Četrnaesta stavka: Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista (7. deo)

Četrnaesta odgovornost starešina i delatnika glasi: „brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista”. Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o drugom kriterijumu za raspoznavanje raznih vrsta zlih ljudi, koji se zasniva na njihovoj ljudskosti, i obuhvatili smo tri manifestacije. Pročitajte koje su to tri manifestacije. (osma, sposobnost da se u svakom trenutku posegne za izdajom; deveta, sposobnost da se u svakom trenutku ode; deseta, kolebljivost.) Nakon razgovora o tim trima manifestacijama, da li ih razumete? (Razumemo.) Većina ljudi sa ovim problemima obično nije sposobna da razume istinu; oni ne razumeju šta je istina, niti razumeju šta znači verovati u Boga. Pored toga, neki od njih ne mogu da prozru šta je zapravo svrha verovanja u Boga. Oni misle da je verovanje u Boga samo religijska vera i da sve što je potrebno za to jeste poštovati verske rituale. Oni ne razumeju značaj verovanja u Boga, niti razumeju značaj vršenja dužnosti; štaviše, u srcu im nije jasno da li Bog postoji i nisu sigurni da li je slediti Boga ispravan put. Ma koliko godina da veruju i ma koliko propovedi da su odslušali, nikada nisu u stanju da postave temelj na istinitom putu. Kao rezultat toga, oni se kolebaju, a ako se desi nešto što im se ne dopada, mogu čak i da napuste crkvu ili da je u bilo kom trenutku izdaju. Božja kuća ima posebna načela za ophođenje prema tih nekoliko vrsta ljudi. Zavisno od njihovih različitih situacija, postoje posebni planovi za postupanje prema njima i za njihovo rešavanje; oni koje treba ukloniti biće uklonjeni, a oni koje treba proterati biće proterani. Mada neki od njih nisu zli ljudi, a još manje su antihristi, sudeći po prirodi njihovih manifestacija i po njihovom odnosu prema veri u Boga, to nisu ljudi Božje kuće, niti su prava braća i sestre. Čak i ako ostanu u crkvi, biće im veoma teško da razumeju istinu. Na šta ukazuje to što im je teško da razumeju istinu? Ukazuje na to da oni, budući da nikako ne uspevaju da shvate Božje reči ni da razumeju istinu, na kraju neće moći da dostignu spasenje, niti da budu zadobijeni od Boga. Drugim rečima, oni na kraju ne mogu da postanu ljudi Božje kuće, ne mogu da postanu istinska stvorena bića, niti mogu da ispune dužnost stvorenih bića i da se vrate pred Boga. Pored toga, oni u crkvi često igraju negativnu ulogu. Ne samo što ne uspevaju da ostvare pozitivan efekat, nego s vremena na vreme izazivaju ometanja i razaranje, utiču na stanja pojedinih ljudi i ometaju neke od onih koji obavljaju svoju dužnost. Crkva stoga treba da preduzme odgovarajuće mere prema njima, bilo tako što će ih nagovoriti da sami odu ili tako što će te ljude ukloniti ili proterati. U svakom slučaju, ne sme im se dozvoliti da izazivaju prekide i ometanja u crkvi.

Merila i osnove za raspoznavanje raznovrsnih zlih ljudi

II. Na osnovu nečije ljudskosti

J. Kolebljivost

Ljudi koji se kolebaju nikada nisu u stanju da potvrde da li Bog zaista postoji, a pogotovo ne mogu da potvrde da li je Bog u kojeg veruju istiniti Bog. Danas bi hteli da tragaju ovde, dok će sutra poželeti da provere kako stvari stoje tamo; ne znaju koji je put istinit, pa se uvek drže stava da je najbolje ne istrčavati se. Ako naiđete na takve ljude, što pre ih nagovorite da odu, tako što ćete im reći: „Ti nikad nisi u stanju da potvrdiš da je Božje delo istiniti put, niti tragaš za istinom da bi razrešio svoje poteškoće. Kakve rezultate možeš da ostvariš ako nastaviš ovako da veruješ? Budući da ne voliš istinu i da ne uživaš u crkvenom životu, treba da odeš tamo gde možeš da udovoljiš vlastitim interesovanjima. Zar ne težiš ka tome da se izdigneš u odnosu na ostale i da ostvariš veliki uspeh? Onda treba da se otisneš u svet i da stremiš ka tome. Možda možeš da postaneš bogat ili da budeš zvaničnik i da tamo, u belom svetu, ostvariš svoje snove. Ne treba više da se zadržavaš u Božjoj kući.” U ophođenju prema takvim ljudima, nipošto ih ne treba primoravati niti moliti i preklinjati da ostanu. Ako žele da napuste crkvu, pustite ih neka idu. Stalno podsticati te bezvernike i moliti ih da ostanu nije u skladu s Božjim namerama. Božje delo nikada ne prisiljava ljude, a kad one koji su neodlučni stalno vučete za rukav, tu postoji element prisile. Ti ljudi žele da izađu napolje da bi našli posao, da bi zaradili novac i od toga dobro živeli, ili da bi se bavili stvarima koje im se lično dopadaju. Oni oduvek imaju takve namere i oduvek imaju vlastite težnje i planove. Mada za to niko ne zna, sve je to već razotkriveno njihovim ponašanjem. Primera radi, oni svoju dužnost često obavljaju polovično, često su zaboravni, površni i samo otaljavajuposlove. Pri obavljanju dužnosti često pokazujusvojevrsnu nespremnost, stalno im se čini da su na gubitku i misle da im obavljanje dužnosti onemogućava da zarade novac. Takve ljude treba nagovoriti da odu tako što ćete im reći: „Ti svoju dužnost uvek obavljaš polovično i površno, tako da naposletku nećeš uspeti da zadobiješ istinu, a Bog te neće odobravati – kakav će to tek gubitak biti! Budući da te istina ne zanima i da nisi u stanju da potvrdiš postojanje Boga ni Njegovu suverenost, pošto misliš da je svet fantastičan i veruješ da bi mogao da postaneš veoma uspešan i da se izdigneš iznad ostalih ako budeš jurio za svetom, onda bi ti bolje bilo da se vratiš u svet i da tamo stremiš. Kakvog smisla ima da ovde trpiš ovakve nedaće?” Konkretno govoreći, tim ljudima se često čini da su stručni u određenoj oblasti, da poseduju neke veštine i sposobnosti, pa misle da bi, ako oprobaju svoju sreću u društvu ili u svetu, mogli da steknu i slavu i bogatstvo, da uživaju visok status i da budu dobro plaćeni. Međutim, nakon što su poverovali u Boga i nekoliko godina otaljavali, nisu dobili nikakvo unapređenje niti su izabrani na bilo koju važnu funkciju. Budući da su nesposobni da se izdvoje u odnosu na ostale, u srcu su veoma ogorčeni i nemaju volje ni za šta. Nisu voljnida idu putem verovanja u Boga, a još su manje voljni da obavljaju svoju dužnost. U srcu im je stalno nemir, a u mislima metež, lako se uzbude i neuravnoteženi su. S vremena na vreme, razmišljaju o tome kako su njihovi školski drugovi i prijatelji našli dobre poslove, dospeli na visoke položaje i žive superiorno u odnosu na druge, i stoga im se posebno čini da verovanjem u Boga nanose sebi veliku nepravdu, misle da su beskorisni, nesposobni i propalice zbog toga što veruju u Boga i previše se stide da svoje roditelje i pretke pogledaju u oči. To ih još više uznemirava i ubija im volju, pa se gorko kaju što su uopšte odlučili da poveruju u Boga! I tako se u svojim glavama još više kolebaju. Za sve ove godine koliko veruju u Boga i obavljaju svoju dužnost, ne samo da im vera nije ojačala, nego su izgubili i onaj početni entuzijazam koji su nekada imali. Kako bi, po vašem mišljenju, trebalo postupati s takvim ljudima? (Treba ih nagovoriti da odu.) Ako ih budeš nagovarao da odu, možda će ti reći: „Tolike sam godine verovao u boga, odrekao sam se obrazovanja, braka i izgleda za budućnost. Ti mi sada kažeš da napustim crkvu – zar to onda ne znači da sam uzalud trpeo nedaće svih ovih godina? Zar to ne znači da uopšte neću imati buduće odredište? Bio bi to gubitak na oba fronta. Zar to nije isto kao da mi uzimaš život?” Da li je isuviše bezdušno nagovarati ih da odu? Da li je prikladno ovako postupiti? (Takvi ljudi nikada nisu ni hteli da veruju u Boga. Naprosto su na prevaru ušli u crkvu da bi dobili blagoslove. Kad vide da se crkva stalno usredsređuje na jedenje i pijenje Božjih reči i na razgovore o istini, oni prema tim stvarima osete odbojnost i hteli bi da odu. Takve ljude treba nagovoriti da odu. Možda možete fizički da ih zadržite, ali ne možete zadržati njihovo srce.) Ako svoju dužnost obavljaju donekle iskreno, ali im istina naprosto nije jasna, ako privremeno postaju pomalo slabi i negativni jer se suočavaju s porazima i neuspesima ili su iskusili orezivanje, u tom slučaju im možete besediti o istini kako biste im pružili pomoć i podršku. Međutim, ako njihova slabost nije privremena, već oni dosledno otaljavaju i površno obavljaju svoju dužnost, ako to čine polovično i srećni su ako ih ne oterate, te ako svoju dužnost obavljaju neiskreno i bezvoljno, odnosno ako oni, preciznije govoreći, nemaju ciljeve ka kojima teže i naprosto su tu da im prođe vreme – ako postane jasno da su oni takav tip osobe, možete ih nagovoriti da odu.

Neki ljudi su bezvernici. Ako možeš jasno da vidiš da su to u suštini ljudi koji ne vole istinu i koji nisu spremni čak ni da službuju, onda ih treba nagovoriti da odu. Njihove glavne manifestacije su da oni nikad ne čitaju Božje reči, nikada ne uče himne, nikad ne slušaju propovedi i nikada u zajedništvu ne razgovaraju o istini, niti pričaju o vlastitoj samospoznaji. Oni takođe ne vole da slušaju iskustvena svedočenja braće i sestara. Nikada ne gledaju filmove ni video-zapise sa himnama ili iskustvenim svedočenjima u produkciji Božje kuće, a čak i ako ih gledaju, oni to čine samo zabave radi ili iz radoznalosti, a i tada ih samo nerado i nakratko pogledaju; osim toga, oni to uopšte ne rade zato što osećaju nekakvo breme u pogledu svog život-ulaska, već čisto radi zabave i uzbuđenja. Na šta oni troše najveći deo svog vremena? Na ćaskanje, ogovaranje ili tako što na internetu traže stvari koje im se dopadaju. Na primer, neki od njih vole da trguju na berzi, pa stalno proveravaju kako se kreću cene akcija; neki vole automobile ili elektronske uređaje, pa na mreži stalno proveravaju koji su brendovi izbacili na tržište nove modele ili razvili neku novu tehnologiju; drugi vole da na internetu gledaju vesti koje objavljuju nezavisni mediji, dok treće zanimaju kozmetički proizvodi, šminka ili nega zdravlja, pa na internetu često čitaju članke o lepoti, zdravlju i tome kako ga očuvati i biti dugovečan. Te ljude uopšte ne interesuju razne istine u koje vernici treba da uđu da bi bili spaseni, kao ni iskustvena svedočenja braće i sestara. Osim što nerado obave ponešto od svoje dužnosti, inače su stalno fokusirani na promene u svetu nevernika, kao i na nove trendove i važne vesti iz spoljnog sveta, između ostalog, šta se dešava u njihovoj zemlji. Oni prate samo tu vrstu informacija. Pošto sve vreme samo to gledaju, srca su im ispunjena isključivo takvim stvarima i oni potpuno zanemaruju istine koje bi, kao vernici u Boga, trebalo da razumeju. Ma ko da im drži besede, oni to ne prihvataju. Nisu zainteresovani ni zabrinuti za stvari koje se tiču život-ulaska, poput načela koja treba da slede pri obavljanju dužnosti, iskvarenih naravi koje pokazuju i problema koje imaju dok obavljaju svoju dužnost, te koje su od raznih Božjih zahteva prema ljudima ispunili, a koje nisu. Mada obavljaju svoju dužnost, oni je zapravo samo otaljavaju, pritom uopšte ne tragajući za istina-načelima. Iako takvi ljudi za sebe tvrde da su vernici u Boga, ono na šta se oni iznutra fokusiraju i što vole jesu novac, status i trendovi iz sveta nevernika, a vole i da se druže sa onima koji trendove tog sveta prate. Kad pričaju o stvarima iz sveta nevernika, to čine s velikim guštom i neumornim entuzijazmom, govore elokventno i mogu beskrajno da pričaju o tome, ali kad se sretnu s onima koji vole da u zajedništvu razgovaraju o istini, oni nemaju šta da kažu. Kad im neki brat ili sestra kažu: „Ima jedna prelepa himna, upamtila sam čitav tekst”, oni samo površno odgovaraju: „Upamtila si tekst. Baš lepo.” Kad neki brat ili sestra kaže: „Iskustveno svedočenje te i te sestre je zaista dobro!”, oni kažu: „Sada ima toliko video-zapisa o iskustvenim svedočenjima, pa ima li nekog koji nije dobar? Svi su prilično dobri.” Oni samo ovako površno odgovaraju; u stvarnosti, njih istina nimalo ne zanima i oni ne dele zajednički jezik s braćom i sestrama. Kad ih neko pita: „Da li se moliš kada se suočiš s određenim situacijama?”, oni odgovaraju: „Kako da se molim? Za šta da se molim?” Oni se ne mole, niti imaju Bogu šta da kažu. Te ljude ne zanima ništa što ima veze s verovanjem u Boga, a srca su im ispunjena svakojakim stvarima iz sveta nevernika. Šta mislite – imaju li takvi ljudi neki problem? (Imaju.) Ako vidiš da svoju dužnost uvek obavljaju polovično i da, kad im se dodeli bilo kakav zadatak, postaju veoma nestrpljivi, ako vidiš da se žale čim pretrpe neku malu nedaću i da, nakon nekoliko godina verovanja u Boga, često otkrivaju misli poput: „Ja sam na gubitku zbog toga što verujem u boga. Da nisam verovao u boga, dosad bi mi plata iznosila toliko i toliko i mogao bih da uživam u takvom i takvom statusu i luksuznom načinu života”, kako s takvim ljudima treba postupati? (Treba ih nagovoriti da odu.) Takve ljude samo nagovorite da odu i nemojte im više dodeljivati nikakvu dužnost, jer oni nisu spremni čak ni da službuju. Oni misle da je za njih jedino podnošljivo da kao vernici prisustvuju skupovima, ali da bi za njihove velike poduhvate bilo smetnja ako bi obavljali svoju dužnost i sledili Boga. Čini im se da obavljanje dužnosti i praćenje Boga predstavljaju glavnu prepreku u njihovoj potrazi za srećom. Veruju da bi se, da nisu obavljali svoju dužnost, već izdigli iznad ostalih, da bi postali visoki funkcioneri i da bi u svetu već zaradili mnogo novca. Pa zašto onda da ih zadržavamo? Za svakoga je, dakle, dobro da ih nagovorimo da odu. Bila bi velika greška prisiljavati ih ili nagovarati da ostanu. Takve ljude treba ovako nagovoriti: „Zašto si odlučio da veruješ u Boga? Možeš li ikada da zadobiješ istinu ako te istina ne interesuje i ako si stalno ispunjen sumnjama u vezi s Bogom? Ti si neko ko ima ideje, diplome i talente – ako bi se u spoljnom svetu svojski potrudio, sigurno bi mogao da postaneš predsednik ili izvršni direktor neke kompanije, ili da postaneš milioner ili milijarder. Ovakvim besciljnim lutanjem po Božjoj kući ti, pre svega, ne možeš da se izdigneš iznad ostalih; drugo, ne možeš da postigneš veliki uspeh; i konačno, ne možeš da doneseš slavu svojim precima. Štaviše, uvek si površan u obavljanju svoje dužnosti, usled čega te orezuju, pa si zbog toga sve vreme potišten. Zašto trpeti toliku patnju? Treba da odeš u svet i da se baviš politikom ili preduzetništvom, pa ćeš sigurno ostvariti određeni nivo uspeha za sebe. Drugačiji si od nas: ti imaš i diplome i talente i uz to si plemenita osoba – zar ti nije ispod časti da u Boga veruješ zajedno s nama, običnim ljudima? Kao što nevernici često kažu: ’Svet je tvoja biserna školjka’ – treba da iskoristiš činjenicu da još uvek ima vremena da u svetu potražiš slavu, dobitak i status dok još imaš priliku. Nemoj da sam sebi činiš nepravdu svojim ostankom ovde.” Da li je ovo prikladan način da se oni nagovore? Prilično je taktično sročeno, zar ne? (Jeste.) Nije uvredljivo, a ujedno im se saopštava ono što oni žele da čuju. Mislim da je ovakav pristup primeren, da im olakšava da prihvate savet i da mogu hrabro i bezbrižno da odu. Kad imaš posla s tom vrstom ljudi, ako si siguran da su bezvernici i ako vidiš da nisu motivisani da veruju u Boga, da nikada nisu iskreni u obavljanju svoje dužnosti i da nikada nisu zadobili nimalo život-ulaska – niti je, dugoročno gledano, verovatno da će ga zadobiti – treba ih nagovoriti da odu. Ako ih ne budeš nagovorio da odu, oni će uvek imati površan i mlak stav prema obavljanju svoje dužnosti, a lako može doći i to toga da u nekom trenutku izazovu neku veliku katastrofu.

