su i opasni.) Ti pojedinci se takođe smatraju angažovanim na opasnim poslovima. Međutim, ovi ljudi definitivno ne rade te poslove povremeno; naprotiv, specijalizovani su za obavljanje tih važnih i opasnih zadataka, kao što je prenošenje informacija, distribucija radnih aranžmana, distribucija svih video-zapisa, filmova ili snimaka propovedi iz Božje kuće, i slično. U autoritarnim zemljama, u kojima nema verske slobode, starešinama i delatnicima mora biti jasno ko od Božjeg izabranog naroda obavlja važne dužnosti i preuzima opasne poslove. Ukratko, ovi pojedinci su takođe jedna kategorija kadrova koji obavljaju važne poslove i starešine i delatnici moraju posvetiti posebnu pažnju njihovoj bezbednosti; to ne može biti zanemareno. To je treća kategorija. Četvrta kategorija je još jedna neophodna grupa u crkvenom radu. Ti ljudi poseduju posebne veštine i talente, kao što su veštine u propovedanju jevanđelja, držanju propovedi, zalivanju crkve ili preuzimanju odgovornosti za organizovanje određenih stavki rada. Ti pojedinci mogu biti starešine i delatnici, nadzornici za razne stavke rada, ili ljudi angažovani na opasnim poslovima. Bez takvih ljudi, postojala bi praznina u važnom poslu koji obavljaju, i niko drugi ne bi mogao da preuzme njihovu ulogu. Dakle, ti ljudi treba da budu zaštićeni, a njihova bezbednost treba da bude osigurana. To je jedna kategorija ljudi. Druga kategorija obuhvata one koji su, u zemljama u kojima je religija progonjena, zbog svoje vere u Boga na poternici ili imaju policijski dosije. Bez obzira na opseg poternice ili na specifičan posao koji obavljaju u crkvi, sve dok su traženi zbog svoje vere u Boga i zbog obavljanja svoje dužnosti, starešine i delatnici treba da pronađu načine da ih zaštite, te da urede da oni budu razmešteni na relativno bezbedna mesta kako bi obavljali svoju dužnost. Od svih zemalja koje progone religiju i veru, progon u Kini je najteži. U raznim provincijama i regionima širom Kine, mnogi ljudi su uhapšeni ili se za njima traga, bez mogućnosti da se vrate kući. Postoje i druge slične zemlje širom sveta i na svim kontinentima koje, kao Kina, progone religiju i veru, a u tim zemljama postoje i oni koji se, zbog prihvatanja Svemogućeg Boga, suočavaju s progonom i ne mogu da se vrate kući. One koji su progonjeni i ne mogu da se vrate kući, starešine i delatnici treba što pre da rasporede u crkvi sa punim radnim vremenom. Starešine i delatnici treba da ih smeste u relativno bezbedna okruženja, u skladu s lokalnim uslovima, kako bi mogli da obavljaju svoju dužnost. To je prioritetna stavka rada koja mora biti dobro obavljena. Ti pojedinci koji su uhapšeni ili gonjeni čine petu kategoriju kadrova kojima je potrebna zaštita. Postoji još jedna, posebna, kategorija među kadrovima koja se bavi raznim stavkama važnih poslova. Ti pojedinci možda trenutno nisu starešine ili delatnici niti su angažovani na opasnim poslovima, ali su ranije obavljali mnoge dužnosti i njihov posao je obuhvatao širok spektar. Oni znaju za mnoge prihvatiteljske porodice, a znaju i za neke kadrove koji obavljaju važne dužnosti. Stoga, kada bi takvi pojedinci bili uhapšeni, to bi donelo katastrofu crkvenom radu. Te pojedince treba nazvati „upućenim ljudima” i oni takođe treba da budu uključeni među „kadrove svih vrsta koji obavljaju važne poslove”. Starešine i delatnici treba da osiguraju njihovu bezbednost, kako bi očuvali bezbednost svih pripadnika Božjeg izabranog naroda i osigurali da se crkveni rad odvija normalno. Neki pojedinci baš iz ove kategorije prilično su nemarni; ne znaju da budu oprezni i nemaju mnogo mudrosti. Uvek nastoje da deluju iz entuzijazma, radeći stvari nepromišljeno napolju. Pošto nikada nisu bili uhapšeni niti mučeni, oni nisu svesni opasnosti i mogućih posledica kada bi nešto krenulo naopako, a još manje razumeju kolika bi bila težina tih posledica. Zato što su za sebe ubeđeni da samo veruju u Boga, te da ne čine ništa loše, oni se ničega ne boje. Kao rezultat toga, nakon što neko vreme rade na lokalnom nivou, oni mogu postati prilično poznati i biti pod nadzorom vlade. Zar to ne predstavlja opasnost? Kada budu uhapšeni, ako ne mogu da izdrže ispitivanje mučenjem, mogu postati Jude koje prodaju braću i sestre. To bi donelo ogromne gubitke crkvi i umešalo drugu braću i sestre, dovodeći ih u opasnost od hapšenja i zatvaranja, što bi ozbiljno uticalo na razne stavke crkvenog rada. Stoga i crkva treba da dâ prioritet zaštiti takvih pojedinaca. Ako ne može da se pronađe neko lokalno bezbedno mesto za njihovo sakrivanje, treba ih premestiti na relativno bezbedno mesto, negde drugde, da obavljaju svoju dužnost. To je još jedna kategorija ljudi. Zbog specifičnosti njihove situacije, starešine i delatnici moraju organizovati njihov premeštaj, tako da su i oni uključeni među „kadrove svih vrsta koji obavljaju važne poslove”. Koliko ukupno ima kategorija ljudi? (Šest kategorija. Prva kategorija su starešine i delatnici. Druga kategorija obuhvata neophodne kadrove koji obavljaju razne stavke rada u Božjoj kući: nadzornike, vođe timova i direktore jevanđelja, kao i one koji mogu da preuzmu posao na sebe. Treća kategorija su kadrovi koje se bave opasnim crkvenim radom. Četvrta kategorija su oni sa posebnim veštinama i talentima. Peta kategorija obuhvata osobe sa policijskim dosijeom, one koji su u bekstvu i one koji su gonjeni. A, šesta kategorija su upućeni ljudi.) U suštini, obuhvatili smo sve važne kadrove uključene u razne stavke rada, ali postoji još jedna kategorija koju treba dodati: Ako bilo ko od braće ili sestara u crkvi, zbog izlaska na dužnost, hapšenja ili nekih drugih neočekivanih situacija, ne može da se stara o svojoj maloletnoj deci, onda starešine i delatnici treba da organizuju da ta deca budu smeštena u odgovarajuće domaćinstvo kako bi im bila obezbeđena sredstva za život. To je takođe posebna stavka rada. Iako se ova stavka rada ne odnosi na crkveni rad, već samo proizilazi iz posebnog spleta okolnosti, starešine i delatnici moraju preuzeti odgovornost za organizovanje prikladnog smeštaja za tu maloletnu decu. Ako nemaju odgovarajuće rođake, ili ako su njihovi rođaci nevernici i ne žele da ih prime, onda crkva treba da ih prihvati. Crkva ne samo da treba da im obezbedi odgovarajuću prihvatiteljsku porodicu, već i da odredi braću i sestre koji će biti odgovorni za brigu o njima. Kada im se organizuje odgovarajući smeštaj, ako veruju u Boga, to je svakako idealno, a kada postanu punoletni, mogu da obavljaju svoju dužnost u crkvi. Ako ne veruju u Boga, onda, kada postanu punoletni i uključe se u društveni život, više neće biti povezani sa crkvom, a naša odgovornost će biti ispunjena. Nećemo morati da se bavimo njihovim stvarima nakon tog trenutka. Da li je to svrsishodno? (Jeste.) Iako taj posao nije direktno povezan sa raznim stavkama rada, ipak bi trebalo da bude uključen u delokrug odgovornosti starešina i delatnika. Ako je deci onih koji obavljaju svoju dužnost u crkvi potreban smeštaj, i ako su starešine i delatnici upoznati sa situacijom, oni to ne smeju ignorisati. Ako znaju za to, trebalo bi da postavljaju pitanja, da se bave time i da preuzmu odgovornost da im organizuju odgovarajući smeštaj. Starešine i delatnici treba da obezbede da braća i sestre koji obavljaju svoju dužnost – posebno oni koji se bave važnim poslovima – ne budu povodom toga zabrinuti. Nije teško izvršiti dobro ovu stavku rada, zar ne? (Ne, nije.) Postoji najmanje šest kategorija kadrova koji obavljaju važne poslove. Sedma kategorija je dodatna i predstavlja veoma specifičnu vrstu okolnosti. Različiti kadrovi navedeni u prvih šest kategorija možda nisu prisutni u svakoj parohijskoj oblasti ili zemlji. Međutim, bez obzira na zemlju, zaštita starešina, delatnika i onih koji obavljaju važne dužnosti ključna je stavka rada. To je stavka rada na koju sve starešine i delatnici moraju da obrate pažnju i to je odgovornost koju moraju dobro da ispune.

Zaštita kadrova koji obavljaju važne poslove od uplitanja spoljnog sveta

I. Bezbednosni zahtevi za domaćinske porodice

Sada kada smo razjasnili ko su kadrovi koji obavljaju važne poslove, hajde da pogledamo specifičan posao koji starešine i delatnici moraju da obavljaju – oni naime, štite kadrove svih vrsta koji obavljaju važne poslove, pružaju im zaštitu od uplitanja spoljnog sveta i čuvaju njihovu bezbednost. Dakle, koji konkretan posao mora biti izvršen kako bi ih starešine i delatnici zaštitili od uplitanja spoljnog sveta i time ispunili svoje odgovornosti? Kada je u pitanju obavljanje tog konkretnog posla, neke starešine i delatnici osećaju da su u dilemi, češu se po glavi, skroz se uznemire, nisu sigurni kako da postupe. Postoji jedno važno načelo u vezi sa organizovanjem smeštaja za ove kadrove koji obavljaju važne poslove: oni moraju biti zaštićeni od uplitanja spoljnog sveta kako bi se osigurala njihova bezbednost. Bilo da su kadrovi koji obavljaju važne poslove smešteni u domovima braće i sestara ili u iznajmljenim kućama, osnovna stvar je da se osigura njihova bezbednost. Osigurati njihovu bezbednost znači zaštititi ih od upliva spoljnog sveta. Dakle, šta starešine i delatnici moraju da urade kako bi ih zaštitili od upliva spoljnog sveta? To zahteva organizovanje smeštaja na pogodnim lokacijama za one koji obavljaju važne dužnosti. Pogledajmo to sa dva aspekta: jedan je unutrašnje okruženje prihvatiteljske porodice, a drugi je spoljašnje okruženje. Što se tiče unutrašnjeg okruženja, prvo, domaćin mora biti istinski vernik, voljan da ugosti, sposoban da poštuje poverljivost ovih stvari, da se ponaša oprezno i da mudro postupa sa spoljnim svetom. Ako se pojavi neka posebna situacija, on treba da zna kako da reaguje na nju; trebalo bi da bude u stanju da je reši i da se njome pozabavi proaktivno, a ne pasivno. Takođe, trebalo bi da ima dobar ugled u svom mestu, ili možda neki uticaj i veze u tom mestu. Čak i ako nema veliki uticaj, barem bi to trebalo da bude neko ko drži do vlastitog položaja, ko živi pristojnim životom i nikada se ne izlaže nevoljama niti dovodi sumnjive pojedince u svoj dom. Ne bi trebalo da ima prijatelje koji se okupljaju da igraju društvene igre ili da piju. Pored toga, njegov odnos sa spoljnim svetom i sa komšijama treba da bude relativno normalan. Ne treba da bude upleten ni u kakve dužničke sporove i ne treba da bude u sukobu sa komšijama. Drugim rečima, njegovo kućno okruženje bi trebalo da bude relativno tiho; domaćinovi odnosi ne bi trebalo da budu komplikovani, trebalo bi da veoma mali broj tuđinaca dolazi u njegovu kuću i da izaziva ometanja, i tako dalje – svi aspekti bi trebalo da budu prikladni. Štaviše, deca ili rođaci domaćina bi trebalo da podržavaju njegovu veru u Boga ili da se barem ne protive tome da porodica ugosti braću i sestre, i svakako da ne trebalo da idu okolo i da nehajno pričaju o tim stvarima. Neki će možda reći: „Nije lako pronaći prihvatiteljsku porodicu koja ispunjava sve ove kriterijume!” To se odnosi na pronalaženje nekog mesta koje je donekle odgovarajuće; ne zahteva se apsolutna savršenost. U najmanju ruku, životno okruženje treba da bude odgovarajuće – mirno i bez spoljnog uplitanja – što ispunjava zahtev da se kadrovi koji obavljaju važne poslove zaštite od uplitanja spoljnog sveta. U nekim prihvatiteljskim porodicama, iako nisu svi članovi porodice vernici, osoba koja prima goste ima uticaj unutar domaćinstva i donosi odluke. Njegova deca ili rođaci, koji nisu vernici, ne usuđuju se da se mešaju u njegovu veru u Boga ili u njegovo gostoprimstvo prema braći i sestrama; čak i ako se interno ne slažu, ne bi smeli da dele te informacije sa ljudima van porodice. Ako se nešto zaista i dogodi, oni čak mogu pomoći u pružanju zaštite. Na taj način, braća i sestre koji borave u domu tog domaćina mogu takođe da ostanu van uplitanja spoljnog sveta. Domaćin je u nekim slučajevima bojažljiv, plaši se da bi njegova deca mogla da razotkriju njegovu veru u Boga, da bi njegove komšije mogle da saznaju za njegovu veru i da ga prijave, a posebno da bi stvari mogle da pođu po zlu i da će biti uhapšen. Kada pruži gostoprimstvo braći i sestrama, svakodnevno je napet, nije u stanju da jede tokom dana niti da spava noću, pa ceo dan provodi uznemiren i uplašen, kao da je lopov. Kad god čuje da se nešto dešava, na primer da vlada planira da proveri registraciju domaćinstava ili da činovnici vlasti dolaze u njegov dom da nešto urade pod raznim izgovorima, izuzetno se uplaši i neprestano želi da braća i sestre odmah odu kako on ne bi bio umešan. Kada braća i sestre to vide, treba odmah da se presele, jer takvo mesto nije pogodno za boravak; može se koristiti samo kao privremen smeštaj na nekoliko dana. Ako su deca, rođaci ili prijatelji prihvatiteljske porodice zli ljudi koji bi, saznavši da domaćin prima vernike, mogli da dođu da bi ometali braću i sestre ili da ih čak predaju policiji, onda je to previše opasno. Takva prihvatiteljska porodica nije pogodna za boravak. Neki roditelji se ponašaju kao robovi pred svojom decom; oni mogu reći: „U redu je, moja deca me slušaju”, dok, u stvarnosti, poslušnost njihove dece zavisi od situacije. Kada su u pitanju njihovi sopstveni interesi, deca ih neće slušati. Takav čovek se ne bi usudio da obavesti svoju decu da u goste prima braću i sestre. Ako bi njegova deca ili rođaci saznali, sigurno bi oterali braću i sestre, a domaćin ih ne bi mogao sprečiti u tome budući da on nema poslednju reč u sopstvenom domaćinstvu. Takva osoba nije pogodna da prima goste; možda ima želju, ali nema hrabrosti da bude domaćin. Da li bi se neko ko je kukavica zaista usudio da bude domaćin? Ako ti ne možeš da osiguraš bezbednost braći i sestrama, onda nisi pogodan za ovu dužnost – ne bi trebalo da se nudiš za to i da daješ prazna obećanja starešinama i delatnicima niti treba da prihvatiš tu dužnost. Ako starešine i delatnici smeste braću i sestre u takvo domaćinstvo, da li mislite da je to prikladno? (Nije.) To je krajnje neprikladno. Ne šaljite braću i sestre u smrtnu opasnost. Može biti da su braća i sestre živeli sasvim bezbedno negde drugde; ako ih smestiš u dom te osobe, gde su deca ili rođaci nevernici i mogu da ih prijave čim otkriju da vernici borave u njemu, čime bi ugrozili njihove živote, zar ne bi muka snašla tog domaćina? Ako je domaćin spreman da rizikuje svoj život da bi zaštitio braću i sestre u takvim situacijama i ako on može efikasno da osigura njihovu bezbednost, a uz to obično pokazuje značajnu mudrost, onda bi ta prihvatiteljska porodica i dalje mogla biti prikladan izbor. Međutim, ako domaćin ne može da rizikuje život da bi zaštitio braću i sestre, i ako, kada nevernici u njegovoj porodici zaprete da će prijaviti braću i sestre i predati ih policiji, nema rešenje, već može samo da se povuče poput kornjače, uvlačeći glavu u svoj oklop, ne štiteći braću i sestre i dopuštajući nevernicima da ih prijave, onda to domaćinstvo nije pogodno da prima goste. Ako braća i sestre tu privremeno ostanu nekoliko dana, a onda se, čim se pronađe odgovarajuće mesto, odmah tamo premeste, to je jedva podnošljivo. Ne bi bilo prikladno dugo ostati u takvom domu i obavljati svoju dužnost. Prihvatiteljska porodica mora barem biti u stanju da očuva bezbednost braće i sestara – to je jedan od uslova za prihvatiteljsku porodicu. Za one koji obavljaju svoju dužnost i žele da izbegnu upliv spoljnog sveta, njihovo životno okruženje mora biti odgovarajuće; osim toga, i kvaliteti samog domaćina moraju biti odgovarajući u svakom pogledu – odnosno, on mora biti u mogućnosti da kadrove koji obavljaju važne poslove zaštiti od uplitanja spoljnog sveta. Samo ako je domaćin u stanju da to postigne, starešine i delatnici mogu smestiti kadrove koji obavljaju važne poslove u njegov dom. Ako domaćin ima slabu veru, ako je nesposoban i bez kičme, ako nije u stanju da ima poslednju reč u sopstvenom domaćinstvu, a svako njegovo dete ili rođak, koji nisu vernici, može da dođe i preuzme kontrolu nad njim, onda je to prilično problematično. Takvo mesto je potpuno neprikladno da primi goste. Čak i ako je kuća velika, sa mnogo soba, sa udobnim ambijentom i inače dobrim uslovima, ona ipak nije pogodna da primi goste. Nije dovoljno samo odgovarajuće životno okruženje, već i domaćin mora biti odgovarajući. Ključna stvar ovde jeste da domaćin mora najpre biti sposoban da obezbedi da kadrovi koji obavljaju svoje dužnosti, a koji su njegovi gosti, budu zaštićeni od uplitanja spoljnog sveta Tek tada treba razmatrati životno okruženje. I okruženje koje nije skroz idealno još uvek je prihvatljivo – bilo da se radi o manjem prostoru, ograničenom internetu, jednostavnijoj hrani ili manje pogodnom pristupu vodi. Sve dok je domaćin kako valja, dok je sposoban da reaguje na opasnosti kad se pojave, da se snađe u raznim kompleksnim situacijama a, naročito, da pravilno rešava sve posebne okolnosti koje mogu nastati, sa ciljem da očuva bezbednost braće i sestara, tada je on, kao domaćin, u skladu sa merilom. Naši zahtevi za životno okruženje prihvatiteljske porodice nisu visoki; najvažnije je da ona može da osigura bezbednost. Nema potrebe da ulazimo u detalje po tom pitanju.