K. Kukavičluk i sumnjičavost

Završili smo razgovor u zajedništvu o desetoj manifestaciji – kolebljivosti. Hajde da se sada pozabavimo jedanaestom manifestacijom – kukavičlukom i sumnjičavošću. Koje manifestacije pokazuju kukavice? (Kukavice se prestrave kad se suoče sa hapšenjem i progonom. Hteli bi da obavljaju svoju dužnost, ali ne smeju.) To je samo jedan mali aspekt. Glavni problem je što oni imaju određeno stanovište o verovanju u Boga: uvek im se čini kao da vernici u Boga ne pripadaju ovom svetu; osećaju da je njihova vera u Boga nešto sramotno. Naročito u nekim autoritarnim zemljama ili zemljama bez verskih sloboda, gde vernici u Boga ne samo da nisu zaštićeni zakonom već su izloženi progonu, neki ljudi se ne usuđuju da priznaju da veruju u Boga i plaše se da drugi to ne saznaju. Čini im se da verovanje u Boga nije nešto što je legitimno i časno. Iako znaju da veruju u istinitog Boga, oni u tome ne vide nikakvu čast, niti imaju samopouzdanje. Na svaki znak nevolje ili kad vide da država hapsi, progoni, tlači i izopštava vernike, oni se posebno brinu da bi mogli da budu umešani. U takvim situacijama, neki ljudi brzo prekidaju sve veze sa crkvom i čak žure da u Božju kuću vrate sve knjige. Drugi se, iz straha da će biti uhapšeni, ne usuđuju više da prisustvuju skupovima, niti da pozdrave braću i sestre kad ih sretnu. Pogotovo se ne usuđuju da stupe u kontakt s ljudima koji su relativno poznati po svojoj veri ili su ranije bili hapšeni – eto kolike su kukavice. Što je još gore, kad čuju da je država pokrenula veliki talas hapšenja, oni žure da vlastima za svaki slučaj priznaju kako su ranije verovali u Boga, kao i da poznaju ljude koji i dalje veruju, pa zatim proaktivno izdaju te ljude vlastima, a knjige Božjih reči i druge materijale u vezi s verom u Boga predaju u zamenu za pomilovanje, isključivo u cilju samoodržanja. Recite Mi, zar to nisu manifestacije kukavičluka? (Jesu.) To naročito važi za neke ljude koji se, nakon što poveruju u Boga, stalno plaše da će drugi saznati za njihovu veru, a pogotovo se plaše da će ih neko drugi izdati kad bude uhapšen. Čim neko sazna da veruju u Boga, oni žurno objašnjavaju kako više ne veruju i čak žure da urade nešto zbog čega će nevernici prestati da sumnjaju da su oni vernici. Tako će, na primer, negovati veze s nevernicima, jesti, zabavljati se, kockati se i konzumirati alkohol s njima, i tome slično. Na najmanji znak nevolje, oni se ne usuđuju da prisustvuju skupovima, prestaju da obavljaju svoju dužnost i ignorišu svakoga ko pokuša da im se obrati. Kad je sve mirno, razmišljaju o tome kako vera u Boga donosi blagoslove, i omogućava čoveku da izbegne umiranje, da ode u raj i da ima dobro odredište – oni tada s puno energije veruju u Boga. Ali čim se suoče s okruženjem koje je pomalo opasno, oni nestaju bez traga. A kad opasnost prođe i stvari se ponovo smire, oni se vraćaju. Takva osoba često nestaje u vidu aveti. Ma koliko da je važna dužnost koja im je dodeljena, čim se pojavi neka mala opasnost, oni mogu odmah da dignu ruke od posla a da prethodno ne urede da se posao nastavi i posle niko ne može da dođe do njih. Drugi ljudi, kad se na sličan način suoče s opasnim okruženjem, mogu da smisle razne načine da se pravilno nose sa posledicama. Ako je trenutno okruženje isuviše neprijateljski nastrojeno i ako postoji veliki rizik od hapšenja, oni čekaju da opasnost prođe, pa tek onda nastavljaju sa radom. Slično tome, ako su kao vernici previše poznati i ako bi lako mogli da budu uhapšeni ukoliko ih zateknu da rade svoj posao, oni urede da to obavi neko drugi. Ove kukavice, međutim, čim naslute i najmanju nevolju, odmah beže u zaklon, užurbano sakrivaju glavu i gledaju kako da spasu sopstvenu kožu i pritom potpuno ignorišu i ne obaziru se na rad crkve i na njenu imovinu, niti se trude da sačuvaju rad crkve ili da zaštite braću i sestre. Čega se oni najviše plaše u svojoj veri u Boga? Prvo, plaše se da će država saznati za njihovu veru. Drugo, plaše se da će za to saznati njihove komšije. Treće, ono čega se najviše plaše jeste da budu uhapšeni i poslati u zatvor ili da ih nasmrt prebiju. Dakle, kad god se nešto desi, oni najpre razmišljaju o tome da li bi mogli da budu uhapšeni ili ubijeni. Ako postoji makar 1% šanse da se bilo šta od toga desi, oni će smisliti način da pobegnu. Primera radi, tokom nekog skupa bi neki brat ili sestra mogli da kažu: „Na putu ovamo, video sam u blizini nekoga ko mi je izgledao nepoznato. Da li bi to mogao da bude neki nevernik koji nas drži na oku?” Samo zbog toga što su čuli neki takav komentar, kukavice neće prisustvovati sledećem skupu i prekinuće kontakt sa svima. Da li bi ti to nazvao opreznošću? (To nije normalna opreznost, to je kukavičluk – u njihovim srcima nema mesta za Boga.) To je opreznost koja je dovedena do krajnosti. Tačno je da u zemljama ili regionima s posebno neprijateljskim okruženjem vernici treba da budu oprezni, ali to ne znači da treba da prestanu da obavljaju svoju dužnost ili da prisustvuju skupovima zbog straha da će biti uhapšeni, niti da treba da budu toliko oprezni da u njihovim srcima nema mesta za Boga. Šta je kod kukavica načelo opreznosti? Ma šta da se desi – bilo to veliko ili malo – oni uopšte ne veruju da je sve u Božjim rukama. Misle da niko nije pouzdan, pa se zato oslanjaju na same sebe kako bi se zaštitili. To je njihovo načelo. Oni ne veruju da je sve u Božjim rukama i da Bog sve uređuje i orkestrira; ne veruju da je, ako se nešto zaista desi, Bog to dozvolio, te da niko neće biti uhapšen ukoliko Bog to ne dozvoli. Oni u tom smislu uopšte nemaju veru. Umesto toga, srca su im ispunjena isključivo kukavičlukom. Nadalje, postoji jedna fatalna greška u njihovom kukavičluku, a to je ujedno i najodvratnija stvar u vezi s njima: da bi zaštitili sebe i da bi se izborili s bilo kojim okruženjem koje ih čini bojažljivim, oni slede ono što smatraju svojom „vrhovnom mudrošću”, a to je da, ma šta da se dešava – bilo da ih drže pod prismotrom, hapse ili zatvaraju – čim nešto krene naopako i njihova bezbednost bude ugrožena, oni s jedne strane poriču da veruju u Boga, a s druge, izdaju sve što znaju i ništa ne prećutkuju. Zašto oni to čine? Naprosto zato da bi se zaštitili od fizičke patnje, pa stoga otkrivaju sve što znaju. Najpre izdaju crkvene starešine i takođe otkrivaju ko su okružne i regionalne starešine i gde žive, otkrivajući sve što znaju. Izdaju sve, čak i pre no što ih podvrgnu mučenju. Nadalje, ako od njih traže da potpišu „tri izjave”, oni to čine bez imalo razmišljanja – već su se unapred pripremili za to. Oni to čine zato da ih ne bi strpali u zatvor, da bi izbegli mučenje i da bi se držali podalje od svake opasnosti po vlastiti život. Eto kakve su kukavice. Niti veruju u Božju suverenost, niti su u stanju da rizikuju svoj život. Umesto toga, smišljaju sve moguće načine kako bi se zaštitili. Za njih je najbolji metod da izdaju sve druge ljude i crkvu – to je najefikasniji način. Izdaju drugih koriste kao cenu kojom plaćaju vlastitu bezbednost i izbegavaju bilo kakvu patnju. To je nešto što su još odavno unapred isplanirali – to je njihova „vrhovna mudrost”. Recite Mi, da li je kukavičluk jedne takve osobe normalan kukavičluk? (Nije.) U čemu je onda problem ovde? (Oni su tolike kukavice da postaju Jude i spremni su da bilo kada i bilo gde izdaju braću i sestre i crkvu. Takvi ljudi nisu istinski vernici.) Hajde da za sada ostavimo po strani pitanje jesu li oni istinski ili lažni vernici. Posmatrajući samo njihovu ljudskost – oni misle da je vera u Boga nešto potuljeno i sramno, a ne nešto što je legitimno i časno, dok pitanje vere u Boga, koje je tako legitimno, časno i pozitivno, smatraju nečim negativnim – šta misliš, kakvi su to ljudi? (To su smetenjaci koji su relativno rđavi.) Perspektiva iz koje oni gledaju na stvari i način na koji ih shvataju drugačiji su nego kod normalnih ljudi. Oni čak ponekad crno nazivaju belim i nisu u stanju da razlikuju ispravno od pogrešnog. Kako je moguće da vernici u Boga namerno budu potuljeni? To je zato što je ovaj svet isuviše zao – zakon ne štiti verske slobode, a sotonski režimi u još većoj meri mrze Boga i s neprijateljstvom gledaju na Božje delo. Ovaj svet ne dozvoljava da pozitivne stvari postoje i žestoko se trudi da progoni ljude koji veruju u Boga. Dakle, pod takvim društvenim okolnostima, vernicima ne preostaje ništa drugo nego da budu oprezni kada se okupljaju i obavljaju svoju dužnost; oni se ne usuđuju da to rade otvoreno. Spolja gledano, može se činiti da se ponašaju potuljeno i nalik lopovima, ali to je, zapravo, isključivo posledica konteksta u kojem su oni progonjeni, zar ne? (Tako je.) Kako velika crvena aždaja opisuje čin verovanja u Boga i obavljanja vlastite dužnosti? Kao „sumnjivo ponašanje”. Da li je ovo sumnjivo ponašanje? (Nije.) Ovo nije sumnjivo ponašanje – to je nešto što ljudi čine zato što nemaju drugog izbora. Jesu li ovi ljudi učinili išta nelegalno? (Nisu.) Oni nisu učinili ništa nelegalno ni protivdržavno, a pogotovo nisu prekršili zakon, niti narušili javni red. Šta su ovi ljudi radili? Oni su naprosto obavljali dužnost stvorenih bića. Taj rad je najvredniji, najsmisleniji i najpravedniji poduhvat na svetu. Međutim, pošto je ovaj svet mračan i zao i pošto belo proglašava crnim, on ovaj najpravedniji, najvredniji i najsmisleniji poduhvat naziva „sumnjivim”. To je Sotonino tumačenje. Da li je Sotonino tumačenje istina? Je li ono pozitivno? (Nije.) Naravno da nije. Međutim, kada kukavice čuju ovo tumačenje, oni ne samo da se u potpunosti slažu s njim u svojim srcima, već i prihvataju ovo Sotonino tumačenje. Kao rezultat toga, oni takođe misle da je verovanje u Boga i potajno vršenje svoje dužnosti neprikladno i da mora da je pogrešno. Stalno se plaše da će društvo i država i njih jednoga dana podvrgnuti mučenju, kada neće moći da se brane i neće biti nikoga da im pomogne ili da ih izbavi. Stoga se oni naročito plaše da ljudi ne saznaju za njihovu veru u Boga. U svom srcu ne priznaju da su reči koje je Bog izrazio istina, niti da je put kojim Bog vodi ljude ispravan, ali bi ipak i dalje hteli da dobiju blagoslove od Boga. Zar to nije kontradiktorno? Na kraju, oni su neverovatno ogorčeni zbog toga što u takvom okruženju veruju u Boga i trpe sve te nedaće. Zašto se osećaju ogorčeno? Zato što se užasno plaše zlog režima u ovom svetu, kao i zlih sila đavola i Sotone, i zato što se stalno plaše da će ih đavoli i Sotone mučiti i oduzeti im život. Pošto nemaju nikakvu stvarnu veru u Boga, ponašaju se posebno kukavički, čak do te mere da uopšte ne obavljaju svoju dužnost. Ako nema apsolutno nikakve opasnosti, oni će prisustvovati skupovima i komunicirati s braćom i sestrama ili raditi neke stvari za crkvu, ali se naprosto ne usuđuju da priznaju da veruju u Boga i da su deo crkve, niti da ustanu kako bi svedočili za Boga ili obavili svoju dužnost – užasno su strašljivi. Iako nemaju stvarnu veru u Boga, ipak bi hteli da od Boga dobiju blagoslove i dobro odredište. Da li biste rekli da je to kontradiktorno? (Da.) Zar im fokusiranje na vlastite interese nije pomračilo um? (Jeste.) Te ljude izjeda pohlepa za ličnim dobitkom. Oni ne veruju da je Bog suveren nad svime, a ipak bi hteli da dobiju blagoslove od Boga. Ne veruju da su rad crkve i dužnost koju braća i sestre obavljaju pravedni, vredni i smisleni. Naročito se plaše da obavljaju važne dužnosti ili od toga da starešine i delatnici od njih često traže da izađu napolje i da rešavaju probleme, strahujući da bi mogli da budu umešani ako nešto pođe naopako. Kada se suoče sa opasnošću, te kukakvice mogu da postanu Jude i da izdaju crkvu – oni takođe pripadaju tipu opasnih pojedinaca.

Koje još manifestacije imaju kukavice? Ti ljudi mogu u bilo kom trenutku da poreknu Božje ime i da ga se odreknu, mogu u svakom trenutku da izdaju Boga i da postanu Jude. Kukavice ne zavređuju da uđu u carstvo nebesko – zar nije tako? (Jeste.) Koja je fatalna slabost kukavica? (Plaše se smrti i mogu da posegnu za izdajom.) Ti ljudi bedno lutaju kroz život, žude za životom i plaše se smrti. Strah od smrti je njihova fatalna slabost. Sve dok im nije suđeno da umru, oni su na sve spremni – da postanu Jude, da budu sinovi uništenja ili da budu prokleti – spremni su da urade bilo šta, dokle god mogu da žive. Njihov najviši cilj je živeti. Ma koliko da im se kroz razgovor u zajedništvu besedi o tome da su život i smrt čoveka u Božjim rukama, da Bog kontroliše ljudsku sudbinu, da je suveren nad njome i da je orkestrira, te da ljudi treba da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima, oni u te reči niti veruju, niti ih prihvataju. Oni naprosto misle da ljudi retko imaju priliku da se ponovo rode kao ljudska bića, te da stoga nipošto ne smeju da umru; takođe, misle da će im se duša, kad umru i kad im telo propadne, ponovo roditi u telu neke životinje ili postati lutajuća avet, tako da više nikada neće biti u prilici da se ponovo rode kao ljudi. Oni se stoga naročito plaše smrti. Smrt je za njih katastrofalna nesreća, a ne dobra prilika za sledeću reinkarnaciju, niti novi početak za još jedno ponovno rođenje. Stoga oni ne štede sredstva kako bi sačuvali vlastiti život. Čak i ako to podrazumeva izdaju drugih ljudi ili izazivanje bilo kakve štete po rad crkve, oni neće oklevati da to učine; čak i ako to znači napuštanje Božjeg imena, oni ne mare za posledice – brinu samo o tome kako da bezbedno žive. Kakvi su to ljudi? (To su ljudi koji razvlače svoje bedno postojanje.) To su propalice koje razvlače svoje bedno postojanje! Oni žive bez dostojanstva i integriteta, spremni su na sve samo da bi preživeli, pa i da dotaknu samo dno. Neki ljudi su u svom srcu već izračunali šta treba da urade pre no što se suoče s opasnim okruženjem: „Ako me uhapse, naprosto ću reći sve što znam. Kada vas velika crvena aždaja muči, kada vam preti i kad vas zastrašuje, kada vas primorava da izdate crkvu, svi vi odbijate da izustite ijednu reč. E pa, ja nisam tako blesav kao vi, koji biste radije podnosili fizički bol nego da progovorite. Ja ću progovoriti još pre no što počnu da me tuku ili zastrašuju – vidite koliko sam pametan! Kao što kaže ona izreka: ’Mudar čovek se pokorava okolnostima.’ Šta je toliko loše u tome ako izdam crkvenu braću i sestre? Svako mora da bude sebičan, zar ne? Zar nije glupo ne paziti na sebe?” Pre no što se išta desi, oni su već razradili način kako da se zaštite. Oni su o tome još odavno promislili. Koje je njihovo ubeđenje u pogledu vlastitog ponašanja? „Zašto bi čovek sam sebi zagorčavao život? Čemu tolika tvrdoglavost? Jedino ako je čovek dobar prema samome sebi, on ovaj život neće proživeti uzalud!” To je njihovo ubeđenje u pogledu vlastitog ponašanja. Za njih ne postoje moralne granice. Šta bi, po vašem mišljenju, trebalo činiti s takvim ljudima? (Ako se takvi ljudi otkriju, moraju se mudro ukloniti – oni su tempirane bombe.) Tačno, oni su tempirane bombe. To su prave pravcate kukavice i, kad naiđe neka opasnost, oni će izdati crkvu. Ako neko ima normalnu ljudskost, on će na opasna okruženja odgovoriti koristeći se mudrim metodama i imaće stvarnu veru u Boga. Neće dozvoliti da mu bude sprečeno da prisustvuje skupovima ili da obavlja svoju dužnost i trudiće se najbolje što može da, na osnovu svog rasta i na osnovu okolnosti, daje sebe za Boga. To je otkrivenje normalne ljudskosti. Kukavice, međutim, naročito cene vlastiti život; oni žude za životom i plaše se smrti, a vlastiti život vrednuju više od svega. Oni nemaju stvarnu veru u Boga i ne mogu da vide da je Bog nad svime suveren. Stoga se oni, kad se suoče s progonom, prirodno razotkrivaju kao kukavice. Da bi zaštitile sebe, kukavice mogu da postanu Jude. Takvi ljudi su opasni elementi, oni su zastrašujući pojedinci. Crkva im nipošto ne sme dodeljivati nikakve poslove, niti im dopuštati da obavljaju bilo koju dužnost. U suprotnom, ako bi posegli za izdajom, šteta po rad crkve bila bi isuviše velika; bilo bi više štete nego koristi.

Kako se kod kukavica i sumnjičavih ljudi manifestuje sumnjičavost? Neki ljudi nikada ne mogu jasno da sagledaju razne aspekte rada Božje kuće. Oni ne znaju koje tačno delo Bog obavlja, niti da li su reči koje Bog izgovara istina. Nemaju ispravno shvatanje ni stanovište o tim stvarima, pa ne mogu da potvrde od čega se tačno sastoji rad Božje kuće, koji su očekivani rezultati tog rada, kao ni da li se taj rad obavlja u svrhu spasavanja ljudi. Oni ništa od toga ne mogu jasno da vide. Takođe nisu načisto u vezi s tim šta je crkva. Ma koliko propovedi da odslušaju, oni ne razumeju čak ni delić istine. Uvek su sumnjičavi u vezi s braćom i sestrama koji obavljaju svoje dužnosti i u sebi misle: „Ovi ljudi su stalno zauzeti, svaki dan dolaze i odlaze – šta oni tačno rade?” Naročito u kontekstu verovanja u Boga i obavljanja dužnosti u zemlji velike crvene aždaje, starešine i delatnici u zajedništvu razgovaraju i diskutuju o određenim poslovima crkve – kao što su administrativni poslovi, kadrovski poslovi, opšti poslovi, a posebno poslovi koji podrazumevaju preuzimanje rizika – a da o tim stvarima uopšte ne informišu običnu braću i sestre. Time oni ne nanose štetu običnoj braći i sestrama, nego ih štite. Međutim, neki ljudi to ne shvataju i stalno žele da se raspituju o tim stvarima. Na primer, raspituju se o tome gde se štampaju knjige ili ko ugošćava određene starešine i delatnike. Hoćeš li imati neke koristi ako saznaš te stvari? (Ne.) Da li išta gubiš ako te stvari ne znaš? (Ne.) Neupućenost u te stvari ne utiče na tvoje jedenje i pijenje Božjih reči, ne utiče na tvoje dostizanje istine, a svakako ne sprečava tvoj život-ulazak, niti preobražaj tvoje naravi. Zar onda nije bespotrebno da se raspituješ o tim stvarima i da ih sagledavaš? Neki ljudi koji se bave ugošćavanjem uvek su sumnjičavi. Ako ih starešine i delatnici ne upoznaju sa sadržajem svojih razgovora i diskusija o radu crkve, oni misle: „Zašto se starešine i delatnici uvek okupljaju i razgovaraju iza mojih leđa? Koje li aktivnosti spremaju?” Nisu upoznati sa ličnim podacima nekih starešina i delatnika, pa počinju da se pitaju: „Zašto me ne upoznaju s tim? Ne znam njihova imena, ne znam gde žive, ni kakva im je trenutna situacija. Da li bi ti ljudi mogli da me prevare ili da mi naštete dok me predvode u mojoj veri u boga?” Ima takođe i nekih poverljivih poslova, poput onih koji se tiču novčanih priloga ili nekih opasnih zadataka – to su stvari za koje uopšte ne treba pitati, ali ti ljudi uvek žele da se raspitaju o njima. Kada im drugi ne daju odgovore, oni postaju još više sumnjičavi. Konkretno, ima ljudi koji od samog početka nisu imali mnogo vere u Boga – nakon što su poverovali u Boga, oni vide da im porodični posao sve bolje ide i da su im članovi porodice zdravi, pa misle da je to Božja blagodat i blagoslov. Na osnovu te prolazne sreće, oni prilažu nešto novca, ali onda počinju da se pitaju: „Gde je potrošen novac koji sam priložio? Da li je upotrebljen za rad crkve? Da li je uložen u biznis ili upotrebljen za nelegalne aktivnosti?” Oni uvek žele da istražuju i da saznaju te stvari i uvek žele da dođu do njihove srži. Kod nekih ljudi, sumnje su još snažnije. Na primer, kada crkva kupuje neku opremu ili uređaje za potrebe obavljanja posla ili kada onima koji obavljaju svoju dužnost pruža određenu negu i pomoć u svakodnevnom životu, ovakva sumnjičava osoba uvek sumnja: „Novac se troši na toliko različitih mesta – odakle taj novac dolazi? Da li se crkva takođe bavi nekim biznisom? Ima li crkva bogatog zaštitnika ili nekakvog moćnog pokrovitelja koji stoji iza nje? Postoji li neka grupa koja podržava crkvu?” Pogotovo onda kad su izloženi nekim neosnovanim glasinama i đavolskim rečima kojima vlasti klevetaju crkvu – tvrdnjama da je, recimo, ta i ta osoba iz crkve počinila ubistvo i prekršila zakon, da je taj i taj zapravo zločinac kojeg država traži, da je taj i taj pobegao u inostranstvo sa ogromnom sumom novca, i tome slično – oni počinju još jače da sumnjaju u crkvu i u Božje delo. Da li je razmišljanje takvih ljudi normalno? Mogu li oni jasno da sagledaju načela koja vernici treba da slede? Za većinu ljudi važi da, kad se jednom uvere da je ovo Božje delo, nemaju više nikakvih sumnji u vezi s Bogom. Bez obzira na probleme ili vrstu ljudi koji se pojavljuju u crkvi, oni su u stanju da im pristupaju u skladu sa Božjim rečima. Čak i ako zli ljudi ili antihristi izazivaju ometanja, oni to mogu ispravno da shvate. Nikada ne sumnjaju u Boga ili Božje delo, niti u crkvu ili Božju kuću. U najgorem slučaju, oni mogu imati mišljenje o određenim pojedincima ili neke predstave o Božjem delu, ali to mogu postepeno da razreše kroz život u crkvi. Sumnjičavi ljudi su, međutim, drugačiji. Od samog početka svoje vere u Boga, oni u sebi nose sumnje i svakojake predstave. Nisu sigurni da li su Božje reči istina, nisu sigurni da li je to što Bog izražava ove reči Božje delo, a još manje su sigurni da li braća i sestre koji se okupljaju jesu Božja crkva. Oni u sebi stalno gaje sumnje i uvek traže činjenične dokaze da bi dokazali da su njihove sumnje ispravne. O kakvom je stavu ovde reč? Misliš li da ljudi s takvim stavom mogu razumeti istinu u svojoj veri u Boga? (Ne.) Oni nikada neće moći da razumeju istinu. Na šta se oni u svom srcu najviše fokusiraju? Oni uvek razmišljaju: „Ko su ovi ljudi? Je li ovo neka vrsta društvene organizacije? Mada božja kuća pokriva troškove života ovih ljudi dok su kod mene u gostima, ja ipak preuzimam na sebe rizik time što ih ugošćavam. Hoće li, dakle, bog upamtiti moja dobra dela? Ako ih bog ne bude upamtio, zar to neće značiti da sam ih uzalud ugošćavao?” Oni stalno nose takve sumnje u svojim srcima. Misliš li da oni rado ugošćavaju braću i sestre? (Ne.) Oni to u potpunosti čine iz želje za sticanjem blagoslova, dok su u isto vreme ispunjeni sumnjama. Naročito kad čuju neke stvari koje ne mogu jasno da vide i koje su prema njihovim predstavama negativne, sumnja u njihovom srcu raste. Primera radi, neko može tokom okupljanja da pokrene temu koja se tiče postupaka režima velike crvene aždaje i ružnih lica demonskih kraljeva, a ponekad se i razgovor u zajedništvu o istini dotakne ugnjetavanja i hapšenja od strane velike crvene aždaje, priroda-suštine velike crvene aždaje, i tome slično. Ove teme se zapravo ne tiču politike – one samo pomažu ljudima da nauče da raspoznaju veliku crvenu aždaju i da jasno sagledaju njeno lice, kako bi mogli da omrznu i da odbace veliku crvenu aždaju, te da više ne budu sputani ni vezani Sotoninim uticajem. Ali kad sumnjičavi ljudi čuju takve teme, oni se uplaše i postaju kukavice: „Ovi ljudi raspravljaju čak i o politici! Zar oni nisu politički kriminalci? Zar nisu kontrarevolucionari? Te teme su previše osetljive! Brzo, zatvarajte prozore, zaključajte kapiju, isključite kablove za internet i telefon! Ako nas državni organi prisluškuju, mogla bi da nas zadesi velika nevolja! Sigurno bi nas osudili na doživotnu robiju!” Oni ne žele da slušaju takve teme i pokušaće na svaki način da prekinu razgovor kako bi ih sprečili da o njima raspravljaju. Oni u sebi razmišljaju: „Kojim se tačno poslom bave ovi ljudi? Rečeno je da se bog ne meša u ljudsku politiku, pa zašto onda ovi ljudi pričaju o politici? Zar ne bi trebalo da vernici pričaju samo o stvarima koje se tiču verovanja u boga? Zbog čega raspravljaju o tim stvarima? Zar time samo ne traže nevolju? Ako žele da pričaju o tim stvarima, mogu to da čine gde god žele, ali ne smeju to da rade u mojoj kući. Ne želim da me ’uzjašu’ zbog toga!” Oni ne mogu ništa jasno da sagledaju. Kad čuju neke glasine koje vlastodršci izmišljaju, oni ne samo da ih ne raspoznaju, već njihove bojazni postaju još snažnije. Kad bi često bili sumnjičavi i skeptični prema grupi demona na vlasti ili prema silama antihrista i sektama zlih duhova unutar religije, to bi im zapravo pomoglo da se zaštite. Ali u crkvi u kojoj Bog deluje, Bog je izrazio toliko istine, ali oni još uvek ne mogu da je razumeju, niti mogu da ustanove da je to istiniti put. Nakon što su toliko dugo slušali propovedi i gledali kako Bog toliko toga govori, njihova sumnjičavost i dalje ostaje nerazrešena, a njihove predstave i maštarije još uvek nisu iskorenjene. Jasno je da su oni isuviše lošeg kova, da nemaju nikakvu sposobnost razumevanja i da to nisu ljudi koji streme ka istini. Od samog početka svoje vere u Boga, nikada nisu verovali da je Bog suveren nad svime, niti su ikada verovali da su sve Božje reči istina; još manje su verovali da rad Božje kuće u potpunosti predvodi Sveti Duh. Kao rezultat toga, oni su zbog svega sumnjičavi. Na primer, kad na okupljanjima u zajedništvu razgovaramo o raspoznavanju različitih vrsta ljudi, možemo govoriti o tome kako antihristi zaluđuju ljude; ili o tome kako neki ljudi ne obavljaju nikakav stvaran posao uprkos svemu što konzumiraju i što uživaju koristeći Božje priloge, što predstavlja život na račun crkve; ili o tome kako neki ljudi kradu ili rasipaju novčane priloge; ili o tome kako se određeni pojedinci u crkvi bave razvratničkim aktivnostima; ili o tome kako neki ljudi, dok propovedaju jevanđelje, rade stvari kojima sramote Boga. Mi o tim stvarima diskutujemo da bi ljudi naučili da raspoznaju druge, da bi ljude i stvari mogli da posmatraju u skladu s Božjim rečima i sa istina-načelima, da bi iz tih stvari naučili i izvukli pouke, te da bi izbegli da ih drugi ljudi zaluđuju ili sputavaju. Međutim, kad sumnjičavi ljudi čuju te stvari, oni kažu: „Oh, ne! Ovo je božja kuća, mesto gde se obavlja božje delo – kako bi takve stvari mogle da se dešavaju ovde? Izgleda da sam ranije bio u pravu što sam bio sumnjičav. Odsad moram da budem još obazriviji. Svi ljudi su previše nepouzdani, a ni božja kuća nije pouzdana. Da li je onda bog pouzdan? Ko zna – možda ni bog nije pouzdan.” Kao što vidite, oni istinu ne razumeju, niti mogu da je shvate. Bez obzira na to o kom aspektu istine Božja kuća besedi, do kojeg zaključka oni na kraju uvek dolaze? Do zaključka da su bili u pravu što su svih ovih godina bili sumnjičavi i da to nije bilo nepotrebno. Ako te stvari čuju ljudi koji streme ka istini i koji imaju razmišljanje normalne ljudskosti, oni mogu ispravno da se postave prema njima. S jedne strane, njihovi se horizonti proširuju i oni iz tih stvari stiču razboritost. S druge strane, oni iz tih stvari mogu da nauče i da izvuku pouke, mogu razumeti da ljudi ne smeju da slede druge ljude, već da treba da raspoznaju druge i da razumeju više istine, da čovek može bilo kada i bilo gde da bude naveden na stranputicu ako ne razume istinu, te da ga, kad bude razumeo istinu i stekao rast, drugi više neće sputavati, zaluđivati, ni kontrolisati. Sumnjičavi ljudi, međutim, nikada neće tako razmišljati. Što Božja kuća više besedi o raspoznavanju različitih vrsta ljudi i stvari, to se njima više čini da su njihove sumnje ispravne i potvrđene: „Vidiš, ja sam taj koji je pametan! Dobro je što sam ostao obazriv. Ljudi često govore da sam sumnjičav i nepoverljiv, ali činjenice dokazuju da sam bio u pravu što sam bio sumnjičav. Pogledajte koliko ste svi vi glupi – u svojoj veri u boga, vi samo znate da obavljate svoje dužnosti i da pričate o svojim iskustvenim svedočenjima. Kakva je korist od toga? Može li to da te zaštiti? Ne može! Bez obzira na situaciju s kojom se suočavaš, ti sebe možeš da zaštitiš samo ukoliko si obazriviji i ako stvari više dovodiš u pitanje. Moraš od svih da se čuvaš. Ni na koga, pa čak ni na svoje roditelje, ne smeš da se oslanjaš toliko kao na sebe!” Recite Mi samo kakvi su to ljudi? Jesu li oni vernici u Boga? (Nisu.) Bez obzira na to o kakvoj vrsti posla Božja kuća besedi i koje tipove ljudi raspoznaje i bez obzira na okruženja koja Bog stavlja pred ljude, svrha svega toga jeste da pripadnici Božjeg izabranog naroda izvuku pouke iz tih stvari, da u carstvu dobiju obuku na praktičniji način i da – kroz te praktične lekcije – dođu do razumevanja istine i da steknu razboritost prema ljudima, da jasno sagledaju ljude i razne stvari, te da na taj način bolje razumeju na koje se tačno ljude, događaje i stvari odnose reči i istine koje Bog izražava. Ali sumnjičavi ljudi ne samo da nisu u stanju da iz tih stvari izvuku lekcije, već postaju još sumnjičavi i lukaviji.