II. Zahtevi za okruženje na lokaciji smeštaja

Za spoljašnje okruženje oko smeštaja prihvatiteljske porodice, bezbednost je prva stvar o kojoj starešine i delatnici moraju da vode računa. Bez obzira na uslove u prihvatiteljskoj porodici ili na to da li je smeštaj kuća nekog brata ili sestre ili neka iznajmljena kuća, potrebno je da vode računa o tome da li je spoljašnje okruženje smeštaja bezbedno; to je najvažniji aspekt. Pre svega, smeštaj je pogodan samo ako ta prihvatiteljska porodica nije naširoko poznata po svojoj veri u Boga i ako ne postoji evidencija o njenoj veri u Birou javne bezbednosti. Ako su ranije, kada su se braća i sestre okupljali na tom mestu, komšije prijavljivale to vlastima, a vlast je već upoznata sa tim da ta porodica često ima okupljanja sa nepoznatim osobama, onda nije pogodno ugostiti ljude na toj lokaciji. Ako je u pitanju iznajmljivanje, takođe nije preporučljivo iznajmiti kuću takve porodice. To je jedan aspekt. Pored toga, u nekim mestima javna bezbednost je loša, sa čestim slučajevima pljački, ubistava i raznih drugih stvari. Stanovnici su takođe relativno komplikovani pojedinci, a policija često posećuje te oblasti radi provere registracija domaćinstva i identifikacionih dokumenata, kao i radi istrage osumnjičenih za kriminal, između ostalog. Reci Mi, kada bi ti boravio na takvom mestu, zar ne bi često trpeo uplitanja? (Bih.) Takva mesta takođe nisu pogodna za život. Svakih nekoliko dana kuca policija, saopštava da je u blizini došlo do krađe ili ubistva i traži saradnju u istrazi, poručujući ljudima da odmah prijave ako vide počinioca. Policija stalno kuca na vrata pod raznim izgovorima, tvrdeći da istražuju slučajeve, dok zapravo proveravaju da li ima stranaca i nepoznatih lica – tačnije, traže ljude koji veruju u Boga. Da li bi se ti osećao iole bezbedno boraveći u takvoj prihvatiteljskoj kući? (Ne.) Bez sumnje, bio bi kao na iglama ceo dan. Iako ti kriminalni incidenti napolju nemaju nikakve veze s prihvatiteljskom porodicom, ti se ipak ne bi osećao spokojno. Živeći u takvom okruženju često imaš osećaj da je tvoja lična bezbednost ugrožena. Ko zna, možda jednog dana policija, ugledavši braću i sestre, počne da ispituje te nepoznate osobe i na kraju ih uhapsi. Zar ne misliš da je to zastrašujuća situacija? (Da.) Pored toga, većini Kineza nedostaje svest o bezbednosti; čim čuju da neko kuca, otvaraju vrata, a isto tako, obično ne zaključavaju vrata, što lako dovodi do incidenata. U zapadnim zemljama, gde vlada sloboda i demokratija, privatni smeštaj se smatra privatnim posedom. Ako nepoznata osoba uđe u privatni posed bez dozvole, to se smatra nezakonitim, a ljudi koji tu žive pozvaće policiju. Uljez će tada odgovarati pred zakonom. Stoga, ako nepoznata osoba pokuca, ne morate da otvorite vrata – možete to da odbijete. Čak i ako sa nekim imaš dogovorenu posetu, a nisi spreman ili si se predomislio, i dalje ne moraš da otvoriš vrata; možeš se dogovoriti za novi termin. Ljudi u zapadnim zemljama imaju to pravo i pravnu svest. Međutim, Kinezima nedostaje ta pravna svest. Svaki put kad čuju kucanje na vratima, žure da ih otvore. To pokazuje nedostatak opreza, nedostatak svesti o samozaštiti i nepoznavanje relevantnih zakona. To je zato što je Kina diktatura, sa vladavinom jedne stranke koja je iznad zakona, zbog čega je njen pravni sistem samo fasada. Velika crvena aždaja postupa tako što potpuno ignoriše zakon i red u Kini, nesmotreno čineći nedela, a ljudi nemaju nikakva ljudska prava. Kinezi ne obraćaju pažnju na ljudska prava niti su razvili osećaj da se pridržavaju disciplinskih propisa i da poštuju zakone; naročito im nedostaje svest o samozaštiti, a većina ljudi ne zna kako da koristi zakon da bi se zaštitila. Kao rezultat toga, bezbednost nije zagarantovana. Ukratko, u bilo kom mestu sa lošom javnom bezbednošću, stanovnicima sa komplikovanim poreklom i identitetom, čestim kontrolama ili učestalom pojavom raznih krivičnih slučajeva, ljudi lako mogu biti pogođeni uplitanjem spoljnog sveta. Takvo mesto nije pogodno za boravak. To je faktor javne bezbednosti koji treba uzeti u obzir prilikom organizovanja smeštaja za kadrove koji obavljaju važne poslove.

Za one koji obavljaju svoju dužnost životno okruženje mora biti pažljivo odabrano; najbolje je izbegavati užurbana urbana područja i opasne lokacije. Koja mesta smatramo užurbanim urbanim područjima? To su mesta poput onih u blizini pruge, autoputeva, raskrsnica i pijaca. Posebno duž glavnih železničkih pruga, gde svakodnevno prolazi na stotine vozova, a podovi obližnjih kuća podrhtavaju sa svakim vozom koji prođe. U takvom okruženju, potpuno je nemoguće pronaći mir za obavljanje svoje dužnosti. Pored toga, neki ljudi koji su godinama obavljali svoju dužnost van kuće, žive sa stalnom zabrinutošću i srca im nisu u najboljem stanju, što takva mesta čini još manje pogodnim za njihov boravak. Ako određeni posao zahteva mirno okruženje, kao što je rad na snimanju ili rad na izradi tekstova, ono mora biti barem bez upliva buke, a i bezbednost mora biti osigurana – to bi bilo idealno. Ako ne postoji apsolutno bezbedno mesto, mora se pronaći relativno bezbedno mesto. U tom slučaju, malo buke je prihvatljivo, i ne treba postavljati previsoke zahteve; sve dok je životno okruženje bezbedno, to je dovoljno. Osim toga, ako se kuća nalazi u glavnoj saobraćajnoj zoni, kao što je blizina semafora ili raskrsnice, svakodnevno će prolaziti bezbroj pešaka i vozila. Takva kuća je izložena pogledima brojnih prolaznika i, uz letimičan pogled, ljudi koji prolaze lako mogu da vide šta se dešava unutra. Posebno kada su svetla upaljena noću, situacija unutar kuće je jasno vidljiva. Da li bi rekao da je takva kuća još uvek prihvatljiva za boravak? Da li je to okruženje pogodno? (Ne, nije.) Zaista nije pogodno. Ljudi koji borave na takvom mestu često trpe uplitanja, često viđajući nepoznate osobe kako ih posmatraju. Kada im se pogledi susretnu, preneraze se, osećajući se nespokojno svaki dan, sa stalnim osećajem da ih neko posmatra – ko zna da li je iza toga neko ko upravlja stvarima i kontroliše ih. Da li misliš da bi se mogao osećati spokojno živeći u takvom okruženju? Takođe, neke kuće su lošeg kvaliteta, sa lošom zvučnom izolacijom, pa kada se unutra govori glasno ili se puštaju himne, napolju ljudi mogu sve da čuju. Pored toga, neke kuće se nalaze na najvišoj tački u zajednici; kada je to slučaj, ne samo da su kuće podložne udarima munje, već i omogućavaju komšijama da vide braću i sestre čim oni kroče napolje. Nezgodno im je čak i da povremeno otvore prozor da bi proluftirali ili se rashladili; prozori moraju ostati čvrsto zatvoreni sa navučenim zavesama, tako da svetlost nikada ne ulazi, a izlazak napolje i kretanje okolo još su nezgodniji. Unutra su stalno zabrinuti da ih ljudi spolja posmatraju i primećuju. Iako braća i sestre ne dolaze i ne odlaze svi odjednom, ljudi spolja mogu jasno da vide svaki put kada neko uđe ili izađe. Na kraju će imati neku opštu predstavu o tome koliko nepoznatih osoba živi u toj kući. Da li biste rekli da se bezbednost ljudi još uvek može osigurati ako tu borave? (Ne, ne može.) Neki ljudi misle: „Većinu vremena mi obavljamo svoju dužnost unutra, a čak i ako izađemo napolje, izlazimo naizmenično, a ne svi odjednom. S takvom praksom, komšije okolo neće ništa primetiti.” Ali čak i ako izlaziš naizmenično, i dalje će nastati problemi ako neko primeti da si stranac. Mnogi nevernici ni sami ne vode baš lep život, ali naročito uživaju u posmatranju i mešanju u tuđe poslove. Neki čak koriste dvogled da te špijuniraju, posmatrajući šta radiš unutra. Ako otkriju da se vernici okupljaju, požure da to prijave vlastima zbog nagrade. Kada takva osoba usmeri svoju pažnju na tebe, zar to nije opasna situacija? (Jeste.) Kada jednom usmere svoju pažnju na tebe, može li išta dobro da proizađe iz toga? Sigurno ćeš biti uhapšen! Bez obzira na zemlju ili region, njuškala nikada ne manjka. Čak i ako ne zarade ni dinar za to što te nadgledaju, oni su više nego voljni da to rade – čak bi platili iz svog džepa i odložili sopstveni posao kako bi provodili vreme nadgledajući. A ako postoji nagrada za to što će te prijaviti, biće još više željni da to učine. Posebno u diktaturi, poput Kine, ima previše ljudi koji nadgledaju one koji veruju u Boga. Pošto im se smučila istina i osećaju odbojnost prema onima koji veruju u Boga, čim otkriju da vernici komuniciraju međusobno ili da se okupljaju, oni to prijave. Ako postoji nagrada za prijavljivanje, oni u tome nalaze neizmerno zadovoljstvo. Nije li lako da se time stvore nevolje crkvi? (Da.) Ako si izložen uplitanjima na taj način, zar to nije zato što starešine i delatnici nisu dobro organizovali smeštaj? Ako su lokacija i okruženje za smeštaj kadrova koji obavljaju važne poslove nepogodni jer starešine i delatnici nisu temeljno razmotrili stvari, to su posledice koje nastaju. Ako mesto gde neko živi privlači previše pažnje, lako može dovesti do toga da stvari krenu naopako. Kada nešto krene naopako, a ti tek tada shvatiš da to mesto nije pogodno za boravak, već je prekasno. Zato je odabir pogodne lokacije za život, za one koji obavljaju svoju dužnost, takođe ključni zadatak, a loš odabir lako može dovesti do opasnosti.

III. Kako starešine i delatnici treba da organizuju smeštaj za kadrove koji obavljaju važne poslove

Za životno okruženje kadrova koji obavljaju važne poslove, bez obzira na to da li se radi o unutrašnjem ili spoljašnjem okruženju, starešine i delatnici treba temeljno da razmotre sve aspekte. Ne bi smeli da budu površni u svom razmišljanju, uvek pretpostavljajući da se ništa neće dogoditi ako ne komuniciramo sa spoljnim svetom. Današnje društvo je izuzetno kompleksno, puno svih vrsta demona i, gde god bili, uvek postoje njuškala koja te posmatraju, zbog čega je nemoguće izbeći njihovo ispitivanje. Možda misliš: „Nisam prekršio nijedan zakon niti uradio išta loše time što verujem u Boga. Samo obavljam svoju dužnost; ne bi trebalo ništa da mi se desi, zar ne?” Ali, činjenice nisu tako jednostavne kao što zamišljaš. Zašto KPK ulaže toliko ljudstva i resursa da se odupre Bogu i da potisne Božju crkvu? Možeš li to da shvatiš? Nikada nećeš moći. Koliko možeš da prozreš prirodu đavola i Sotona? Premalo razumeš o đavolima i Sotonama. Ovo društvo je izuzetno kompleksno, a đavoli i Sotone su nesrećnici koji čine zla dela. Ono što najviše žele jeste da uhapse Božji izabrani narod i da ometaju rad crkve. Ako Sotone uvek posmatraš samo kao neke obične ljude, onda si zaista neuk; to pokazuje da nisi prozreo zlo ovog društva, a sigurno nisi prozreo ni mržnju đavola i Sotona. Zato, da bi starešine i delatnici dobro obavljali crkveni rad, oni moraju da osiguraju bezbednost onih koji obavljaju svoju dužnost – to je od najveće važnosti. U zemlji pod diktatorskom vlašću, gde nema slobode verovanja, osigurati bezbednost onih koji obavljaju svoju dužnost je zaista teško. Međutim, bez obzira na to koliko to bilo teško, mora se pažljivo odabrati pogodno mesto za boravak; u tom pogledu ne sme biti propusta. Radni aranžmani Božje kuće obuhvataju razgovor u zajedništvu o ovim pitanjima. Starešine i delatnici moraju obezbediti da braća i sestre mogu obavljati svoju dužnost bez ometanja i bez uplitanja spoljnog sveta – sve dok su srcem u tome, mogu to postići. Jedini problem nastaje kada postupaju površno i neodgovorno, pazeći samo na sopstvenu bezbednost, a zanemaruju bezbednost braće i sestara. To onemogućava dobro obavljanje crkvenog rada. Ako, usled vlastitog previda, nedostatka ozbiljnosti, neodgovornosti ili straha od okruženja i nevolje, ne uspeš da uradiš te stvari, te to dovede do hapšenja kadrova koji obavljaju važne dužnosti i do ugrožavanja života braće i sestara – što odlaže crkveni rad i nanosi štetu braći i sestrama – onda, kao starešina ili delatnik, treba da snosiš odgovornost. Tu odgovornost nije moguće rešiti na jednostavan način, novčanom naknadom ili ispovedanjem kroz molitvu; to nije tako jednostavno. Dakle, kakva je priroda te stvari? To je neizbrisiva mrlja, večiti prestup – dobio si negativnu ocenu. Ta „negativna ocena” ne ukazuje samo na običnu grešku; u Božjim očima, to je prestup. Ako je tvojih prestupa previše – počinio si prestupe u prošlosti, činiš ih danas, i još ćeš ih činiti ubuduće – sa nekoliko velikih prestupa u kombinaciji, doživećeš propast i uništenje. Bog te više neće spasiti, a tvoja vera u Boga biće uzaludna. Ne samo da nećeš imati nadu u spasenje, već ćeš se suočiti sa kaznom. Zato je od ključne važnosti da starešine i delatnici obavljaju svoj posao u skladu sa načelima! Jeste li to zapamtili? (Da.) Starešine i delatnici treba da ispune svoje odgovornosti i, bez obzira na to koliko nepovoljno ili opasno okruženje bilo, moraju učiniti sve što je prema lokalnim uslovima moguće kako bi zaštitili bezbednost kadrova koji obavljaju važne poslove i kako bi pravilno organizovali smeštaj za njih. Cilj je obezbediti da se crkveni rad normalno odvija.