Neki sumnjičavi ljudi, kad god nešto kažu ili urade u Božjoj kući, uvek su krajnje obazrivi, neprestano se plaše da će ih braća i sestre ili starešine i delatnici orezati ili da će ih čak podvrgnuti mučenju. Oni kažu: „Ako prestanem da verujem u Boga i napustim crkvu, da li će crkva izvršiti odmazdu nada mnom?” Trebalo bi da povodom toga budu mirni. Kad bezvernik napusti crkvu, to je za sve srećna prigoda – od toga svi imaju koristi. Ako, dakle, poželiš da napustiš crkvu ili da odustaneš od svoje dužnosti da bi se vratio skući i živeo svojim životom, možeš hrabro i bez brige to da izneseš. Možeš i da napišeš izjavu, u kojoj ćeš reći: „Od tog i tog datuma, zvanično napuštam Crkvu Svemogućeg Boga i povlačim se iz redova onih koji obavljaju svoju dužnost.” To je sasvim dopušteno. Vrata Božje kuće su ti otvorena i možeš hrabro da odeš, bez brige da će ti se iko svetiti. Nema potrebe da se plašiš, ni da budeš sumnjičav. Da li među ljudima u crkvi vidiš ikakve zle ljude? Nipošto. Čak i ako ima zlih ljudi, oni se moraju počistiti iz crkve. Većina ljudi je lepo vaspitana i voli da ide ispravnim putem u životu. Odmazda ili nanošenje štete drugim ljudima predstavljaju kršenje istina-načela, a oni nikada ne bi mogli da učine tako nešto. Šta je, po vašem mišljenju, pogrešno u načinu na koji se sumnjičavi ljudi ponašaju? Oni imaju samo nepoverljiv um, ali ne i inteligenciju. Kada je reč o tome kako se ponašaju, oni veruju da je njihov lukav, lažljiv i nepoverljiv um najviši oblik mudrosti. Njih ne zanimaju istina-načela, niti Božje delo i reči – oni ih ne razumeju, niti tragaju za njima. Umesto toga, žive isključivo u skladu sa Sotoninim filozofijama i misle: „Ma šta da me zadesi, treba više da preispitujem stvari. Osim toga, ma prema kome da gajim sumnje, smatram da je što to činim razumno i opravdano, bez obzira da li su moje sumnje u skladu s činjenicama. Ukratko, za mene je korisno da budem više sumnjičav kad se suočavam sa situacijama.” Kao rezultat toga, ma koliko godina da veruju u Boga, oni nikad ne traže istinu u Božjim rečima, niti u Božjim rečima traže odgovore da bi rešili različite probleme i sumnje koje imaju. Umesto toga, oslanjaju se na vlastiti um, nepoverljiv mentalitet, filozofije za ovozemaljsko ophođenje ili na svoja životna iskustva da bi te stvari analizirali i da bi se njima bavili. Na kraju, što se više susreću sa raznim situacijama i što više raznih informacija čuju, njihova sumnjičava priroda ne samo da ostaje nepromenjena, već i njihove bojazni sve više rastu. Primera radi, kad jedna takva sumnjičava osoba, koja u Boga veruje jednu ili dve godine, čuje za incident u Džaojuenu, koji je KPK izmislila da bi oklevetala Božju kuću, ona će pomisliti: „Možda je to uradila božja kuća. Čak i ako to nije naručila božja kuća, mora da su to učinila neka braća i sestre nižeg ranga, samo što vi to ne priznajete.” Nakon što je u Boga verovala tri do pet godina, ona i dalje veruje u verziju događaja koju propagira velika crvena aždaja. Čak i posle osam do deset godina, njene bojazni u vezi s Božjom kućom ostaju nerazrešene. Ona ne veruje da je to bilo podmetanje i klevetanje crkve od strane velike crvene aždaje, već naprosto pretpostavlja da su to uradili ljudi iz Božje kuće. Kao što vidiš, kad takvi ljudi posmatraju neku stvar, oni to nikada ne čine na osnovu Božjih reči ili istina-načela – veruju u verziju velike crvene aždaje i tu stvar posmatraju sa stanovišta đavola i Sotone. Ma koliko da Sotona tlači i brutalno napada Božji izabrani narod, oni smatraju da je to razumljivo, ali nikada ne veruju da je Božja kuća nevina, niti da su braća i sestre koji zbog vere u Boga trpe progon neporočni. Iako svojim očima vide da su braća i sestre u Božjoj kući lepo vaspitani ljudi koji su svesni svoje uloge, oni u svom srcu bez imalo sumnje veruju u ono što je velika crvena aždaja učinila kako bi oklevetala crkvu. Mada takvi ljudi, verujući u Boga, mogu da podnose nedaće, da plaćaju cenu, pa čak i da daju novčane priloge, oni su, na kraju krajeva, ipak bezvernici. U stvari, sumnjičavi ljudi su problematičniji od onih koji istinu ne vole ili je ne prihvataju. Po čemu su problematičniji? Oni koje istina ne zanima potpuno su ravnodušni prema radu crkve i nezainteresovani za njega i za obavljanje dužnosti; ma kako da vernici slede Boga ili obavljaju svoje dužnosti, za njih je to nevažno. Kao rezultat toga, oni nemaju bojazni u vezi s pitanjima vere u Boga ili obavljanja dužnosti i u osnovi se nikada ne raspituju o crkvenim poslovima. Ali sumnjičavi ljudi su potpuno suprotni njima – oni vole da se raspituju o tračevima. Zašto oni vole da se raspituju o tim stvarima? Jedan od njihovih ciljeva je definitivno ovaj: „Ako se budem više raspitivao i više saznao, to će mi pomoći da unapred pripremim rezervni plan, tako da u svakom trenutku mogu da odlučim da li da ostanem ili da odem.” Oni se takođe fokusiraju na raspitivanje o određenim stvarima, kao što su pravo ime nekog starešine ili delatnika, adresa na kojoj stanuje, kakvu karijeru ima u sekularnom svetu ili zašto je napustio svoj dom zarad obavljanja dužnosti. Takođe se mogu raspitivati o onima koji propovedaju jevanđelje, kao na primer: kome su držali propovedi, ko od njihovih članova porodice veruje u Boga, koliko godina propovedaju jevanđelje, koliko su ljudi pridobili i tako dalje. Oni se o svim tim stvarima veoma detaljno raspituju. Sumnjičavi ljudi vole da prikupljaju tu vrstu informacija, a kad ih prikupe, oni osećaju olakšanje i misle da je itekako neophodno znati te stvari i da će te informacije moći da iskoriste u ključnim trenucima. Sumnjičavi ljudi znaju previše. Oni su „informacione baze podataka” i čak znaju neke stvari koje su starešinama i delatnicima nepoznate, kao na primer, ko je otišao u inostranstvo da obavlja svoju dužnost i u koju je zemlju otišao – oni čak znaju takve stvari o ljudima koji odlaze u druge zemlje. Ali ako ih pitaš koja je od epizoda propovedi najskorije objavljena, oni to neće moći da ti kažu. Nikada ne obraćaju pažnju na pitanja život-ulaska, ali kada je reč o ličnim podacima braće i sestara i nekim okolnostima unutar crkve, te stvari su im veoma jasne. Jedan od ciljeva njihovog raspitivanja o tim stvarima jeste da saznaju više o svim vrstama okolnosti, nakon čega mogu za sebe da pripreme izlaz u svakom trenutku. Veruju da bi bilo krajnje glupo da uopšte ne razmišljaju o izlazu – da upotrebim reči nevernika, to bi bilo kao da „pomažu u brojanju novca nekome ko ih je pre toga prodao.” U stvarnosti, oni su kao stara ubuđala hrana, ne vrede ni prebijene pare, a ipak sebe smatraju veoma dragocenim. Šta mislite – jesu li ti ljudi sumnjičavi? (Jesu.) Oni su zaista sumnjičavi ljudi. Sumnjičavi ljudi imaju naročito lukavu i lažljivu ljudskost. Neki ljudi lukavost i lažljivost smatraju znakom visoke inteligencije, ali to je pogrešno. U stvarnosti, ti lukavi i lažljivi ljudi su ekstremno glupi i lišeni svakog kova. Oni su toliko lošeg kova da je i to već teško promeniti; a to što su ujedno i lukavi znači da ih je još teže izlečiti. Ako je neko samo lošeg kova, ali je pritom relativno pošten, nije lukavi može iskreno da obavlja svoju dužnost, za njega možda još uvek postoji tračak nade da će biti spasen. Ako je lošeg kova i pomalo lažljiv, ali može da prihvati istinu i da spozna samog sebe, možda postoji tračak nade da će odbaciti svoju lažljivu narav. Ako može da razume istinu, da je postepeno spozna i da uđe u nju, njegova će sumnjičavost možda moći da se, korak po korak, otkloni. Ali ovi ljudi, nažalost, ne samo što su lišeni kova, što su lažljivi i lukavi, već su takođe u velikoj meri glupi. To je kao slepa osoba koja ima problem sa očima – za nju nema leka, zar ne? (Tako je.) Takve ljude je nemoguće iskupiti. Pošto su ovi ljudi do te mere sumnjičavi da ih je nemoguće iskupiti, kako bi se, po vašem mišljenju, trebalo ophoditi prema njima? (Ako se takvi ljudi otkriju, treba se čuvati od njih. Oni su u stanju da izdaju crkvu da bi sebe zaštitili; to su opasni pojedinci. Možemo da tražimo priliku da ih razotkrijemo i uklonimo, a ukoliko nam se takva prilika ne ukaže, možemo ih na mudar način nagovoriti da odu.) Kad se uverite da je neko sumnjičava osoba, nemojte stupati u kontakt sa njom. Kontakt sa njom može samo da vam donese nevolju. Ako budeš stupao u kontakt sa njom, ona će stalno pokušavati da te dokuči. Ako se spremaš da izađeš, pažljivo će motriti na tebe i stalno će te zapitkivati: „Kuda ideš? Koliko ćeš dana biti odsutan? Šta ćeš raditi?” Kad se budeš vratio, pitaće te: „S kim si se sastajao? Jesi li izvršio svoj zadatak? O čemu ste svi vi pričali?” Ako joj ne odgovoriš, ona će početi da se žali: „Neće ni sa čim da me upozna. Ne veruje mi, zar ne? Ne ophodi se prema meni kao prema članu božje kuće! Kaže da je išao da obavi crkvene poslove, ali zašto onda krije to od mene? Mora da je išao da obavi nešto nelegalno.” Uvek će te iza leđa špijunirati. Takvi ljudi su zaista problematični. Raspituju se o mnogim stvarima i hteli bi sve da znaju. Ali čak i kad saznaju te stvari, oni ne mogu da ih shvate čisto, niti da se prema njima korektno odnose i takođe pokušavaju da u njima pronađu sumnjive delove, usled čega njihove sumnje sve više rastu. Pretpostavimo da si ih ovako posavetovao: „Pošto imaš tako velike sumnje u vezi s Bogom i pošto ne veruješ da su Božje reči istine i da mogu da pročiste i da spase čoveka, treba da prestaneš da veruješ u Boga!” Oni neće biti voljni da to urade – i dalje će hteti da veruju i još uvek će hteti da dobiju blagoslove. Zar ti ljudi nisu problematični? (Jesu.) S tim ljudima je lako postupati. Ako su u stanju da crkvi donesu veliku nevolju, brzo ih nagovorite da odu. Tim ljudima se ne može verovati, oni nisu sposobni da shvate istinu, a čak i ako mogu da obave nešto malo od neke dužnosti, oni će Božjoj kući doneti ogromnu nevolju – od njih je veća šteta nego korist. Stoga je, dakle, neophodno nagovoriti ih da odu.

Kukavice su problematične, a sumnjičavi ljudi su takođe problematični. Ali još su problematičniji ljudi koji su istovremeno i kukavice i sumnjičavi. Ti ljudi su izuzetno strašljivi i plaše se smrti, sumnjičavi su prema svemu i stalno sumnjaju da bi verovanje u Boga moglo da dovede do toga da budu prevareni. Plaše se da bi njihovi izgledi mogli da budu narušeni i misle da to teško da je vredno hapšenja, progona i njihove posledične smrti. Ako su do te mere sumnjičavi, ima li uopšte smisla da oni veruju u Boga? Zar time samo ne zagorčavaju sebi život? Čuvaju se od braće i sestara i od svakog radnog aranžmana Božje kuće na isti način kao što se čuvaju od prevaranata, isto kao što se čuvaju od velike crvene aždaje ili od đavola i Sotone. Neki ljudi i dalje pokušavaju da ih savetuju i govore im: „Samo se postaraj da marljivo veruješ u Boga, da stremiš ka istini i da dobro obavljaš svoju dužnost, pa će te Bog odobravati.” Ali šta oni u sebi misle? „Želiš da pravilno obavljam svoju dužnost, ali kad postanem poznat i kad me velika crvena aždaja uhapsi, zar to neće biti moj kraj?” Ako oni zaista tako razmišljaju, onda nema smisla da pokušavate da ih savetujete. Oni su izuzetno strašljivi i stalno se užasavaju smrti. Kad čuju da su neki vernici u Boga pohapšeni, toliko su prestravljeni da se pomokre u gaće. Ali kada je reč o varanju i obmanjivanju poslovnih ljudi, ma koliko da im to nevolja donosi, oni se uopšte ne plaše toga – prilično su hrabri u tom pogledu. A opet, ako se to tiče verovanja u Boga, užasno su strašljivi. Puni su svakojakih bojazni u vezi s braćom i sestrama, u vezi s Božjom kućom, a naročito u vezi s Bogom i Božjim rečima i delom, tako da nema te količine beseda koja bi mogla da razreši te njihove bojazni. Bez obzira na to koliko godina veruju, oni i dalje ne znaju šta znači verovati u Boga, niti zašto treba da se okupljaju i da obavljaju svoje dužnosti. Očigledno je da ti ljudi imaju smanjenu inteligenciju i da su prilično lukavi i lažljivi. Takve ljude treba nagovoriti da što pre odu. Ako prestanu da dolaze na skupove i ako više ne žele da obavljaju svoju dužnost zato što su kukavice ili iz bilo kog drugog razloga, to je idealno – time će vam uštedeti trud oko njihovog uklanjanja i izbeći ćete gnjavažu. Ako se oni jednog dana ponovo zainteresuju za verovanje u Boga i požele da se vrate veri u Boga, možeš da im kažeš: „Kao vernik u Boga, mogao bi da u svakom trenutku budeš uhapšen i poslat na robiju, a postoji čak i rizik da izgubiš život. Ali ako ne veruješ u Boga nego se, umesto toga, posvetiš biznisu u svetu i zaradiš puno novca, možda ćeš neko vreme moći da živiš udobno.” Kada to budu čuli, srce će im doći na svoje mesto i oni više neće razmišljati o verovanju u Boga. Pomisliće: „Konačno su godine moje brige i straha privedene kraju. Ne moram više da sumnjam u crkvu, u braću i sestre ili u božju kuću. Napokon sam se oslobodio.” I te kukavice i sumnjičavi ljudi biće tek tako nagovoreni da odu. Time se rešava veliki problem, zar ne? (Tako je.) Ovo je odličan način da se to pitanje razreši.

L. Sklonost ka izlaganju nevoljama

Hajde da razmotrimo sledeću manifestaciju: sklonost ka izlaganju nevoljama. Znate li koja je vrsta ljudi sklona izlaganju nevoljama? Jeste li se u crkvi sretali s tipom ljudi koji su skloni izlaganju nevoljama? Bez obzira na njihovo godište, pol ili profesiju kojom se bave u svetu, ako se oni uvek izlažu nevoljama i ako stalno čine stvari kojima krše zakone i propise, donose negativan uticaj u crkvu i stvaraju ogromne prepreke u radu na jevanđelju, crkva treba hitno da se pozabavi tim ljudima. Najpre ih upozorite, a ako je situacija suviše ozbiljna, proterajte ih ili ih uklonite. Ne smete pokazivati nikakvu učtivost prema njima. U koju vrstu ljudi spadaju oni koji su skloni izlaganju nevoljama? Primera radi, dok se u svetu bave biznisom ili upravljaju fabrikama, neki ljudi se druže sa sumnjivim pojedincima i često rade stvari kojima krše zakone i propise. Danas izbegavaju porez ili ga ne plaćaju u punom iznosu; sutra posežu za prevarom i obmanom ili čak bivaju upleteni u sudske postupke zbog izazivanja smrti. Zbog toga često dobijaju sudske pozive, dane provode u parnicama i stalno su upleteni u sporove. Mogu li takvi ljudi iskreno da veruju u Boga? To je nemoguće. Postoje i neki ljudi koji tvrde da veruju u Boga, ali se ponašaju na veoma čudne i nenormalne načine. Danas maltretiraju neku osobu suprotnog pola; a sutra bi nekoga mogli da seksualno napastvuju i da budu prijavljeni. Da li bi rekao da su ti ljudi skloni izlaganju nevoljama? (Da.) Mogu li, dakle, takvi ljudi iskreno da veruju u Boga? (Ne.) Ti ljudi koji su skloni izlaganju nevoljama, nakon što poveruju u Boga, i dalje se druže sa sumnjivim pojedincima iz društva i neprestano izazivaju sporove, poput sporova oko emocionalnih pitanja, finansija, imovinskih ili ličnih interesa. Takođe, zbog nekog incidenta koji izaziva napetost u nekoj od njihovih veza ili zbog neravnomerne raspodele nečasno stečenog dobitka, uvek ima ljudi koji žele da im naprave problem. Kad braća i sestre povremeno odu u posetu njihovoj kući, mogu se sresti s tim sumnjivim ljudima. Čak i kad dolaze na skupove ili obavljaju svoju dužnost, ti sumnjivi ljudi se ponekad pojave na vratima ili im šalju uznemirujuće poruke, pa će svako ko se nađe u društvu tih ljudi koji su skloni izlaganju nevoljama verovatno biti uvučen u njihove probleme; konkretno, čak je verovatnije da će ti ljudi rad i ugled crkve uvući u svoje probleme i naneti im štetu. Recite Mi, da li je dobro da takvi ljudi ostanu u crkvi? (Nije.) Sa osobama ove vrste takođe se morate pozabaviti i ukloniti ih.