Kako bi starešine i delatnici osigurali da na mestima uređenim za kadrove koji obavljaju važne poslove nema upliva spoljnog sveta, pored zahteva i načela za smeštaj i za njegovo okruženje, postoje i zahtevi i načela za razne aspekte situacije prihvatiteljske porodice. Kada starešine i delatnici pronađu potencijalnu prihvatiteljsku porodicu, prvo treba da se raspitaju o tome kakvo je okruženje i uslovi u toj porodici, kakva je situacija sa članovima porodice, da li imaju neke nesuglasice sa drugima, neprijatelje, bilo kakvu upletenost sa vladom, da li su često uključeni u sudske sporove, da li imaju komplikovane društvene odnose i slično. Sve te osnovne situacije treba temeljno istražiti i saznati. Ako domaćin ili njegova deca i drugi članovi porodice imaju komplikovane društvene odnose, i ako je porodica stalno nestabilna – ako je često posećuju sumnjivi pojedinci koji dolaze da prave probleme ili da naplaćuju dugove, ili ako dobijaju preteća pisma od bandita ili lopova, kao i pozive od vlade ili suda – sve su to vrlo problematične stvari. Da se ti u tom domaćinstvu sastaješ sa drugima ili obavljaš dužnost, ne bi li to bila ometanja? Zato, kada pronađeš tu prihvatiteljsku porodicu, prvo treba da postaviš pitanja i upoznaš se sa njenom osnovnom situacijom. Najbolje je da takvih problema nema, ali ako ih ima, a ti trenutno ne možeš da nađeš pogodnije mesto, onda razmotri da li domaćin može efikasno da reši te probleme. Ako domaćin ne može efikasno da reši te probleme i ne može da ukloni ta haotična pitanja, onda to domaćinstvo nije pogodno da se u njemu ugoste braća i sestre, jer, kada bi oni tu živeli, to bi značilo da u bilo kom trenutku mogu pretrpeti upliv spoljnog sveta, kao i upliv ljudi, događaja i stvari spolja. Ta okruženja nisu direktno usmerena protiv ljudi koji veruju u Boga. Međutim, vernici su posebno osetljiva grupa u zemlji u kojoj je vera progonjena. Štaviše, nakon iscrpnih napora vlade da širi propagandu, da ispira mozak, izmišlja glasine i kleveće, nevernici ne samo da ne razumeju ljude koji veruju u Boga, nego i poveruju u retoriku KPK, razvijajući posebnu mržnju i neprijateljstvo prema vernicima. Zbog toga, ako saznaju da određeno domaćinstvo ugošćuje vernike, to postaje veoma opasno i za prihvatiteljsku porodicu i za braću i sestre. Kada braća i sestre žive u takvom okruženju, ne samo da često iskuse uplitanja, već im se ne može osigurati ni bezbednost. Zašto ih onda i dalje zadržavati na tom mestu? To je očigledno opasno mesto, nije pogodno za život – trebalo bi ih brzo preseliti. Starešine i delatnici ne bi smeli samo da organizuju smeštaj za braću i sestre i da zatim „operu ruke” od toga, misleći: „Dokle god imaju mesto gde mogu da jedu i spavaju, zaštićeni od vremenskih nepogoda, to je u redu. Dokle god mogu da obavljaju svoje dužnosti, nema problema. Gde bismo ionako pronašli toliko pogodnih mesta?” To je krajnje neodgovorno! Ako u tom trenutku nema odgovarajućeg mesta, oni mogu privremeno boraviti tu, ali odmah treba da tražiš pogodnu lokaciju da se presele što je pre moguće; ne tretiraj to kao dugoročni smeštaj.

Neke starešine i delatnici ne obavljaju stvarni posao. Oni na određenom mestu organizuju smeštaj za kadrove koji obavljaju važne poslove, pitaju kakvi su uslovi za hranu i odmor, kao i da li ih neki nevernici drže na oku. Kada čuju da nekoliko dana nije primećeno ništa neuobičajeno, ostave tu stvar po strani i ne proveravaju ih ponovo pola godine i više. Veruju da su dobro organizovali smeštaj i da su ispunili svoju odgovornost, smatrajući da je sve urađeno kako treba. Više ne obraćaju pažnju na to hoće li biti uplitanja sa strane u tom okruženju niti da li postoje potencijalni bezbednosni rizici. Da li je to primereno? (Nije.) Zašto nije primereno? (Nakon što organizuju smeštaj, starešine i delatnici treba da prate situaciju. Ako to ne rade, a braća i sestre se nađu u opasnoj situaciji i ne budu u mogućnosti da se presеlе, mogli bi da budu uhapšeni.) Ali neke starešine i delatnici misle: „Vi ste svi odrasli – moram li zaista da pratim situaciju? Ako postoji opasnost, zar ne možeš da je uočiš? Ako ne možeš, onda ti mozak verovatno ne funkcioniše! Ako primetiš opasnost, jednostavno se preseli – da li to zaista treba ja da ti kažem?” Oni razmišljaju na taj način. Da li vi mislite da je to razmišljanje ispravno? (Nije.) Zašto nije? (Zato što je osiguranje bezbednosti onih koji obavljaju važne dužnosti suštinska odgovornost starešina i delatnika; to je posao koji oni, s obzirom na svoju ulogu, treba da obavljaju.) Oni to ne vide kao deo posla koji starešine i delatnici treba da obavljaju; smatraju da je to jednostavno pomaganje braći i sestrama, kao da slede primer Lei Fenga u činjenju dobrih dela. Takođe, ne gledaju na to kao na podršku crkvenom radu, već kao na jednostavno organizovanje smeštaja za kadrove, nevezano za crkveni rad. Zar ne misliš da je to glupo? Kakva bi to osoba razmišljala na taj način? (Osoba bez osećaja odgovornosti.) Te lenje, nelojalne, neodgovorne lažne starešine razmišljaju na taj način. Oni ne podržavaju rad Božje kuće; nakon što organizuju smeštaj za braću i sestre, oni misle: „Organizovao sam smeštaj za vas na tako dobroj lokaciji – baš sam vam veliku uslugu učinio!” Oni to ne vide kao podršku crkvenom radu. Kao starešine i delatnici, ako ne organizujete kako treba smeštaj za kadrove koji obavljaju važne poslove i ako im bezbednost ne osigurate na efikasan način, te se oni nađu u opasnosti i ne mogu normalno obavljati svoj posao, zar tada crkveni rad neće biti odložen? Moraš prvo pravilno organizovati smeštaj za kadrove i osigurati im bezbednost, i tek tada mogu normalno nastaviti sa radom. Ali, te lažne starešine ne razmišljaju na taj način; oni ostave te ljude na nekoj lokaciji i zatim ih ignorišu i dugo ih ne proveravaju. Kada nastane neka opasna situacija i oni ne mogu da dođu do svog starešine, nemaju drugog izbora nego da se sami presele. Do trenutka kada njihov starešina to sazna i kada konačno ode da proveri, ljudi su odavno otišli, a starešina nema pojma gde su otišli. Kakva je to osoba? Kakav je to starešina ili delatnik? Lažni starešina. Pogotovo kad su u pitanju braća i sestre koji su došli iz drugih krajeva i nisu upoznati sa lokalnim okruženjem, trebalo bi da ih starešine i delatnici još i više obilaze i redovno prate. Starešine i delatnici ne bi trebalo da pretpostavljaju da puka činjenica da su jednom organizovali smeštaj za njih rešava sve na duže staze; zapravo, taj posao je daleko od završenog. Moraju često da ih obilaze i prate. Ako je starešinama i delatnicima nezgodno da se pojavljuju na tom mestu, treba da zaduže druge da izvrše proveru. Barem treba da prate taj posao – da procene životno okruženje tih kadrova koji obavljaju važne poslove, proveravajući da li postoji neka opasnost ili bilo šta neuobičajeno, ili da li su se pojavile neke posebne okolnosti i da li je potrebno preseljenje. Sve to mora da se sazna i prati. Ako se, kratkoročno gledano, to mesto čini najprikladnijim, to je u redu, ali nakon nekog vremena treba da se vrate kako bi proverili njihovo okruženje i bezbednost, kao i da da vide da li imaju dovoljno hrane i drugih zaliha – treba istražiti sve te detalje. Moguće je da starešine i delatnici ne razumeju posao kadrova koji obavljaju važne poslove, pa u tom slučaju ne treba da se mešaju u taj aspekt; međutim, pravilno organizovanje smeštaja za njih jeste odgovornost starešina i delatnika – ako to ne obave na taj način, zanemaruju svoje odgovornosti i pokazuju da su oni lažne starešine koje ne rade stvaran posao. Pogotovo braća i sestre koji dolaze iz drugih krajeva zahtevaju dodatnu, posebnu pažnju i sa njima se ne sme postupati nemarno. Starešine i delatnici treba da ih proveravaju s vremena na vreme, da vide da li imaju nekih poteškoća koje je potrebno rešiti i da li je za to vreme bilo nekih problema ili posebnih okolnosti u okruženju u kojem obavljaju svoju dužnost, na primer, da li je bilo neobičnih aktivnosti vezanih za lokalnu vlast, za mesni odbor ili policiju. Starešine i delatnici treba da se raspituju i da pitaju o tim stvarima kako bi bili dobro informisani. Zatim, treba da razgovaraju sa domaćinom o načelima i o putu primene kako bi se valjano ugostili i zaštitili oni koji obavljaju svoju dužnost, i kako bi prihvatiteljska porodica u potpunosti razumela ta načela i put primene. To još uvek nije kraj te stvari. Starešine i delatnici takođe moraju s vremena na vreme da posećuju prihvatiteljsku porodicu i da se raspitaju o njenoj situaciji. Sva sporna pitanja koja primete treba odmah da reše kako bi se zasigurno izbegli problemi. Samo tada je posao zaista dobro obavljen. Ako domaćin naiđe na poteškoće u vezi sa ugošćavanjem, kao što su finansijska ograničenja ili nedostatak mudrosti, sa kojima ne može da se nosi ili da reši novonastale situacije, tada starešine i delatnici moraju pomoći u rešavanju tih problema. Finansijska ograničenja su lako rešiva – Božja kuća može obezbediti sredstva za smeštaj ljudi, dok prihvatiteljska porodica treba samo da doprinese sa svojom radnom snagom. Ako domaćin nema dovoljno mudrosti, to je ozbiljan problem. Starešine i delatnici moraju jasno objasniti potrebnu mudrost i nekoliko načela primene u vezi s tim. Ako domaćin i dalje nije u stanju da se snađe, starešine i delatnici treba da nađu u blizini nekog mudrog brata ili sestru koji će sarađivati sa prihvatiteljskom porodicom kako bi se ovaj posao valjano obavio. Ako problem leži u samom domaćinu, kao što je plašljivost ili strah od hapšenja, starešine i delatnici treba da razgovaraju o istini kako bi pružili podršku i pomoć, besedeći o Božjoj nameri, kao i o vrednosti i značaju obavljanja te dužnosti. Ako se problem odnosi na objektivno okruženje, ne sme se odlagati ili prelaziti preko njega, a definitivno se ne sme smatrati nevažnim; treba ga odmah rešiti. Na primer, ako su ljudi već primetili ovo mesto, ako sumnjivi tuđinci često navraćaju u to područje i ako postoji mogućnost da neko prati lokaciju, onda to predstavlja skrivenu opasnost. Stoga, braću i sestre treba odmah preseliti – ako se čeka da nešto krene naopako, biće prekasno. Ako je situacija privremena i ako je u pitanju samo normalna, rutinska procedura, onda se to još može podneti: braća i sestre mogu privremeno da odu na dan ili dva kako bi izbegli opasnost, a potom se mogu vratiti. Ako su ih ljudi već primetili, tada boravak na tom mestu više nije opcija, već je neophodno trajno preseljenje. Ovo su neka od podrobnih pitanja u ovom poslu kojima starešine i delatnici moraju da se pozabave i da ih reše. Ovaj posao nije samo u tome da se postavi nekoliko ljudi na neko mesto sa hranom i skloništem i smatrati da je to završeno; tu su uključeni mnogi detalji. Posebno u zemlji poput Kine, gde je okruženje izuzetno neprijateljsko i verski progon ozbiljan, starešine i delatnici moraju biti izuzetno pažljivi i pomno pratiti životno okruženje i bezbednosna pitanja kadrova koji obavljaju važne poslove. Ne smeju biti nemarni. Svi aspekti konkretnog rada moraju biti dobro obavljeni kako bi se osiguralo da je bezbednost ovih kadrova koji obavljaju važne poslove zagarantovana i da oni mogu bezbrižno da obavljaju svoju dužnost. Na taj način se posao obavlja kako treba. Ovo je posao koji starešine i delatnici moraju da obave kada su u pitanju prihvatiteljske porodice i on obuhvata prilično mnogo detalja.

Neke starešine i delatnici, nakon što organizuju da se određeni kadrovi koji obavljaju važne poslove smeste u pogodne prihvatiteljske porodice, te kadrove potpuno ignorišu i ne prate redovno situaciju u prihvatiteljskim porodicama. Kažu: „Svaki dan sam zauzet crkvenim radom – kako da stignem da obiđem te ljude? Osim toga, ima puno drugog posla, a i situacija je prilično opasna. Obavljati naš posao nije lako!” Oni stalno naglašavaju objektivne razloge, ali ne žele da ispune svoje odgovornosti. Šta vi mislite – da li ova njihova izjava ima osnova? (Nema.) Zašto nema? (Zapravo, obavljanje ovog posla ne zahteva previše vremena i energije od strane starešina i delatnika. Mogli bi ih obići usput kad negde idu. A ako nemaju vremena, mogu takođe organizovati da braća i sestre koja su blizu odu i posete ih.) Ako starešine i delatnici žele da obave taj posao kako treba, čak i ako su pomalo zauzeti svojim primarnim poslom, i dalje će naći vremena da se posvete ovom zadatku. Ako nemaju vremena da odu lično, mogu organizovati da neko drugi ode. Bilo da organizuju druge ili da odu sami, na kraju, ovaj posao spada u domen odgovornosti starešina i delatnika. Valjano obavljanje ovog posla važna je odgovornost starešina i delatnika i ne može se zanemariti. Ako su starešine i delatnici previše zauzeti i nemaju vremena, a ne organizuju ni to da neko drugi ode, onda se niko neće baviti tim pitanjem. Ako nešto krene naopako, to bi predstavljalo zapostavljanje odgovornosti od strane starešina i delatnika. Da bi se kadrovi koji obavljaju važne poslove zaštitili od uplitanja spoljnog sveta, starešine i delatnici moraju uzeti u obzir sve aspekte problema, garantujući u najvećoj mogućoj meri da oni mogu da obavljaju svoje dužnosti u miru i da izvršavaju svoj posao na pravi način. Ako su kadrovi koji obavljaju važne poslove dobro zaštićeni, to je isto kao da se štiti i sam taj važan posao. Kada kadrovi koji obavljaju važne poslove mogu normalno da rade, i taj važan posao će se odvijati na pravilan način. Stoga, svrha starešina i delatnika koji štite kadrove koji obavljaju važne poslove zapravo je u tome da zaštite svaku stavku rada. Ako neke starešine i delatnici kažu: „Ti obavljaš važnu dužnost i od mene se traži da te zaštitim, ali ja sam na položaju starešine i nisam ni ja bezbedan. Ne mogu da garantujem čak ni sopstvenu bezbednost, pa kako mogu vas da zaštitim?” – da li je ova izjava tačna? (Nije tačna.) Kakvo razumevanje imaju takve starešine i delatnici? (Njihovo razumevanje je loše; takvi ljudi su sebični i skloni izobličavanju.) To su pojedinci skloni izobličavanju. Da li pojedincima sklonim izobličavanju nedostaje racionalnost? (Da.) Da li bi ova braća i sestre, kada ne bi obavljali dužnosti u Božjoj kući, već kad bi radili obične poslove i živeli u svetu, ipak morali da budu zaštićeni? Baš zato što obavljaju crkveni rad i važne dužnosti u Božjoj kući, i zato što bi, ako budu uhapšeni, mogli biti osuđeni na zatvor ili pretučeni do te mere da im se nanesu povrede ili da ostanu invalidi, što bi ozbiljno uticalo na crkveni rad, kadrovi koji obavljaju važne poslove moraju biti dobro zaštićeni. Jedino tako crkveni rad može da se odvija na pravilan način. Ako se nalaze u nekim demokratskim zemljama gde postoji sloboda veroispovesti i vernici u Boga nisu progonjeni, ovaj rad postaje jednostavan za starešine i delatnike. Oni uglavnom treba da pronađu pogodnu kuću i da, u skladu sa lokalnim zakonima i propisima, pravilno organizuju smeštaj za one koji obavljaju svoju dužnost. Najviše što treba da urade jeste da domaćine pitaju kako im ide u svakodnevnom životu i da li životno okruženje krši neke vladine propise. Ako postoji prekršaj, potrebno je razjasniti o čemu se radi, kao i kako to treba da se ispravi i reši. Ako nema prekršaja, ali vlasti prave probleme, ili zli ljudi ili nepoznati pojedinci izazivaju uznemiravanje, tada je potrebno posavetovati se sa advokatom kako bi se ova pitanja pravilno rešila. U nekim slobodnim, demokratskim zemljama, uglavnom je potreban samo takav posao. Međutim, u diktaturama gde nema slobode veroispovesti, zahtevi za okruženje i uslove prihvatiteljskih porodica moraju biti stroži, a više posla – i podrobniji posao – treba obaviti u pogledu bezbednosti. Naravno, i težina tog posla je veća. U radu na zaštiti kadrova koji obavljaju važne poslove od uplitanja spoljnog sveta, ako se temeljno razmotre svi aspekti okruženja, uplitanja koja dolaze iz okruženja biće donekle smanjena. Ako se u potpunosti uzmu u obzir i spoljašnje i unutrašnje okruženje, može se pronaći stvaran i izvodljiv put. Na taj način, okruženje se može u izvesnoj meri poboljšati, a uticaji smanjiti. Ovaj pristup je donekle prikladan.