Postoje i ljudi koji, bez obzira na profesiju kojom se bave u društvu, uvek žele da budu u sukobu sa vlastima, sa državnim zvaničnicima ili sa određenim društvenim grupama i javnim ličnostima. Oni danas razotkrivaju nepravedne postupke vlasti; sutra će tužiti neku grupu ili organizaciju i zahtevati nadoknadu štete; prekosutra će razotkriti privatni život neke javne ličnosti, usled čega će ljudi doći da ih traže. Je li to izlaganje nevoljama? (Jeste.) Čak i nakon što poveruju u Boga, oni i dalje žele da se bave društvenim pitanjima. Kad vide nešto što ih čini nezadovoljnim i ogorčenim, uvek žele da se zauzmu za pravdu da bi se pokazali ili da napišu neki komentar ili članak u kojem će izneti svoj sud o ispravnim i pogrešnim stvarima u vezi s tim pitanjem. I šta se na kraju dešava? Oni ne postižu ništa, ali na kraju stvaraju sebi gomilu problema, upliću se u sudske postupke i uništavaju vlastiti ugled. A uvek ima sumnjivih ljudi iz društva koji ih traže i koji žele da im se osvete ili da preduzmu nešto protiv njih, usled čega oni žive u ekstremnom strahu. Da bi pobegli od takvog života i izbegli nevolje, oni kupuju po nekoliko kuća, uz objašnjenje: „Kao što kažu, ’Prepreden zec ima tri jame’. Javnosti je poznata samo jedna od moje tri kuće; za ostale dve niko ne zna. Čuvam ih da bi crkva mogla da ih koristi i da bi braća i sestre mogli da borave u njima.” Misliš li da bi braća i sestre bili bezbedni ako bi boravili tamo? (Ne, ne bi bili bezbedni.) Njihove reči zvuče veoma lepo i oni to čine iz dobrih namera, ali imajući u vidu njihov karakter i manu da su skloni izlaganju nevoljama, ko bi se usudio da boravi u njihovoj kući? Ako bi boravio tamo, ljudi bi mogli da pomisle da si deo njihove porodice. Ako ih neko traži da ih prebije, ali ne može da ih nađe, zar ne bi jednostavno pretukli tebe umesto njega? Neki ljudi su skloni izlaganju nevoljama. Dok se uobičajeno voze kroz neku udaljenu oblast, neko bi mogao da ih zaustavi, da ih izvuče iz auta i da ih divljački pretuče kako bi ih upozorio. Oni znaju da je to zato što su prethodno oni sami nekoga prvi uvredili i tako sebi navukli nevolju na vrat, pa sada taj neko želi da ih podvrgne mukama. Zar to nije upravo ono što su i zaslužili? Osobe ovog tipa jesu ljudi koji su skloni izlaganju nevoljama. Nakon što počnu da veruju u Boga, ma o čemu da crkva raspravlja, oni uvek žele da se umešaju; žele da kažu svoje mišljenje o tome i da daju neke komentare, a takođe pokušavaju da ljude primoraju da ih slušaju. Ako crkva ne usvoji njihove predloge, postaju krajnje nezadovoljni i ogorčeni, nesvesni vlastitih sposobnosti. Ma koliko gubitaka da pretrpe, nikada ih ne pamte, niti izvlače pouke iz svojih neuspeha. Takvi ljudi predstavljaju nevolju čak i kada veruju u Boga. S jedne strane, oni ne razumeju istinu, ali ipak uvek žele da se uključe u rad crkve i pokušavaju da se u sve mešaju, a kao rezultat toga oni ometaju i prekidaju rad crkve. S druge strane, kad god provode mnogo vremena s bilo kojim bratom ili sestrom, oni takođe i njima donose nevolje. Ljudi ovog tipa koji su skloni izlaganju nevoljama predstavljaju ogroman problem. Misliš li da ljudi koji se izlažu nevoljama jesu ljudi koji ne talasaju? Da li su to ljudi koji se drže svog pravog mesta? (Ne.) To definitivno nisu ljudi koji se drže svog pravog mesta. Uopšteno govoreći, ljudi koji žive pristojnim životom nastoje da se drže svog pravog mesta. Dokle god društvena pitanja nemaju nikakve veze s njihovom verom u Boga, oni se nipošto ne mešaju u ta pitanja, niti se raspituju o njima. To se zove biti racionalan, razumeti trenutnu situaciju i razumeti osećaj za stvari. Ovo društvo i čovečanstvo tako su rđavi i komplikovani. Kao što kažu nevernici: „U ovoj haotičnoj eri i haotičnom svetu, ljudi treba da nauče kako da se zaštite.” Štaviše, ti uvek komentarišeš društvena pitanja i želiš da se uključiš u njih, ali to nije put kojim bi trebalo da ideš u životu. Nije vredno raditi te stvari i to nije pravi put u životu. Čak i ako si u stanju da govoriš pravično, to se ipak ne smatra opravdanim razlogom. Zašto se ne smatra? Zato što na ovom svetu nema pravičnosti; zli trendovi to ne dozvoljavaju. Ako zaista možeš da u Božjoj kući izgovaraš pravične i iskrene reči, to onda ima vrednost i značaj. Ali ako pravične i iskrene reči izgovaraš u ovom zlom, iskvarenom i haotičnom svetu ljudi, takve reči lako izazivaju nevolje i donose opasnost. Zar onda ne bi bilo veoma glupo izgovarati takve reči? To ne samo da bi ti onemogućilo da živiš na način koji ima vrednost, već bi ti takođe donelo beskrajno mnogo nevolja. Pametni ljudi, dakle, uviđaju da ta društvena pitanja predstavljaju pošast, pa se distanciraju od njih i izbegavaju ih, dok glupi ljudi idu pravo ka njima, čime sebi donose veliku količinu nevolja. Konkretno, neki ljudi, nakon što su nekoliko dana trenirali borilačke veštine, naučili nekoliko blistavih tehnika i stekli nešto malo slave, odmah žele da se bore za pravdu i da pljačkaju bogataše kako bi pomagali sirotinji. Hteli bi da preuzmu ulogu lutajućeg viteza ili mačevaoca, koji ide unaokolo i ispravlja nepravde, pa čak priskaču u pomoć kad god uoče neku nepravdu. Kao rezultat toga, nastaju nevolje – oni ne shvataju koliko je društvo kompleksno. Reci Mi, kad nekome pritekneš u pomoć, zar nećeš na kraju uvrediti neke ljude? Zar nećeš upropastiti planove koje su neki ljudi pažljivo pripremali? (Hoću.) A kad upropastiš planove koje su ti ljudi pažljivo pripremali, da li će ti oni dozvoliti da se tako lako izvučeš? (Neće.) Možda ćeš reći: „Ja se ovde zalažem za pravednu stvar”, ali čak i ako je to zaista pravedno, neće ti uspeti – ovaj svet ti ne dozvoljava da se zalažeš za pravedne stvari. Ako to činiš, izlagaćeš se nevoljama. Glupi ljudi to ne shvataju, oni ne mogu da prozru ovaj svet. Uvek misle da, pošto su lutajući vitezovi, treba da priskoče drugima u pomoć. Ali oni na kraju uvek pokvare nečije pažljivo razrađene planove, a onda ta osoba traži da im se osveti i odbija da odustane. Eto kako se oni izlažu katastrofama. Ta druga osoba u tajnosti saznaje kako se oni zovu, gde žive, kakva im je porodična situacija, ko su članovi njihove porodice, imaju li ikakvog uticaja u tom kraju i kako da na najbolji način preduzme mere protiv njih. Kad stekne jasnu sliku o svemu tome, ta osoba se obrušava na „lutajućeg viteza”, čiji život od tog trenutka postaje težak. Ljudi ovog tipa često se izlažu nevoljama i, ma koliko velike gubitke da trpe, nikada ne nauče lekciju. Kad naiđu na nešto što smatraju nepravednim, oni i dalje žele da se bore za pravdu i da priskoče u pomoć. Ne samo što sami sebi donose nevolje, nego i vlastitu porodicu dovode u opasnost, a ponekad čak i prijatelje ili kolege oko sebe uvlače u to. Ako poveruju u Boga i uđu u crkvu, oni bi takođe mogli da ugroze i braću i sestre. Na primer, ako upadnu u nevolje u društvu, pa neko poželi da im se osveti, pri čemu taj neko zna da ti zajedno s njima prisustvuješ skupovima, on će možda od tebe tražiti informacije o njihovoj ličnoj i porodičnoj situaciji. Da li ćeš mu, dakle, ispričati sve što znaš o toj osobi ili nećeš? Ako ispričaš, to je isto kao da si tu osobu izdao, što će joj doneti nevolje; ako ne ispričaš, taj čovek bi mogao tebe da podvrgne mučenju. Na ovom svetu ima previše zlih ljudi, a svi zli ljudi su izvan razuma. Ako ih neko uvredi, pribegavaće svim sredstvima da bi se osvetili. Zar nije tako? (Jeste.) Ma u kakvu nevolju da upadnu ljudi koji su skloni izlaganju nevoljama, to uvek izaziva nevolje i ometanja u njihovom obavljanju dužnosti i može u različitom stepenu da utiče na rad crkve. Ako se neko stalno izlaže nevoljama, mislite li da taj problem može da reši tako što ćete mu besediti o istini? (Ne.) Ljudima ovog tipa često nedostaje zdrav razum. Čak i kad zapadnu u nevolju, oni to ne vide kao nevolju; možda čak misle da imaju osećaj za pravdu. U takvim slučajevima, beskorisno je besediti im o istini, jer su to ljudi iskrivljenih shvatanja, to su apsurdni pojedinci. Apsurdni pojedinci istinu ne prihvataju lako. Neki ljudi će možda reći: „Oni se suočavaju s poteškoćama; kako da ih ignorišemo? Kako da im ne pokažemo malo sažaljenja? Treba da se prema njima ophodimo s ljubavlju.” Lepo je ophoditi se prema njima s ljubavlju, ali mogu li oni to da prihvate? Ako oni uopšte ne prihvataju istinu i ako se i dalje drže vlastitih gledišta, da li je prikladno da im i dalje beskrajno besediš o istini? (Nije.) Zbog čega to nije prikladno? (Ljudi ovog tipa ne veruju iskreno u Boga. Njihova suština je suština bezvernika. Čak i ako im budemo besedili o istini, to neće rešiti problem, a oni će i dalje moći da donesu mnogo nevolja crkvi.) Dakle, da li ljude ovog tipa treba ukloniti? (Da, treba ih ukloniti.)

Postoji još jedan tip ljudi koji su skloni izlaganju nevoljama. U crkvi, oni braću i sestre uvek podstiču da rade određene stvari. Na primer, oni kažu: „Aktivnosti koje preduzimaju vlasti i politika koju su formulisali nisu razumni. Kao hrišćani, moramo da primenjujemo pravednost, moramo da dignemo svoj glas i ne smemo da podvijemo rep kao kukakvice. Moramo da marširamo ulicama sa transparentima i da protestujemo, da se borimo za dobrobit braće i sestara, naše crkve i čitavog čovečanstva!” I kakav je rezultat svega toga? Čak i pre no što im se ukaže prilika da marširaju, vlasti će već saznati za to, a sud će im poslati poziv. Recite Mi, da li je za crkvu sreća ili nesreća da ima takve ljude? (Nesreća.) Neki ljudi kažu: „Ispostavilo se da naša crkva ima jednu tako talentovanu osobu – ta osoba je pravi materijal za vođu! Pogledajte ljude u našoj crkvi; svi su krotki, pokoravaju se vlastima i nemaju nikakvog uticaja u društvu. Strašljivi su, ne smeju da se pozabave nijednim važnim pitanjem i veoma se plaše izlaganja nevoljama. Ova osoba je drugačija – ona je hrabra, pronicljiva i odlučna; takođe ima uticaj u društvu, sposobna je, a kad vidi nepravdu, usuđuje se da ustane i da istupi. Čak i kad se suoči s nekim pravnim slučajem, ne postaje usplahirena ni nervozna. Njen mentalni kapacitet čini je prirodno podobnom da bude zvaničnik. Ako bi se ova osoba uključila u politiku, postala bi ili poslanik, ili bi u najmanju ruku bila guverner neke pokrajine. Mi nismo dovoljno dobri. Stoga bi crkva trebalo da je izabere za starešinu. Ako nas ona bude vodila, sigurno ćemo zadobiti spasenje!” Neki glupi ljudi naročito visoko poštuju one koji su skloni izlaganju nevoljama u društvu i prave od njih idole, pa čak žele da ih izaberu za crkvene starešine. Mislite li da je to prikladno? (Ne.) Zbog čega to nije prikladno? Zar crkvi nisu potrebni tako „sposobni ljudi”? (Crkvi nisu potrebni takvi ljudi. Crkvene starešine moraju da predvode pripadnike Božjeg izabranog naroda da na skupovima zajedno jedu i piju Božje reči, da streme ka istini i da obavljaju svoju dužnost na širenju jevanđelja. Iako se, spolja gledano, može činiti da takvi ljudi poseduju takozvanu hrabrost, pronicljivost i odlučnost, oni nisu u stanju da obavljaju tu vrstu posla i doneće crkvi beskrajne nevolje. Prema tome, oni nisu podobni da budu crkvene starešine.) Dozvoli Mi da ti kažem, greška je da takva osoba ostane u crkvi, a bilo bi još pogubnije izabrati takve ljude za starešine. Kuda bi oni poveli crkvu? Oni bi crkvu pretvorili u religijsku grupu! To je zato što će oni, kad uoče nepravde u društvu, podnositi tužbe; kad vide da zli ljudi maltretiraju sirotinju, boriće se za nju; kad vide da iskvareni zvaničnici brutalno nanose štetu ljudima, oni će hteti da se u ime Neba zalažu za pravdu. Shodno tome, i vi biste se takođe postepeno pretvorili u lutajuće vitezove koji se bore za pravdu. Da li biste, na taj način, i dalje mogli da zadobijete spasenje? Spolja gledano, ljudi koji su skloni izlaganju nevoljama mogu izgledati prilično kompetentno, ali šta se na kraju dešava? Oni bivaju eliminisani zbog ometanja i prekidanja rada crkve, zato što put koji slede nije ispravan put. Ma kakvim nevoljama da se izlažu, oni ne idu ispravnim putem, niti slede Božju volju. Ništa od onoga što rade nema nikakve veze sa crkvom, s Božjim delom ili s Božjim namerama; sve što rade udaljeno je od Božjih namera i odvaja se od ispravnog puta. Priroda njihovog izlaganja nevoljama je takva da oni imaju posla s đavolima i petljaju se s njima; njih đavoli kinje. Stoga, Božja kuća mora da povuče jasnu granicu između sebe i takvih ljudi. Ako se oni stalno izlažu nevoljama, ako odbijaju da slušaju svakoga ko pokuša da ih posavetuje, ako se izlažu nevoljama ne učeći na svojim greškama i čak čine nepromišljena nedela, treba ih nagovoriti da odu. Možete reći: „Pogledaj svu tu nevolju kojoj si se izložio, kolika je to bila prepreka u radu crkve i koliko je uticala na ljude koji obavljaju svoje dužnosti. Kako ne shvataš to? Širina tvog uma je isuviše velika – dovoljno je široka da obuhvati ceo svet. Osoba kao što si ti treba se otisne u svet; treba da kultivišeš sebe i da upravljaš nacijom, da svetu doneseš mir. Podoban si za druženje s visokim zvaničnicima; tek tada ćeš moći da se uzdigneš iznad svakodnevice, da raširiš krila i da se vineš. Boraviti po čitav dan s ljudima koji veruju u Boga – zar to neće samo zaustaviti tvoje velike ambicije i ograničiti tvoju sposobnost da raširiš krila i da letiš? Pogledaj nas – niko od nas nema velike težnje. Fokusirani smo isključivo na to da verujemo u Boga, da čitamo što više Božjih reči kako bismo razumeli neke istine i da činimo što manje zla, kako bismo možda mogli da dobijemo Božje odobravanje – i to je sve. Svi smo mi ljudi koje svetovnjaci klevetaju i vređaju, ljudi odbačeni od sveta, tako da ti nije suđeno da se družiš sa ljudima poput nas. Bolje bi ti bilo da se vratiš u svet i da se tamo potrudiš; možda ćeš postići veliki uspeh i ostvariti svoje ambicije.” Da li je prikladno nagovarati ih na taj način da odu? Je li ovo dobar način da se to pitanje razreši? (Jeste.) Tako crkva treba da postupa s takvim bezvernicima; rešavanje problema na ovaj način potpuno je u skladu sa istina-načelima.

Koji su još tipovi ljudi skloni izlaganju nevoljama? Postoji tip osobe koja je naročito popularna kod osoba suprotnog pola i koja uvek flertuje sa sumnjivim pojedincima. Ona ne stremi ka pravoj romantičnoj vezi; umesto toga, ona održava veoma bliske i neprikladne odnose sa više osoba suprotnog pola. Pošto ne može pravilno da se nosi s tim vezama, može se desiti da ljudi s kojima flertuju postanu ljubomorni ili da čak traže da se osvete jedni drugima. Da li je to problem za tu osobu? (Jeste.) To je takođe veliki problem. Neki ljudi možda ne mare za te stvari, ali takve stvari često unose problem u njihov privatni život i njihovu veru, a mogu čak i da utiču na njihovu ličnu bezbednost. Ti problemi ih stalno prate, a ni oni koji često komuniciraju s njima ne mogu a da ne postanu umešani u to. Bez obzira da li su oni zaista u romantičnoj vezi s tim osobama suprotnog pola ili samo flertuju i koriste jedni druge, nas takve stvari ne zanimaju. Šta je to što nas brine? Brine nas da li će nevolje koje oni donose sa sobom imati štetan uticaj na braću i sestre ili na crkvu. Ako dođe do toga, crkva treba da interveniše, da se pozabavi tim problemom i da ga reši, te da ih posavetuje da se pravilno pobrinu za te probleme. A što se tiče načina na koji će se oni za to pobrinuti, mi se u to nećemo mešati. Ako oni, bez obzira na vaše savete, i dalje odbijaju da slušaju i ne bave se tim problemom, niti ga rešavaju, onda ih treba izolovati i upozoriti: „Ti najpre moraš da se pobrineš za svoje lične probleme. Tek kad se pobrineš za njih, možeš nastaviti da obavljaš svoju dužnost. Ako se ne budeš pravilno pobrinuo za njih, ostaćeš izolovan.” Iako se radi o vernicima koji možda obavljaju svoju dužnost – možda čak i neku važnu dužnost – zbog ozbiljnih problema u njihovom ličnom životu i zbog toga što bi nevolje kojima se izlažu mogle da utiču na rad crkve, crkvene starešine ne smeju to da ignorišu, jer te nevolje predstavljaju potencijalne rizike. Primera radi, ljudi s kojima oni stupaju u vezu mogu od njih saznati neke crkvene okolnosti ili lične podatke o braći i sestrama. Ako bi te informacije procurile do zlonamernih pojedinaca ili do velike crvene aždaje, to bi bilo štetno kako za crkvu, tako i za braću i sestre. Prema tome, pošto sve te nevolje ili potencijalne rizike crkvi donose oni, crkva treba da ih najpre natera da reše svoje lične probleme. Ako se u potpunosti pobrinu za te probleme, Božja kuća može doneti odluku da ih ponovo prihvati na osnovu njihovih okolnosti. Ali ako nastave da ne rešavaju svoje probleme, a i dalje bi hteli da obavljaju svoju dužnost, šta onda treba uraditi? (Ne treba im dozvoliti da obavljaju svoju dužnost.) U tom slučaju, morate ih nagovoriti da odu ili ih ukloniti. Ukratko, kada crkvene starešine ili braća i sestre otkriju da u crkvi ima ljudi koji su skloni izlaganju nevoljama, oni tim pitanjem treba da se pozabave u skladu s načelima i da ga odmah razreše. Ne treba da čekaju da ti pojedinci donesu opasnost braći i sestrama ili da donesu nevolje radu crkve, pa da se tek onda pozabave time i da to rešavaju.

Neki ljudi brzo izazivaju nevolje i ulaze u svađe i tuče. Uvek im se čini da mogu da zadaju dobar udarac, uvek žele da poraze sve na svetu ili, ako znaju ponešto od kitnjastih borilačkih veština, uvek žele da protiv drugih koriste nasilje i silu. Zar nije takva vrsta osobe takođe sklona izlaganju nevoljama? (Jeste.) Ima i onih koji se ne drže svog pravog mesta ma gde da odu. Oni ne slede pravila, ne poštuju javni red i uvek žele da budu nekonvencionalni. Dok voze, insistiraju na tome da prođu kroz crveno svetlo ili da skrenu levo tamo gde to nije dozvoljeno, a kada ih policija zaustavi i kazni, odbijaju to da prihvate i žele da prijave policajca. Kao što vidiš, oni se usuđuju svakoga da prijave. Iako policija postupa u skladu sa zakonom, oni i dalje žele da ih prijave – rugaju se zakonu. Nisu li ti imbecili takođe skloni izlaganju nevoljama? (Jesu.) Ta vrsta osobe koja je sklona izlaganju nevoljama misli da može da se osloni na Boga jer veruje u Njega, te da crkva ima veliki broj ljudi i veliki uticaj, pa se stoga ne plaši ničega. Svuda čini nepromišljena nedela da bi pokazala svoje sposobnosti i da bi pokazala koliko je strašna. Čak i nakon što dospe u problem sa zakonom, ona ne zna da preokrene kurs. I šta na kraju kaže? „Ovaj svet je uistinu zao. Uhapšen sam samo zato što sam se borio za pravdu. Ovaj svet je uistinu nepravičan!” I dalje odbija da prizna svoje greške. Izaziva nevolje i navlači ih sebi na vrat, a ovamo se žali da su drugi nepravični prema njoj. Zar to nije krajnje apsurdno? (Jeste.) Ma koliko da je svet zao i mračan, nije mudro od njih da izazivaju nevolje. Bog nikada ni od koga nije tražio da izaziva nevolje, niti je od ikoga tražio da se pod zastavom vere u Boga bori za pravdu i da u ime Neba sprovodi pravdu. Neki ljudi kažu: „Zakoni ovog sveta nisu istina, pa nema potrebe da ih sledimo.” Mada zakon nije istina, Bog ti nikada nije rekao da možeš po volji da kršiš zakon, niti da možeš da ubijaš ili da podmećeš požare. Bog od tebe traži da se povinuješ zakonima i da poštuješ javni red u društvu, da znaš da poštuješ moralne norme i da slediš pravila gde god da kreneš, da ne budeš provokativan i da se ne izlažeš nevoljama. Ako prekršiš zakon, sam ćeš snositi posledice – nemoj da očekuješ da će Božja kuća preuzeti odgovornost za tebe, jer se radi o tvom ličnom ponašanju koje predstavlja samo tebe kao pojedinca; Božja kuća nikada nije tražila od tebe da činiš išta protivzakonito. Bez obzira u kojoj se zemlji nečim baviš, Božja kuća zahteva da proučiš zakone i da se konsultuješ s advokatom. Šta god ti advokat kaže da je prikladno, to treba da radiš. Ako ti advokat nije savetovao da se ponašaš na određeni način, a ti postupaš naslepo, brkaš stvari i kršiš zakon, sam ćeš za to snositi posledice – nemoj Božjoj kući da donosiš nevolje. Čak i ako pristup koji ti advokat predlaže nije najbolja opcija, ti i dalje moraš da slediš savet advokata. Dokle god je nešto legalno i ne nanosi značajnu štetu Božjoj kući, možeš to da radiš. Božja kuća oduvek govori ljudima da se konsultuju sa advokatima i da svoja pitanja rešavaju u skladu sa zakonom. Međutim, neki ljudi misle: „Božja kuća ne pripada svetu, pa stoga ne treba da sledimo svetske trendove! Zakon ne predstavlja istinu – samo Bog je istina i Bog je vrhovni. Mi se pokoravamo samo istini i Bogu!” Mada je ova izjava tačna, ti još uvek živiš na ovom svetu i moraš da se baviš mnogim stvarnim pitanjima. Stoga ti ne smeš da kršiš zakon, niti da kršiš istina-načela. Božja nadmoć odnosi se na Božji identitet i status; ona nije razlog da se baviš nezakonitim radnjama ili da se u društvu ponašaš despotski, da radiš šta god hoćeš i da se posvuda izlažeš nevoljama. Bog nikada nikog nije ohrabrivao niti je i od koga zahtevao da u bilo čemu krši zakon, već ti, naprotiv, govori da slediš zakon i da poštuješ društvena pravila, da moraš da prihvatiš kaznu ukoliko prekršiš zakon i budeš kažnjen, te da ne treba da izazivaš probleme, niti da se izlažeš nevoljama. Ako se uvek izlažeš nevoljama, ako uvek misliš da te Bog podržava zato što veruješ u Njega, pa se zato ničega ne plašiš, kažem ti da se varaš! Bog ne podržava tvoju neustrašivost pred svim stvarima, a Božja kuća neće plaćati zbog tvoje nitkovske logike. Nikada nemoj pomišljati na to da, samo zato što u Božjoj kući ima mnogo ljudi i što ona ima veliki uticaj, ti možeš da radiš šta god poželiš. Ako tako misliš, nisi u pravu. To je Sotonina logika. Božja kuća nikada nije tako nešto izjavila, a nije ni Bog. Božja kuća nikoga ne ohrabruje da se tako ponaša. Tačno je da Božja kuća ima mnogo ljudi, ali broj ljudi – bio on veliki ili mali – nema za cilj da ikoga podržava, da ikoga ohrabruje, niti da ikoga štiti od nevolja i da izglađuje stvari. Bog bira ljude zato da bi oni mogli da Ga slede i da slede Njegovu volju, da bi mogli da budu u skladu s merilom stvorenih bića i da bi ispunili dužnost stvorenih bića. On to ne čini zato da bi ti mogao da ideš protiv sveta, da bi po svetu kazivao grandiozne ideje, a pogotovo ne zato da bi ti svetu držao lekcije. Verovati u Boga ne znači ići protiv struje; to nema nikakve veze sa suprotstavljanjem struji, niti sa preziranjem sveta. Stoga, nemojte pogrešno da shvatite Božje namere prema ljudima i nemojte pogrešno da tumačite, niti da pogrešno razumete značaj verovanja u Boga. U koju svrhu Bog bira ljude? (Da bi ljudi sledili Boga, da bi sledili Božju volju i da bi obavljali dužnost stvorenih bića.) Bog ljude bira da bi ih zadobio, da bi zadobio istinska stvorena bića, da bi zadobio ljude koji istinski obožavaju Boga; to čini zato da bi se pojavilo novo čovečanstvo, ono koje može da obožava Boga. Svrha biranja ljudi od strane Boga nije u tome da se oni suprotstavljaju ovom svetu ili čovečanstvu. Prema tome, one koji su skloni izlaganju nevoljama treba, koliko god je to moguće, držati podalje od crkve i podalje od mesta na kojima ljudi obavljaju svoju dužnost, kako oni ne bi uticali na učinak drugih u obavljanju dužnosti.

Što se tiče onih koji su skloni izlaganju nevoljama, bez obzira na to kakvim se nevoljama izlažu, ako to pravi probleme crkvi i utiče na učinak braće i sestara u obavljanju dužnosti, starešine i delatnici treba da se umešaju i da reše stvar. To nipošto ne sme ostati nerazrešeno. Oni treba odmah da shvate i da dokuče situaciju i da razjasne glavni uzrok problema, te da zatim iznađu razumno rešenje i da se pozabave time. Zašto treba da se pozabave time? S jedne strane, ti problemi mogu da utiču na rad crkve, na crkveni život ili na učinak braće i sestara u obavljanju dužnosti. S druge strane, bilo da te pojedince koji su skloni izlaganju nevoljama drugi vide kao talentovane ili kao klošare i nitkove, dokle god oni prave probleme, treba se blagovremeno pozabaviti njima. Kako, dakle, treba postupati s njima? Ovde se ne radi o rešavanju problema, već o postupanju prema ljudima koji su odgovorni za to što su doneli taj problem. Ako ih počistite iz crkve, time će osnovni uzrok problema biti otklonjen i problem će na taj način biti rešen. Nikada ne smeš biti popustljiv prema njima samo zato što neke od tih ljudi koji su skloni izlaganju nevoljama smatraš sposobnim ili nadarenim. Ako možeš da budeš popustljiv prema njima, onda si ti zaista pravi pravcati smetenjak i nisi podoban da budeš crkveni starešina, pa bi braća i sestre trebalo da te sklone s tog položaja. Ako ne braniš interese Božje kuće i ne štitiš braću i sestre, već umesto toga štitiš zle i problematične ljude, pa ih čak idolizuješ preko svake mere, tretiraš ih kao počasne goste i nadarene pojedince, smatraš ih talentovanim ljudima do kojih crkva teško dolazi, koristiš ih za najvažnije zadatke i čak njihove probleme izglađuješ umesto njih – ti si onda potpuno nepodoban za ulogu crkvenog starešine. Ti si smetenjak i lažni starešina, pa treba da budeš otpušten i eliminisan. Ako crkveni starešina odbija da posluša savete i insistira na tome da zaštiti neku zlu osobu koja je sklona izlaganju nevoljama ili je koristi za najvažnije zadatke, onda braća i sestre treba ne samo da sklone tog starešinu, već i da ga uvežu s tom osobom koja se izlaže nevoljama i da ih obojicu uklone. Zar ti ne praviš idola od čoveka koji se izlaže nevoljama? On oseća da ga ti štitiš i vi se tako dobro slažete – e pa onda, izvini, ali moraćete obojica da odete. Božjoj kući nije potreban nijedan od vas dvojice! Ako u crkvi postoje ljudi koji su skloni izlaganju nevoljama i ako starešine višeg nivoa nisu toga svesne, pri čemu je crkveni starešina smetenjak i lišen razboritosti, onda braća i sestre koji razumeju istinu moraju da istupe i da reše taj problem. Kao prvo, oni tu stvar treba odmah da prijave starešinama višeg nivoa. Pored toga, moraju da se ujedine sa ostalom braćom i sestrama kako bi u zajedništvu razgovarali i raspoznali tog lažnog starešinu. Kada se utvrdi da se radi o lažnom starešini, on mora da bude otpušten ili sklonjen sa te dužnosti, a ujedno treba izabrati novog starešinu – nekoga ko može da odbrani interese Božje kuće, rad crkve i crkveni život. Da li je prikladno primeniti ovaj način? (Jeste.) Počistite jednim potezom i lažnog starešinu i tu osobu koja je sklona izlaganju nevoljama. Zar to dvoje nisu ljudi koji se međusobno dobro slažu zato što dele iste podle kvalitete, koji se dive i zavide jedno drugom? Pa onda im ispunite želju i pustite ih da se zajedno vrate u svet – Božje kuća ne želi ljude kao što su oni. Ako ostanu u crkvi, samo će se izlagati nevoljama i praviti probleme, nanoseći ogromnu štetu radu crkve. Treba ih počistiti. Gde god žele da idu i ma koliko velikim nevoljama žele da se izlažu, to je njihova stvar. U svakom slučaju, to nema nikakve veze sa crkvom i crkva neće biti umešana u to. Zar time problem neće biti rešen? (Hoće.) Ovo rešenje je prilično dobro. Ovim završavamo naš razgovor u zajedništvu o dvanaestoj manifestaciji, koja se tiče ljudi sklonih izlaganju nevoljama.