Očuvanje bezbednosti kadrova koji obavljaju važne poslove

I. Kako osigurati bezbednost Božjeg izabranog naroda u zemljama gde veru progone

Petnaesta odgovornost starešina i delatnika jeste, pre svega, štititi kadrove koji obavljaju važne poslove, pružajući im zaštitu od uplitanja spoljnog sveta; osim toga, starešine i delatnici takođe moraju da čuvaju njihovu bezbednost. Zahtevi za očuvanje njihove bezbednosti su još strožiji. Hajde da prvo pogledamo koji aspekti obuhvataju bezbednost – kojih pitanja u vezi sa bezbednošću možete da se setite? Kako bi se osigurala bezbednost onih koji obavljaju važne dužnosti, neophodno je prvo obezbediti da na njih ne utiče uplitanje spoljnog sveta – to je minimum koji se mora postići, i samo na osnovu toga može se na kraju osigurati njihova bezbednost. Bezbednost o kojoj ovde govorimo jednostavno znači garantovati da oni koji obavljaju svoje dužnosti neće biti ometani ili uhapšeni i da mogu normalno obavljati svoje dužnosti. To je tako jednostavno. Ako starešine i delatnici ne mogu da garantuju da će oni koji obavljaju svoje dužnosti biti zaštićeni od uplitanja i hapšenja, onda nema načina da se osigura njihova bezbednost. Razmislite o tome – na šta starešine i delatnici treba da obrate pažnju kako bi osigurali bezbednost kadrova koji obavljaju važne poslove? Prvo, moraju organizovati da se kadrovi smeste na pogodnu lokaciju. Šta znači pogodna lokacija? Ona mora da ispuni najmanje dva uslova. Prvo, ta lokacija mora biti bez bilo kakvog uplitanja iz okruženja. Drugo, ne sme da privlači pažnju; samo nekoliko braće i sestara u tom mestu zna da ta porodica veruje u Boga i da prima druge u goste, dok niko drugi nije upoznat s tim. Samo takvo mesto je pogodno da prima u goste one koji obavljaju važne dužnosti. Nakon što se ti kadrovi koji obavljaju važne poslove usele, lični podaci, poput imena i mesta porekla svake osobe, kao i specifične okolnosti poput vrste crkvenog posla na kojem su angažovani i da li su ranije bili hapšeni ili gonjeni od strane vlasti, ne smeju se olako otkrivati drugima. Što manje ljudi zna, to bolje. S obzirom na to da je rast ljudi suviše mali i da je neizvesno da li bi mogli da ostanu postojani ako bi bili uhapšeni i zatvoreni, treba da imaju samosvest i da se uzdrže od olakog raspitivanja o ličnim podacima braće i sestara, kako bi izbegli da sebi stvore probleme u budućnosti. O načelima i mudrosti u pogledu toga treba često razgovarati u zajedništvu kako bi ih svi razumeli. To nije korisno samo za delo Božje kuće, već je korisno i za svakog pojedinca. Zato starešine i delatnici treba da upute braću i sestre iz prihvatiteljskih porodica da drže jezik za zubima i da drugoj braći i sestrama ili svojim članovima porodice, koji nisu vernici, ne otkrivaju lične podatke onih koji obavljaju važne dužnosti. Da li je taj posao neophodan? (Jeste.) Neka braća i sestre iz prihvatiteljskih porodica ne mogu da drže jezik za zubima. Na primer, neko je primio u goste nekoliko starešina i delatnika i upoznat je sa ličnim situacijama tih ljudi, porodičnim poreklom i dužnostima koje su obavljali. Zatim je rekao svojoj deci: „Pogledaj, on je tvojih godina. Veruje u Boga već deset godina i čak je dao otkaz da bi obavljao svoju dužnost. Radio je u nekom vladinom odeljenju u tom i tom gradu, sa godišnjim prihodom od nekoliko desetina hiljada juana!” Vidiš, iako je samo neobavezno ćaskao, otkrio je situaciju tih ljudi koji obavljaju važne dužnosti članovima svoje porodice koji nisu vernici. Ima čak i onih koji, kada prime u goste braću i sestre koji su prethodno bili uhapšeni i zatvoreni, kažu svojim članovima porodice: „Pogledaj, bili su u zatvoru godinama i nisu postali Jude. Nakon puštanja na slobodu, nastavljaju da obavljaju svoju dužnost. Sada vlasti žele ponovo da ih uhapse, pa ne mogu da se vrate kući i budu sa svojim porodicama, a ipak nisu negativni. Pogledajte, kako je velika njihova vera! Zašto ne možeš ispravno da veruješ?” Na taj način, olako otkrivaju važne informacije o braći i sestrama kroz metod poučavanja svoje dece. Može li to dovesti do budućih problema? (Može.) Da li je to problem? (Jeste.) Ako se zbog toga ništa ne desi, u redu; ali kada velika crvena aždaja krene da hapsi, njihovi članovi porodice, koji nisu vernici, prvi izlaze i prijavljuju braću i sestre: „Policajče! Taj i taj je starešina – on je taj kojeg tražiš.” Osoba koja je izdana zatim biva uhapšena od strane velike crvene aždaje i pretučena skoro do smrti i pitanje je da li će moći da nastavi da obavlja svoju dužnost ili da živi normalnim životom. To je posledica izdaje. Nije li to prouzrokovano opuštenim govorom domaćina? (Jeste.) Ako kadrovi koji obavljaju važne poslove budu izloženi takvim bezbednosnim rizicima, zar to ne znači da starešine i delatnici nisu temeljno obavili svoj posao? (Znači.) Domaćin misli: „Svi članovi naše porodice su dobri ljudi; oni vas neće odati. Podržavaju veru u Boga – čak kupuju povrće i meso kada vi dođete!” On svoje članove porodice, koji nisu vernici, tretira kao braću i sestre, nesposoban da jasno uvidi na šta je njegova porodica sve spremna ili koliko bi teške bile posledice kada bi odali braću i sestre. Takođe, veoma je radoznao u vezi sa situacijama braće i sestara, pitajući: „Koliko godina obavljaš tu dužnost? Da li si ikada obavljao neke opasne dužnosti? Da li si lokalno dobro poznat kao vernik u Boga? Da li si ikada bio uhapšen?” Posebno kada su u pitanju oni koji su na poternici ili imaju policijski dosije zbog svoje vere u Boga, a propovedaju jevanđelje u drugom regionu ili zemlji, domaćin se uvek raspituje o njihovim podacima, pitajući: „Ti si na poternici? Da li je to lokalna poternica, pokrajinska ili nacionalna?” „Imaš dosije – koliko si puta uhapšen? Na koliko godina si bio osuđen na zatvor?” Raspituju se o tim stvarima do najsitnijih detalja. Braća i sestre koji borave u njegovom domu vide da je prilično entuzijastičan u gostoprimstvu i da nije loš čovek. Ako ne podele te informacije, smatraju da bi to moglo izgledati nekulturno, što ih stavlja u nezgodan položaj. Neki ljudi osećaju potrebu da kažu ponešto, a nakon što progovore, to ponekad neizbežno vodi do ozbiljnih posledica. Zbog toga, starešine i delatnici treba direktno da upute domaćina: „Postoji nekoliko pravila kojih se moraš pridržavati kada pružaš gostoprimstvo braći i sestrama. Nemoj se nesmotreno raspitivati ili postavljati pitanja – neće ti koristiti da previše znaš o njima. Ako se nešto dogodi i ne možeš podneti mučenje, mogao bi postati Juda. U tom slučaju, informacije koje si saznao i dokučio zapravo ti utiru put ka tome da postaneš Juda. Ako se to desi, kajaćeš se celog života i na kraju ćeš se suočiti sa kaznom. Ako ne znaš te detalje, nećeš postati Juda. Dakle, apsolutno ne smeš da se raspituješ ili pokušavaš da saznaš o tim stvarima. Neznanje te štiti i ne utiče na tvoje gostoprimstvo ili na tvoje zadobijanje istine u tvojoj veri u Boga. Najbolje je da ne znaš. Jasno ti je da su ta braća i sestre tu da bi obavljali svoju dužnost i da nisu loši ili zli ljudi, pa nema potrebe za daljim raspitivanjem. Najvažnije je da ispunjavaš svoju dužnost domaćina i dovoljno je da garantuješ njihovu bezbednost.” To je stavka rada koju starešine i delatnici moraju da obavljaju. Takođe, oni lokalni vernici koji nemaju temelj u svojoj veri i vernici su samo po imenu, oni koji imaju dugačak jezik i skloni su da se raspituju, oni koji održavaju bliske kontakte sa vladinim službenicima, i oni koji se, kada naiđe nevolja, odmah sakriju poput kornjače, uvlačeći glavu u svoj oklop – i koji bi mogli čak i da izdaju crkvu i postanu Jude – apsolutno ne smeju da saznaju da prihvatiteljske porodice pružaju gostoprimstvo braći i sestrama. Ako je potrebno da neka braća i sestre pomognu u pružanju gostoprimstva kadrovima koji obavljaju važne poslove, onda za saradnju treba da budu odabrana samo ona braća i sestre koja imaju temelj u svojoj veri u Boga i koja poseduju mudrost. Oni bez temelja i mudrosti apsolutno nisu pogodni. Kako tačno treba pružiti pomoć? Braća i sestre prihvatiteljskih porodica fokusiraju se na gostoprimstvo u svojim domovima, dok lokalna braća i sestre sa mudrošću i verom, pomažu spolja, pokrivajući ih i čuvajući okruženje. Trebalo bi da se povežu sa uticajnim ljudima, da budu u toku sa vladinim politikama, trendovima i potencijalnim operacijama, te da pravovremeno obaveštavaju braću i sestre prihvatiteljskih porodica. Na taj način, ako vlada pokrene bilo kakve operacije hapšenja, mogu se odmah preduzeti preventivne mere, a biće i dalje dovoljno vremena za evakuaciju i preseljenje, ili skrivanje, čime će se izbeći bilo kakva opasnost. Samo na taj način može se suštinski osigurati bezbednost onih koji obavljaju važne dužnosti. Ukratko, nije u redu da starešine i delatnici pristupaju ovom poslu sa pojednostavljenim načinom razmišljanja; kompleksnije razmišljanje u tom pogledu je uvek bolje od površnog, jer se bezbednosna pitanja ne mogu ignorisati – ako nešto krene naopako, to neće biti mali problem!

Postoje i specifične situacije na koje treba obratiti pažnju u radu na osiguranju bezbednosti kadrova koji obavljaju važne poslove. Neki ljudi preuzimaju rizične dužnosti, kao što je prevoz knjiga Božjih reči ili prenošenje radnih uputstava i rešavanje posledica u ugroženim područjima. Oni koji obavljaju tako opasan posao nikada ne smeju da žive sa onima koji obavljaju važne dužnosti niti treba da znaju gde ti pojedinci žive ili koja im je porodica domaćin. To je zato što su oni koji obavljaju opasan posao u opasnosti da budu praćeni i uhapšeni u bilo kom trenutku. Ako budu uhvaćeni i podvrgnuti mučenju, mogli bi da izdaju crkvu, što bi zauzvrat umešalo one koji obavljaju važne dužnosti i porodice domaćine. Zar ovo ne obuhvata pitanje bezbednosti? Ako neki kadrovi koji obavljaju važne dužnosti odu da reše stvari uz dogovor da se vrate za tri dana, ali se ne vrate posle tri dana, da li biste rekli da je ta situacija opasna? Da li bi ostali kadrovi koji obavljaju svoje dužnosti trebalo da se evakuišu? (Trebalo bi.) U takvim slučajevima, neophodna je hitna evakuacija; ne sme biti odlaganja i rizika – oni ne mogu imati način razmišljanja koji se oslanja na sreću. Neki ljudi su lenji, smatraju da je to problematično i nerado se evakuišu, govoreći: „Šta ima loše u tome da se sačeka još jedan dan? Možda kasne zbog neke posebne okolnosti.” Čekati još jedan dan samo povećava opasnost. Ako se evakuišeš i ništa se ne desi, uvek se možeš vratiti, i to ne bi bila greška. Ali ako se ne evakuišeš i sačekaš još jedan dan, može doći do incidenta, a kada se to dogodi, biće prekasno za kajanje. Stoga, ako se braća i sestre koji su izašli da reše stvari ne vrate u dogovoreno vreme, moguće je da je nešto pošlo naopako. Da bi se zaštitili od svake eventualnosti, braća i sestre na koje se to odnosi treba odmah da se evakuišu i presele na relativno bezbedno mesto. Kada se pronađe pogodna lokacija, oni mogu nastaviti da obavljaju svoje dužnosti normalno, bez da bude prekasno. Druga situacija je kada osobu u lokalnoj crkvi koja je odgovorna za posao organizovanja smeštaja za braću i sestre koji obavljaju svoju dužnost uhapsi velika crvena aždaja. Šta treba učiniti u takvim slučajevima? (Odmah preseliti kadrove koji obavljaju važne poslove.) Prvi prioritet za starešine i delatnike je da odmah presele te kadrove koji obavljaju važne poslove na relativno bezbedno mesto. Pre svega, njihova bezbednost mora biti zagarantovana. Ne treba da budu izloženi nikakvom riziku. Nakon njihovog preseljenja, može se nastaviti sa radom. Neki smetenjaci se uvek oslanjaju na sreću: „Taj i taj je uhapšen, ali u redu je; njegova vera je prilično jaka i uvek je bio posebno jak u nepovoljnim okolnostima. On apsolutno nikada ne bi počinio izdaju. Dakle, mogu da garantujem da nema apsolutno nikakve opasnosti – nema potrebe da se bilo ko premesti.” Da li su te reči ispravne? (Nisu.) Postoje i ljudi koji kažu: „Čak i ako počine izdaju, biće selektivni u tome – oni će samo odati informacije o nevažnim stvarima, što definitivno neće uticati na vašu bezbednost.” Da li su ove reči ispravne? (Nisu.) Ove reči ne piju vodu! Da li ljudi jasno vide druge ljude? Čak i ako dotična osoba ima rast, treba da izbegavamo da govorimo previše samouvereno, jer niko ne može da snosi posledice ako nešto krene naopako. Šta još treba da se uradi da bi se zaštitila bezbednost kadrova koji obavljaju važne dužnosti? Kada počnu da obavljaju svoje dužnosti, starešine i delatnici treba jasno da razgovaraju o načelima istine koji se odnose na obavljanje njihove dužnosti, kao i o tome koja načela i mudrost treba primeniti kada se pojave neke situacije. Pored toga, kada oni izlaze da obavljaju svoje dužnosti, starešine i delatnici treba da im dodele jednu ili dve osobe sa društvenim iskustvom i mudrošću da sa njima sarađuju. Samo je takav pristup bezbedan i pouzdan. Sa takvom praksom može se, kao prvo, zaštititi njihova lična bezbednost. S druge strane, može im pomoći da reše neke probleme koje ne mogu sami da reše. To će sprečiti određene nevolje i garantovati da će oni koji izlaze da bi obavljali svoje dužnosti moći normalno da obavljaju svoj posao. Za starešine i delatnike, garantovanje bezbednosti onih koji obavljaju svoje dužnosti je veoma važna stavka rada, posebno u zemljama bez slobode veroispovesti. Da bi se dobro obavljao crkveni posao, prvi prioritet je da se garantuje bezbednost kadrova koji obavljaju svoje dužnosti, bez obzira na to da li obavljaju svoje dužnosti na lokalnom nivou ili na terenu. Samo starešine i delatnici koji mogu valjano da obavljaju poslove bezbednosti prikladni su za Božju upotrebu. Oni koji ne mogu da se bave ovim poslom su ljudi čija je ljudskost nezrela i kojima nedostaje uvid i mudrost. Biće im teško da postanu prikladni za Božju upotrebu.