M. Komplikovana pozadina

Hajde da razmotrimo sledeću manifestaciju: komplikovana pozadina. Šta mislite, koja vrsta ljudi ima komplikovanu pozadinu? (Neki ljudi su uključeni i u kriminalno podzemlje i u legitimne krugove, a njihova društvena pozadina je relativno komplikovana – da li oni spadaju u tu kategoriju?) Kada govorimo o komplikovanoj pozadini, definitivno mislimo na ljude s bogatim iskustvom u svetu. Koji je tipičan manir tih ljudi? Oni imaju manir da sednu, prekrste noge i počnu da pričaju bez prestanka; brbljaju o svemu pod kapom nebeskom i u stanju su da verglaju i o domaćim i o međunarodnim pitanjima, ali nijedna reč koju izgovore nije istinita – sve je to preuveličano, izmišljeno ili naprosto izmaštano. Hvalisavci nisu nužno oni koji imaju komplikovanu društvenu pozadinu. Hvalisavci mogu jednostavno da budu skitnice i obični ljudi – gde god da odu, oni se hvale, govore o uzvišenim, nerealnim stvarima da bi ljude naveli na stranputicu i da bi drugi imali visoko mišljenje o njima, tako da ne prođe mnogo vremena pre no što im ugled bude uništen. Koja vrsta ljudi ima komplikovanu pozadinu? Na primer, neki ljudi se pridruže nekoj političkoj partiji u društvu, ali ni nakon nekoliko godina nastojanja, ne steknu nikakav status. Zatim se učlane u drugu partiju i konačno uspevaju da dobiju mesto manje važnog lidera ili nižeg zvaničnika. Oni imaju posebno komplikovane društvene veze. Niko ne može sa sigurnošću da kaže da li su ljudi s kojima se druže njihovi prijatelji ili neprijatelji – to ne zna čak ni njihova porodica, već isključivo oni sami. Zar takvi ljudi nemaju komplikovanu pozadinu? (Imaju.) Ti ljudi imaju politički komplikovanu pozadinu. Danas podržavaju ovu partiju, a sutra neku drugu; danas se na izborima zalažu za jednog čoveka, a sutra za nekog drugog. Ukratko, niko ne zna šta oni zaista misle. Oni ne govore običnim ljudima koga tačno podržavaju, niti šta su tačno njihovi politički stavovi ili politički ciljevi; naročito su tajnoviti u vezi s tim stvarima, a obični ljudi – pa čak ni članovi njihove porodice – ne znaju te stvari o njima. Posebno su, međutim, strastveni kada je reč o politici, imaju poznanike i znaju neke ljude na političkoj sceni; jedino što za sada još uvek nisu ostvarili svoje ambicije. Nakon što neka takva osoba uđe u crkvu, ona uviđa da su braća i sestre obični ljudi koji se u politiku ne razumeju, niti se bave njome, pa u svom srcu prezire one koji istinski veruju u Boga. Uprkos tome, takva osoba uvek želi da iskoristi slavu crkve u svetu religije i u društvu ili da iskoristi uticaj crkve da bi radila šta joj se prohte, da bi zadovoljila svoje preterane želje ili da bi do kraja ostvarila svoje političke ambicije – drugim rečima, ona želi da se sakrije unutar crkve i da sačeka pravu priliku kako bi mogla da iskoristi crkvenu zajednicu ili određene ljude, događaje i stvari unutar crkve zarad ispunjenja svojih političkih ciljeva. Može li se smatrati da takva osoba ima komplikovanu pozadinu? (Može.) Misli, načela postupanja, razne taktike, strategije i metode govora koje oni koji se bave politikom koriste jesu stvari koje obični ljudi ne mogu da prozru. Konkretno, te stvari uopšte ne mogu da prozru mladi ljudi, kao i oni bez imalo društvenog iskustva. Sa stanovišta ljudi sa politički komplikovanom pozadinom, oni koji nisu politički potkovani samo su igračke u njihovim rukama i oni na njih apsolutno gledaju s visine. Ako bismo to pokazali na jednom nepreciznom primeru, najlukavija stvorenja u životinjskom carstvu jesu zmije, lisice i tigrovi. Iz njihove perspektive, životinje poput ovaca, zečeva, jelena i pasa su glupe. Ljudi sa političkom pozadinom gledaju na većinu braće i sestara na isti način kao što lukave životinje, poput lisica i zmija, gledaju na bezazlene životinje poput ovaca, jelena i pasa. Oni mogu jasno da sagledaju braću i sestre, ali braća i sestre ne mogu njih da prozru. Kako onda možemo da raspoznamo ljude sa politički komplikovanom pozadinom? Oni koji se bave politikom svim srcem su usredsređeni na politiku i vlast. Ako vole vlast i ako se bave politikom, oni će pre ili kasnije učestvovati u politici; ne mogu zauvek da ostanu skriveni u crkvi. A kad se budu razotkrili, ti ćeš shvatiti sledeće: „Dakle, ispada da oni u Boga veruju zbog političkih ciljeva! Imaju političku pozadinu i ne veruju iskreno u Boga. Cilj njihovog verovanja u Boga je drugačiji!” Kada prvi put uđu u crkvu, oni se posebno dobro skrivaju, prisustvuju skupovima i normalno obavljaju svoju dužnost. Ali kad nastupi pravi trenutak, pokušaće da iskoriste crkvu da bi radili šta im je volja, a njihove preterane želje i njihovo pravo lice biće prirodno razotkriveni. Tek tada će braća i sestre moći da vide da su oni bezvernici. Nakon što se razotkriju, veoma ih je lako raspoznati. Na primer, kada vuk navuče jagnjeću kožu i pomeša se sa stadom, ti možda nećeš moći da raspoznaš da li je to vuk ili ovca, ali kad počne da proždire ovcu, prepoznaćeš ga kao vuka. Svi oni koji se bave politikom jesu bezvernici koji su se infiltrirali u crkvu. Kada ti ljudi pokušaju da braću i sestre navedu na stranputicu i da ih navuku da se pridruže nekoj političkoj stranci i da zajedno s njima učestvuju u politici, videćeš da je njihova vera u Boga lažna i da njihov pravi cilj jeste da se bave politikom – ma koliko da je njihova pozadina komplikovana, ona će isplivati na površinu i biće razotkrivena. U tom trenutku, ljudi će moći da ih raspoznaju. To je jedna vrsta ljudi koji imaju komplikovanu pozadinu – oni sa politički komplikovanom pozadinom.

Postoji još jedan tip ljudi koji spadaju u kategoriju onih sa komplikovanom pozadinom. Neki ljudi u društvu ne drže se svog pravog mesta i ne žive pristojnim životom, već umesto toga vole da se druže sa sumnjivim pojedincima. U takve osobe spadaju, na primer, oni koji se bave falsifikovanjem i prevarama ili članovi kriminalnog podzemlja; oni koji imaju status, slavu i prestiž u društvu i koji su tobože državni službenici ili poslovni ljudi, ali se u potaji uvek bave nezakonitim, kriminalnim aktivnostima i, u dosluhu sa određenim zvaničnicima ili članovima kriminalnog podzemlja, bave se švercom oružja, narkotika i druge krijumčarene robe koju država zabranjuje; kao i oni koji su više puta osuđivani i zatvarani i koji su počinili neka zla dela, kao što su pljačkanje grobnica, silovanje, seksualni napad, pa čak i trgovina ljudima ili krijumčarenje ljudi. Ljudi ove vrste koji imaju komplikovanu pozadinu druže se s takvim pojedincima i, štaviše, imaju naročito bliske odnose sa njima – jedni druge nazivaju „braćom”, koriste jedni druge i jedni drugima čine usluge. Spolja gledano, ti ljudi ne čine nikakva očigledna zlodela i ne bave se krađom, pljačkom, ubistvima ni podmetanjem požara, ali sve grupe s kojima se druže i krugovi u kojima se kreću sastoje se upravo od takvih nepristojnih pojedinaca. Zar takvi ljudi takođe nisu prilično zastrašujući? (Jesu.) Oni se udružuju s tim pojedincima kako bi ulagali u biznis, a kad njihov partner uradi nešto nezakonito i zatreba mu njihova pomoć, oni nude asistenciju. Iako možda nisu glavni krivci, oni su saučesnici. Može se reći da takve osobe često deluju na ivici zakona. Šta znači „deluju na ivici zakona”? (To znači da se često bave aktivnostima koje bi potencijalno mogle da predstavljaju kršenje zakona.) To je jedan od aspekata. Osim toga, takvi ljudi često koriste rupe u zakonu, a sve u šta se upliću jesu važne stvari. Ako ih ikada uhvate, čak i kao saučesnike, mogli bi da budu osuđeni na 10 ili 20 godina, ili suočeni sa ogromnim kaznama. Zar ne bi rekao je osoba ove vrste problematična? (Da, rekao bih.) Nikada je nisi video kako čini očigledna zlodela ili ubija ljude, podmeće požare, vara ili bilo kome pravi nameštaljku, ali kada oni koji ilegalno pune džepove i krše zakon, bilo da pripadaju kriminalnom podzemlju ili legalnim krugovima, učestvuju u nezakonitim aktivnostima i izvlače ogroman profit, tada jedna ovakva osoba takođe uzima svoj deo plena i ima svoj udeo u kolaču. Da li biste rekli da se ovakva osoba računa u ljude koji imaju komplikovanu pozadinu? (Da.) Da li bi bilo dobro da takvi ljudi ostanu u Božjoj kući? (Ne.) Oni se druže kako s kriminalnim podzemljem tako i sa legalnim krugovima; i ne samo to, već se takođe bave i nezakonitim aktivnostima – to je komplikovana pozadina. Ako se druže s nekim državnim zvaničnicima i komuniciraju s njima na normalan način, to je prihvatljivo. Međutim, ako su ljudi s kojima se druže negativni likovi koji se bave raznim ilegalnim i kriminalnim radnjama, to je vrlo problematično i, pre ili kasnije, nešto će poći po zlu. Takve osobe vole da se druže s tim ljudima; one takođe koriste njihovu popularnost i oslanjaju se na njihov uticaj da bi došle do novca, obogatile se i živele dobrim životom. Mogu li se one onda smatrati dobrim osobama? (Ne mogu.) Ljudi često kažu: „Svaka ptica svome jatu leti” – oni su u stanju da se druže kako sa članovima kriminalnog podzemlja tako i sa ljudima iz legitimnih krugova, pa da li onda misliš da su to pristojni ljudi koji se drže svog pravog mesta? (Ne.) Oni to definitivno nisu. Oni se s tim pojedincima druže, s jedne strane, zato što su možda korisni tim ljudima – mogu da obave određene zadatke za ljude s kojima se druže. S druge strane, oni to čine zato što im se sviđaju ljudi s kojima se druže, kako oni iz kriminalnog podzemlja, tako i oni iz legitimnih krugova – veštine, sposobnosti i uticaj tih ljudi, kao i koristi koje im donose, sve su to stvari koje su njima potrebne i u kojima uživaju. Dakle, o kakvim se ovde osobama zapravo radi? (To nisu pristojne osobe.) Jedino tako ih možemo opisati. Oni pripadaju istoj sorti kao i oni s kojima se druže – svi se oni međusobno iskorišćavaju. Na ovom svetu nema mnogo ljudi koji mogu da urade nešto umesto tebe ili da ti se potpuno povere i da ti budu prijatelji, ali oni ipak postoje – stoga nema potrebe da se družiš s takvim ljudima. Osoba ove vrste druži se s takvim ljudima s jedne strane zato što se oni, budući da dele iste podle osobine i pripadaju istom jatu, dobro slažu. S druge strane, to je zato što takva osoba ne preza ni od čega zarad vlastitih interesa i preživljavanja u sekularnom svetu i što nema nikakva načela u pogledu druženja s ljudima, niti ima ikakva načela u bilo čemu što radi. Nevernici čak kažu: „Gospodin voli bogatstvo, ali ga stiče na ispravan način”, i to smatraju minimalnim merilom. Bez obzira na to mogu li da ispune to minimalno merilo ili ne, to se u svakom slučaju smatra relativno plemenitom filozofijom opstanka među ljudima. Međutim, ljudi ovog tipa koji imaju komplikovanu pozadinu su, zarad svojih ličnih interesa i sticanja profita, nemoralni i neselektivni kada je reč o druženju sa ljudima – sve dok iz toga mogu da izvuku neku korist, družiće se s bilo kim. Štaviše, veoma su ponosni što mogu da se druže s tim ljudima i misle da su metode koje oni sami koriste u druženju s ljudima sjajne. Kako bi, dakle, trebalo da posmatramo takve ljude? Oni su povezani kako sa kriminalnim podzemljem tako i sa legitimnim krugovima – to je komplikovana pozadina. Ta vrsta ljudi je tako zastrašujuća! Da li je to što pokazuju njihovo pravo lice? Ne, oni uvek nose masku. Nikada ne možeš da ih prozreš, niti da znaš šta stvarno misle u sebi. Oni nose masku dok se druže s tobom, pa čak vrebaju među vernicima u Boga. To je isto kao da se đavo stopio s gomilom ljudi, ili da su se lisica ili vuk umešali među stado ovaca. Da li se zbog toga osećaš bezbedno? (Ne.) Zašto to kažeš? Zbog njihove lukave, opake i rđave prirode; oni stalno spletkare protiv tebe – kao da te stalno prati par prevrtljivih, rđavih očiju, koje motre na svaki tvoj korak – i samo čekaju priliku da te unište i prožderu. Zar to nije strašno? (Jeste.) Ti se kraj takvih ljudi nikada ne osećaš bezbedno, jer njihovu prirodu i njihovu pozadinu uvek doživljavaš kao pretnju po sebe. Kakvu pretnju? Radi se o tome da u njihovoj blizini stalno osećaš da bi oni uvek i na svakom mestu mogli da spletkare protiv tebe, da se poigravaju s tobom i da ti postavljaju zamke, pa nikad ne znaš kada bi mogli da te iskoriste ili da te povrede tako da na kraju stradaš od njihove ruke ili da te unište. Upravo zbog toga, takve osobe nipošto ne treba držati blizu sebe. Reci Mi, zar stvari ne stoje tako? (Stoje.) Da li će, na primer, stado ovaca biti zaštićeno ili uništeno ako među njih pustimo vuka? (Biće uništeno.) U skladu s prirodom vuka, on nikada neće stati na stranu ovaca i zaštititi njihovu bezbednost, jer on u svojoj glavi ovce smatra hranom, pa će ih pojesti kad god i gde god da ogladni; on nema sažaljenja prema ovcama i neće ih poštedeti. Vuk nema urođene sposobnosti psa. Ako pas odrasta uz ovce, on ih smatra nečim što treba da zaštiti, pa kad vuk dođe da napadne ili pojede ovcu, pas će stupiti u borbu s njim i preuzeće odgovornost zaštite ovaca kao svoju dužnost – psi naprosto imaju tu urođenu odliku. Vukovi su, međutim, drugačiji; urođena odlika vuka jeste da želi da pojede ovcu. Kada se osoba ove vrste, koja ima komplikovanu pozadinu, infiltrira u crkvu, to je isto kao kad se vuk umeša u stado ovaca – ako vuk nije gladan, on možda neće predstavljati opasnost za ovce, ali kada ogladni, ovcama je suđeno da mu budu hrana i tu činjenicu niko ne može da promeni. To je određeno njegovom prirodom. Da biste rešili problem vuka koji jede ovce, morate što pre da identifikujete vuka. Kada prepoznate ko je vuk u jagnjećoj koži, morate odmah da ga se rešite – ne oklevajte i ne pokazujte nikakvo sažaljenje prema njemu. S ljudima ove vrste, koji imaju komplikovanu pozadinu, mora se postupati oprezno. Ako otkrijete da čine zlo i da ometaju crkvu, nipošto ne smete pokazivati nikakvu učtivost prema njima. Morate im reći: „Ti si osoba s bogatim iskustvom u svetu i nisi podoban da veruješ u Boga. Izabrao si pogrešno mesto dolaskom u Božju kuću; ovo nije pravo mesto za tebe. Treba da tragaš za vlastitim izgledima u društvu. Vernici u Boga samo čitaju Božje reči, razgovaraju u zajedništvu o istini i obavljaju svoju dužnost da bi udovoljili Bogu; ne bave se zaverama i spletkama, niti učestvuju u politici. Ovde ne možeš da se penješ na lestvici, da se obogatiš, niti da živiš superiornije od drugih. Ma koliko dugo da se zadržiš ovde, samo ćeš traćiti vreme.” Na ovaj način ćete ih nagovoriti da odu, zar ne? (Da.) Neki ljudi sa komplikovanim društvenim vezama ne moraju nužno biti zli ljudi, niti počiniti neko veliko zlo, ali oni uopšte ne prihvataju istinu i zaista spadaju u kategoriju bezvernika. Pokušavati da se takva osoba privoli da iskreno veruje u Boga i da stremi ka istini isto je što i pokušavati da se vuk pretvori u ovcu – to je nemoguće. Ma koliko dugo da nosi jagnjeću kožu, vuk ostaje vuk; on nikada neće postati ovca. Tako naprosto stoje stvari. Dakle, verovanje takvih ljudi u Boga je obična smejurija; verujući u Boga, oni kucaju na pogrešna vrata!

Postoji još jedan tip ljudi koji imaju komplikovanu pozadinu. Iako veruju u Boga, oni su u bliskim odnosima s nekim od religijskih vođa, zvaničnika ili ljudi sa statusom iz različitih veroispovesti. Vole da se druže s tim ljudima i često prisustvuju religijskim aktivnostima različitih veroispovesti; oni izgrađuju veze i prijateljstva s tim ljudima, koriste jedni druge i jedni drugima čine usluge. S vremena na vreme, oni tim pojedincima, namerno ili slučajno, otkrivaju čak i određene unutrašnje stvari crkve iz oblasti opštih ili kadrovskih poslova. To je veoma problematično pitanje. Ako samo komuniciraš s ljudima iz sveta religije ili smatraš nemogućim da se potpuno odvojiš od svih tih religijskih objekata i ako ujedno voliš da učestvuješ u raznim religijskim svečanostima i ceremonijama, to je prihvatljivo. Međutim, ti u takvim okolnostima ne treba da otkrivaš informacije o radu crkve ili o braći i sestrama. Primera radi, ne treba da otkrivaš stvari poput onih da je određena osoba prihvatila „Istočnu munju”, koju dužnost ona obavlja u Crkvi Svemogućeg Boga, gde živi i s kim se obično druži – ako otkriješ te stvari, to pokazuje da si veoma nemoralan. Ako neko tu informaciju prijavi vlastima, posledice će biti nezamislive. Ako si veoma blizak s ljudima iz sveta religije, ako imate neke zajedničke interese ili ste jedni drugima učinili neke usluge, onda se u najgorem slučaju može smatrati da imaš komplikovanu pozadinu. Međutim, ako potajno radiš neke druge stvari, tako što, recimo, otkrivaš radne aranžmane Božje kuće, ako otkrivaš neka unutrašnja pitanja Božje kuće ili lične podatke braće i sestara, tada priroda svega toga postaje izdaja i biva osuđena. Konkretno, neka braća i sestre ne žele da drugi budu upoznati s njihovom situacijom ili da je obelodanjuju, jer su već bili hapšeni ili se trenutno nalaze na poternici, ali takva osoba s komplikovanom pozadinom te informacije ipak smatra nečim što može da razmeni za određene povlastice ili ih naprosto smatra nevažnim i stoga ih obelodanjuje, čime toj braći i sestrama stvara nevolje. Ako Božja kuća sazna za to, ona tu osobu nipošto neće pustiti olako; takve ljude treba odmah počistiti iz crkve. U društvenom kontekstu u kojem ljude progone zato što veruju u Boga, vernicima je teško da uopšte dođu u priliku da obavljaju neku dužnost, pa zato svaka osoba zaista ceni takvu mogućnost. Niko ne želi da pri obavljanju dužnosti bude izložen potencijalnim rizicima, bilo zbog drugih ljudi ili zbog vlastite gluposti. Prema tome, ako bilo ko ugrožava izvršavanje dužnosti braće i sestara ili njihovu ličnu bezbednost ili ako drugim ljudima postavlja prepreke na njihovom putu verovanja u Boga, Božja kuća takve ljude neće olako pustiti. Kad ih Božja kuća otkrije, ona će ih momentalno ukloniti ili proterati i nipošto se neće suzdržavati! Ako počnu da se brane i da smišljaju opravdanja i izgovore poput: „Nisam pazio, pa sam napravio lapsus”, ti nipošto ne smeš da poveruješ u to – takvi izgovori ne drže vodu. Zašto nisu drugima pričali o svojim porodičnim stvarima? Zašto su umesto toga govorili o stvarima koje se tiču braće i sestara? Oni očigledno gaje loše namere. Obelodanili su rad crkve i podatke o braći i sestrama; ako to donese nevolje braći i sestrama, treba ih prokleti! Zar takve ljude ne treba prokleti? (Da, treba.) Tokom rada crkve na širenju jevanđelja, neminovno je da će se neki takvi ljudi pridružiti crkvi. Oni nemaju nikakvih skrupula u pogledu izdaje crkve, izdaje braće i sestara, pa čak i izdaje interesa Božje kuće. Privatno se druže sa svakakvim ljudima, a svrha njihovog druženja s njima je nečista. Kada komuniciraju s tim ljudima, oni čak nepromišljeno pričaju sve što im padne na pamet, otkrivaju sve interne informacije o crkvi koje su im poznate i ništa ne prećutkuju, što na kraju donosi nevolje braći i sestrama i crkvi. Krivicu za to treba da snose upravo ti ljudi koji pričaju sve što im padne na pamet. Neki od njih mogu reći da to nisu učinili namerno, ali čak i ako je bilo nenamerno, to ne znači da je prihvatljivo. Ako nije bilo namerno, zašto onda nisi naudio samome sebi? Zašto si naudio isključivo drugima? Doneo si nevolje crkvi i braći i sestrama, to je utvrđena činjenica. Prema tome, ti treba da snosiš krivicu. Ako bi nekoga ubio, a zatim rekao: „Nisam to uradio namerno; nikada nisam nameravao da ga ubijem – nisam ni pomišljao na to”, da li bi u očima zakona bio nevin zbog te izjave? (Ne bi.) Čak i da govoriš istinu, to bi bilo beskorisno. Činjenica je da si ubio nekoga i da za to postoje ubedljivi dokazi u pravnom smislu, tako da na osnovu tih činjenica moraš da budeš proglašen krivim. Počinio si krivično delo ubistva, što znači da si ubica i tu ti neće pomoći nikakva samoopravdanja. Neki ljudi svojim postupcima često crkvi donose nevolje, koje su ponekad znatne i dovode ne samo do hapšenja i zatvaranja braće i sestara, već i ozbiljno utiču na rad crkve. Božja kuća takve ljude nipošto neće osloboditi odgovornosti; proteraće i prokleti svakoga kog uhvati – Božja kuća se uopšte neće suzdržavati! Da su se te stvari dešavale u Doba zakona, zlikovci bi bili izvučeni i motkama nasmrt prebijeni ili kamenovani do smrti; ti slučajevi su morali tako da se rešavaju. Sada, pošto ovo nije deo upravnih odluka Božje kuće, oni će biti proterani, a braća i sestre će ih zajedno prokleti. Nema nikakve šanse da oni zadobiju blagoslove ili spasenje – moraju biti poslati u pakao i kažnjeni!

Postoji još jedan tip ljudi sa komplikovanom pozadinom; oni dolaze u crkvu sa specijalnom misijom koju moraju da izvrše. Neke od takvih pojedinaca šalju vlasti, dok drugima takve misije dodeljuju određene religijske ili društvene grupe. Primera radi, te misije mogu obuhvatati prismotru nad braćom i sestrama i nad crkvom, kao i njuškanje po raznim crkvenim poslovima i radnim aranžmanima tokom različitih perioda. Bez obzira na misiju koja im je dodeljena, iz naše perspektive takva vrsta ljudi u svakom slučaju ima komplikovanu pozadinu. Većina tih ljudi sa komplikovanom pozadinom spada u bezvernike; to su oni ljudi koji uopšte ne prihvataju istinu. Oni se razlikuju od onih čija je vera mala, koji su lošeg kova ili imaju puno predstava – ti ljudi iskreno veruju, dok sa ovima koji imaju komplikovanu pozadinu postoji ozbiljan problem. Hajde da najpre razmotrimo: kakvu ljudskost imaju takvi ljudi? (Oni imaju lošu ljudskost, rđavi su i članovi su Sotonine bande.) Dakle, kakvi su to ljudi? (Oni su đavoli.) Tako je, pogodili ste pravo u centar – oni su đavoli koji se infiltriraju u crkvu. To su ljudi koji se infiltriraju u crkvu i žive u senci, dok u sebi gaje razne spletke i ciljeve. Takvi ljudi su đavoli. Ti ljudi ne gaje dobre namere još od samog dolaska u crkvu. Bez obzira ko ih je angažovao – neke od njih je možda angažovala vlada ili određene grupe, dok druge možda niko nije ni angažovao, nego jednostavno sami žele da se infiltriraju u crkvu – takvi ljudi su naprosto pojedinci s bogatim iskustvom u svetu. Druže se sa širokim spektrom ljudi i imaju složene međuljudske odnose i društvene veze – imaju komplikovanu pozadinu. „Komplikovana pozadina” znači da su njihove društvene veze, međuljudski odnosi i životna okruženja posebno nečisti i daleko od jednostavnih; oni nisu poput običnih ljudi koji samo pokušavaju da zarade novac i da žive dobrim životom. Ti ljudi u društvu igraju uloge istaknutih osoba, lidera ili relativno izuzetnih ličnosti unutar raznih krugova i grupa – to je ona vrsta ljudi koje nevernici nazivaju „sposobnim pojedincima” ili „guruima”. Gde god da se nađu, oni nisu ljudi koji se drže svog pravog mesta i nisu pristojni ljudi. Bilo da traže priliku da obezbede ličnu dobit, moć ili kontrolu nad drugima unutar raznih grupa i krugova, to je njihova svrha, i to je cilj njihovog postojanja. Bez obzira na to kojoj crkvi pripadaju, njihov način razmišljanja nalik je đavolskom; stalno žude da povuku neki potez, žele da kontrolišu situaciju, da kontrolišu ljude, da kontrolišu novac, da imaju uticaj i da imaju vlast. To su manifestacije osoba ove vrste. Dakle, bez obzira na to da li takvi ljudi imaju misiju i bez obzira da li ih je angažovala vlast ili neka društvena grupa, oni nakon dolaska u crkvu nikako ne mogu da se drže svog pravog mesta. Čak i ako nemaju misiju, pa čak i ako crkva ili braća i sestre nisu mete njihovog iskorišćavanja, to nisu ljudi koji iskreno žele da veruju u Boga, a pogotovo nisu ljudi koji veruju u postojanje Boga. Svrha njihovog ulaska u crkvu uopšte nije čista – za njih je, u najmanju ruku, jedna stvar vrlo realistična, a to je da „koriste popularnost crkve” i čekaju priliku da ostvare vlastiti cilj. Ako ne uspeju da ostvare svoje ciljeve i ako im želje propadnu, verovatno će napustiti crkvu u bilo kom trenutku. Oni traže prilike tako što čekaju pogodan trenutak za napad – ako postoji neko koga mogu da iskoriste ili ako naiđe pogodan trenutak koji im može omogućiti da ostvare svoje ciljeve, ambicije ili težnje, oni nipošto neće pustiti tu osobu, niti propustiti taj trenutak. Ako nikako ne uspevaju da pronađu pravu priliku, postaju obeshrabreni i razočarani i žele da napuste crkvu. Prema tome, osoba ove vrste takođe je jedan tip opasnog pojedinca koji postoji unutar crkve, i mora se raspoznati i držati na distanci. Drugo, još važnije načelo jeste da, ako nisi siguran u to kakva je pozadina neke osobe ili ako samo naslućuješ da je njena pozadina vrlo komplikovana, onda bi, kao starešina ili delatnik, barem trebalo da znaš da toj osobi ne treba dodeljivati važne pozicije, niti joj dozvoliti da ima status ili vlast, kao ni da obavlja bilo koji važan posao unutar crkve. Ako ne možeš da je prozreš, možeš da motriš na nju, ali nipošto ne smeš da deluješ brzopleto ili prerano. Ako joj dodeliš status ili je čak učiniš odgovornom za neki važan zadatak pre nego što je prozreš, onda to znači da si izuzetno glup! Što si manje u stanju da je prozreš, utoliko manje treba da joj poveravaš važne poslove, utoliko oprezniji treba da budeš i utoliko više treba pomno da motriš na nju i da je rigorozno nadgledaš. U stvari, takvi ljudi koji imaju komplikovanu pozadinu, bilo da imaju misiju ili je nemaju, naposletku ne ostaju dugo u crkvi. To je zato što ti bezvernici u svom srcu osećaju odbojnost prema pitanjima vere. Ateisti ne veruju da Bog postoji i ne zanima ih ništa što ima veze s Bogom, Božjim delom ili Božjim izražavanjem istine. Oni stalno istražuju: „Može li se verovanjem u boga ostvariti neki profit? Mogu li da zaradim veliki novac i da se obogatim od toga? Mogu li i ovde da koristim spletke i trikove kao što to činim u svetu?” Kada vide da Božja kuća ne promoviše te stvari, već stalno govori o tome kako treba biti pošten i kako oni koji svoju dužnost obavljaju površno ili polovično često bivaju orezani, njih to odbija, osećaju se nesrećno i neslobodno u Božjoj kući i stalno žele da pronađu priliku da odu. Ako je čovek zaista jedna od Božjih ovaca, jedan od onih koje je Bog izabrao, on se neće umoriti od slušanja istina o kojima se često raspravlja tokom verovanja u Boga, pa čak i ako se o njima raspravlja 20 ili 30 godina; mogao bi čitav život da ih sluša i da ih i dalje smatra svežim. Što ih više sluša, te istine mu postaju sve jasnije; što ih više sluša, to one više hrane njegovo srce; što ih više sluša, to više čezne za istinom. Čak i kad bi morao svakoga dana da sluša te reči, bio bi spreman na to. Konkretno, kad čuje iskustvena svedočenja koja su mu od pomoći, oseća se tako blaženo i ispunjeno kao da je uživao u nekoj velikoj gozbi – srećniji je nego da je našao grumen zlata. Što se tiče tih bezvernika, tih đavola – a naročito tih ljudi s komplikovanom pozadinom – što više u zajedništvu slušaju besede o istini, to se više nerviraju; što ih više slušaju, to u sebi osećaju veću uznemirenost i odbojnost. Kada čuju te reči, smatraju ih dosadnim, nezanimljivim i zamornim. Ako ih teraš da sede i da slušaju propovedi, oni to doživljavaju kao mučenje. Kažu: „Kako to da svi toliko uživate u slušanju tih reči, kao da ste se najeli na nekoj velikoj gozbi? Zašto ja osećam toliku odbojnost kada ih čujem?” Nakon dužeg slušanja, oni više ne mogu mirno da sede. Ako ne mogu da budu starešine, oni nisu voljni da obavljaju svoju dužnost, niti da trpe nedaće i s vremenom im sve to postaje besmisleno; njihove misli o odustajanju od vere počinju da isplivavaju na površinu. Tako se otkrivaju bezvernici. Što se tiče tih ljudi s komplikovanom pozadinom, ako tokom njihovog posmatranja otkrijete da imaju sumnjivo poreklo i komplikovanu pozadinu, pokušajte na sve moguće načine da nađete priliku da ih nagovorite da odu. Prema takvim ljudima koji uopšte ne prihvataju istinu treba primeniti određenu mudrost. Možeš im reći: „Ti želiš da se obogatiš i sanjaš o tome da postaneš nekakav zvaničnik – stvarno bi mnogo propustio ako bi ti ceo život prošao a da ne postaneš zvaničnik! Treba da postaneš zvaničnik, da se obogatiš i da težiš ka svetu – tamo ćeš naći neke opipljive koristi. Imaš poslovni um i stvoren si da budeš zvaničnik – ako budeš težio ka svetu, sigurno ćeš moći da se obogatiš i da postaneš zvaničnik.” Kad to čuju, pomisliće da su pronašli srodnu dušu i reći će: „Potpuno si u pravu! I meni se čini da nema smisla verovati u boga – to što si rekao stvarno mi je blisko srcu. Vera zapravo ima samo psihološko dejstvo; uopšte nije bitno da li je imaš ili je nemaš. Život je kratak – traje svega nekoliko decenija, koje prođu za tren oka. Ništa nisam dobio od toga što ovde stalno gubim vreme s ljudima koji veruju u boga i stalno se osećam nezadovoljno. Zar time samo ne činim nepravdu prema sebi? Ono što je stvarno važno jeste izaći u svet i zaraditi gomilu novca!” Složiće se sa onim što si im rekao. A kada se slože, možda će jednoga dana naprosto sami otići, jer im se čini da je besmisleno da ostanu u crkvi i, povrh toga, zato što im neke stvari ne idu od ruke ili zato što su doživeli neuspehe i nazadovanja i bili podvrgnuti orezivanju. Zar to nije sjajno? (Jeste. To je mudar pristup.) Lako je naterati đavole da napuste crkvu: kad shvatite njihov način razmišljanja, ako postoji nešto što oni žele, ohrabrite ih da teže ka tome. Na taj način ih možete nagovoriti da odu. Pustite da stvari idu svojim tokom i usmeravajte ih ka odlasku iz crkve. Tako se postupa s tom vrstom bezvernika.

Ako se takvi ljudi s komplikovanom pozadinom otkriju u crkvi, treba ih nagovoriti da odu ili ih odmah ukloniti; nemojte pokušavati da ih privolite da ostanu. A zašto ne? S jedne strane, oni u crkvi ne služe ničemu dobrom; s druge strane, oni nipošto nisu među onima koje je Bog izabrao. Nadalje, čak i ako ostanu u crkvi, na kraju će im i dalje biti nemoguće da prihvate Božje reči, Božje delo ili Božju grdnju i sud kako bi dostigli spasenje. Ako ostanu u crkvi, to će štetno uticati na rad crkve, a može se desiti i da neku braću i sestre malog rasta navedu na stranputicu. Ljudima u Božjoj kući se ne dopadaju, a i oni, sa svoje strane, sa istim nedopadanjem gledaju na braću i sestre u Božjoj kući. Oni u svom srcu uvek sa neprijateljstvom gledaju na Božju kuću, crkvu i braću i sestre. Dakle, recite Mi, ako bi u crkvi postojao takav neprijatelj, takav protivnik, da li biste se osećali uznemireno? (Da.) Stoga je najbolje ne podsticati takve ljude da ostanu. Čim ih otkrijete, odmah ih nagovorite da odu, uklonite ih ili proterajte. Kako treba postupati s takvim ljudima ako na njih naiđete tokom propovedanja jevanđelja? (Treba naprosto da ih se klonimo i da ih ignorišemo.) Kad naiđete na osobe tog tipa, ne treba da im propovedate jevanđelje. One govore na tako ekstravagantan i neutemeljen način i veoma su pričljive, ali zapravo nemaju nikakvog talenta. Božjoj kući nisu potrebni ljudi te vrste koji imaju komplikovanu pozadinu; oni nisu među onima koje je Bog izabrao. Čak i ako ih sada preobratite, oni će, pre ili kasnije, ipak morati da budu počišćeni iz crkve. Prema tome, kad oni koji propovedaju jevanđelje naiđu na takve ljude, jednostavno treba da odustanu od njih. Božja kuća takve ljude niti želi, niti ih prima s dobrodošlicom. To je način na koji treba postupati s ljudima s komplikovanom pozadinom i to je načelo. Naravno, prilikom rešavanja ovog pitanja nema potrebe previše naduvavati stvari; morate jasno da razumete da li neka osoba spada u kategoriju ljudi s komplikovanom pozadinom. Ako se njene manifestacije poklapaju s manifestacijama osoba tog tipa, onda je treba svrstati u tu grupu. Međutim, ako se neko samo ponekad hvali ili priča besmislice, pa zbog svog preteranog hvalisanja bude pogrešno svrstan među ljude s komplikovanom pozadinom, dok je u stvarnosti njegova vera u Boga iskrena i on ne pripada toj kategoriji, takva situacija zahteva drugačiji tretman, kako bi se izbeglo da dobra osoba bude nepravedno optužena.

III. Na osnovu nečijeg stava prilikom obavljanja dužnosti

Manje-više smo završili naš razgovor o kriterijumu raspoznavanja ljudi na osnovu njihove ljudskosti. Postoji još jedan kriterijum – raspoznavanje ljudi na osnovu stava koji oni imaju prilikom obavljanja svoje dužnosti. O tom smo kriterijumu puno govorili tokom prethodnih propovedi, tako da nije neophodno išta više reći o tome.

Vrlo dobro. Ovim završavamo naš današnji razgovor u zajedništvu. Zbogom!

6. jul 2024. godine