II. Kako osigurati bezbednost Božjeg izabranog naroda u raznim stranim zemljama

A. Regulisanje pravnog statusa Božjeg izabranog naroda

U obavljanju crkvenog rada u raznim stranim zemljama, prvi prioritet bi trebalo da bude pravilno organizovanje smeštaja za kadrove koji obavljaju svoje dužnosti, garantujući njihovu bezbednost kako bi mogli normalno da obavljaju svoje dužnosti. Druga važna stvar je rešavanje pitanja pravnog statusa, na čemu treba raditi čim Božji izabrani narod stigne u novu zemlju. Ukoliko nemaju pravni status ili ako njihov status nije legalan, uvek postoji rizik od deportovanja, bez obzira na to koliko je njihovo životno okruženje dobro. Pojedinci čiji status nije legalan smatraju se ilegalnim stanovnicima, a bezbednost tih ljudi je ugrožena; ukoliko njihova bezbednost nije osigurana, oni ne mogu dugo da obavljaju svoje dužnosti. Stoga je u stranim zemljama prvi zadatak za starešine i delatnike da organizuju odgovarajući smeštaj za kadrove koji obavljaju svoje dužnosti. Jednom kada je njihov smeštaj pravilno organizovan, sledeći korak je organizovati da se započne proces regulisanja njihovog pravnog statusa. U svakoj zemlji, u najmanju ruku, cilj rešavanja pravnog statusa treba da bude da se braći i sestrama omogući da tamo legalno borave. To je takođe važan deo zadatka staranja o bezbednosti kadrova koji obavljaju važne poslove. Da bi se postigao zakonit boravak, prvi zahtev je da svako mora da ima legalan status; oni ne mogu da borave negde ilegalno. Starešine i delatnici treba da učine sve što je moguće kako bi za braću i sestre organizovali smeštaj u skladu sa vladinim propisima o legalnom boravku. Starešine i delatnici mogu da budu direktno uključeni u taj posao organizovanja smeštaja ili da ga prate. Ako postoje stvari koje ne mogu da reše, trebalo bi da odmah traže pomoć od starešina i delatnika višeg nivoa. Kada nema posebnih okolnosti, trebalo bi da praktično deluju prema prethodnim crkvenim pravilima. Starešine i delatnici moraju s vremena na vreme da se raspituju, a ako saznaju da neko ima problema sa svojim pravnim statusom ili bilo kakvim posebnim okolnostima, trebalo bi da organizuju kadrove koji se bave spoljnim poslovima kako bi rešili pitanja regulisanja pravnog statusa Božjeg izabranog naroda. Naravno, prvi korak je da se pronađe nekoliko specijalizovanih advokata koji će se baviti regulisanjem statusa. Prilikom angažovanja advokata, moraju se preduzeti mere predostrožnosti kako bi se izbegla prevara – ne treba angažovati lažne advokate ili one koji nisu specijalizovani za regulisanje pravnog statusa. Starešine i delatnici bi pre svega trebalo da uzmu u obzir te aspekte vezane za regulisanje pravnog statusa, a ta pitanja moraju biti dobro uređena. Taj posao je takođe deo zaštite kadrova koji obavljaju važne poslove i osiguranja njihove bezbednosti, tako da, kada je reč o obavljanju tog posla, starešine i delatnici ne smeju samo da stoje skrštenih ruku. Neki ljudi kažu: „Organizovanje smeštaja za kadrove koji obavljaju svoje dužnosti je rad Božje kuće; to treba da uradimo samo nakon što dobijemo direktna uređenja od Višnjeg. Ako to Višnji ne uredi, ne treba time da se zamaramo, a čak i ako nešto krene naopako, to nema veze sa nama. Osim toga, svaka zemlja ima drugačije propise o imigraciji i pravnom statusu; nismo u stanju da se nosimo sa tako velikim problemom! Svako mora da se osloni na sebe i da se nada najboljem – ako može da ostane u zemlji, ostaje; ako ne, vraća se nazad.” Da li su ove reči ispravne? (Nisu.) Šta mislite o ovom stavu? (To je neodgovorno.) U jednom smislu, to je neodgovorno; u drugom, to je manifestacija lažnih starešina koji ne rade stvaran posao i izbegavaju odgovornost. Organizovanje smeštaja za kadrove koji obavljaju važne poslove u inostranstvu takođe je važna stavka rada za starešine i delatnike. Kada je smeštaj za njih pravilno organizovan i kada mogu normalno da obavljaju svoje dužnosti, prvi sledeći korak je organizovati kadrove koji obavljaju spoljne poslove da ih vode u regulisanju njihovog pravnog statusa. Naročito kada se u toku regulisanja pojave posebne situacije koje braća i sestre ne mogu da reše, starešine i delatnici treba da smisle načine za pronalaženje rešenja, a ne da ignorišu problem. Ako postoji bilo kakav problem u regulisanju pravnog statusa, to nije mala stvar i treba ga rešiti što brže i što pre. Nemojte odlagati – što možeš danas ne ostavljaj za sutra; odlaganje za sutra moglo bi dovesti do nesagledivih posledica. Ko snosi odgovornost ako su starešine i delatnici nemarni i zanemaruju svoje odgovornosti, ako ne daju prioritet tom pitanju i odlažu najpovoljniji trenutak za regulisanje pravnog statusa, što dovodi do toga da kadrovi koji obavljaju svoje dužnosti ne mogu da ih obavljaju normalno? Ti pojedinci su uputili svoje zahteve crkvenim starešinama i kadrovima za regulisanje pravnog statusa, i starešine i delatnici su bili toga svesni, međutim, pošto nisu ozbiljno shvatili to pitanje ili su nalazili izgovore da ga ne rešavaju, regulisanje pravnog statusa nekih kadrova koji obavljaju važne poslove bilo je odloženo, što je donekle uticalo na određene važne stavke crkvenog rada. Dakle, šta mislite, ko bi ovde trebalo da snosi odgovornost? (Starešine i delatnici.) Božja kuća je više puta naglašavala tu stvar. Starešine i delatnici nisu toga nesvesni niti su neinformisani ili bez razumevanja; naprotiv, znaju za to, ali to ne shvataju ozbiljno. Sve dok se to ne tiče njihovih sopstvenih stvari, sve dok su to tuđi problemi, oni to odlažu kad god mogu, odlažući na kraju tako značajnu stvar kao što je regulisanje pravnog statusa Božjeg izabranog naroda. Kada se jave posledice, odgovornost moraju da snose starešine i delatnici. Ta odgovornost nije samo prazna priča – ako utiče na rad crkve, posebno na važan rad Božje kuće, onda odgovornost koju snose starešine i delatnici postaje značajna. U najmanju ruku, Bog će im dati negativnu ocenu, to će biti prestup – to je ta posledica. Ako je to nešto što je na tebi da uradiš, nešto u delokrugu tvojih odgovornosti, a ti to ne uradiš ili ignorišeš, ili ga iz određenih ličnih razloga odložiš, onda moraš da snosiš odgovornost. Neki ljudi kažu: „Nisam znao kako to da rešim; nisam znao šta da radim.” Ali da li si to shvatio ozbiljno i prvom prilikom tražio pomoć od starešina i delatnika višeg nivoa? Neki drugi kažu da su zaboravili na to jer su bili zauzeti drugim poslom. Čak i ako su zaista zaboravili na to zato što su bili zauzeti, kako mogu i dalje da zaboravljaju nakon što neko pokrene to pitanje i stalno ih podseća? Na koji problem to ukazuje? (Nisu u srcu zadržali pitanje regulisanja pravnog statusa braće i sestara; nemaju osećaj tereta.) Činjenica da mogu da zaborave tako važnu stvar pokazuje da im nedostaje osećaj odgovornosti i da nisu pouzdani. Ti možeš da zaboraviš nešto tako značajno kao što je regulisanje pravnog statusa Božjeg izabranog naroda – da li bi zaboravio regulisanje sopstvenog pravnog statusa? Ako ne bi zaboravio svoje stvari, ali možeš da zaboraviš tuđe, to dokazuje da imaš loš karakter, da ti nedostaje ljubav, da si sebičan i nizak. Regulisao si svoj pravni status, ali regulisanje pravnog statusa braće i sestara tretiraš kao običnu, trivijalnu stvar – ili je čak potpuno ignorišeš – i na kraju odlažeš regulisanje njihovog pravnog statusa, te značajne stvari. Možeš li snositi tu odgovornost? Zar takvim starešinama i delatnicima u potpunosti ne nedostaje savest i razum? Tako su sebični i niski! Oni brinu samo o sebi i zanemaruju druge – na koji problem to ukazuje? Nisu li oni lažne starešine? (Jesu.) Suština njihovog problema je tako u potpunosti razotkrivena. Oni jednostavno ne žele da se bave regulisanjem pravnog statusa braće i sestara; smatraju da je to zamarajuće. U svom srcu misle: „Kakve veze sa mnom ima regulisanje pravnog statusa braće i sestara?” To je stav sa kojim se oni odnose prema pitanju regulisanja pravnog statusa braće i sestara, što na kraju odlaže tu značajnu stvar i utiče na obavljanje dužnosti braće i sestara i na rad crkve. Da li bi rekao da takve lažne starešine zaslužuju kaznu? (Bih.) Trebalo bi ih smatrati odgovornim jer je to učinjeno s namerom; to svakako nije bilo slučajno odlaganje, izazvano objektivnim faktorima. Kada bi došlo do prirodne katastrofe, poput zemljotresa, poplave ili nekog velikog političkog događaja koji bi prekinuo transport i komunikaciju, što bi onemogućilo rešavanje tih stvari, to bi bilo razumljivo. Međutim, kada se ništa od ovoga ne bi desilo, a oni ipak zaboravili ili zanemarili regulisanje pravnog statusa braće i sestara, odlažući tako važnu stvar – pravni status tih pojedinaca – onda je takav starešina ili delatnik nemaran u svojoj odgovornosti. Dobiće negativnu ocenu i smatraće se odgovornim. Da li razumeš? (Da.) Pošto si ti starešina ili delatnik, imaš odgovornost da radiš posao koji treba da radiš. Sve što je u delokrugu tvoje odgovornosti, moraš pravilno da rešavaš i završavaš u skladu sa zahtevima Božje kuće. Međutim, ako namerno izbegavaš da to učiniš ili ga odlažeš, to je zanemarivanje tvoje odgovornosti, a to zanemarivanje je prestup. Ako namerno odlažeš neku stvar i ne rešavaš je, tvoj neuspeh će na kraju postati prestup, a Bog će ti dati negativnu ocenu. Snosićeš odgovornost po tom pitanju.

U inostranstvu, Božji izabrani narod se može suočiti sa opasnošću da bude proteran ukoliko postoje određeni problemi sa pravnim statusom, ili ako njihove komšije ili nepoznate osobe podnesu žalbe protiv njih ili ih prijave. Takođe se može dogoditi da neki od pripadnika Božjeg izabranog naroda u inostranstvu budu pritvoreni i kažnjeni ili uhapšeni i zatvoreni od strane vlasti određenih zemalja na osnovu lažnih optužbi. Bez obzira na situaciju, kada starešine i delatnici saznaju za to, ne treba da se ponašaju kao kornjače koje se kriju u svojim oklopima; treba da se pozabave tim pitanjem što pre, sa krajnjim ciljem da osiguraju bezbednost braće i sestara, ne dopuštajući da padnu u ruke zlih ljudi. Ako starešine i delatnici brinu samo o organizovanju rada crkve, a ne obraćaju pažnju na pitanje regulisanja pravnog statusa braće i sestara, što dovodi do hapšenja ili deportacije braće i sestara zbog nepostojanja pravnog statusa, kakve su to posledice? Zar takve starešine i delatnici nisu uništili priliku braći i sestrama da obavljaju svoju dužnost? Zar to ne utiče direktno na rad crkve? Priroda ovog problema je tada prilično ozbiljna. Ako se starešine i delatnici ranije nisu bavili ovim pitanjem, mogu među braćom i sestrama naći nekoga ko je vešt u vođenju spoljnih poslova da se konsultuje sa advokatom koji će se pozabaviti tim pitanjem, nastojeći da postigne cilj zaštite braće i sestara i zaštite bezbednosti kadrova koji obavljaju važne poslove. To je takođe važna stavka rada koju starešine i delatnici moraju da obavljaju u inostranstvu; lokalne starešine i delatnici moraju preuzeti inicijativu da se pozabave tim pitanjem. Osim što štite bezbednost lokalne braće i sestara, oni još više moraju da štite bezbednost braće i sestara iz inostranstva; samo na taj način postoji sigurnost za rad crkve. To je odgovornost koju starešine i delatnici u svakoj zemlji treba da ispune prema lokalnoj braći i sestrama i stranim kadrovima koji obavljaju važne poslove; ne treba samo da stoje skrštenih ruku. Neke starešine i delatnici kažu: „Oni su strana braća i sestre i mi ih ne poznajemo; među nama nema ličnog odnosa. Božja kuća ih je poslala da ovde propovedaju jevanđelje – kakve to veze ima sa nama? Ta nezgoda je nešto što su sami sebi natovarili na vrat; pre dolaska se nisu jasno raspitali o situaciji i nisu rešili te stvari kako treba. Nemamo načina da intervenišemo u ovoj nezgodi; ko zna šta će im vlada učiniti.” Oni samo koriste razne izgovore da se izvuku i izbegnu te stvari, i ne pokušavaju da pronađu načine da istupe da ih reše. Da li je postupanje na taj način ispravno? (Nije.) Zašto nije? (Ako starešine i delatnici ne istupe da reše te probleme, a braća i sestre u međuvremenu ne nađu put za rešavanje tih problema, onda će sigurno nastati nevolja. Starešine i delatnici nisu ispunili svoju odgovornost da zaštite braću i sestre – to je zapostavljanje njihove odgovornosti.) Dužnost starešina i delatnika je da ispune svaku pojedinačnu odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune u Božjoj kući. Opseg Božje kuće nije ograničen na lokalnu oblast, lokalni region ili određenu zemlju; Božja kuća nema nacionalne granice, nema regionalna ograničenja. Da li postoje rasna ograničenja u tome kako Bog bira ljude i spasava ih? (Nema ih.) Da li postoje ograničenja po nacionalnosti ili regionu? (Takođe ih nema.) Nema ih. To je načelo po kome Bog obavlja Svoje delo; dakle, to načelo je istina! Bez obzira na to iz koje su zemlje braća i sestre, svi oni veruju u jednog Boga, slede jednog Boga, a takođe jedu i piju istinu o kojoj jedan Bog besedi i kojom ih opskrbljuje. Oni doživljavaju delo koje obavlja jedan Bog i obožavaju jednog Boga. Bez obzira na boju kože ili rasu, u Božjoj kući i pred Bogom, oni su jedno – oni su jedna porodica. Budući da su jedna porodica, među njima ne bi trebalo da postoje razlike; ne bi trebalo da postoje rasna ili regionalna ograničenja; ne bi trebalo da postoje podele na „ti si Azijat, ja sam Evropljanin” ili „ti si belac, ja sam obojen”– ne bi trebalo da postoje te razlike. Ako i dalje praviš te razlike u Božjoj kući, onda je jasno da Božju kuću ne smatraš Božjom kućom i da sebe ne smatraš članom Božje kuće. Stoga, kada se strana braća i sestre suoče sa problemima poput deportacije ili nezakonitog hapšenja, bez obzira na to odakle dolaze, koje su nacionalnosti ili boje kože, oni su braća i sestre – pošto su oni braća i sestre, kada se suoče sa problemima, lokalne starešine i delatnici treba da istupe i da odgovorno reše to pitanje, i ne treba da prave razlike među ljudima. To je u skladu sa načelima, u potpunosti je usklađeno sa Božjim namerama i istina je koju ljudi treba da primenjuju.

Trenutno, mnogi od pripadnika Božjeg izabranog naroda iz Kine idu u razne zemlje u inostranstvu da propovedaju jevanđelje i svedoče o Bogu. Nakon što stignu u te zemlje, prvo što moraju da urade je da regulišu svoj pravni status kako bi mogli na miru da rade. Regulisanje pravnog statusa nije jednostavna stvar; zahteva saradnju ljudi iz lokalne crkve. Oni koji su zaduženi za crkve u raznim zemljama trebalo bi da potraže braću i sestre koji razumeju zakonske okvire svoje zemlje i poznaju njene zakone kako bi pomogli Božjem izabranom narodu iz Kine da reši pitanje regulisanja pravnog statusa. Rešavanje tog pitanja je od presudne važnosti. Starešine i delatnici crkava raznih zemalja treba da ulože sve napore da sarađuju, jer samo potpunim rešavanjem pitanja pravnog statusa ljudi crkveni rad može normalno da se odvija; u suprotnom, rad crkve će biti pogođen. Oni koji su zaduženi za crkve u raznim zemljama trebalo bi da imaju na raspolaganju ljude koji su sposobni za rešavanje tih pitanja. To doprinosi crkvenom radu i takođe je manifestacija vođenja računa o Božjim namerama. Neke starešine i delatnici mogu da kažu: „Nikada nismo rešavali ovakva pitanja i ni sami ne znamo šta da radimo.” U toj situaciji, trebalo bi da potraže ljude koji se razumeju u takve poslove. Među pripadnicima Božjeg izabranog naroda u svakoj zemlji ima onih sa obrazovanjem i znanjem, kao i onih koji poznaju nacionalne zakone i smernice. Za njih, rešavanje tih stvari zahteva samo malo konsultovanja da bi pronašli put – zar nije tako? U rešavanju takvog pitanja ne treba da budete pasivni i neaktivni; ako nešto ne razumete, trebalo bi da potražite advokata radi konsultacije. Sve dok može da se pronađe odgovarajuća vrsta advokata, naravno da će postojati put. Možda mi to pitanje ne razumemo, ali advokat hoće. Imati srce koje traga je ispravan stav; imati srce koje traga je manifestacija posedovanja osećaja odgovornosti. Ako se pojave određene poteškoće, treba da se molite, tragate i u zajedništvu razgovarate jednim srcem i umom, a nakon što pronađete načela i put za rešavanje problema, trebalo bi da ga rešite u potpunosti. Tek tada rad crkve može da teče neometano. Ako, kada primete problem, starešine i delatnici mogu odmah da se upoznaju s njim, da ga prate i reše, zar oni nisu odgovorne starešine i delatnici? (Jesu.) Takve starešine i delatnici ne samo da imaju osećaj odgovornosti, već mogu i brzo da reše probleme, što znači da imaju nadu da će postati starešine i delatnici koji su u skladu s merilom. Bez obzira na to koliko duboko razumeju istinu, ako se posvete rešavanju problema, biće sposobni da rade stvaran posao. Barem će praviti manje grešaka ili ih uopšte neće praviti; a čak i ako naprave neke greške, mogu ih brzo ispraviti i nadoknaditi gubitke, postižući na kraju cilj da zaštite rad Božje kuće. Da li mislite da je ispunjavanje ove odgovornosti teško? (Ne.) Zapravo, nije teško; zavisi od toga da li ljudi imaju odanost u obavljanju svoje dužnosti i da li mogu da ispune svoju odgovornost u svom poslu. Treba samo malo da razmislite, da potrošite malo vremena i uložite malo energije; to ne zahteva od tebe da trošiš novac ili da preuzmeš bilo kakav rizik. Treba samo da istupiš da bi pomogao u rešavanju problema i valjanom rešavanju stvari, i na taj način možeš postati osoba koja je u skladu s merilom. Dakle, to nije teško, a za starešine i delatnike to bi trebalo da bude lako ostvarivo. Međutim, ima ljudi koji ne mogu da ostvare čak ni nešto tako jednostavno i sasvim je jasno da to nije zbog nedostatka kova ili sposobnosti, ili zbog uslova ili okruženja koji to ne dozvoljavaju, već zato što nisu voljni da to urade. Kada se pojave posebne situacije koje se odnose na pravni status ili smeštaj kadrova koji obavljaju važne poslove, ili pitanja koja se tiču njihovog smeštaja, starešine i delatnici imaju odgovornost da obavljaju taj posao. Nije važno za koga organizuješ smeštaj niti koje su oni nacionalnosti ili rase; sve što treba da uradiš jeste da prihvatiš to od Boga. Taj posao ti je poverio Bog; to je tvoja odgovornost i obaveza, kao i tvoja misija. Taj posao koji prihvataš dolazi od Boga, a ne od neke osobe, tako da ne treba da se brineš o tome ko su ti ljudi za koje organizuješ smeštaj. Neki ljudi možda kažu: „Zaštita lokalne braće i sestara je prihvatljiva, ali nije naš problem ako braća i sestre iz inostranstva dolaze ovamo.” Da li ljudi koji to govore imaju osećaj odgovornosti ili ljudskosti? (Nemaju.) Oni lokalnu braću i sestre smatraju braćom i sestrama, ali braću i sestre iz inostranstva ne smatraju braćom i sestrama – da li to ima smisla? (Nema.) Da li je to usklađeno sa istinom? (Nije.) Zašto nije usklađeno sa istinom? (Lažne starešine ne vode računa o Božjim namerama; oni ignorišu braću i sestre iz inostranstva i ne istupaju da rešavaju probleme kada se problemi pojave – oni ne štite rad Božje kuće.) Lažne starešine izbegavaju odgovornost uz razne izgovore i ne rade stvaran posao. Oni tvrde da su voljni da se daju za Boga i da su voljni da praktikuju istinu, ali kada su zaista u pitanju kritična pitanja u vezi sa radom crkve, oni se kriju. To je neodgovorno ponašanje. Sva pitanja u vezi sa zaštitom bezbednosti braće i sestara u inostranstvu starešine i delatnici moraju brzo rešavati, tretirajući to kao odgovornost i zadatak koji treba da se izvrši. Ne treba da traže izgovore kako bi to izbegli niti da dozvole da njihovo zanemarivanje tog posla utiče na napredak raznih stavki rada Božje kuće.

B. Pružanje osnovnog pravnog znanja svoj braći i sestrama

Kojih još aspekata rada u vezi sa bezbednošću braće i sestara u inostranstvu možete da se setite? (U stranim zemljama, starešine i delatnici takođe moraju svojoj braći i sestrama da pruže neko osnovno pravno znanje, kako bi oni razvili osećaj pravne svesti i izbegli uključenost u aktivnosti koje krše zakon.) Starešine i delatnici treba svoj braći i sestrama da pruže osnovno pravno znanje i razumevanje raznih državnih propisa. Trebalo bi da saznaju više o ovim oblastima od lokalne braće i sestara u zemlji u kojoj se nalaze, kao što su imigraciona politika i smernice koje se odnose na svakodnevni život, a zatim da organizuju braću i sestre da ih proučavaju tako da se striktno pridržavaju propisa nacionalne vlade i da se uzdrže od bilo čega što krši zakon. Naročito Božji izabrani narod iz Kine, koji je toliko godina bio pod diktatorskom vlašću, nema pravno znanje i ne razume važnost zakona. Zbog toga se ponašaju ležerno i nemarno, kao necivilizovani ljudi. Kada dođu da žive u inostranstvu, deluju veoma neuko i često rade stvari koje pokazuju nedostatak razumevanja pravila. Na primer, u nekim zapadnim demokratskim zemljama, kućni red veoma dobro funkcioniše, i postoje propisi kojima se zabranjuje buka od deset sati uveče do osam sati ujutru – nisu dozvoljeni zvukovi poput laveža pasa ili brujanja građevinske mašinerije. Ako neko prekrši ove propise i bude prijavljen, policija će se pozabaviti tim. U kontinentalnoj Kini, niko se ne bavi tim stvarima; gde god ima ljudi biće bezobzirno bučno, uz zvuke glasne muzike, plesa, pijenja i zabave, i niko ne interveniše. Ako neko pokuša nešto da uradi, može se suočiti saosvetom, tako da Kinezi nemaju izbora nego da to trpe. Zapadne zemlje su drugačije; svi su zaštićeni zakonom. Ako tvoj pas često laje usred noći, ometajući odmor tvojih komšija, oni će podneti žalbu protiv tebe. Ono što ti radiš utiče na normalan život drugih ljudi, ti si prekršio zakonske propise – oni legitimno koriste zakon kao oružje za podnošenje žalbe protiv tebe. Ima i onih koji obavljaju građevinske radove do jedanaest ili dvanaest sati uveče, što utiče na odmor komšija i dovodi do žalbi. Tada dolazi policija da im izda novčanu kaznu i upozori ih da ne prave buku u predviđeno vreme. Nekim ljudima čak nedostaje svest o čistoj životnoj sredini, pa nepropisno bacaju smeće i ostavljaju ga razbacano po ulicama. Zapadne demokratske zemlje su posebno uređene. Stanovnici su odredili termine za iznošenje smeća, a kamioni za smeće dolaze predviđenim danima da ga prikupe. Nakon prikupljanja, ulice ostaju čiste. Oni koji to ne razumeju mogu nepropisno da bacaju smeće, što se takođe smatra kršenjem propisa. To utiče na javnu čistoću i izgled grada, pa se protiv njih mogu podneti žalbe. Kinezi, koji ne poštuju pravila, često dobijaju žalbe kada žive u inostranstvu. Nakon što ih mnogo puta prijave, razvijaju mišljenje o zapadnjacima, govoreći: „Zapadnjaci jednostavno vole da podnose žalbe; oni podnose žalbe na svaku sitnicu”, na šta Ja kažem: „Podneli su žalbe protiv tebe zbog toliko mnogo stvari, a ti nisi razmislio o sebi, već kriviš njih za podnošenje žalbi. Jesu li onda bili u pravu što su podnosili žalbe? Da li su stvari koje si uradio bile ispravne ili ne?” Bili su potpuno u pravu što su podneli te žalbe; ti si naštetio njihovim interesima i uticao na njihove živote, pa zašto ne bi podnosili žalbe protiv tebe? To čine da bi zaštitili društveni red i pokazali da u toj zemlji vlada zakon; svi su zaštićeni zakonom, a zakon u ovoj zemlji nije samo na papiru – svako može da koristi zakon kao oružje da zaštiti svoja prava i interese. Oni podnose žalbe protiv tebe zato što ne razumeš zakon i što si prekršio lokalne propise. Trebalo bi da prvo naučiš lokalne propise i da postupaš u skladu sa zakonima i propisima – da li misliš da bi onda i dalje podnosili žalbe protiv tebe? (Više ne bi podnosili žalbe.) Pa, zašto Kinezi nikada ne podnose žalbe, bez obzira na to koliko je stvar ozbiljna? (Vlada ih je predugo ugnjetavala. Ne usuđuju se da podnose žalbe. Kinezi takođe nemaju nikakvu svest o odbrani svojih prava.) Kina nije zemlja u kojoj vlada zakon. Ona nije uređena zakonom. Kineski zakoni važe samo na papiru, a podnošenje žalbe tamo je beskorisno. Ako ti podneseš žalbu, a druga strana ima moć i uticaj, mogli bi da te progone. Ako nemaš uticaj, ne bi se čak ni usudio da podneseš žalbu; podnošenje žalbe može lako da ti donese nevolje. Dakle, kada se Kinezi suoče sa progonom – posebno u slučajevima kada je neko ubijen – bez obzira na to koliko je smrt nepravedna, stvar se jednostavno rešava privatno ako počinilac da nešto novca. Zašto članovi porodice žrtve ne podnesu tužbu? Oni znaju da nikada ne bi pobedili; to bi koštalo mnogo, a oni ipak ne bi dobili pravdu niti bi počinilac bio priveden pravdi, pa biraju da ih ne gone pravnim putem, već da to rešavaju privatno. Kineski zakoni važe samo na papiru; Kina nije zakonski uređena zemlja, nema prostora za traženje pravde. Podnošenje tužbe je besmisleno. Dakle, bez obzira na nezakonite situacije sa kojima se Kinezi susreću, ne usuđuju se da podnesu žalbu. To je zato što Komunistička partija ne radi ništa osim što čini nedela, van svakog razuma je i ne vlada u skladu sa zakonom. U Kini, sve dok je neko običan čovek, bez obzira na to koliko je ozbiljan problem sa kojim se suočava, to se u očima Komunističke partije ne smatra zabrinjavajućim – niko se time neće baviti. Stvari poput ometanja nečijeg odmora, pa čak i slučajeve krađe, pljačke i provale, Komunistička partija jednostavno ne smatra problemima. U zapadnim zemljama je, međutim, drugačije. Zapad ima demokratski sistem i društvo kojim vlada zakon; sve dok se nečije vreme za odmor ometa, biće podneta žalba, a policija će doći da to ispita i reši stvar. Zapadnjaci imaju tu pravnu svest i ne rade takve glupe stvari; samo oni koji dolaze iz inostranstva i ne razumeju pravila rade takve glupe stvari. Kada Kinezi počnu da žive u inostranstvu, često dobijaju žalbe. Vremenom se upoznaju sa lokalnim zakonima i propisima i više se ne usuđuju da rade stvari koje krše zakon ili ometaju druge. Stoga, starešine i delatnici treba da organizuju tu braću i sestre da se upoznaju sa raznim zakonima i propisima zemlje u kojoj se nalaze. Bez obzira na to šta nameravaju da urade, prvo moraju da konsultuju zakon – čak i ako uzgajaju kokoške ili svinje u svom dvorištu, prvo treba da provere vladine propise. Mogu da potraže informacije na internetu ili da se konsultuju sa lokalnom braćom i sestrama i na taj način pronađu tačne odgovore. U raznim zapadnim zemljama vlada ima posebne propise o svim pitanjima. Na primer, u građevinarstvu postoje propisi o tome koliko električne utičnice moraju biti visoko od poda i koliko svaka utičnica mora biti udaljena jedna od druge. Postoje i specifični standardi za debljinu ograde za stepenice i širinu balustera. Svaki korak izgradnje kontrolišu činovnici vlasti, tako da su retki slučajevi zgrada koje krše građevinske propise ili nelegalne gradnje. Ako stanovnici žele da izgrade kuću, ostavu za alat ili malu šupu za skladištenje u svom dvorištu, moraju dobiti odobrenje od strane vlasti. Ako žele da uzgajaju kokoške ili patke, postoje propisi o tome koliko ograđeni prostor mora biti udaljen od imanja njihovih komšija. Čak i ako starešine i delatnici ne razumeju te zakone i propise, ukoliko crkveni rad obuhvata te stvari, starešine i delatnici moraju obratiti pažnju na njih. Prvo treba da provere lokalne zakone i vladine propise; razjašnjavanje tih pitanja je od koristi za naše obavljanje dužnosti. Iako pravna pitanja nisu direktno povezana sa unutrašnjim radom crkve, ipak je korisno svima pružiti osnovno pravno znanje. U najmanju ruku, oni mogu da steknu neko znanje, da razumeju neka pravila, da nauče kako da žive ispravno i da steknu privid ljudskosti. Osim toga, starešine i delatnici treba da razgovaraju sa onima koji su odgovorni za spoljne poslove, da im pomognu da razviju pravnu svest. Za manje važna pitanja, nije potrebno konsultovati advokata – oni samo treba da razumeju lokalne propise i da ih striktno poštuju. Međutim, kada je reč o važnim pitanjima, trebalo bi da se konsultuju sa advokatom kako bi stekli razumevanje lokalnih zakona. Ukratko, bez obzira na to šta se radi, sve radnje moraju biti u skladu sa zakonima i propisima. Postupajući neko vreme na ovaj način, ljudi će biti u prilici da iskuse važnost poštovanja zakona i propisa, i poštovaće pravila kada obavljaju stvari. To je takođe korisno za rad crkve.

C. Načela koja treba slediti prilikom slanja ljudi da propovedaju jevanđelje

Što se tiče zaštite bezbednosti onih koji obavljaju važne dužnosti, postoji još jedna oblast rada kojoj starešine i delatnici moraju da se posvete, a to je zaštita bezbednosti onih koji izlaze kako bi obavljali svoju dužnost. Kojih se načela treba pridržavati prilikom slanja ljudi da obavljaju svoju dužnost? Prvo, treba uzeti u obzir godine i pol ljudi, kao i njihov uvid i životno iskustvo – u tom pogledu starešine i delatnici ne smeju biti smeteni ili nemarni. Na primer, ako šaljete ljude da propovedaju jevanđelje na nepoznatom mestu, kakvi ljudi bi bili pogodni za slanje? (Ljudi sa nekim uvidom i mudrošću.) Ako određena crkva nema mnogo odgovarajućih ljudi, već većinu čine mladi ljudi koji nemaju životnog iskustva i uvida, koji ne znaju kako da reše situacije – naročito zahtevne probleme – kada se sa njima susretnu, koji govore bez načela i takođe nemaju mudrosti, onda oni neće moći da obavljaju posao. Ako se takvi ljudi pošalju, oni ne samo da neće moći da reše probleme, već će verovatno uticati na rad i odložiti ga. Stoga, kada šaljete ljude da izađu i obave svoju dužnost, potrebno je izabrati one sa zrelom ljudskošću i mudrošću – samo takvi ljudi su pogodni. Ako nema dovoljno pogodnih ljudi, onda mlade treba upariti sa starijima kada odlaze da obavljaju svoju dužnost. Na primer, pretpostavimo da postoji mlada sestra od oko 25 ili 26 godina koja, uprkos tome što dosta dugo veruje u Boga, poseduje veru i rast, i što dugo obavlja svoju dužnost, ne bi znala kako da se zaštiti kada bi je poslali da obavlja svoju dužnost na nepoznatom mestu – u takvom slučaju, bilo bi neophodno pronaći lokalnog brata ili sestru sa iskustvom u društvu ne bi ih uparili u obavljanju te dužnosti. Naravno, ako je lokacija za obavljanje dužnosti poznato područje ili mesto gde već postoji crkva, onda mlada braća i sestre mogu da idu. Međutim, ako ljudi idu da propovedaju jevanđelje ili obavljaju neki drugi posao na nekom nepoznatom mestu, posebno na mestu gde je javna bezbednost loša, onda se mora uzeti u obzir njihova lična bezbednost. Za starešine i delatnike, bez obzira na to koga šalju da obavlja rad, bezbednost je prvo što treba da uzmu u obzir. Ako nije jasno kakvi su mogući primaoci jevanđelja ili da li bi ti ljudi mogli da rade neprikladne stvari, potreban je oprez prilikom slanja ljudi da propovedaju jevanđelje. Čuo sam da su ranije neke starešine i delatnici često slali mlade sestre – stare oko 18 ili 19 godina, ili one u ranim dvadesetim – na nepoznata mesta da propovedaju jevanđelje i da su se navodno desili neki nezgodni slučajevi. Bez obzira na to šta se zapravo dogodilo, na kraju je to imalo veze s tim da starešine i delatnici nisu bili temeljni u svojim razmatranjima prilikom obavljanja posla. U svom radu starešine i delatnici treba da uzmu u obzir te faktore i ne treba nehajno da šalju veoma mlade sestre ili braću na nepoznata i opasna mesta da obavljaju svoju dužnost. Bio je jedan starešina koji je jednom uredio da dve sestre stare 18 ili 19 godina odu da propovedaju jevanđelje. Kada je neko rekao da su premlade i nepodobne za to, starešina je tada pronašao dvadesetjednogodišnju sestru da ode umesto njih, misleći: „Rekli ste da je osoba od devetnaest godina premlada, pa sam našao osobu koja ima dvadesetjednu godinu. Starija je, zar ne?” Kakvog je kova bio taj starešina? Bio je sklon izobličenjima, zar ne? (Da.) Budući da je bila samo dve godine starija – da li je mogla da ima životno iskustvo? Da li je mogla da ima iskustvo u društvu? Prilikom suočavanja sa poteškoćama ili opasnim situacijama, da li bi možda završila u suzama? Iako je bila dve godine starija, po godinama je ipak bila premlada i nije bila sposobna da se prihvati tog posla. U najmanju ruku, potrebno je pronaći brata ili sestru u svojim tridesetim ili četrdesetim ili pedesetim ili šezdesetim godinama – stariji su i imaju iskustva u društvu; kada naiđu na situacije, imaju mudrost da ih reše, sprečavajući da dođe do opasnih situacija. Mladi mnogo toga nisu videli ni doživeli i ne znaju da se nose s tim situacijama; kad se nađu u opasnosti, možda je i ne shvataju, što olakšava izbijanje incidenata. Stariji ljudi, koji su videli više zla u ovom društvu i u ovom čovečanstvu, obično su oprezniji prema ljudima. Na osnovu svog iskustva u društvu i znanja iz stvarnog života, oni mogu da donesu razumne sudove o tome koja vrsta opasnosti može nastati u određenim situacijama, koliko je visok nivo opasnosti, koji su pojedinci zli ljudi i kakve stvari bi određeni ljudi mogli da urade. Kada se nađu u opasnim situacijama, takođe imaju mudrost da izbegnu opasnost. Mladi ljudi, s druge strane, nemaju iskustva. Kada se suoče sa situacijama, nisu u stanju da prepoznaju potencijalne opasne posledice. Zbog toga su, kada razmatraju stvari koje se tiču bezbednosti, stariji ljudi temeljitiji u svojim razmatranjima nego mladi ljudi. Kada starešine i delatnici urede da ljudi idu da obavljaju svoju dužnost, treba da uzmu u obzir lokalne uslove i da urede da se relativno starije osobe sa nekim iskustvom i mudrošću upare sa mladima kako bi obavljali svoju dužnost. Starešine i delatnici moraju biti temeljni kada razmatraju ova pitanja.

Bez obzira na to u kojoj zemlji se obavlja crkveni rad, osiguranje bezbednosti onih koji obavljaju svoje dužnosti predstavlja stavku rada na koju starešine i delatnici moraju obratiti posebnu pažnju. Bez obzira na to ko je i na kakav posao upućen, on mora da poseduje određeni kov i da ima neke sposobnosti kako bi bio kompetentan za obavljanje tog posla i kako bi se mogla osigurati njegova bezbednost; to je naročito slučaj u oblastima ili zemljama sa lošom javnom bezbednošću. Starešinama i delatnicima treba na prvom mestu da bude bezbednost onih koji obavljaju svoje dužnosti, a ne da je nehajno zanemaruju. Neki ljudi kažu: „U redu je. Mi obavljamo dužnosti u Božjoj kući – imamo Božju zaštitu, tako da niko neće umreti. Šta bi moglo poći po zlu?” Da li je ispravno da to kažu? (Nije.) Zašto nije? (Govoriti na takav način je neodgovorno, a takvo gledište je takođe veoma daleko od stvarnosti.) Ljudi treba da daju sve od sebe da ispune odgovornosti koje mogu da ispune i da se bave onim što su u stanju da razmotre; ne treba da testiraju Boga, niti da se kockaju sa bezbednošću braće i sestara. Bog može da štiti ljude, ali ako ne razmatraš probleme koje možeš da razmotriš i ako stavljaš bezbednost braće i sestara na kocku da bi testirao Boga, Bog će te razotkriti – ko te je naveo da budeš tako ekstremno glupav i činiš takve budalaštine! Stoga starešine i delatnici ne bi trebalo da koriste takve izjave kao izgovor za neodgovorne postupke; osiguranje bezbednosti onih koji obavljaju svoje dužnosti tvoja je odgovornost i treba da je ispunjavaš. Nakon što se pobrineš za sve što si u stanju da razmotriš i da uradiš, kako će Bog postupiti u vezi s onim što nisi razmotrio Njegova je stvar i nema veze s tobom. Neki ljudi neodgovorno prebacuju svu odgovornost na Boga govoreći: „Bog je odgovoran za bezbednost ljudi, ne treba da se plašimo; možemo da propovedamo kako god želimo. S Bogom, sve je slobodno i oslobođeno; ne treba da brinemo o tim stvarima!” Da li je ovakva izjava ispravna? (Nije.) Prema ovakvoj izjavi, ljudi ne treba da traže načela kada se stvari događaju; ako bi to bio slučaj, kakva bi korist bila od istine koju je Bog izrazio? Bila bi beskorisna. Tokom ovih godina, Bog je strpljivo i brižno govorio toliko reči kako bi poučio ljude, s ciljem da omogući Svom izabranom narodu da nauči kako da preživi, kako da stremi ka istini i kako da bude čovek u ovom zlom svetu i zlom čovečanstvu, kako bi se uskladio s Božjim namerama. Nije na tebi da testiraš Boga, niti je na tebi da postupaš kako god želiš, u skladu sa rečima i doktrinama i bez načela. Da bi starešine i delatnici dobro obavili posao u radu na propovedanju jevanđelja, pre svega moraju da garantuju bezbednost ljudi. Da bi to postigli, prvo moraju da saznaju i dokuče posebne okolnosti onih koji obavljaju svoje dužnosti, da pošalju odgovarajuće ljude, kao i da razumeju šta treba raditi u raznim situacijama kako bi se zagarantovala bezbednost ljudi. Ako je neko mesto posebno haotično, gde niko nema poznanike, i bezbednost onih koji idu da propovedaju jevanđelje ne može biti zagarantovana, onda do daljnjeg ne šaljite ljude na takva mesta; ne preuzimajte taj rizik i ne pravite nepotrebne žrtve. Bez obzira na to koja se dužnost obavlja ili koji se posao preuzima, ne treba da izađeš u svet ili da rizikuješ svoj život niti da se kockaš sa svojom bezbednošću ili životom. Naravno, ukoliko je to okruženje u Kini, preuzimanje rizika prilikom obavljanja dužnosti je neizbežno. Vlast progoni one koji veruju u Boga, pa čak i kada vrlo dobro znaš da postoji opasnost, i dalje moraš verovati u Boga, slediti Ga i obavljati svoju dužnost; ne možeš napustiti svoju dužnost i nijedan posao ne može biti obustavljen. Situacija u stranim zemljama je raznolika – neke su autoritarne države slične Kini, dok druge imaju demokratske sisteme. U zemljama sa demokratskim sistemom, rad na propovedanju jevanđelja može da se odvija neometano, a razne stavke rada takođe mogu lakše da se obavljaju. Međutim, u nekim zemljama s autoritarnim karakteristikama, narod je i divalj i zaostao, te im nije lako da prihvate istiniti put. Kada im se propoveda jevanđelje, ne samo da ga ne istražuju, već ga mogu slepo osuditi, pa čak i prijaviti situaciju policiji. U takvim slučajevima, ne šaljite ljude da tamo propovedaju jevanđelje, već umesto toga izaberite mesta gde se može osigurati bezbednost za obavljanje posla. To su sve stvari koje starešine i delatnici treba pažljivo da razmotre. Na primer, u zemljama poput Malezije, Indonezije ili Indije, koje imaju veoma složenu versku pozadinu, određene religijske denominacije imaju veliki uticaj i kontrolišu čitavo društvo, do te mere da čak i vlade podležu uticaju tih religija. U takvim zemljama ne treba dodatno slati ljude da tamo propovedaju jevanđelje; dovoljno je da to čine samo lokalne crkve. U nekim zemljama situacija se razlikuje od države do države ili od provincije do provincije, a lokalni zakoni i propisi mogu se razlikovati od nacionalnih. Na primer, određeni regioni imaju specifičnu versku pozadinu, gde su crkva i država ujedinjene. U nekim slučajevima, verske vođe imaju čak i veći autoritet od zvaničnika lokalne vlasti i mogu otvoreno da krše neke nacionalne zakone. Ako u takvim regionima propovedaš jevanđelje, mogući su bezbednosni rizici. Ti rizici nisu ograničeni samo na izmišljanje glasina o tebi ili na tvoje proterivanje – oni mogu uključivati hapšenje, lišavanje slobode bez optužnice, pa čak i mučenje, sakaćenje ili ubistvo, a vlada ne bi intervenisala. U stvari, vođe većine religijskih denominacija mrze spoljne religije. Pošto je njihov uticaj preveliki i pošto nisu nimalo obuzdani zakonom, niko se ne usuđuje da ih pozove na odgovornost, bez obzira na to koliko surovo progone delatnike jevanđelja, i čak ni zvaničnici lokalne vlasti ne žele da ih uvrede. Kada počneš da propovedaš jevanđelje na njihovoj teritoriji, mogu da te muče kako god žele. Zbog toga starešine i delatnici moraju biti posebno oprezni kada šalju ljude da negde propovedaju jevanđelje. Prvo, moraju istražiti i saznati kakva je situacija na tom mestu – da li postoji sloboda veroispovesti, koliko su verske sile moćne i kakve posledice mogu nastati ako ljudi koji tamo propovedaju jevanđelje budu prijavljeni. Ta se pitanja moraju jasno razumeti pre nego što se utvrdi da li treba poslati ljude tamo. Ako, nakon upoznavanja sa situacijom na nekom mestu, bude utvrđeno da ono nije pogodno za propovedanje jevanđelja, onda niko ne sme da šalje ljude da tamo propovedaju. To je takođe deo posla koji treba obaviti kako bi se osigurala bezbednost delatnika jevanđelja. Neke starešine i delatnici imaju iskrivljeno shvatanje i kažu: „U redu je; Bog će nas zaštititi. Što je izazov veći, to ga pre treba prihvatiti. Tamo ima toliko ljudi koji veruju u Gospoda, pa zašto ne bismo išli da propovedamo jevanđelje?” Neko im kaže: „Tamo postoje privatni zatvori. Ako odemo da propovedamo jevanđelje, ne samo da ćemo biti pritvoreni, već bismo mogli tamo i da umremo. Ne možemo ići!” Te glupave lažne starešine razmišljaju: „Velika crvena aždaja ima toliko zatvora, pa se ne plašimo – zašto bismo se onda plašili gomile privatnih zatvora koji tamo postoje? Zatvori mogu zarobiti naša tela, ali ne mogu da zarobe naša srca! Ne bojte se – samo idite!” Onda u talasina šalju ljude, a na kraju se niko ne vrati; svi su pritvoreni. Lažne starešine ostanu zbunjeni. Šta je tu problem? (Takve lažne starešine su pravi glupaci.) Takve lažne starešine su nitkovi; neodgovorni su, šalju ljude u opasnost. Zašto oni sami ne idu? Budući da se ne boje opasnosti, trebalo bi da idu prvi. Ako odu, vrate se bezbedno i pridobiju ljude, onda drugi mogu ići za njima. U svakom slučaju, bezbednost ljudi mora biti zagarantovana pri propovedanju jevanđelja. Apsolutno nemoj rizikovati u područjima gde je opasno i nepogodno za propovedanje jevanđelja. Nemoj pretpostavljati da je bilo koje mesto izvan Kine bezbedno; to je iluzija, iskrivljeno shvatanje. Samo neuki ljudi razmišljaju na taj način – takvi ljudi premalo razumeju ovaj svet! Nemoj pretpostaviti da, zato što većina zapadnih zemalja ima slobodu veroispovesti i što postoji relativno mnogo ljudi koji veruju u Gospoda, možeš otvoreno propovedati jevanđelje i otvoreno izražavati razne izjave, razotkrivajući koliko je verska zajednica mračna i zla; ako to učiniš, posledice će biti nezamislive. Moraš razumeti da se, bilo da jevanđelje propovedaš religioznim ljudima ili nevernicima, suočavaš sa iskvarenim ljudima, ljudima koji se opiru Bogu. Nemoj o ovoj stvari razmišljati suviše površno.

Ako starešine i delatnici žele da osiguraju bezbednost delatnika jevanđelja, oni moraju temeljno razmotriti sve aspekte tog pitanja, a u slučaju da dođe do bilo kakvog problema, potrebno ga je odmah rešiti. Nakon toga, treba sumirati iskustva i pouke kako bi se pronašla načela i put primene i utvrdilo kako dalje postupati – to je takođe važna stavka rada koja se mora obaviti. Postoje neka pitanja koja starešine i delatnici ranije nisu razmatrali niti su se s njima susretali; nakon što se problemi pojave, treba da sumiraju sledeće: „Da li bi trebalo i dalje da idemo na takvo mesto? Da li je ovaj način slanja ljudi ispravan? Da li bi trebalo da prilagodimo planove, strategiju ili smer za naredne korake u propovedanju jevanđelja ili obavljanju bilo kojeg drugog važnog posla?” Tokom stalnog procesa sumiranja, starešine i delatnici treba postepeno da utvrđuju metode i načela rada, tako da što više rade, posao bude sve konkretniji i da sve više dostiže očekivani standard, uz manje nepredviđenih situacija, ili čak bez njih, a posebno bez toga da kadrovi koji obavljaju važne poslove preuzimaju bilo kakve rizike. Da bi se postigao taj cilj, starešine i delatnici treba često da sumiraju iskustva i da stiču razumevanje raznih okruženja i situacija sa kojima se suočavaju tokom propovedanja jevanđelja u raznim regionima. Što više informacija prikupe i što su one tačnije, to će načela i planovi za rešavanje pitanja biti precizniji. Na kraju, time se može postići cilj osiguranja bezbednosti ljudi, čime se može osigurati da se rad na propovedanju jevanđelja odvija na pravilan način.

III. Kako postupati sa starešinama i delatnicima koji ne obraćaju pažnju na bezbedan rad

Neke starešine i delatnici imaju loš kov i nedostaje im osećaj odgovornosti; nisu sposobni da obavljaju stvaran posao, a uz to su previše lenji da bi obavljali stvaran posao. U oblastima za koje su oni odgovorni, kadrovi koji obavljaju važne dužnosti često nailaze na bezbednosne rizike, što zahteva da se presele ili premeste, zbog čega nisu u mogućnosti da bezbrižno obavljaju svoju dužnost. Čak se često dešavaju i stvari koje ne bi trebalo da se dešavaju. Na primer, neki starešina ili delatnik pronađe kuću domaćina koja se nalazi u nizijskom području. Kad se očekuju obilne kiše i poplave, iz straha da će kuća biti potopljena, braća i sestre koji tamo borave moraju unapred da se presele – noseći sa sobom radnu opremu, lonce, tiganje i sve ostalo, pa se sele dva cela dana. Sve to užasno iscrpljuje ljude, ostavljajući ih klonulih glava i u očaju. Oni kažu: „Svakih nekoliko dana se selimo, stalno bežimo. Kada će to prestati? Zar ne možemo pronaći bezbedan i siguran smeštaj gde možemo normalno obavljati svoju dužnost?” Takve starešine i delatnici nisu sposobni da preuzmu na sebe čak ni taj mali deo posla; braća i sestre koji su pod njihovim odgovornošću ne mogu da jedu ni da spavaju kako treba niti imaju adekvatan smeštaj. Njihovi životni uslovi su uvek privremeni, a svi su stalno u pripravnosti da beže od nesreće. Kada završe s korišćenjem svojih svakodnevnih potrepština, brzo ih spakuju, jer se u svakom trenutku može desiti da im najave proveru prebivališta. Svi znaju da to u stvari znači da proveravaju da li ima ljudi koji veruju u Boga, tako da u svakom trenutku moraju biti spremni da se presele. Zbog toga su oni koji obavljaju dužnost stalno u strahu i nemaju osećaj sigurnosti. Zar to ne utiče na rezultate njihove dužnosti? Zar to nije povezano s radom koji starešine i delatnici obavljaju? (Jeste.) Kako obavljaju taj posao? (Loše, ne ispunjavaju svoju odgovornost.) Neke starešine i delatnici su neodgovorni i nedostaje im posvećenost. Oni sami nemaju visoke standarde u pogledu životnih uslova; dovoljno im je da imaju mesto koje ih štiti od vetra i kiše. Stoga se ni ne trude da pronađu sigurno i stabilno mesto za život braće i sestara. Neke starešine i delatnici su lošeg kova; ne znaju kakvo je okruženje mirno i pogodno za život ili pogodno za braću i sestre da obavljaju svoju dužnost. Iznajme kuću u nizijskom području koju niko drugi ne želi da iznajmi, i nakon što se braća i sestre usele, u roku od nekoliko dana dobiju ekcem, i svrbi ih po celom telu. Šta se događa? Kuća je previše vlažna, a voda izbija iz poda. Može li iko živeti na takvom mestu? Takve starešine i delatnici ne mogu čak ni taj problem da reše; ne umeju da pronađu kuću pogodnu za obavljanje dužnosti – kakav je to kov? Neke druge starešine i delatnici iznajmljuju kuće u kojima stalno prokišnjava, duva promaja, nema zvučne izolacije, niti interneta, vode ili struje – kako iko može da živi tamo? Ignorišu dobre kuće i insistiraju na iznajmljivanju onih sa nedostacima – zar to ne remeti stvari? Iako braća i sestre nisu na otvorenom, mnoge osnovne stvari u kući nedostaju; bilo bi im bolje da žive u šatoru. Čak i ako je većina braće i sestara naviknuta na teškoće i smatraju da podnositi taj nivo teškoća nije ništa ekstremno i da to mogu da izdrže, zar ih stalno maltretiranje te vrste svakih nekoliko dana ne ometa u obavljanju dužnosti? Dakle, ako starešine i delatnici imaju loš kov i nedostaje im osećaj odgovornosti, oni ne mogu da preuzmu taj posao na sebe; trebalo bi da odmah podnesu ostavku i za taj posao preporuče nekoga ko ume valjano da ga obavlja, kako oni ne bi uticali na živote i na obavljanje dužnosti većine kadrova koji obavljaju važne poslove. Organizovanje smeštaja za one koji obavljaju važne dužnosti ne zahteva razmatranje baš svakog pojedinog aspekta, ali barem osnovni životni uslovi moraju biti osigurani. Tek kada postoji sigurnost u tom pogledu, rad crkve neće biti pogođen. Da li je lako obaviti taj posao? (Jeste.) Jednostavno je samo reći da je to lako uraditi, međutim, ako su starešine i delatnici smeteni ljudi, lošeg kova i bez ikakvog osećaja odgovornosti, oni to jednostavno ne mogu da urade. Kada starešine i delatnici ne mogu da obavljaju taj posao ili ga ne mogu valjano obavljati, toliko mnogo ljudi trpi posledice, živeći svakodnevno kao da beže od gladi – kako mogu da obavljaju svoju dužnost na taj način? Neke lažne starešine ne razumeju istina-načela, ali ipak vole da budu u centru pažnje. Ne mogu da obave posao kako treba, ali odbijaju da odstupe, drže se svog položaja i ne žele da ga napuste. Kako bi trebalo postupiti s takvim starešinama? (Treba ih smeniti.) Lako ih je smeniti; problem je u tome da li postoji neko bolji ko bi preuzeo njihov posao. Ako ne postoji, možete li vi preuzeti taj posao na sebe? Možete li garantovati da kadrovi koji obavljaju važne poslove imaju stabilno životno okruženje? Ako jedna osoba ne može da se nosi s tim, možete li vas troje ili petoro da udružite snage i preuzmete taj posao na sebe? Ako ne možete da upravljate tim poslom – ako ne možete da obavite čak ni tako jednostavan zadatak, pa čak niste u stanju da osigurate osnovno životno okruženje – onda ćete morati privremeno da podnesete još malo teškoće i patnje. Ako ipak možete da istrajete u obavljanju svoje dužnosti, a Bog, videvši da je vaša odlučnost da izdržite patnju dovoljno čvrsta, pošalje nekog ko pouzdano rešava stvari i može da reši probleme da bi obavio posao, tada će vaši dani patnje biti gotovi i uslediće dobra vremena. Ako niko takav ne dođe da reši te probleme, onda ćete morati da prihvatite svoju sudbinu – vi ste predodređeni da izdržite teškoće, suđeno vam je da ih izdržite; morate smiriti srce i izdržati. Zapravo, vredi podneti to malo teškoće; mnogo je bolje nego biti u zatvoru i trpeti mučenje. Barem niste podvrgnuti mučenju ili ispitivanju; možete i dalje čitati Božje reči, obavljati svoju dužnost i živeti crkveni život zajedno sa braćom i sestrama. Iako na putu ima nekih strahova, prepreka i trzavica i često morate da se selite, to je ipak izuzetno iskustvo u vašem životu, iz kojeg možete izvući pouke i nešto steći. Nije li to prilično dobro? (Jeste.) Ljudi treba da imaju odlučnost da izdrže teškoće i da puste Boga da orkestrira kako On hoće. Ako zaista ne možete da izdržite tu teškoću, možete se usrdno moliti Bogu u svom srcu: „Bože, molimo Te da pogledaš nas koji patimo – kako smo jadni! Sledimo Te bez pritužbi ili žaljenja! Molimo Te, u znak naše nepokolebljive vernosti prema Tebi, da okončaš ovaj život pun teškoća! Molimo Te da pošalješ odgovarajućeg starešinu ili delatnika da nam pronađe odgovarajuće mesto! Stalno boravimo na otvorenom, svakog dana se selimo sa mesta na mesto i ne znamo koliko će to trajati. Ne želimo više da budemo raseljeni – molimo Te, pronađi nam siguran smeštaj!” Da li je prikladno moliti se na ovaj način? Možete se moliti na ovaj način; s obzirom na potrebe okruženja, treba da se molite na ovaj način.

Kada se posmatra iz drugog ugla, podnošenje teškoća nije tako loša stvar; podnošenje nekih teškoća može ojačati tvoju volju. Šta znači ojačati tvoju volju? To znači da kroz stalno podnošenje te teškoće postaješ ravnodušan prema njoj i više je ne prepoznaješ kao teškoću; bez obzira na to koliko teškoće podneseš, više ne osećaš bol. Međutim, kada se suočiš sa situacijama, moraš da izvučeš pouke, stekneš neki uvid i naučiš kako da raspoznaš ljude. Ako starešina ili delatnik ima izuzetno loš kov i ne može čak ni da pravilno obavi posao organizovanja smeštaja, kako bi se mogao pobrinuti za Božji izabrani narod i voditi ga? Takvi ljudi nisu sposobni da budu starešine ili delatnici. Božja kuća nije bez novca za iznajmljivanje kuća, i nije voljna da vidi braću i sestre neprestano bez stalnog mesta za život. Božja kuća ne zagovara to da ljudi uvek podnose teškoće ili žive teško svaki dan, mada, naravno, ne beži od toga da ljudi podnose bilo kakve teškoće. Međutim, ako starešine i delatnici ne mogu da obave čak ni posao organizovanja smeštaja, i predstavlja im pravu muku da bilo šta urade kako treba, čime se onda mogu pohvaliti? Svako od njih izgleda pristojno, ima diplome i status, pa ipak, obavljanje te male stvari im predstavlja pravu muku. U tom slučaju, ne preostaje ništa drugo – možeš jedino da to prihvatiš od Boga. To je teškoća koju ljudi treba da podnesu; treba da dozvoliš Bogu da orkestrira kako On želi. To je ispravno. Možda će jednog dana ova teškoća biti praćena boljim danima, i takav život će se okončati. Bez obzira na to u kakvom se okruženju nalaziš, treba da zadržiš stav pokornosti i da izbegavaš da se žališ. Ako je određeni starešina ili delatnik nepouzdan i ne obavlja posao kako treba, ne dozvoli da to utiče na tvoju iskrenost i odanost prema Bogu, i nemoj da to utiče na tvoju pokornost Bogu i na stav pokornosti prema Bogu. Na taj način ćeš ostati postojan po tom pitanju. Starešine i delatnici su samo obični ljudi. Ako imaju loš kov i ne mogu da obavljaju posao, ili ako su lažne starešine koje ne ispunjavaju svoju odgovornost, to je njihov lični problem i nema nikakve veze sa Božjom kućom. Božja kuća im nije naložila da postupaju na taj način; oni su jednostavno razotkriveni zbog svoje neodgovornosti. Oni ne mogu da završe posao koji im je Božja kuća poverila, i stoga mogu biti samo smenjeni i isključeni. U takvim okolnostima, kada pripadnici Božjeg izabranog naroda podnose tu teškoću, oni moraju da je prihvate od Boga i da dozvole Bogu da orkestrira kako On želi. Čak i ako starešine i delatnici nisu dobro obavili posao ili imaju bilo kakve probleme, činjenica da je Bog istina, put i život, zauvek je nepromenjiva. Tvoje sleđenje Boga, pokoravanje Bogu i prihvatanje Božjih reči ne bi smeli nikada da se promene. To su večne istine. Bez obzira na to kakve se neprijatne stvari pojave dok obavljaš dužnost, treba da ih prihvatiš od Boga i izvučeš pouke iz njih. Treba da se umiriš pred Bogom i da Mu se moliš, i ne dozvoliš da spoljašnji svet utiče na tebe. Moraš naučiti da se prilagodiš raznim okruženjima i da naučiš da iskusiš Božje delo u svim vrstama okruženja. Samo na taj način možeš postići život-ulazak. Neki ljudi imaju mali rast; kada se pojavi teškoća, žale se i postaju zabrinuti, osećaju se uznemireno i gube veru u Boga – to je izuzetno glupavo i neuko! Starešine i delatnici koji ne obavljaju stvaran posao su razotkriveni i isključeni, ali kakve to veze ima sa tobom? Zašto bi ti postao negativan i udaljio se od Boga samo zato što su oni neprikladno uredili stvari? Zar to nije krajnje buntovno? (Jeste.) Kada ljudi urade nešto pogrešno, možeš da ih raspoznaš i odbaciš, ali ne odbacuj Boga niti istinu. Istina nije pogrešna, Bog nije pogrešan. Božja prvobitna namera nije da ljudi podnose takve teškoće; ali za iskvarene ljude je zaista neophodno da malo pate. Malo patnje jekorisno za tebe; korist je u tome što izvlačiš pouke i učiš kako da tragaš za istinom kako bi rešio probleme. Ako si sposoban da podneseš razne teškoće, stičeš neku izdržljivost i postaješ sposoban da ostaneš postojan u svom svedočenju u svim vrstama okruženja. Sposobnost da podneseš teškoću ojačava tvoju odlučnost da se pokoriš Bogu. To je Božja izvorna namera i rezultat koji Bog želi da vidi u tebi. Ako možeš da razumeš Božje namere i da postupaš i praktično deluješ u skladu sa Božjim namerama; ako možeš da se uzdržiš od napuštanja Boga bez obzira na to s kakvim ljudima ili okruženjima se susrećeš; ako možeš da naučiš da upražnjavaš istinu, da imaš pokornost prema Bogu, da imaš ispravno razumevanje i stav, da održavaš postojanu veru u Boga i da se uzdržavaš od toga da se žališ na Boga ili da se od Njega u svom srcu udaljiš, bez obzira na to koliko patnje tvoje telo podnosi; tada imaš rast.

Starešine i delatnici moraju štititi bezbednost onih koji obavljaju važne dužnosti, pružajući im zaštitu od uplitanja spoljnog sveta. Ovaj posao uključuje mnoge detalje. S jedne strane, starešine i delatnici treba da razumeju kako konkretno da sprovedu te detaljne zadatke. Pored toga, kada se susretnu sa određenim posebnim situacijama, moraju tačno da sude, zatim da pronađu odgovarajuća načela i da razviju konkretne planove za rešavanje tih situacija. Krajnji cilj je da se osigura bezbednost svih vrsta kadrova koji obavljaju važne poslove. Samo na taj način se može garantovati da se rad na propovedanju jevanđelja odvija na pravilan način. Pridržavati se ovog načela je ispravno; to je cilj i načelo starešina i delatnika u obavljanju ovog posla. Ako se starešine i delatnici tačno pridržavaju tog cilja i načela, onda su u osnovi u skladu s merilom u obavljanju tog posla. Koji se drugi problemi javljaju u ovom poslu? Neki ljudi kažu: „Nikada nisam bio starešina ili delatnik niti sam se susreo sa ovakvim stvarima. Ne znam šta treba da radim u ovom poslu, ne znam kako to da uradim. Dakle, ne moram to da radim – koga briga da li ste sigurni ili ne? Sami se snađite.” Da li je prihvatljivo da oni jednostavno peru ruke od toga? (Ne, nije.) Takve starešine i delatnici treba da budu uklonjeni. Ako ne radiš stvaran posao, kakva je korist od tebe? Da li te držimo kao ukras zato što dobro izgledaš? Starešine i delatnici poput ovih moraju biti smenjeni i isključeni; ne treba im dozvoliti da zauzimaju položaj bez obavljanja bilo kakvog posla. Lažne starešine ne rade stvaran posao – nemaju savesti ni razuma, zar ne? Da zaista imaju savesti i razuma, zašto ne bi tragali za istinom kako bi rešili probleme kada se isti pojave? Niko se ne rađa naučen; svi uče u hodu. Ako možeš da tragaš za istinom, pronaći ćeš način da obaviš posao kako treba. Ako imaš osećaj odgovornosti, smislićeš način da obaviš posao kako treba. Obavljanje starešinskog posla zapravo nije teško; dokle god neko može da traga za istinom, lako je obaviti posao valjano. Osim toga, starešine i delatnici imaju saradnike; dokle god su dvoje ili troje ljudi jednog srca i uma, svaki posao je lako izvršiti. Trenutno se mnoge starešine i delatnici obučavaju; obučavaju se u traganju za istinom u svim stvarima kako bi rešili probleme. U ovom trenutku, barem su neke starešine i delatnici sposobni za starešinski rad i potpuno su sposobni da dobro obavljaju posao širenja jevanđelja, zar nije tako? (Tako je.) Dakle, danas završavamo razgovor sa ovom tačkom. Zbogom!

20. jul 2024. godine

Prethodno: Odgovornosti starešina i delatnika (28)

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera