Danas ćemo nastaviti da u zajedništvu razgovaramo na temu odgovornosti starešina i delatnika. Prethodno smo razgovarali o četrnaestoj odgovornosti, unutar koje postoji još nekoliko podtema o kojima nismo razgovarali. Pre no što počnemo, hajde da najpre rekapituliramo koliko ima odgovornosti starešina i delatnika. (Ima ih petnaest.) Pročitajte kako one glase.

(Odgovornosti starešina i delatnika:

1. Predvodite ljude da jedu i piju Božje reči, da ih razumeju i uđu u stvarnost Božjih reči.

2. Budite upoznati sa stanjem svih vrsta osoba i rešavajte razne poteškoće s kojima se one suočavaju u stvarnom životu, a koje se odnose na život-ulazak.

3. Razgovarajte u zajedništvu o istina-načelima koja treba razumeti da bi svaka dužnost bila pravilno obavljena.

4. Budite u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te ih po potrebi odmah rasporedite na druge dužnosti ili ih smenite, kako biste sprečili ili ublažili gubitke izazvane upotrebom neodgovarajućih ljudi i zagarantovali efikasnost i nesmetano odvijanje posla.

5. Sve vreme budite upoznati i u toku sa stanjem i napretkom svakog radnog zadatka i budite spremni da blagovremeno rešavate probleme, ispravljate odstupanja i otklanjate greške u radu kako bi se on odvijao nesmetano.

6. Unapređujte i gajite sve vrste kvalifikovanih talentovanih ljudi, kako bi svi koji streme ka istini dobili priliku da se obuče i da što pre uđu u istina-stvarnost.

7. Razumno raspoređujte i koristite različite vrste ljudi, na osnovu njihove ljudskosti i vrlina, tako da svako bude upotrebljen na najbolji mogući način.

8. Odmah prijavljujte i tražite način da rešite zabune i teškoće sa kojima se susrećete u radu.

9. Precizno prenosite, objavljujte i sprovodite razne radne aranžmane Božje kuće u skladu sa njenim zahtevima, te pružajte savete, nadzirite, pospešujte, proveravajte i pratite njihovo sprovođenje.

10. Propisno čuvajte i razumno raspoređujte razne materijalne resurse Božje kuće (knjige, raznu opremu, žitarice i tako dalje) i sprovodite redovne preglede, održavanje i popravke, kako biste oštećenja i otpad sveli na minimum; isto tako, sprečite zle ljude da ih otuđe.

11. Birajte pouzdane ljude čija je ljudskost u skladu s merilom, posebno za zadatke sistematskog evidentiranja, brojanja i čuvanja priloga; redovno pregledajte i proveravajte priliv i odliv kako bi slučajevi rasipništva i gubitaka, kao i neopravdanih rashoda, bili pravovremeno utvrđeni – sprečavajte takve stvari i zahtevajte razumnu nadoknadu; pored toga, preduzmite sve preventivne mere kako prilozi ne bi došli u ruke zlih ljudi i bili otuđeni.

12. Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari kojima se prekida i ometa Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini, kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio.

13. Zaštitite Božji izabrani narod od toga da ga antihristi ometaju, navode na stranputicu, kontrolišu i da mu nanose ozbiljnu štetu i omogućite mu da raspozna antihriste i da ih u srcu napusti.

14. Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista.

15. Zaštitite kadrove svih vrsta koji obavljaju važne poslove, odbranite ih od uticaja spoljnog sveta i sačuvajte njihovu bezbednost, kako bi razni važni zadaci mogli nesmetano da se odvijaju.)

Jeste li svi jasno čuli ovih petnaest odgovornosti? (Jesmo.) Četrnaesta odgovornost starešina i delatnika glasi: „Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista”. Kako, dakle, možete da raspoznate razne vrste zlih ljudi? Prvi kriterijum se zasniva na svrsi njihovog verovanja u Boga. Na koliko tačaka smo podelili svrhe zbog kojih ljudi veruju u Boga? Podelili smo ih na devet tačaka: Prva tačka je da bi zadovoljili sopstvenu želju da budu zvaničnici; druga, da bi pronašli osobu suprotnog pola; treća, da bi izbegli katastrofe; četvrta, da bi se odavali oportunizmu; peta, da bi živeli na račun crkve; šesta, da bi tražili utočište; sedma, da bi našli pokrovitelja; osma, da bi ostvarili političke ciljeve; i deveta, da bi nadgledali crkvu. To je raspoznavanje suštine raznih ljudi na osnovu njihovih namera i svrhe verovanja u Boga. Drugi kriterijum za raspoznavanje raznih vrsta ljudi koje treba ukloniti ili proterati zasniva se na manifestacijama njihove ljudskost-suštine u raznim aspektima. Koliko je manifestacija obuhvaćeno ovim kriterijumom? 1. Sklonost ka pogrešnom predstavljanju činjenica i neistina; 2. Sklonost ka iskorišćavanju; 3. Raskalašnost i neobuzdanost; 4. Želja za osvetom; 5. Nesposobnost držanja jezika za zubima; 6. Nerazumni i namerno problematični ljudi, koje niko ne sme da provocira; 7. Neprestano bavljenje razvratničkim aktivnostima; 8. Sposobnost da se u svakom trenutku posegne za izdajom; 9. Sposobnost da se u svakom trenutku ode; 10. Kolebljivost; 11. Kukavičluk i sumnjičavost; 12. Sklonost ka izlaganju nevoljama; 13. Komplikovana pozadina. Ima ukupno trinaest manifestacija. Četrnaesta odgovornost starešina i delatnika glasi: „Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista”. O problemima vezanim za prvi kriterijum – za svrhu zbog koje ljudi veruju u Boga – već smo razgovarali. Takođe smo razgovarali i o prvih sedam problema koji se odnose na njihovu ljudskost, što čini drugi kriterijum. Danas ćemo započeti razgovor o osmoj manifestaciji čovekove ljudskosti: sposobnosti da se u svakom trenutku posegne za izdajom.

Četrnaesta stavka: Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista (6. deo)

Merila i osnove za raspoznavanje raznovrsnih zlih ljudi

II. Na osnovu nečije ljudskosti

H. Sposobnost da se u svakom trenutku posegne za izdajom

Oni koji očigledno ispoljavaju sposobnost da u svakom trenutku izdaju crkvu – vi takve ljude možete da prepoznate, zar ne? Da li je problem sa tim ljudima veoma ozbiljan? (Jeste.) Neki ljudi izdaju crkvu zato što su kukavice, dok drugi to čine zbog svoje zle ljudskosti ili drugih problema. Bez obzira na razlog, činjenica da su ljudi te vrste u stanju da u svakom trenutku izdaju braću i sestre i da izdaju Boga pokazuje da su oni nepouzdani. Ako dođu do nekih važnih informacija o crkvi ili do ličnih podataka o braći i sestrama, poput njihovih adresa stanovanja, imena crkvenih starešina, poslovima kojima se crkva bavi ili imenima ljudi koji obavljaju važne poslove i dužnosti, oni bi te informacije mogli bi da obelodane onda kad im zapreti neka opasnost ili pod određenim specijalnim okolnostima, te da tako izdaju crkvu i braću i sestre. Jedan od razloga zbog kojih bi to mogli da učine jeste da bi se zaštitili i sačuvali vlastitu bezbednost. S druge strane, oni bi to mogli namerno da urade, tako što te informacije neće uzimati zaozbiljno i što će biti u stanju da ih u bilo kom trenutku otkriju i da posegnu za izdajom, u zamenu za ličnu korist. Primera radi, velika crvena aždaja hapsi neke ljude, a tokom ispitivanja im preti, namamljuje ih ili se čak služi mučenjem da bi od njih iznudila priznanje, obećava im da će ih pustiti ako progovore, pa oni stoga odaju sve što znaju o braći i sestrama i crkvi, u zamenu za vlastitu slobodu. Ljudi te vrste školski su primeri Jude. Recite Mi, kako se treba pozabaviti i kako postupati sa tipom ljudi koji su školski primeri Jude? (Ljude tog tipa treba momentalno proterati i ujedno ih prokleti.) Obično se ti školski primeri Jude – slučajno ili namerno – raspituju ili stiču znanja o određenim situacijama u crkvi, pa onda te informacije pohranjuju u svojoj glavi. Kasnije, kada ih zadesi neka okolnost i kad budu uhapšeni, oni odaju te informacije. Spolja gledano, može se učiniti da njihovo raspitivanje i saznavanje tih pojedinosti nema za svrhu namerno odavanje informacija velikoj crvenoj aždaji, ali, kad budu uhapšeni, ne mogu da izdrže a da to ne učine. Kao rezultat toga, njihova priznanja mogu imati štetne posledice po crkvu. Prema tome, njihova neobavezna raspitivanja i saznanja o tim pojedinostima nemaju prirodu običnog ćaskanja ili praznih priča; naprotiv, oni to rade namerno i sa određenom svrhom. Time se stvaraju uslovi da oni kasnije postanu Jude. Može li se problem ljudi koji olako odaju informacije o drugima rešiti tako što ćete im u zajedništvu besediti o istini ili ih upozoravati? (Ne može.) Zašto ne može? (Zato što su ljudi tog tipa lišeni savesti i razuma i što neće prihvatiti istinu, tako da je beskorisno besediti im o istini.) Kako treba postupati s takvom vrstom zlih ljudi, koji olako nanose štetu drugima? Postoji samo jedno rešenje, a to je da se oni uklone, jer to što su oni učinili ne samo da nanosi štetu braći i sestrama, već ujedno ometa i rad crkve. Takvo ponašanje može se okarakterisati kao izdaja braće i sestara i izdajacrkve, pa se stoga ljudi tog tipa moraju ukloniti ili proterati. Iako se ljudi tog tipa ne mogu okarakterisati kao antihristi, ima dovoljno osnova da se oni okarakterišu kao zli ljudi koji ometaju i prekidaju rad crkve. Stoga je uklanjanje ljudi tog tipa potpuno u skladu s načelima. Ti ljudi nisu zainteresovani za istinu; oni samo vole da se posvuda raspituju o detaljima vezanim za starešine i delatnike, kao i o pojedinostima u vezi sa određenom braćom i sestrama. Oni u Boga veruju već nekoliko godina i nisu razumeli mnogo istina – a ipak su prikupili priličnu količinu informacija o porodicama starešina i delatnika i braće i sestara. Ma kojeg brata ili sestru da pomenete, oni će s vama moći da podele neke pojedinosti o njima koje će vas zaprepastiti. Mada oni sami nisu starešine ni delatnici, uvek se željno raspituju o određenim unutrašnjim pitanjima crkve, kao što su administrativni poslovi, imena ljudi na čelu raznih struktura i neki poslovi vezani za spoljna pitanja. Često se raspituju o tome ko je gde otišao da obavlja svoje dužnosti i kada je otišao, ko je unapređen, ko je razrešen dužnosti i kako napreduju određeni aspekti crkvenog rada. Nakon što se raspitaju o tim stvarima, oni te informacije šire posvuda. Ono što je još odvratnije jeste da neki ljudi čak i zapisuju informacije koje su takvim raspitivanjem prikupili. Zar to ne pokazuje da oni imaju skrivene motive? (Da.) Kad u zemlji velike crvene aždaje beleže informacije o sebi, znaju da se služe kodiranim ili šifrovanim jezikom, ali kad beleže informacije o drugima, oni ne primenjuju metod kojim bi pokazali da imaju makar trunku mudrosti, već naprosto zapisuju prava imena braće i sestara, kao i podatke o tome kako oni izgledaju, koliko imaju godina, njihove brojeve telefona i druge pojedinosti. Zar to ne znači da nameravaju da posegnu za izdajom? Namere su im loše i oni zaista nameravaju da posegnu za izdajom. Kada se nešto opasno desi i kad im policija oduzme podatke koje su zabeležili, dovoljno je samo da im zaprete i da ih zastraše, ne moraju čak ni da pribegnu mučenju, a oni odmah priznaju sve, do najsitnijih detalja, ne prećutkujući ništa. Čak razbijaju glavu ne bi li se setili stvari koje su zaboravili i, čim ih se prisete, odmah ih saopštavaju policiji. Oni policiju čak vode kod braće i sestara kući, vode ih u domove starešina i delatnika i tamo gde borave oni koji obavljaju važne dužnosti, kako bi policija te ljude pohapsila. Zar ne mislite da su ljudi tog tipa krajnje podli? (Da.) Pre no što su izdali druge, oni po svom ponašanju nisu ličili na zle ljudi, a još manje na antihriste – to su možda bile samo manifestacije običnog iskvarenog ljudskog bića – ali nakon što su uhapšeni, bili su radi da izdaju bilo kog brata ili sestru. Upravo ta jedna manifestacija čini ih još podlijima od zlih ljudi i antihrista. Ne radi se o tome da oni nisu mogli a da ne odaju neke nebitne informacije jer su bili pod teškom prinudom, izloženi mučenjima i progonu i zato što im je telo bilo preslabo, pa više nisu mogli to da izdrže. Naprotiv, oni su proaktivno i nesmotreno obelodanili sve informacije koje su im bile poznate, ne vodeći nimalo računa o bezbednosti braće i sestara, a još manje o radu crkve. To je krajnje podlo! To je jedna od manifestacija ovog tipa ljudi koji su Jude.

Postoji još jedan tip ljudi, koji zbog najmanje provokacije traže da podnesu prijavu protiv crkve i braće i sestara. Kada ih, na primer, zadesi neka prirodna katastrofa, kad se razbole ili budu pokradeni, oni se žale na Boga, a žale se i na to da su braća i sestre lišeni ljubavi i da im ne pomažu da reše svoje probleme. Zbog toga oni žele da izdaju crkvu i braću i sestre. Neki ljudi nepromišljeno čine nedela i bivaju orezani, a braća i sestre se ujedno ograđuju od njih; njima se zbog toga čini da je Božja kuća lišena ljubavi, pa izvale nešto poput: „Svi ste me omrzli, zar ne? Svi gledate na mene s visine, zar ne? Mogu li ja i dalje da dobijem blagoslove verujući u boga? Ako ne dobijem blagoslove, sve ću vas prijaviti!” Ovo je „najklasičnija” izjava takvih ljudi. Zašto kažem da je ova izjava – „Ako ne dobijem blagoslove, sve ću vas prijaviti!” – „klasična” za njih? Zato što ta izjava predstavlja njihovu ljudskost. Ta fraza nije nešto što oni izgovaraju samo da bi iskalili mržnju nakon što se susretnu s brojnim nezadovoljavajućim situacijama ili zbog duboko ukorenjene ozlojeđenosti, niti je to hirovit ispad. Naprotiv, to je nešto što je ispunilo njihova srca i što se može u bilo kom trenutku pokazati. To je nešto što odavno postoji u njihovim srcima i što svakog trenutka može da izbije. To predstavlja njihovu ljudskost. Njihova je ljudskost toliko degradirana – ako ih bilo ko isprovocira ili povredi, u stanju su da u svakom momentu izdaju tu osobu. Ako, obavljajući svoju dužnost, prekrše radne aranžmane ili načela, pa ih starešine i delatnici ili braća i sestre malo orežu zbog toga, oni postaju ozlojeđeni, ljuti i nezadovoljni, a onda kažu nešto poput: „Prijaviću vas! Znam gde stanujete, znam i kako se zovete i kako se prezivate!” Ako ljude ovog tipa ne umirite, oni bi zaista mogli da vas izdaju. Ne radi se o tome da oni time žele da zaplaše bilo koga ili da to izgovaraju u žaru trenutka; ako ih neko zaista uvredi ili naljuti, potpuno su sposobni da tu osobu izdaju. Neki ljudi kažu: „Zašto ih se plašiti?” Nije da ih se plašimo. Ne bismo se plašili njihove izdaje ako bi se to desilo u nekoj slobodnoj i demokratskoj zemlji. Ali, ako oni zaista posegnu za izdajom u zemlji velike crvene aždaje, to bi moglo da donese nevolje braći i sestrama i da utiče na rad crkve. Ako braća i sestre zaista budu uhapšeni, velika crvena aždaja će podići veliku prašinu oko toga. Kad pronađu pukotinu, nastaviće beskrajno da hapse ljude. U tom slučaju, velikom broju ljudi bilo bi onemogućeno da žive crkvenim životom i da normalno obavljaju svoje dužnosti. Zar to nisu prilično ozbiljne posledice? Morate voditi računa o tim stvarima! Ljudi ovog tipa uvek imaju nastupe besa kad komuniciraju s drugima. Ako neko kaže nešto što ih čini nesrećnim ili ako razotkrije njihove probleme i razljuti ih, oni se ljute na tu osobu i mogu čak prestati da razgovaraju s njom na nekoliko dana, a kada odete da ih potražite i zamolite ih da obave svoju dužnost, oni taj vaš zahtev ignorišu. Nemoguće je dobro se slagati s ljudima tog tipa. Zar to nisu zli ljudi? Često ćete, u nekoj grupi ljudi, čuti zle ljude kako govore nešto poput: „Ako me neko pređe, neću mu to oprostiti! Tačno znam gde stanujete, znam vam čak i boju zavesa na prozorima. Odlično znam gde se okupljate i gde vam stanuju starešine i delatnici!” Da li biste za ljude ovog tipa rekli da su opasni pojedinci? (Da.) Oni su školski primeri Jude. Čak i onda kad je sve normalno, oni se ipak mogu potruditi da posegnu za izdajom. A ako se desi neka nezgoda, prvi će iskočiti i pretvoriti se u Jude. Prema tome, ako se ljudi ovog tipa otkriju u crkvi, treba ih ukloniti ili proterati što je pre moguće. Koje još manifestacije imaju ljudi ovog tipa? Na primer, pošto se braća i sestre redovno viđaju na okupljanjima, nema potrebe za razmenom učtivih pozdrava. Kad dođe vreme, skup počinje, oni čitaju Božje reči i u zajedništvu razgovaraju o istini. Ali oni koje lako spopada bes ljute se kad vide da niko ne obraća pažnju na njih i ne pozdravlja ih. Tada izvale: „Da li vi to svi gledate na mene s visine? Hm! Niko me ne pozdravlja – pa, dobro; imam ja način da se izborim s vama. Znam gde stanuju crkvene starešine, znam gde svako od vas obavlja svoje dužnosti i kojim se poslovima bavite, znam ko ugošćuje starešine i delatnike, ko čuva novčane priloge, ko se bavi štampanjem knjiga i ko je odgovoran za njihov transport. Sve ću vas prijaviti! Prijaviću policiji sve što ima veze sa crkvom!” Ako se ljudi prema njima ophode s najvećim poštovanjem, sve je u redu. Ali čim ih neko izazove ili isprovocira, to postaje problem – poželeće da se toj osobi osvete i da je izdaju. Kad god naiđu na nešto što ih čini nesrećnim ili nezadovoljnim, upućuju oštre pretnje braći i sestrama i crkvenim starešinama. Da li biste za ljude ovog tipa rekli da su zastrašujući i opasni? (Oni su opasni.) Ljudi ovog tipa su Jude i sposobni su da u svakom trenutku posegnu za izdajom; to su opasni pojedinci.

Postoji još jedna manifestacija ljudi koji su sposobni da u svakom trenutku posegnu za izdajom. Primera radi, u zemlji velike crvene aždaje, informacije kao što su broj crkava osnovanih u raznim pokrajinama i gradovima, koliko ljudi pripada svakoj crkvi, ko su starešine i kojim se poslovima crkva bavi – sve se to mora čuvati u strogoj tajnosti. Čak se i prema neverujućim članovima porodice i rođacima mora biti obazriv, a te informacije ne smeju nikada da procure, kako bi se sprečilo da se crkva u budućnosti suoči s problemima. Međutim, ovi opasni pojedinci koji gaje skrivene motive stalno nastoje da se raspituju o takvim stvarima. Ako braća i sestre odbiju da im to saopšte, oni misle: „Kako to da svi vi znate te stvari, a jedino mene držite u mraku? Zašto mi ne kažete? Da li vi mene smatrate autsajderom, a ne jednim od braće i sestara? E pa, dobro, onda ću da vas prijavim!” Kao što vidiš, oni su u svakoj situaciji spremni da prijave crkvu i braću i sestre. Niko ih nije uvredio, ali njih čak i najmanje nezadovoljstvo nagoni da prijave crkvu. Kada se, na primer, knjige Božje reči dele braći i sestrama, svi jedva čekaju da vide koliko poglavlja Božje reči ima u knjizi, koliko knjiga ima stranica i kakav je kvalitet štampe. Svi su srećni i uzbuđeni što tu knjigu drže u svojim rukama. Ali, s druge strane, ljudi ovog tipa, koji su Jude, misle: „Gde je ova knjiga štampana? Koliko li košta štampanje jednog primerka? Ko je zadužen za njeno štampanje? Ko se, nakon štampanja, bavi njenim transportom? Kako se ove knjige isporučuju našoj crkvi? Gde se te knjige skladište? Ko je zadužen za njihovo čuvanje?” Sva ta pitanja su, sama po sebi, poverljive prirode. Uopšteno govoreći, oni koji su razumni i koji imaju ljudskost neće se raspitivati o takvim stvarima, ali ovi opasni pojedinci, koji su sposobni da posegnu za izdajom, željno se raspituju o tome. Dakle, šta ti misliš – da li te stvari, o kojima se oni uporno raspituju, treba da im saopštiš ili ne treba to da činiš? (Ne treba da im to saopštimo.) Ako im budeš rekao, oni će biti u stanju da otkriju te informacije i da posegnu za izdajom. A ako im to ne saopštiš, oni će i dalje imati nešto da kažu: „Kako to da ja ne mogu da znam ništa o tome? To nije fer od božje kuće! I ja sam deo božje kuće, pa stoga imam pravo da budem obavešten o svim pitanjima! Vi se prema meni ophodite kao prema autsajderu. Dobro, onda ću da vas prijavim!” Oni ponovo žele da prijave crkvu. Zar to nisu zli ljudi? Ako bi crkvu zaista prijavili policiji, kakve bi posledice to moglo da ima? Zar se braća i sestre ne bi suočili sa opasnošću po život ako bi bili uhapšeni? Nadalje, nakon što ih policija uhapsi, to bi izazvalo toliko poteškoća po braću i sestre i po rad crkve. To bi, takođe, u različitoj meri uticalo i na život-ulazak Božjeg izabranog naroda – oni koji ne umeju da tragaju za istinom mogli bi da postanu negativni i čak bi mogli sasvim da prestanu da posećuju skupove. Ovi zli ljudi uopšte ne razmišljaju o tome. Imaju li oni, dakle, savest i razum? Kojim god da se poslom crkve bavi, oni uvek žele da prvi za to saznaju. Srećni su samo onda kad znaju sve što se dešava u crkvi. Ako postoji makar jedna jedina stvar za koju im nisu rekli, oni ne mogu da se pomire s tim, već žele da odu i da prijave crkvu, što može izazvati ogromne nevolje. Nisu li oni obični bednici? Oni su đavoli! Ako se đavo uvek zanima za nešto što se dešava u crkvi, to će sigurno izazvati nevolje. Primera radi, ako ima braće i sestara koji su dobrostojeći i daju velike novčane priloge, đavo ne prestaje da razmišlja o tome i stalno ih zapitkuje: „Koliko si novca priložio?” Druga strana odgovara: „Kako bih mogao to da ti kažem? Što leva ruka radi, desna ne treba da zna. Ne mogu da ti kažem – to je tajna!” A đavo će na to: „Zar je čak i to tajna? Ne veruješ mi. Ne smatraš me jednim od braće i sestara!” U srcu je ogorčen na svog sagovornika i misli: „Hm, misliš da si velika faca zato što daješ velike priloge! Nećeš da mi kažeš koliko si priložio. Znam da ti se porodica bavi privatnim biznisom. Ako me isprovociraš, prijaviću te da veruješ u boga, pa će ti propasti biznis! Tada više nećeš moći da priložiš ni prebijenu paru!” Kao što vidiš, oni bi opet da prijavljuju ljude. Kad god im se ne saopšti čak i najmanja sitnica, oni žele da prijave crkvu i braću i sestre. Adrese na kojima su smeštene određene osobe koje obavljaju važne dužnosti poznate su samo nekolicini ljudi. Tu se ne radi o namernom skrivanju informacija od bilo koga, niti o bilo kakvim mutnim radnjama iza leđa; stvar je naprosto u tome da je okruženje suviše opasno, pa su ovakvi aranžmani neophodni iz bezbednosnih razloga. Kad jedan ovakav izdajnik, ovaj Juda, čuje da je određena porodica ugostila nekog od putujuće braće i sestara, on misli da je to nešto što bi vredelo prijaviti – možda će ga policija čak i nagraditi! Stoga on vreba iza vrata i prisluškuje, a kad nešto čuje, odmah počne da besni: „Raspravljate o crkvenim pitanjima iza mojih leđa i ništa mi ne govorite. Plašite se da ću da vas izdam, pa se čuvate i krijete stvari od mene, kao da ja nisam deo božje kuće. Dobro, onda ću da vas prijavim!” Oni bi, kao što vidiš, ponovo hteli da prijavljuju druge. Da li bi rekao da je takva osoba veliki problem? (Bih.) Ona veruje da bi sve situacije koje se tiču braće i sestara ili crkve trebalo da budu poznate svima i da svako ima pravo da bude obavešten – a naročito ona sama. Ako postoji makar jedna jedina stvar koja joj nije saopštena, preti da će prijaviti ljude. Ona taj čin prijavljivanja stalno koristi da bi pretila braći i sestrama i crkvenim starešinama i da bi ostvarila vlastite ciljeve. Takvi ljudi predstavljaju veliku pritajenu opasnost unutar crkve, pravu tempiranu bombu. Oni u svakom trenutku mogu da donesu štetu i katastrofu braći i sestrama i radu crkve. Kad se takvi pojedinci otkriju, treba ih ukloniti – ne sme im se udovoljavati.

U crkvi ima i ljudi koji su Jude i koji neprestano pokušavaju da saznaju koliko novca ima Božja kuća i ko u crkvi daje najveće priloge. Drugi im kažu: „To ti ne možemo reći. Nećeš imati nikakve koristi ako to saznaš a, osim toga, to nije nešto o čemu bi trebalo da se raspituješ.” Kad to čuju, oni postaju neprijateljski raspoloženi i kažu: „Vi se svi čuvate od mene, gledate me s visine i ne smatrate me jednim od braće i sestara; smatrate me autsajderom. Znam u čijoj se kući čuva crkveni novac. Prijaviću vas, pa nek vam policija sve oduzme – tada ću saznati koliko novca crkva ima!” Kad god se nešto desi, oni bi da izdaju i prijave druge; jedino što nikada ne prijavljuju jesu slučajevi ometanja izazvanih od strane lažnih starešina, antihrista i zlih ljudi unutar crkve. Čak i kad vide kako lažne starešine i antihristi kradu ili otimaju novčane priloge, oni to nikada ne razotkrivaju i ne prijavljuju takve postupke, niti o njima obaveštavaju Božju kuću. Oni ne mare za takve stvari. Ali ako ih bilo koji brat ili sestra provocira, vređa ili omalovažava, odmah će otići da tu osobu prijave. Ili ako se neki od radnih aranžmana Božje kuće ne poklapa s njihovim predstavama, pa se zbog toga osećaju osramoćeno ili dolaze u nezgodan položaj, oni počinju da razmišljaju: „Prijaviću te! Postaraću se da izgubiš položaj crkvenog starešine, da rad crkve bude neuspešan i da se crkva raspadne!” Vidite li? Oni čak i zbog takvih stvari žele da prijave starešinu crkve. U pojedinim crkvama bira se po nekoliko ljudi koji su pogodni za obavljanje dužnosti u inostranstvu – njihove porodične i lične okolnosti im to dozvoljavaju, oni ispunjavaju zahteve Božje kuće i sva braća i sestre su saglasni s tim. Kada to vide ti ljudi koji su Jude, oni misle: „Meni se nikad ne dešavaju tako dobre stvari. Trebalo bi da vas prijavim! Reći ću policiji da određeni ljudi iz naše crkve odlaze u inostranstvo da bi obavljali svoje dužnosti. Postaraću se da ne možete da napustite zemlju. Srediću da vas velika crvena aždaja uhapsi ili da vas vladini organi stave pod prismotru, tako da nećete ni svojoj kući moći da se vratite!” Dokle god braća i sestre ne mogu da odu u inostranstvo, oni su zadovoljni. Šta mislite – zar priroda postupaka takvih ljudi nije ozbiljnija nego kod onih koji samo povremeno izazivaju prekide i ometanja? (Jeste.) Ljudi ove vrste predstavljaju veliki problem. Nemaju bogobojažljivo srce i uopšte se ne plaše Boga. Bez obzira na situaciju ili razlog, dokle god im stvari ne idu po volji, oni žele da prijave crkvu i da prodaju braću i sestre – oni su đavoli! Kad crkva otkrije takve ljude, treba da ih ukloni ili protera što je moguće pre, kako bi se predupredile buduće nevolje. Ako trenutno okruženje to ne dozvoljava ili ako uslovi još nisu sazreli, oni se moraju staviti pod strogu prismotru i nadzor, a ljudi ih se moraju čuvati. Kad uslovi to dozvoljavaju, ovakvi opasni pojedinci nipošto se ne smeju tolerisati – uklonite ih ili proterajte što brže i što pre možete. Nemojte čekati da oni prodaju crkvu i da izazovu posledice, pa da tek onda nešto preduzmete. Kada to urade i kad to dovede do stvarnih posledica, gubici će biti znatni. Ko zna koliko će braće i sestara ostati bez doma u koji bi mogli da se vrate, pa čak i biti uhapšeno i poslato na robiju. Mnoga braća i sestre možda više neće moći da obavljaju svoje dužnosti, niti da žive crkvenim životom. Posledice će biti nezamislive. Prema tome, ako vi, kao starešine i delatnici, otkrijete u crkvi ljude koji su Jude, morate ih blagovremeno ukloniti ili proterati. Ako takve ljude otkrijete kao braća i sestre, morate ih što pre prijaviti crkvenim starešinama i delatnicima. Ovo pitanje tiče se bezbednosti crkvene braće i sestara, kao i tvoje vlastite bezbednosti. Nemojte misliti: „Oni zapravo još nisu posegnuli ni za kakvom izdajom, tako to nije velika stvar; oni tako govore samo zato što su trenutno ljuti.” Svako može da se naljuti – neki će, kad se naljute, u najgorem slučaju možda izgovoriti par grubih reči, spopašće ih omanji napad besa ili će nekoliko dana biti negativni, ali dokle god imaju bogobojažljivo srce, dokle god se u srcu plaše Boga, ako imaju malo savesti i razuma, kao i osnovne granice vladanja, oni nikada neće učiniti nešto čime bi naštetili drugima, ma šta da se desi. Stvari, međutim, stoje drugačije sa ljudima koji su po prirodi Jude. Oni mogu da zbog najmanje sitnice prijave crkvu i braću i sestre i stalno žele da uz pomoć Sotoninih sila ugrožavaju braću i sestre i crkvu, kako bi ostvarili svoje ciljeve. Ti ljudi su u sprezi sa demonima – oni nemaju osnovne granice u pogledu vladanja. Prema tome, i crkvene starešine i braća i sestre moraju biti naročito obazrivi prema onima koji su u stanju da zbog najmanje sitnice prijave crkvu. Ako neko otkrije takve ljude koji su nerazumni, namerno problematični i do kojih razum ne dopire, treba odmah da ih prijave starešinama i delatnicima, te da zatim motre na njih i da ih nadgledaju. Ako crkvene starešine otkriju takve ljude, treba da smisle plan kako da postupe s njima i kako da situaciju razreše što je moguće pre. Moraju da zaštite braću i sestre i da takve pojedince spreče u nameri da nanesu štetu i da ometaju crkveni život i rad crkve. Kad takvi ljudi kažu da će prijaviti crkvu ili braću i sestre, nemojte pretpostaviti da su oni to tek onako rekli u nastupu besa i da stoga treba da zaboravite na oprez. U stvarnosti, činjenica da oni često govore takve stvari dokazuje da oni tu ideju već imaju u svojim glavama. Ako tako razmišljaju, oni su u stanju i da to sprovedu u delo. Ponekad, nakon što kažu: „Prijaviću te”, oni neće ispuniti tu pretnju, ali ko zna kada im može pasti na pamet da to stvarno i učine. A kad se to desi, posledice će biti nezamislive. Dakle, ako njihove reči: „Prijaviću te” uvek posmatraš kao nešto što je izgovoreno u nastupu besa, to je s tvoje strane glupo i neuko. Nisi uspeo da kroz te reči prozreš suštinu njihove ljudskosti, a to je greška. Oni zbog najmanje sitnice mogu da kažu: „Prijaviću te” da bi zapretili drugima – to nipošto nije obična ljutita primedba; to pokazuje da oni imaju prirodu Jude i da su lišeni osnovnih granica u pogledu vladanja. U kakve to bednike spada svako ko nema osnovne granice u pogledu vladanja? On spada u bednike bez savesti i bez racionalnosti. Budući da nemaju savesti, takvi ljudi su u stanju da čine svakakva zlodela, a pošto su lišeni racionalnosti, u stanju su da postupaju neracionalno i da čine svakojake glupe stvari. Nakon što prijave crkvu i kad vide da su braća i sestre pohapšeni i da je rad crkve narušen, oni ponekad mogu da puste pokoju suzu i da izraze žaljenje zbog toga. Ali ti nerazumni i namerno problematični ljudi postupaju neracionalno; kad se u budućnosti budu suočili sa sličnom situacijom, opet će prijaviti crkvu. Zar to ne ukazuje na problem sa njihovom prirodom? Upravo je to njihova priroda-suština. Neke crkvene starešine i dalje veruju da je to što ovi ljudi govore naprosto izrečeno u nastupu besa i da njihova priroda nije loša. Oni misle da to nije prirodno otkrivanje njihove ljudskosti i da to ne predstavlja njihovu ljudskost. Da li je to stanovište pogrešno? (Jeste.) Čak i ako ti ljudi obično ne pokazuju ponašanje koje ukazuje na podao karakter, sama činjenica da oni često prete da će prijaviti braću i sestre i da ih najmanja stvar koja im zasmeta može navesti na pomisao da ih prijave, u dovoljnoj meri dokazuje da je njihov karakter nizak i podao i da im se ne može verovati. Takvi ljudi nemaju savesti ni razuma. Vladaju se onako kako im se prohte, rade šta god žele na osnovu vlastitih interesa i sklonosti, bez ikakvih granica savesti. S takvim ljudima treba postupati tako što će oni biti uklonjeni i nema nikakve potrebe da budete popustljivi prema njima, jer oni nisu deca; odrasli su ljudi i trebalo bi da znaju posledice prijavljivanja braće i sestara i crkve. Potpuno su svesni da je to najbezobzirniji i najefikasniji potez. Oni to vide kao svoj adut, kao vrhunski način da se osvete braći i sestrama i crkvi. Recite Mi, zar takvi ljudi nisu đavoli? (Jesu.) Zašto, dakle, biti popustljiv prema đavolima? Moraš li da sačekaš da bi ih video kako velikoj crvenoj aždaji otvoreno pokazuju prstom na braću i sestre i na domaćinske porodice, pre nego što priznaš da su Jude? Kad budeš video te činjenice i kad ih budeš okarakterisao, već će biti kasno. U stvari, njihova priroda-suština razotkriva se već u trenutku kad oni, nakon što naiđu na neki problem, počnu da viču kako će prijaviti crkvu. Nemojte čekati da oni stupe u akciju da biste ih tek tada raspoznali i uklonili – to bi bilo prekasno. Ako ih niko – bilo crkveni starešina ili braća ili sestre – nije čuo da pričaju o prijavljivanju braće i sestara i ako ih niko ne poznaje dobro, pa kad ih neko isprovocira ili uvredi a oni tu osobu prijave, tako da braća i sestre nemaju drugog izbora nego da se sakriju da bi izbegli opasnost, dok neki koji obavljaju svoju dužnost moraju brzo da se presele, vi onda, u takvoj situaciji, ne možete kriviti braću i sestre što su se poneli glupo i što nisu mogli da ih prozru. Ali ako oni često govore da će prijaviti braću i sestre, a ljudi ih i dalje ne uzimaju zaozbiljno, to bi onda uistinu bilo glupo. Nakon što su čuli toliko mnogo od istine, oni i dalje ne umeju da raspoznaju ljude – zar nisu pravi smetenjaci? (Jesu.) Što se tiče onih koji bi u svakom trenutku mogli da postanu Jude, nemojte misliti da su oni izdajnici zato što razumeju malo istine, zato što kratko vreme veruju u Boga ili iz nekog drugog razloga. Ništa od toga nije uzrok tome. Osnovni uzrok je taj što su oni podlog karaktera; u svojoj srži, njihova suština je suština zlih ljudi. Sasvim je ispravno raspoznati ih i okarakterisati na taj način, a zatim ih ukloniti ili proterati kao zle ljude. Time se štite braća i sestre, a time se ujedno sprečava i nanošenje štete radu crkve. Ovo je odgovornost crkvenih starešina i delatnika. Prema tome, starešine i delatnici moraju pod hitno da se zaštite od takvih ljudi i moraju da ih nadgledaju, a zatim da u zajedništvu razgovaraju s braćom i sestrama, kako bi svi mogli da ih raspoznaju. Moraju nastojati da takve ljude počiste pre no što njihove spletke urode plodom, kako bi sprečili bilo kakve neprilike za braću i sestre ili za crkvu. To je razboritost i to su načela postupanja koje bi starešine i delatnici trebalo da imaju kad se suoče s takvim ljudima, a to je ujedno i način koji oni treba da primenjuju u takvim situacijama. Je li to jasno? (Jeste.) Naravno, najbolje je prema takvim ljudima postupati mudro i obezbediti da njihovo uklanjanje ne stvori crkvi probleme u budućnosti. Ako otklanjanje jedne skrivene pretnje kasnije dovede do pojave još brojnijih pretnji, onda je crkveni starešina koji tako postupa krajnje nekompetentan i daleko ispod merila; on ne ume da radi i lišen je mudrosti. S druge strane, ako crkveni starešina neku pretnju može da otkloni tako da izbegne štetne posledice, da doprinese radu crkve i da ujedno pomogne braći i sestrama da postanu razboritiji, onda on zaista dobro poznaje svoj posao. Jedino takav starešina ili delatnik ispunjava merilo.

Ako neki starešina ili delatnik naiđe na ljude koji su u stanju da izdajucrkvu, ali ne može da ih raspozna, niti da nasluti kakvu ljudskost oni imaju ili kakve nevolje mogu da donesu crkvi i braći i sestrama, ako su mu sve te stvari nejasne u srcu i ako ne zna kako da se postavi i da postupa prema takvim ljudima, ako ne ume da obavi taj posao ili čak ne zna da je to posao koji starešine i delatnici moraju da obave – ili ako, mada to zna, ne želi da se zamera takvim ljudima, pa se naprosto pravi da ne vidi, umesto da ih ukloni ili protera – kakav je to onda starešina ili delatnik? (Lažan.) On ne ispunjava merilo kao starešina ili delatnik. S jedne strane, on bezumno pokušava svima da pomogne, pokazuje ljubav i strpljenje prema svima i sve ljude tretira kao braću i sestre. To je neko ko je smetenjak, lažni starešina ili lažni delatnik. Pored toga, kad u crkvi otkrije ljude koji su Jude, on ne čini ništa kako bi se hitno pozabavio tim problemom i kako bi ga rešio. Umesto toga, on okreće glavu na drugu stranu i pravi se da ništa ne primećuje. U svom srcu, on misli: „Sve je u redu dokle god moj lični status nije ugrožen. Baš me briga za rad crkve, za bezbednost braće i sestara ili za interese božje kuće. Sve dok zauzimam ovaj položaj i dok mogu svakoga dana da uživam, meni ništa više ne treba.” On ne obavlja nikakav stvaran posao, a kad uoči probleme, ne rešava ih; on samo uživa u prednostima svog statusa. Da li je to lažni starešina? (Jeste.) Recimo, na primer, da se neka osoba, koja je sposobna da u svakom trenutku posegne za izdajom, već duže vreme u crkvi ponaša kao tiranin i stalno preti da će prijaviti crkvu i braću i sestre. Neke lažne starešine to vide, ali ne čine ništa. Čak i kada neko tu osobu prijavi, pa se starešine višeg nivoa pozabave njome i uklone je, lažne starešine to i dalje ne shvataju ozbiljno, niti imalo razmišljaju o tome. Oni misle: „Neka ih, neka prijavljuju koga god hoće. Dokle god ne prijavljuju mene lično i ne utiču na moju ulogu kao crkvenog starešine ili delatnika, sve je u redu.” Da li je takav starešina lažni starešina ili delatnik? (Jeste.) On svoj položaj zauzima samo da bi uživao u pogodnostima, a ne da bi obavio ikakav stvarni posao; on primećuje ljude koji su u stanju da u svakom trenutku izdaju braću i sestre, ali ih ne uklanja, niti ih preteruje – on je lažni starešina i treba ga pod hitno smeniti s tog položaja. Neke lažne starešine i nakon smenjivanja ostaju prkosni. Kažu: „Odakle vam pravo da me smenjujete? Je li to samo zato što nisam uklonio tu osobu? Zar problem ne bi bio rešen da ste je naprosto vi sami uklonili? Osim toga, ta osoba je samo rekla da će prijaviti braću i sestre, ali to nije stvarno i učinila. Uz to, nije izazivala crkvi nikakve probleme. Zašto se uopšte baviti njome?” Čak im se čini da im je učinjena velika nepravda. Oni ne obavljaju nikakav stvarni posao, samo uživaju u prednostima svog statusa, a kad se u crkvi pojavi neki tako očigledan Juda, oni se s njim niti obračunavaju, niti ga uklanjaju. Neka braća i sestre žive u konstantnom strahu i kažu: „Juda je među nama, stalno preti da će prijaviti braću i sestre – to je tako opasno! Kada će ta osoba da bude uklonjena?” Oni se više puta obraćaju crkvenom starešini u vezi s tim problemom, ali starešina se time ne bavi, već im kaže: „Nije to ništa. To je samo lična prepirka, koja se ne tiče ni crkvenog rada ni bezbednosti braće i sestara.” On taj problem ne rešava. Kojim se on poslovima jedino bavi? To su, pre svega, poslovi koji su mu dodeljeni od strane starešina višeg nivoa, pa on stoga nema drugog izbora nego da ih obavlja. Još jedan tip poslova čine oni poslovi čije bi neobavljanje moglo da ugrozi njegov status, te on, u tom slučaju, nevoljko izvršava neke zadatke da bi ostavio dobar utisak. Ali ako to ne utiče na njegov status, on izbegava svaki posao koji može da izbegne. Da li je to lažni starešina? (Jeste.) Kad se zaista suoči s određenim okruženjem ili s pretnjom da će biti uhapšen, on prvi beži u zaklon, brine jedino o vlastitoj bezbednosti, nimalo ne razmišlja o bezbednosti braće i sestara i ne štiti rad crkve niti interese Božje kuće. Sve što radi usmereno je ka očuvanju vlastitog statusa. Sve dok ga Višnji ne smenjuje i dokle god na svakom sledećem izboru braća i sestre i dalje glasaju za njega, pa on i dalje ostaje na položaju starešine, preko volje će nešto malo i raditi. Ako bi nešto od onoga što radi moglo da utiče na to kako Višnji gleda na njega i da potencijalno navede Višnjeg da ga smeni, ili ako bi njegovi postupci i manifestacije mogli kod braće i sestara da stvore loš utisak o njemu tako da više ne glasaju za njega, on će svoj imidž pokušati da spase tako što će uraditi barem nešto od posla koji stoji pred njim. Na taj način, on može da odgovori kako onima iznad, tako i onima ispod sebe – jedino Bogu ne može da odgovori. Sve što radi samo je pretvaranje. Dokle god ga starešine višeg nivoa ne smenjuju, a braća i sestre ga i dalje podržavaju, on je zadovoljan. Tokom svog mandata na položaju crkvenog starešine, ne čini veliko zlo i, spolja gledano, stalno je tobože nečim zauzet, ali zapravo ne radi nikakav stvarni posao. Naročito kad vidi da zli ljudi ometaju crkvu, on ništa ne preduzima. Plaši se da ne uvredi te zle ljude, pa nastoji da ih umiri i da pregovara s njima kad god je to moguće, težeći jedino ka tome da očuva harmoniju. Ne želi nikoga da uvredi; čak i ako ti ljudi ometaju rad crkve ili ugrožavaju bezbednost braće i sestara, on povodom toga ništa ne čini. To je lažni starešina u pravom smislu te reči.

Ako lažne starešine, koji se ne bave stvarnim poslom, braća i sestre uporno podsećaju i traže od njih da rešavaju probleme, a oni i dalje ne rade nikakav stvarni posao, ne rešavaju stvarne probleme i ne ispravljaju greške, onda treba da ih prijavite višim nivoima. Ako se starešine i delatnici višeg nivoa ne pozabave tim problemom, treba sami da osmislite bilo koji mogući način da te lažne starešine uklonite. U stvari, Ja to ponavljam već dugi niz godina, ali većina onih ispod Mene zapravo su robovi koji bi radije podneli lični gubitak i pretrpeli neku štetu nego da se zamere drugima. Bez obzira na okolnosti, oni uvek biraju sredinu, svima ugađaju i nikad se nikome ne zameraju. Koja je cena tog nezameranja ljudima? To je žrtvovanje rada i interesa Božje kuće, nanošenje štete interesima Božje kuće i ometanje braće i sestara. Ako se niko ne bude pozabavio zlim ljudima, to će uticati na mnoge ljude koji obavljaju svoje dužnosti. Zar to nije isto što i narušavanje rada Božje kuće? (Jeste.) Kada je rad Božje kuće narušen, niko se ne oseća uznemireno ili zabrinuto, pa Ja upravo stoga i kažem da većina ljudi žrtvuje rad i interese Božje kuće zarad očuvanja harmonije i prijateljskih odnosa s drugima. Oni izbegavaju da se zamere starešinama i braći i sestrama; nikome se ne zameraju. Svi postupaju tako da ugode drugima. Oni ovako razmišljaju: „Ti si dobar, ja sam dobar, svi su dobri – na kraju krajeva, sve vreme se viđamo jedni s drugima.” I, kakav je rezultat? Zlim ljudima se na taj način omogućava da koriste situaciju; stalno se iznova ponašaju kao tirani i rade šta im je volja. Ako su, dakle, crkvene starešine nepouzdane i ako ne čiste crkvu od zlih ljudi, braća i sestre moraju da osmisle bilo koji mogući način da zaštite sebe; kad vide zle ljude, oni moraju da ih izbegavaju, da se drže podalje od njih i da ih izoluju. Neki ljudi kažu: „Ako ih izolujemo a oni se naljute zbog toga, zar nas neće ponovo prijaviti?” Da li bi se ti uplašio ako bi te zaista prijavili? (Ne bih. To bi njih razotkrilo kao zle ljude.) Ako te ponovo prijave, to samo još više dokazuje da su oni po prirodi Jude, da su đavoli. Ne smete da ih se plašite. Ako su starešine i delatnici slepi i nesposobni da prozru stvari, ako su smeteni i beskorisni ili ako su neodlučni i nikada se nikome ne zameraju, već samo uživaju u prednostima svog statusa i ne obavljaju nikakav stvarni posao, onda braća i sestre ne treba više u njih da polažu nikakve nade. Moraju se udružiti kako bi se, u skladu s načelima, obračunali sa zlim ljudima i kako bi se otarasili tih Juda. Pritom će možda morati da promene mesto okupljanja ili da primene neki mudar metod da te ljude počiste, kako ih oni više ne bi uznemiravali. Najvažnije je obezbediti normalno funkcionisanje crkvenog života i normalno odvijanje celokupnog rada crkve. Ako crkveni starešina obavlja stvaran posao, ako je dovoljno dobrog kova i ako mu je ljudskost takođe prilično dobra, onda svi treba da ga slušaju dokle god on svoje poslove obavlja u skladu s radnim aranžmanima. Ako se, pak, ne bavi nikakvim stvarnim radom, onda ne treba imati posla s njim i ne treba se oslanjati na njega. U tom slučaju, probleme treba rešavati u skladu s Božjim rečima i istina-načelima. Ako je starešinu potrebno smeniti, onda ga treba i smeniti; ako je potrebno ponovo organizovati izbore, učinite to. Ako taj lažni starešina ne štiti interese Božje kuće, ako se ne stara o bezbednosti okruženja u kojem braća i sestre obavljaju svoje dužnosti, niti brine o bezbednosti braće i sestara, onda on ne ispunjava merilo; on je naprosto jedna nekompetentna gomila smeća koja ne vrši nikakvu stvarnu funkciju – braća i sestre ne treba da ga slušaju, niti da dopuste da ih on sputava. Sve starešine i delatnici koji nisu u stanju da počiste Jude kad god je to potrebno jesu lažne starešine i lažni delatnici; s takvim lažnim starešinama i lažnim delatnicima treba se obračunavati na ranije opisani način. Ako se pod hitno ne obračunate s njima, Jude će izdati svu braću i sestre, a crkva će prestati da postoji. Ovim završavamo naš razgovor u zajedništvu o osmoj manifestaciji: sposobnosti da se u svakom trenutku posegne za izdajom.

I. Sposobnost da se u svakom trenutku ode

Deveta manifestacija je: „Sposobnost da se u svakom trenutku ode.” Ovaj tip osobe, koja je sposobna da u svakom trenutku ode iz Božje kuće, nije neko ko odlazi samo onda kad se nađe u posebnoj situaciji ili kad se susretne s nekom velikom katastrofom, koja je veća od nečega što prosečna osoba može da podnese i koja prevazilazi njene granice. Naprotiv, sposobna je da ode u bilo kom trenutku – čak i neka sitnica može da je natera da ode; čak i sitnica može da je dovede dotle da ona više ne želi da obavlja svoju dužnost, da više ne želi da veruje u Boga i da želi da napusti Božju kuću. Osobe tog tipa su takođe veliki trn u oku. Spolja gledano, može se činiti da su one nešto bolje od ljudi koji su Jude, ali su zato sposobne da bilo kada i bilo gde napuste Božju kuću. Neizvesno je da li su one u stanju da izdaju braću i sestre ili nisu. Mislite li da je osoba te vrste pouzdana? (Ne.) Da li ona, dakle, ima načela u pogledu svog vladanja? Ima li osnovu za verovanje u Boga? (Nema.) Pokazuje li ikakve znake istinske vere? (Ne.) Kakva je to onda osoba? (Bezvernik.) Ona veruje u Boga i obavlja svoju dužnost kao da je sve to nekakva šala. Nalik je nekome ko ne radi ono što treba da radi kad krene da kupi malo sosa od soje, nego zastaje da bi posmatrala ulične akrobate ili izvođače koji na ulici odigravaju neku živopisnu scenu i toliko je zaokupljena uzbuđenjem da na kraju potpuno zaboravi da kupi soja-sos, čime odlaže ono što treba da uradi. Ljude ove vrste ništa ne može dugo da drži; nezainteresovani su i prevrtljivi. Svoju veru u Boga takođe zasnivaju na vlastitim interesovanjima – misle da je veoma zabavno verovati u Boga, ali u nekom trenutku, kad to prestane da ih zanima, oni će odmah i bez trunke oklevanja otići. Neki od onih koji odu odmah kreću da se bave nekim poslom, neki ganjaju karijeru zvaničnika, neki se upuštaju u romantične veze i spremaju se za brak, dok neki koji žele brzo da se obogate odlaze pravo u kockarnicu. Ljudi kažu da nekoga koga niste videli tri dana treba da gledate novim očima. Jer, ako nekoga ko je sposoban da napusti Božju kuću ne vidite jedan jedini dan, kad ga ponovo budete sreli, on će ličiti na potpuno drugačiju osobu. Još koliko juče, on se pravilno i pristojno oblačio i izgledao kao neko ko je lepo vaspitan i koga možete da predstavite drugima. Čak je ronio suze dok se molio Bogu i govorio je kako želi da svoju mladost posveti Bogu i da prospe krv za Njega, da želi da umre za Boga, da Mu bude odan do smrti i da zakorači u carstvo. Uzvikivao je tako uzvišene slogane da bi, ubrzo nakon toga, otišao pravo u kockarnicu. Još juče je sav srećan obavljao svoju dužnost i, tokom okupljanja, zažarenog lica i kipteći od oduševljenja čitao Božje reči i bio toliko dirnut da je, sa suzama u očima, jadikovao. Pa kako to da je već danas otrčao u kockarnicu? Kockao se do kasno u noć, ne želeći da ide kući, ludo se zabavljao i bio prepun oduševljenja. Do juče je redovno prisustvovao skupovima, da bi danas otrčao u kockarnicu – koja je od te dve njegove manifestacije prava? (Ova poslednja je prava.) Ako čovek ne razume istinu, on ne može zaista da prozre o kakvoj se osobi tu radi. Ove dve manifestacije, jednu pre a drugu posle odlaska, zapravo pokazuje jedna te ista osoba – pa zašto se onda čini da su to manifestacije dveju različitih osoba? Većina ljudi nije u stanju da prozre takvu osobu. Ti vidiš da ona, kao vernik u Boga, često prisustvuje skupovima, ne čini nikakvo zlo i prilično je sposobna da trpi nedaće i da plaća cenu dok obavlja svoju dužnost. Dok sedi za računarom, ona je fokusirana i marljiva, naporno radi i ulaže svoje srce u to što radi. Pomislio bi da ona, kao neko ko veruje u Boga, ne bi trebalo da igra Mahjong, zar ne? Ali nakon što je jedan jedini dan nisi video, ona je već otrčala u salu za Mahjong ili u kazino da se kocka. Štaviše, ona je prvoklasni igrač Mahjonga – uopšte ni ne liči na osobu koja veruje u Boga! Potpuno te je zbunila – da li je ona neko ko veruje u Boga ili nevernik koji igra Mahjong? Kako može tako brzo da zameni uloge? Da li ona onda ima Boga u svom srcu dok veruje u Njega? (Nema.) Ona u Boga veruje čisto zabave radi, tek da joj prođe vreme, da bi videla šta znači verovati u Boga i da li to može da joj donese sreću u životu. Ako je to ne učini srećnom, u stanju je da u svakom trenutku ode. Nikad nije ni planirala da celog života veruje, a pogotovo nije planirala da čitavog života obavlja svoju dužnost i da sledi Boga. Šta je, dakle, ta osoba planirala? Po njenom mišljenju, ako istinski veruje u Boga, to u najmanju ruku ne sme da ometa njenu sposobnost da se zabavlja, ne sme da podrazumeva bavljenje bilo kakvim poslom i mora da joj garantuje da će i dalje moći srećno da živi. Ako svaki dan bude morala da čita Božje reči i da razgovara o istini, onda ona neće biti ni zainteresovana ni srećna. Kad joj to postane zamorno, napustiće crkvu i pobeći će nazad u svet. Ona misli: „Život nije lak, pa ne bi trebalo da ljudi sami sebe maltretiraju. Moramo da budemo gospodari svoje sudbine i ne smemo da mučimo vlastito telo. Moramo se starati o tome da svakoga dana budemo srećni – jedino se tako može živeti slobodno. Ne treba tvrdokorno verovati u boga. Pogledajte kako sam ležeran – gde god ima sreće, ja tamo idem. Ako nisam srećan, ja ću otići. Zašto da sȃm sebi stvari činim neprijatnim? Moj najviši životni moto u pogledu toga kako se vladam jeste biti sposoban da u bilo kom trenutku odeš, biti „vernik slobodnog duha” – tako je udobno i bezbrižno živeti na takav način!” Kakve pesme često pevaju takvi ljudi? „Ne pitaj me odakle dolazim, moj rodni grad je daleko odavde.” Ako ne to, šta još pevaju? „Zašto bar jednom ne živeti slobodno?” Kad im se nešto učini dosadnim i kad to prestane da ih zabavlja, oni odmah odlaze, misleći: „Zašto se zadržavati na jednom mestu, kad u svetu ima još toliko toga da se vidi?” Koju još čuvenu izreku koriste? „Zašto se odreći cele šume zarad jednog stabla?” Šta mislite – da li ljudi te vrste poseduju istinsku veru? (Ne, oni su bezvernici.) Kada je reč o bezvernicima, budući da govorimo o tome kako su svi njihovi problemi zapravo problemi ljudskosti, šta je tačno u vezi s njihovom ljudskošću pogrešno? Mislite li da takvi ljudi ikada razmišljaju o pitanjima kao što su: kako ljudi treba da se vladaju, kojim putem ljudi treba da idu ili kako u svom životu treba gledati na život i na vrednosti? (Ne.) U čemu je, dakle, problem sa ljudskošću takvih osoba? (Takva osoba je lišena savesti i razuma normalne ljudskosti; ona se uopšte ne bavi ovakvim pitanjima.) To je sigurno. Pored toga, da budemo precizni, takva osoba nema dušu; ona je ništa drugo do leš koji hoda. Ona ne poseduje zahteve u pogledu svog vladanja ili kojim putem treba ići, niti uopšte razmišljaju o tim stvarima. Razlog zbog kojeg ne razmišlja o tim stvarima jeste taj što je ona, iako spolja izgleda kao ljudsko biće, po svojoj suštini zapravo leš koji hoda, prazna ljuštura. Kada se radi o pitanjima ljudskog života i opstanka, stav takvih osoba je da samo besciljno lutaju kroz život. Konkretno govoreći, „besciljno lutati kroz život” znači otaljavati i čekati na smrt, ne učiti ništa i ostati neznalica, traćiti život na hranu, piće i zabavu. Gde god je sreća, ti ljudi idu tamo i rade samo ono što ih čini srećnim i radosnim i što godi njihovom telu. Ali će zato izbegavati i držaće se podalje od svega što izaziva patnju tela ili im nanosi duševni bol; jednostavno, ne žele da im telo trpi nedaće. Ima, međutim, nekih ljudi koji život doživljavaju kroz podnošenje nedaća. Ili prolazeći kroz razne stvari i doživljavajući ih, oni postižu to da im život ne bude prazan i da iz svega toga nešto zadobiju. Na kraju, oni donose zaključak o tome kojim putem čovek treba da ide i kakva osoba treba da bude. Kroz životna iskustva, oni mnogo toga dobijaju. S jedne strane, u stanju su da prozru određene ljude; pored toga, mogu da zaključe koja načela i metode čovek treba koristi u ophođenju prema raznim ljudima, događajima i stvarima i kako celog života treba da živi. Bez obzira na to da li se njihov konačni zaključak slaže sa istinom ili joj protivreči, barem su razmišljali o tome. S druge strane, one koji su u stanju da u bilo kom trenutku napuste Božju kuću uopšte ne zanima da streme ka istini, niti da obavljaju svoju dužnost dok veruju u Boga. Stalno traže priliku da udovolje svojim požudnim željama i svojim sklonostima i nikad ne žele da tokom obavljanja svoje dužnosti marljivo nauče neku stručnu veštinu, ne žele da tu dužnost dobro obavljaju, niti da žive smislenim životom. Jedino žele da, poput nevernika, svakog dana budu srećni i veseli. Stoga oni, gde god da se nađu, traže zabavu i razonodu, čisto da bi zadovoljili vlastite interese i radoznalost. Ako su primorani da stalno obavljaju jednu te istu dužnost, gube interesovanje i nisu više motivisani da se time bave. Kod ljudi ove vrste, stav prema životu je takav da sve samo otaljavaju. Spolja gledano, čini se da žive veoma slobodno i ležerno i da se ni oko čega ne prepiru s drugima. Svakog dana izgledaju veselo i bezbrižno i sposobni su da se prilagode okolnostima, ma gde da se nađu. Neki čak izgledaju kao ih svetovni običaji i konvencije o odnosima među ljudima nimalo ne pogađaju, niti ih sputavaju, već spolja odaju utisak da su izuzetni i da su iznad obične rulje. Ali njihova je zapravo suština leša koji hoda, predmeta bez duše. Oni koji veruju u Boga, ali su sposobni da u bilo kom trenutku napuste crkvu, nikad se ne zadržavaju dugo ni na čemu što rade – oni samo privremeno mogu nečim da se oduševe. Savesni i razumni ljudi su, međutim, drugačiji. Ma koju dužnost da obavljaju, oni je ozbiljno uče i nastoje da je obave dobro. U stanju su da nešto postignu i da stvore neku vrednost. S jedne strane, u stanju su da steknu priznanje ljudi oko sebe i da, u isto vreme, u sebi osećaju samopouzdanje, jer vide da su sposobni da nešto urade i da su korisni, a ne bezvredni ljudi. To je najmanje što čovek sa savešću i razumom normalne ljudskosti može da postigne. Ali oni koji samo lutaju kroz život nikada ne razmišljaju o tim stvarima. Kud god da odu, oni misle samo na hranu, piće i zabavu. Spolja gledano, može se činiti da žive vrlo slobodno i opušteno, ali takvi ljudi zapravo nemaju nijednu misao u glavi. U bilo čemu što rade oni nikada nisu ozbiljni; uvek su površni i motivisani kratkotrajnim oduševljenjem i nikada ništa ne postižu. Žele da čitavog života otaljavaju i, gde god da krenu, nose u sebi taj isti stav – u tom smislu, čak ni njihova vera u Boga nije izuzetak. Možda ćeš primetiti da su oni, tokom određenog perioda, naizgled prilično ozbiljni u pogledu obavljanja svoje dužnosti i da su u stanju da izdrže nedaće i da plate cenu, ali, ma ko da im ukazuje na probleme ili da im govori kako da rade, oni to nikada ne uzimaju zaozbiljno i uopšte ne prihvataju istinu. Jednostavno, rade onako kako hoće – dokle god su oni srećni, njima je dobro. A ukoliko nisu srećni, odlaze da se zabavljaju i ne slušaju ničije savete. Oni u svom srcumisle: „Ionako nisam nikada planirao da duže vreme verujem u boga.” Ako ih neko oreže, u stanju su da odmah odu. To je jedna od manifestacija ljudi koji su sposobni da u svakom trenutku napuste crkvu.

Oni koji su sposobni da u svakom trenutku napuste crkvu imaju još jednu vrstu manifestacije. Neki ljudi – bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, bez obzira na to da li izgledaju kao da imaju osnovu ili je nemaju i bez obzira na to koju su dužnost ranije obavljali – kada naiđu na neku posebnu okolnost koja se tiče njihovih ličnih interesa, mogu naprosto da ustanu i da nestanu. U svakom trenutku je moguće da drugi ljudi izgube kontakt sa njima i da ih više ne viđaju u crkvi, a da pritom nemaju pojma šta se s njima dešava. Neki ljudi, kad naiđu na osobu suprotnog pola koja pokušava da ih zavede, prestaju da obavljaju svoju dužnost i odlaze da se zabavljaju s njom, pa postaju potpuno nedostupni. Ima i onih čija su deca stasala za brak, pa su zauzeti oko ugovaranja njihove ženidbe ili udaje i ne obavljaju više svoju dužnost, niti prisustvuju skupovima. Oteraju svakoga ko dođe da ih traži. Neki ljudi, kad im se roditelji ili supružnik razbole i budu smešteni u bolnicu ili kad im se dogodi nešto ozbiljno ili ih kod kuće zadesi neočekivana katastrofa, oni će – ako su istinski vernici u Boga – ovako to objasniti: „Kod kuće su mi se nedavno dogodile neke stvari o kojima treba da se pobrinem, pa neću moći da prisustvujem skupovima. Moraću da zatražim odsustvo, pa vas molim da, ako možete, nađete nekog prikladnog i bez odlaganja mu poverite da privremeno preuzme moju dužnost.” U najmanju ruku, poslaće neko obaveštenje i objašnjenje. Ali oni koji su u stanju da u svakom trenutku napuste crkvu bez ijedne reči prekidaju svaki kontakt s njom i, ma koliko da braća i sestre pokušavaju, ne mogu da stupe u kontakt s njima. Nije da oni nemaju načina da ih neko kontaktira – to bi se moglo postići bilo kojim metodom – već naprosto ne žele da stupe u kontakt niti da odgovore na pozive braće i sestara. Kažu: „Zašto bih bio u kontaktu s tobom? Ja svoju dužnost obavljam na dobrovoljnoj bazi, nisam plaćen za to. Ako želi da odem, otići ću! Ako mi se kod kuće nešto dešava, to je moja lična stvar. Nisam dužan da te obaveštavam, a ti nemaš prava da znaš za to!” Neki ljudi odlaze na mesec ili dva, a zatim ponovo dolaze i prijavljuju se bez imalo stida, kao da se ništa nije desilo. Drugi odlaze na dve-tri godine i potpuno su nedostupni. Ljudi u crkvi, ne znajući o čemu se radi, misle kako je nemoguće da ta osoba napusti crkvu, budući da već dugi niz godina veruje u Boga. Pretpostavljaju da mora da se dogodilo nešto neočekivano i strahuju da ih je uhapsila KPK. U stvarnosti, naprosto se radi o tome da ta osoba više ne želi da veruje u Boga i da je otišla, ne obavestivši braću i sestre o tome. Neki ljudi odlaze na desetak dana i potom se vraćaju; to ne znači da su prestali da veruju. Neki ljudi odlaze i onda ih nema po dve-tri godine – da li biste za njih rekli da su prestali da veruju? (Da.) Oni su zaista prestali da veruju, tako da ih treba otpisati. To nije običan odlazak; oni su prestali da veruju. Iz ljudske perspektive, kaže se da oni više ne veruju. Kako Bog na to gleda? To se, u Božjim očima, zove poricanje Boga, prekid sledbeništva i odbacivanje Boga. Ali oni, iz svoje perspektive, misle drugačije: „Nisam odbacio boga; ja u svom srcu i dalje verujem u boga!” Vidite li? Oni to ležerno otresu sa sebe. Ima i onih koji prestaju da dolaze na skupove i da obavljaju svoju dužnost samo zato što su loše raspoloženi ili se u sebi osećaju uznemireno, zato što misle da je preteško i zamorno obavljati svoju dužnost ili zato što su malo orezani. Odlaze, a da prethodno nisu čak ni objasnili ništa o poslu kojim su se dotad bavili, nego samo kažu: „Niko da me nije kontaktirao. Nisam srećan i ne želim više da verujem!” Kad se tako iznerviraju, to može da potraje godinu dana ili duže. Ćud im je baš neobična – ni posle godinu ili više dana ne mogu da se od nje otrgnu! Neki ljudi se prihvataju dužnosti starešine ili delatnika u crkvi, ali ne samo da tu dužnost ne vrše dobro, već i nepromišljeno čine razna nedela i izazivaju prekide i ometanja u radu crkve. Kasnije ih braća i sestre više ne biraju za te dužnosti, a na razgovorima u zajedništvu ih takođe raspoznaju i raskrinkavaju. Stoga, oni počinju ovako da razmišljaju: „Da li je ovo sednica posvećena kritikama na moj račun? Ja samo nisam dobro obavljao svoju dužnost; zar je to toliko bitno? Zašto ovako besede o meni i zašto me ovako raskrinkavaju? Tokom svih ovih godina, nikada nisam pretrpeo ovakve pritužbe! Pre no što sam poverovao u boga, uvek sam ja bio taj koji prekoreva druge; nikada niko nije mene prekorevao. Da li sam ikada ranije pretrpeo ovakvu nevolju? Svi ste me uzeli na zub i učinili da se osećam poniženo. Neću više da verujem!” I oni, tek tako, prestaju da veruju. Ovako ne govore samo mladi ljudi – neki od njih veruju u Boga osam ili deset godina i već su zašli u četrdesete ili pedesete godine, ali su ipak u stanju da izgovore tako nešto kad su nesrećni. Da li u srcima takvih ljudi ima mesta za Boga? Da li oni verovanje u Boga smatraju nečim najvažnijim u životu? Normalno je da se čovek oseća pomalo negativno i slabo kad ga orežu ili kad se suoči s nesrećama ili neuspesima, ali to ne treba da dovede do toga da on prestane da veruje u Boga. Takvi ljudi nisu iskreni vernici u Boga. Iskreni vernici u Boga mogu da istraju u svojoj veri čak i onda kad ih hapse i progone – jedino su to ljudi koji mogu da svedoče. Neki ljudi, kad se suoče sa omanjom prirodnom katastrofom, a braća i sestre ne znaju za to ili saznaju prekasno, pa im ne pomognu na vreme, počinju da misle: „Suočavam se s poteškoćama, a niko ne obraća pažnju na mene. Znači, gledaju me s visine! Besmisleno je verovati u boga. Neću više da verujem!” Samo zbog jedne takve sitnice, oni mogu prestati da veruju u Boga. To je jedna od manifestacija ljudi koji su sposobni da u svakom trenutku napuste crkvu.

Postoji još jedna situacija za one koji su sposobni da u svakom trenutku napuste crkvu. Da bi ih pridobila na svoju stranu, KPK im nudi dobar posao i kaže im: „Od verovanja u boga ne možeš ništa da zaradiš. Kakve bi uopšte izglede mogao da imaš? Našli smo ti dobro mesto u jednoj stranoj kompaniji, gde ćeš imati veliku platu, dobre beneficije i zdravstveno osiguranje. Za tebe nema budućnosti ako nastaviš da veruješ u boga; bolje ti je da radiš, da dobro zarađuješ i da dobro živiš.” Na kraju, oni napuštaju crkvu i zapošljavaju se. Neko kaže: „Ta osoba je još koliko juče obavljala svoju dužnost u crkvi. Zašto je danas spakovala kofere i otišla?” Zato što hoće da rade i da zarade novac; oni više ne veruju u Boga. Odlaze bez ijedne reči, i od tog trenutka put kojim idu razilazi se od puta braće i sestara, postaju ljudi koji idu drugim putem. Žele da streme ka slavi i dobitku, da se uzdignu visoko i da se istaknu, a u Boga više ne veruju. Ima takođe i ljudi koji, dok propovedaju jevanđelje, upoznaju nekoga ko im se dopada, pa se spanđaju s njim i odu da svoje dane prožive zajedno. Oni tada ne samo što prestaju da obavljaju svoju dužnost, nego i u Boga prestaju da veruju. Pritom, njihovi roditelji još uvek ne znaju za to, već misle da oni i dalje obavljaju svoju dužnost u Božjoj kući. U stvarnosti, oni su odavno nestali bez traga – ko zna, dosad su možda već i decu dobili. Mada je toliko važno obavljati svoju dužnost, ti ljudi su u stanju da napuste čak i posao od tako presudne važnosti kao što je širenje jevanđelja. Kad sretnu nekoga ko im se dopada ili nekoga kome se oni sviđaju, dovoljno je da im taj neko šapne par zavodljivih i primamljivih reči, pa da ih odvede. Toliko su lakomisleni i ležerni, da su u stanju da bilo kada i bilo gde napuste i izdaju Boga. Ma koliko godina da takvi ljudi veruju u Boga ili ma koliko propovedi da su odslušali, oni još uvek ne razumeju ni trunku istine. Verovanje u Boga za njih naprosto nije važno, kao što nije važno ni obavljanje dužnosti – osećaju da im nema druge nego da to rade ukoliko žele da dobiju blagoslove. Čim se pojave neki lični ili porodični problemi, u stanju su da tek tako odu. Kad se suoče s nekom prirodnom katastrofom, mogu tek tako prestati da veruju. Bilo šta može da zasmeta njihovoj veri u Boga; bilo šta može da ih navede da postanu negativni i da odustanu od svoje dužnosti. Kakvi su to ljudi? O ovom pitanju zaista vredi dublje razmisliti!

Kakvi su to ljudi koji su sposobni da u svakom trenutku napuste crkvu? Jednu vrstu čine bezumni, nepromišljeni, smeteni ljudi, koji pojma nemaju zbog čega veruju u Boga, ma koliko godina da veruju. Oni naprosto nemaju pojma šta zapravo znači verovati u Boga. U drugu vrstu spadaju bezvernici koji uopšte ne veruju u postojanje Boga i koji ne razumeju značenje ni vrednost verovanja u Boga. Slušanje propovedi i čitanje Božjih reči za njih je kao studiranje teologije ili savladavanje nekog stručnog znanja – kada to shvate i kad mogu da pričaju o tome, oni to smatraju završenim. Nikada ne sprovode to u delo. Za njih su Božje reči samo neka vrsta teorije ili slogana i nikada ne mogu postati njihov život. Te ljude, dakle, ne zanima ništa što ima veze s verovanjem u Boga. Ne privlače ih stvari kao što su obavljanje dužnosti, stremljenje ka istini, primena Božjih reči, okupljanje i zajednički život u crkvi s braćom i sestrama i tome slično; ništa od toga im ne donosi sreću i uzbuđenje koje im pružaju hrana, piće i provod. S druge strane, iskreni vernici u Boga osećaju da druženje s braćom i sestrama radi razgovora o istini ili zajedničkog crkvenog života može uvek da im donese neku korist i dobitak. Mada se ponekad suočavaju sa opasnošću i progonom, mada se izlažu riziku dok propovedaju jevanđelje i mada trpe izvesne nedaće obavljajući svoju dužnost, oni, bez obzira na sve, kroz podnošenje nedaća i plaćanje cene stiču razumevanje istine i postižu bogopoznanje, a te nedaće i ta cena koju plaćaju dovode do preobražaja u njihovoj život-naravi. Nakon što sve to odvagnu i procene, oni osećaju da je dobro verovati u Boga i da je sposobnost razumevanja istine neverovatno dragocena. Njihova srca postaju naročito vezana za crkvu, pa oni ni ne pomišljaju da napuste crkveni život. Ako vide da su neki pojedinci poslati u Grupe B ili da ih je crkva izolovala ili uklonila zato što su ometali rad crkve, oni koji iskreno veruju u Boga osećaju izvesnu mučninu u srcu. Oni misle: „Moram marljivo da obavljam svoju dužnost. Nipošto ne smem da budem uklonjen. Biti uklonjen isto je što i biti kažnjen, što znači da je ishod toga odlazak u pakao! U čemu bi onda bio smisao života?” Većina ljudi se plaši da napusti crkvu; čini im se da, kad napuste crkvu i kad napuste Boga, neće više moći da žive i da će sve biti svršeno. Ali za one koji su u stanju da u svakom trenutku napuste crkvu, odlazak iz crkve je nešto sasvim normalno, baš kao napuštanje jednog posla radi pronalaženja nekog drugog. Nikada se ne osećaju uznemireno, niti u sebi trpe bilo kakav bol. Šta mislite – da li oni koji su sposobni da u svakom trenutku napuste crkvu poseduju imalo savesti i razuma? Takvi ljudi su zaista neverovatni! Kod nekih ljudi, učinak u obavljanju dužnosti nije u skladu s merilom i oni stalno i nepromišljeno čine nedela i izazivaju ometanja i prekide u radu crkve. Crkva im tada onemogućava da nastave sa obavljanjem dužnosti i šalje ih u običnu crkvu. I šta se onda dešava kao rezultat toga? Oni se već narednog dana ponašaju kao sasvim drugačije osobe i počinju da žive potpuno novim životom. Jedni započinju romantične veze i stupaju u brak, drugi se bacaju u potragu za zaposlenjem, treći upisuju fakultet, dok četvrti ponovo uspostavljaju veze sa svojim starim društvom, šire svoj krug poznanstava i traže priliku da se obogate. Ti ljudi se brzo uklapaju u ogroman svet i nestaju u moru ljudi – i sve se to dešava tako brzo. Neka braća i sestre, nakon što ih zbog loših rezultata u obavljanju dužnosti pošalju u običnu crkvu, prolaze kroz mučan period, ali su ipak u stanju da preispitaju sebe i da prepoznaju vlastite probleme, pa pokazuju izvesnu sklonost da se preobrate. Međutim, oni koji su sposobni da u svakom trenutku napuste crkvu, čim naiđu na neke poteškoće, ne žele više da obavljaju svoju dužnost, pa već sutradan odlaze iz crkve i vraćaju se životu nevernika. Ne osećaju nikakav bol i čak misle: „Šta je toliko dobro u vezi s verovanjem u Boga? Drugi vas stalno ismevaju i kleveću, a sva je prilika i da ćete biti uhapšeni i bačeni u tamnicu. Ako me velika crvena aždaja nasmrt pretuče, zar moj život ne bi bio uzaludan? Tolike sam nedaće podneo verujući u boga svih ovih godina, a šta sam dobio? Da nisam verovao u boga, dosad bih već postao zvaničnik, zaradio novac i živeo prestižnim životom! Pomalo se čak i kajem što sam sve dosad verovao u boga – da sam znao da će to ovako izgledati, odavno bih otišao! Kakva je korist od razumevanja istine? Može li čovek od tog razumevanja da bude sit i da plaća račune?” Vidite li? Oni ne samo da se ne kaju, nego su čak srećni što mogu da napuste crkvu. Zar se time ne razotkriva njihovo pravo lice bezvernika? (Da, razotkriva se.)

Neki ljudi su po navici površni i čine nepromišljena nedela dok obavljaju svoje dužnosti. Nakon što ih uklone iz crkve, kad vide braću i sestre, oni na njih gledaju kao na svoje neprijatelje. Čak i ako braća i sestre pokušaju ljubazno da popričaju s njima, oni ih ignorišu, posmatraju ih s mržnjom u očima i govore im: „Vi ste oni što su me uklonili iz crkve. Pogledajte me sad! Bolje mi je nego vama! Plivam u zlatu i srebru i velika sam faca! Krstarim svetom tako udobno, a pogledajte kako ste otrcani i iscrpljeni vi što verujete u Boga! Svi vi neprekidno težite ka tome da zadobijete istinu, ali ne mislim da ste išta pametniji od mene! Šta je to toliko dobro u zadobijanju istine? Može li se istina pojesti kao hrana ili potrošiti kao novac? Čak i bez stremljenja ka istini, ja i dalje prilično dobro živim, zar ne? Imao sam sreću da me uklonite – treba da vam budem zahvalan zbog toga!” Iz njihovih je reči očigledno da su oni bezvernici i da ih je obavljanje dužnosti razotkrilo. Može li nevernik, koji samo na rečima veruje u Boga, svojevoljno da obavlja svoju dužnost? Obavljanje dužnosti znači ispunjavanje obaveza i odgovornosti bez primanja plate ili zarađivanja novca. Oni na to gledaju kao na gubitak, pa stoga nisu voljni da obavljaju svoju dužnost. Time se razotkriva njihovo pravo lice bezvernika; na taj način, Božje delo otkriva i eliminiše bezvernike. Neki ljudi uvek imaju površan stav pri obavljanju svoje dužnosti i dan za danom samo besciljno lutaju kroz život. Onog trenutka kad im se ukaže prilika da zarade novac ili da u svetu dobiju neko unapređenje, oni odmah napuštaju crkvu – takva namera oduvek postoji u njihovim glavama. Ako ih premeste u običnu crkvu zato što su po navici površni i što čine nepromišljena nedela dok obavljaju svoju dužnost, oni ne samo da neće preispitivati sebe, nego će pomisliti: „To što ste me počistili iz crkve s punim radnim vremenom vaš je gubitak, dok je za mene to čist dobitak.” Čak su zbog toga veoma zadovoljni sobom. Zar takvi ljudi nisu bezvernici? Recite Mi, da li je ovakvo čišćenje crkve od tih bezvernika, zbog toga što su svojim nepromišljenim nedelima pravili ozbiljna ometanja i prekide u radu crkve, u skladu s načelima Božje kuće? (Jeste.) To se u potpunost slaže s načelima; time se ne čini ni najmanja nepravda prema njima. Njihov je stav prema Bogu i prema obavljanju dužnosti takav da su oni sposobni da ih svakom trenutku napuste i izdaju. To je dovoljan dokaz da u njihovim srcima nema nikakvog interesovanja prema pozitivnim stvarima. Oni tolike godine veruju u Boga i odslušali su brojne propovedi, a u njihovim srcima ipak ne može da se zadrži nijedna od istina u vezi sa verovanjem u Boga ili sa iskustvenim svedočenjima Božjeg izabranog naroda. Nijedna od tih stvari njih ne zanima, ne dotiče ih, niti u njima izaziva osećaj privrženosti. To je suština njihove ljudskosti, da njih pozitivne stvari uopšte ne zanimaju. Šta ih, dakle, zanima? Zanima ih da dobro pojedu, popiju i da se lepo provode, zanimaju ih telesni užici, zli trendovi i Sotonine filozofije. Naročito su zainteresovani za sve što je negativno u društvu; jedino ih istina i Božje reči ne zanimaju. Upravo zbog toga su sposobni da u svakom trenutku napuste Božju kuću. Nimalo ih ne zanima da često čitaju Božje reči, niti da tokom okupljanja u Božjoj kući često razgovaraju o istini. Osećaju posebnu netrpeljivost prema obavljanju dužnosti i čak misle da su oni koji obavljaju svoje dužnosti budale. Kakav je to mentalitet i kakva je to ljudskost? Ne zanima ih istina ni spasavanje ljudi od strane Boga, niti osećaju ikakvu privrženost prema crkvenom životu. Mada o Božjim rečima nisu otvoreno sudili, niti su ih osuđivali, oni su nekoliko godina slušali propovedi a da pritom nisu razumeli čak ni delić istine – to jasno ukazuje na problem. Ne postoji niko ko u isto vreme mrzi i pozitivne i negativne stvari. Ako ne voliš pozitivne stvari, bićeš posebno zainteresovan za negativne stvari. A ako si posebno zainteresovan za negativne stvari, definitivno te neće zanimati pozitivne stvari. Osobe ovog tipa nemaju nikakvog interesovanja prema pozitivnim stvarima, tako da u Božjoj kući nema ničega prema čemu oni osećaju privrženost, ničega što se njima dopada ili za čime žude. Zli svetski trendovi, novac, slava i dobitak, položaj zvaničnika, bogaćenje i razne popularne jeresi i zablude jesu ono što njih najviše zanima. Njihova su srca okrenuta prema svetu, a ne prema kući Božjoj, i oni su upravo zbog toga u stanju da je u bilo kom trenutku napuste. Kad napuste Božju kuću i crkveni život, nimalo se ne kaju, ne osećaju nikakvu mučninu ni bol, već potpuno olakšanje. U sebi ovako razmišljaju: „Konačno, ne moram više svakodnevno da slušam propovedi i besede o istini, ne moram više da budem sputan tim stvarima. Sada mogu hrabro da težim ka slavi i dobitku, ka novcu, mogu da jurim lepe žene i da težim ka što boljim ličnim izgledima. Napokon mogu smelo da lažem i da varam druge, da kujem zavere i spletke i da bezbrižno primenjujem sve vrste rđavih taktika. U ophođenju s ljudima mogu da koristim sva sredstva!” Za njih je bolno da u Božjoj kući slušaju propovedi i razgovaraju o istini, a odlazak iz Božje kuće osećaju kao olakšanje. To znači da ove pozitivne stvari nisu ono što je njihovom srcu potrebno. Njima je potrebno sve ono što pripada svetu i društvu. Iz ovoga je jasno da je razlog njihovog odlaska iz crkve direktno povezan s njihovim težnjama i sklonostima.

Kakva je priroda-suština tih ljudi koji su u stanju da u svakom trenutku napuste Božju kuću? Da li sada možete da je sagledate? (Da. Ljudi tog tipa su bezvernici. Većinu tih ljudi čine iznova otelovljene zveri; sve su to smetenjaci bez mozga i bez ijedne misli u glavi.) Tako je. Oni ne razumeju pitanja vere. Ne razumeju šta je ljudski život zapravo, ne razumeju kojim putem ljudi treba da idu, šta je ono najsmislenije što treba da rade, kojih načela prakse treba da se pridržavaju u pogledu svog vladanja i tome slično, a takođe ne žele da tragaju za istinom kako bi te stvari razumeli. Čemu oni žele da teže? Njihove se misli po čitav dan vrte oko toga šta bi mogli da urade da steknu neku korist i da u životu uživaju više od drugih. Neki ljudi počinju da veruju u Boga dok rade negde u spoljnom svetu. Ali čim ih unaprede u nadzornike ili menadžere ili čim postanu šefovi, oni prestaju da veruju. Kad ih braća i sestre potraže, oni im kažu: „Ja sam sada čovek od statusa i ugleda i sa položajem u društvu. Suviše je ponižavajuće verovati u boga zajedno s vama. Svi treba da se držite podalje od mene i nemojte ponovo da me tražite! Ako hoćete, možete da me otpišete i da me izopštite. U svakom slučaju, završeno je poglavlje mog verovanja u boga i ja nemam više ništa s vama!” Vidite li šta kažu? Kakvi su to ljudi? Da li biste ponovo pokušali da stupite u kontakt s njima? (Ne.) Mada su oni to otvoreno rekli, neke crkvene starešine i dalje žale zbog njihovog odlaska, pa ih više puta pozivaju ne bi li ih nagovorili da ostanu: „Ti si tako dobrog kova i nekada si čak bio starešina i delatnik. Otpušten si samo zato što nisi stremio ka istini. Ako budeš marljivo stremio ka istini, sigurno ćeš biti spasen i u budućnosti ćeš definitivno biti stub i glavni oslonac Božje kuće!” Što im starešine više govore o tome, to sve više odbija njihove sagovornike. Neke crkvene starešine su smetenjaci lišeni razboritosti; ta osoba je stekla unapređenje u svetu, a ove starešine joj i dalje zavide i hteli bi da uspostave vezu s njom – zar time ne pokazuju nedostatak samopoštovanja? Ljudi koji razumeju istinu mogu jasno da sagledaju tu stvar: sticanje unapređenja u društvu nije dobar znak; to nije pravi put kojim čovek treba da ide! Neki ljudi prestaju da veruju u Boga čim steknu nešto malo statusa u društvu – time se samo razotkrivaju i dokazuju da oni nisu ljudi koji iskreno veruju u Boga, niti ljudi koji vole istinu. Da su iskreni vernici, oni Boga ne bi napustili čak ni ako bi bili promovisani i ako bi u društvu imali budućnost koja puno obećava. Sada, kad su izdali Boga, ima li ikakve potrebe da crkva pokuša da stupi u kontakt s njima i da išta radi na njima? Nema potrebe za tim, jer su razotkriveni kao bezvernici. Oni su ti koji gube zato što ne veruju u Boga – oni, jednostavno, nemaju blagoslov. Oni su naprosto jadna bića; zar onda nije glupo da i dalje insistiraš na tome da ih nagovoriš da ponovo poveruju u Boga? Što više pokušavaš da ih tako nagovoriš, to te oni više gledaju s visine. Oni misle da su svi koji veruju u Boga zapravo ljudi nižeg društvenog statusa koji su lišeni dobrog kova. Upravo su zbog toga naročito nadmeni i samopravedni i s prezirom gledaju na sve ljude. Ako neko pokaže da je zabrinut ili da mari za njih, oni to vide kao pokušaj da pridobiju njihovu naklonost. O kakvom se mentalitetu ovde radi? To je nesposobnost ispravnog gledanja na braću i sestre. Jesu li oni neko ko iskreno veruje u Boga? Kad naiđete na neku osobu ovog tipa, treba da je odbacite. Čim kaže: „Ja sam sada viši nadzornik. Nemojte više dolaziti da me tražite. Ako i dalje budete pokušavali da stupite u kontakt sa mnom, okrenuću se protiv vas! Naročito nemojte dolaziti u moju firmu da me brukate – nemam ništa s ljudima koji veruju u boga!” – čim izgovori takve reči, treba odmah da odete, treba da otpišete takve ljude i da se više nikada ne družite s njima. Oni se plaše da ćemo mi iskoristiti njihov uspeh; stoga, moramo da imamo malo samosvesti. Oni napreduju i uzdižu se do viših ešalona; nismo im dorasli. Mi smo samo običan narod, ljudi sa dna društvene lestvice. Ne treba ni da pokušavamo da uspostavimo vezu s njima – nemojte da se spuštate na taj nivo! Takođe ima nekih starijih ljudi kojima su deca kupila luksuznu kuću u gradu. Nakon što se presele u svoj novi dom, oni pred braćom i sestrama nestaju bez traga i govore im: „Nemojte opet dolaziti da me tražite. Svi ste vi ljudi sa sela. Ako me budete tražili, ljudi će misliti da sam i ja sa sela, da imam rođake na selu. Time biste me strašno obrukali! Znate li ko je moj sin? On je vreća novca, pravi bogataš, čovek od javnog renomea! Zar za mog sina ne bi bilo ponižavajuće ako biste ostali u kontaktu sa mnom? Zato ubuduće nemojte više dolaziti da me tražite!” Čim izgovore te reči, samo im odgovorite: „Ako je to tvoj stav, mi te razumemo. Želimo ti sreću i radost!” Ukoliko izgovorite makar jednu jedinu reč više od toga, istog trenutka ćete ispasti glupi i niski. Ispravno je jedino odmah otići. Ni u kom slučaju nemojte pokušavati da na silu ubedite bezvernike – to je naprosto glupo ponašanje. Razumete li? (Da.) Kako neki ljudi mogu da budu glupi? Oni kažu: „Sin te osobe je bogataš, pun je para i ima status u društvu. Povezan je čak i sa državnim zvaničnicima. Ako je ubedimo da nastavi da veruje u Boga, njena bi porodica mogla čak i da ugošćava braću i sestre!” Kako vam zvuči ova ideja? Ako o njoj razmislite vodeći računa o radu crkve, o braći i sestrama i o njihovoj bezbednosti, čini se da je ta ideja savršeno prikladna. Ali najpre moraš da ustanoviš da li ta osoba iskreno veruje u Boga. Ako ona nije spremna da veruje u Boga i ako ne voli da bude u kontaktu s braćom i sestrama, a ti i dalje želiš da je nagovoriš da veruje u Boga, zar to onda nije glupo? Nemoj činiti nešto što pokazuje nedostatak samopoštovanja. Nas Bog štiti i usmerava nas dok verujemo u Njega. Bez obzira na okruženje u kojem živimo, sve je to pod Božjom suverenošću i uređenjima. Bez obzira na patnju koju podnosimo, treba da živimo dostojanstveno. Neki ljudi čak zavide toj osobi koja je napustila Božju kuću i govore kako je ona sposobna – da li je takvo gledište ispravno? Kako treba da gledamo na tu stvar? Čim se preselila u veliku kuću, prestala je da veruje u Boga. Ona ima status i položaj u društvu, a u svom srcu gleda s visine na braću i sestre, posmatra ih kao ljude sa dna društvene lestvice, sa kojima ne vredi biti u kontaktu. Stoga mi treba da budemo samosvesni i ne treba da pokušavamo da s takvim ljudima uspostavljamo veze, niti da im se dodvoravamo, zar ne? (Tako je.)

Uopšte nema potrebe da obraćamo pažnju na ljude koji su u stanju da u svakom trenutku napuste Božju kuću, bilo su to bezvernici ili naprosto besposličari, bilo da u Boga veruju da bi stekli blagoslove ili da bi izbegli nesreće – bez obzira na situaciju – ako su sposobni da u bilo kom trenutku napuste Božju kuću i ako, nakon što je napuste, osećaju netrpeljivost prema braći i sestrama koji pokušavaju da stupe u kontakt s njima, a pogotovo prema njihovoj pomoći i podršci, te ako pokazuju neprijateljstvo prema svakome ko s njima razgovara o istini. Ako se otkriju ovakvi bezvernici, treba ih blagovremeno razotkriti i ukloniti. Neki ljudi možda ne vole istinu, ali vole da budu dobri i uživaju u zajedničkom životu s braćom i sestrama; to ih čini srećnim, a povrh toga im omogućava da izbegnu maltretiranje. Oni u svom srcu znaju da veruju u istinitog Boga i spremni su da marljivo rade. Ako zaista imaju takav stav, mislite li da im treba dozvoliti da nastave sa obavljanjem svojih dužnost? (Da.) Ako su voljni da rade i ako ne izazivaju ometanja ni prekide, oni mogu da nastave da službuju. Ali ako jednog dana izgube volju da službuju i požele da napuste Božju kuću, pa kažu: „Odlazim da bih pokušao da uspem u svetu. Neću više da verujem u boga s vama. Ovde uopšte nije zabavno, a ponekad me i orezuju ako površno obavljam svoju dužnost. Stvarno je teško boraviti ovde; želim da odem” – da li takvu osobu treba nagovarati da ostane? (Ne.) Možemo joj postaviti samo jedno pitanje: „Jesi li dobro razmislio o tome?” Ako kaže: „Dugo već razmišljam o tome”, možeš joj reći: „Onda ti želimo sve najbolje. Zbogom i čuvaj se!” Je li ovo ispravan pristup? (Jeste.) Šta mislite kakvi su to ljudi? To su ljudi koji za sebe misle da su iznad običnog naroda, koji mrze svet i kako on funkcioniše i koji često recituju stihove poznatih ljudi, poput: „Mahnem rukavom, ne otkinuvši ni pramen oblaka”. Za sebe misle da su još uvek čisti i da se ne uklapaju u ovaj svet i hteli bi da kroz veru u Boga nađu utehu. Sebe smatraju izvanrednim, a zapravo su najprizemniji ljudi koji žive samo da bi jeli, pili i provodili se. Nemaju stvarne misli ni stvarne težnje. Misle za sebe da su uzvišeni, da niko ne može da razume njihove misli, niti da se meri s njihovim načinom razmišljanja. Smatraju da je njihov vlastiti mentalni horizont viši nego kod prosečnih ljudi i govore stvari poput: „Svi ste vi obični ljudi, a pogledajte mene – ja sam drugačiji. Ako me pitate odakle sam, reći ću vam da je moj rodni grad daleko odavde.” Je li ti rekao odakle je? Znaš li gde je taj tobože daleki grad? Oni koji su sposobni da u svakom trenutku napuste crkvu upravo su takvi ljudi. Misle da nigde ne mogu da budu zadovoljni i stalno razmišljaju o nekim nerealnim, nejasnim, iluzornim stvarima. Ne usredsređuju se na stvarnost i ne razumeju ni šta je ljudski život, ni kojim bi putem ljudi trebalo da krenu. Oni te stvari ne razumeju – naprosto su čudaci. Ako neka osoba ovog tipa odluči da napusti crkvu i kaže da je o tome dugo razmišljala, nema potrebe nagovarati je da ostane. Nemojte joj kazati više nijednu reč – samo je otpišite i to je to. S takvim ljudima treba upravo tako postupati; to je u skladu s načelima ophođenja prema ljudima. Ovim završavamo razgovor u zajedništvu o ljudima koji su sposobni da u svakom trenutku napuste crkvu.

J. Kolebljivost

Deseta manifestacija je: „kolebljivost”. Koje konkretne manifestacije pokazuju kolebljivi ljudi? Pre svega, najveće sumnje koje ti ljudi imaju u pogledu verovanja u Boga jesu: „Da li bog stvarno postoji? Postoji li duhovno carstvo? Da li postoji pakao? Da li su reči koje bog izgovara istina? Ljudi kažu da je ova osoba ovaploćeni bog, ali ja nisam video nijedan aspekt zbog kojeg bi mi ona zaličila na ovaploćenog boga! Dakle, gde je tačno duh božji? Da li bog zaista postoji ili ne postoji?” Oni sebi nikada ne mogu da razjasne ta pitanja. Vide da ima mnogo ljudi koji veruju u Boga, pa misle: „Mora da bog postoji. Verovatno postoji. Nadam se da postoji. Zbog vere u boga ionako nisam ništa izgubio; niko me nije maltretirao. Čuo sam da obavljanje dužnosti može da donese blagoslove i dobro odredište, te da će mi omogućiti da u budućnosti ne umrem. Stoga, mislim da ću se i ja priključiti i da ću početi da verujem.” Nakon što određeni period provedu u veri, oni vide kako se neki ljudi suočavaju s kušnjama i nevoljama, pa počinju ovako da razmišljaju: „Zar verovanje u boga ne bi trebalo da donese blagoslove? Neki ljudi su se teško razboleli i umrli, neke je velika crvena aždaja uhapsila i do smrti progonila, a neki su se razboleli ili im je porodicu zadesila katastrofa dok su obavljali svoje dužnosti. Zašto ih bog nije zaštitio? Da li, dakle, bog zaista postoji ili ne postoji? Ako postoji, takve stvari ne bi trebalo da se dešavaju!” Neki dobronamerni ljudi razgovaraju s njima u zajedništvu o istini i kažu im: „Bog je suveren nad svim stvarima, a ljudske sudbine orkestrira Božja ruka. Ljudi treba da prihvate te stvari od Boga i da se predaju Božjoj orkestraciji. Sve što Bog radi je dobro.” Ovi kolebljivci na to odgovaraju: „Ne vidim šta je dobro u tome! Podnositi katastrofe – da li je to dobro? Teško se razboleti ili zakačiti neku neizlečivu bolest – je li to dobro? Još je gore biti mrtav. Postoji li bog ili ne postoji? Ne znam.” Stalno su ispunjeni sumnjom u vezi s Bogom. Kad vide kako mnogi ljudi obavljaju svoje dužnosti, kako se rad Božje kuće sve više širi i kako crkva iz dana u dan doživljava procvat, čini im se da Bog mora da postoji. Naročito kada čuju braću i sestre kako svedoče o znamenju i čudima koje je Bog pokazao i o blagodati koju su primili od Boga, ovi kolebljivci još snažnije osećaju da: „Bog definitivno postoji! Iako ne mogu da vide duh božji, ljudi su čuli reči koje je izgovorio ovaploćeni Bog, a i ja sam takođe čuo tolike ljude da u zajedništvu razgovaraju o Božjim rečima i da ih doživljavaju. Prema tome, bog definitivno mora da postoji!” Kad crkva doživljava procvat, kad se sve odvija glatko i kad lepo napreduje, kad se rad crkve sve više širi, a naročito kad braća i sestre iskuse neke posebne okolnosti i naročite stvari i kad vide da ih Bog štiti, da je suveren i da ih vodi kroz te stvari, kolebljivci osećaju da Bog postoji i da je uistinu dobar. Nakon nekog vremena, međutim, oni će možda doživeti frustracije i poteškoće, neki će trpeti neuspehe i poraze, dok će Božja kuća možda eliminisati deo ljudi; te stvari, a posebno ova poslednja, u velikoj meri protivreče njihovim predstavama i prevazilaze njihova očekivanja. Oni misle: „Ako bog postoji, kako ove stvari mogu da se dešavaju? Ne bi trebalo da se dešavaju! Normalno je da se te stvari dešavaju među nevernicima, ali kako mogu da se događaju i u božjoj kući? Ako bog postoji, trebalo bi da reši ta pitanja i da spreči da se te stvari dešavaju, jer on je svemoguć, ima autoritet i ima silu! Da li bog zaista postoji ili ne postoji? Ljudi ne mogu da vide božji duh. A što se tiče reči koje je izgovorio ovaploćeni bog, svi ljudi kažu da su te reči istina, da su one put i da mogu da budu čovekov život. Ali zašto ja ne osećam da su one istina? Toliko sam dugo slušao propovedi, ali život mi se uopšte nije preobrazio! Toliko sam patio – a šta sam dobio?” Počinju da sumnjaju u Boga, a njihovo oduševljenje prema obavljanju dužnosti počinje da splašnjava i da se hladi. Oni tada razmišljaju o napuštanju Božje kuće kako bi radili i zaradili novac za pristojan život – počinju da sve više misle o tome. U sebi ovako razmišljaju: „Ako bog u kojeg verujem nije istiniti bog, onda će to što tokom svih ovih godina nisam radio i zarađivao novac biti tako veliki gubitak! Ne, pogrešno je ovako razmišljati. Moram i dalje pravilno da verujem. Čuo sam da ljudi kažu kako čitanje što više božjih reči čoveku omogućava da razume istinu, da rešava sve probleme i da više ne bude slab. Ali ja sam čitao božje reči, pa opet i dalje ne razumem istinu. Zašto se još uvek osećam negativno? Zašto mi se stalno čini da nemam energije za obavljanje svoje dužnosti? Bog ne radi u meni! Imam toliko poteškoća, ali bog mi nije otvorio put. Da li, dakle, bog zaista postoji ili ne postoji? Ako je ovo istiniti put, bog treba da blagoslovi ljude koji svoju dužnost obavljaju spokojno, glatko i normalno. Zašto onda još uvek ima toliko poteškoća u propovedanju jevanđelja i obavljanju dužnosti? Mada znam da religijski svet zaostaje i da je verovanje u svemogućeg boga ulazak u Doba carstva, zašto onda nisam video kako sveti duh deluje?” Kakvi su ovo ljudi? To su ljudi lišeni duhovnog razumevanja. Oni čitaju Božje reči, ali ne razumeju istinu. Ma koliko da se u zajedništvu besedi o istini, ne mogu da dokuče njeno značenje. Oni stvari uvek posmatraju na osnovu svojih predstava i maštarija i stalno su ispunjeni sumnjom u vezi s Bogom. Kako bi jedna takva osoba uopšte mogla da razume istinu? Neki ljudi vide da je prilično teško propovedati jevanđelje, pa misle: „Da je ovo istiniti put, sveti duh bi snažno delovao. Gde god bi braća i sestre otišli da propovedaju jevanđelje, sve bi se odvijalo glatko i nesmetano. Štaviše, državni zvaničnici bi takođe počeli da veruju i svemu bi dali zeleno svetlo. To bi zaista bilo delo istinitog boga. Ali posmatrajući činjenice, to sada uopšte nije slučaj. Ne samo da predsednici i zvaničnici u raznim zemljama širom sveta ne veruju u boga, već ujedno ne podržavaju veru u boga. Državni organi u pojedinim zemljama čak progone vernike i onemogućavaju ljudima da veruju u boga. Da li je, dakle, bog u kojeg verujemo zaista istiniti bog? Ne znam; teško je reći.” U njihovim srcima uvek postoji jedan veliki znak pitanja. Svaki put kad čuju nekakvu vest, njima se čini da se desio „zemljotres”, čiji uticaj nije ni ogroman ni neprimetan, što ih navodi da se pokolebaju. Neki ljudi pitaju: „Jesu li oni stalno kolebljivi zato što u Boga veruju neko kraće vreme?” Ne radi se o tome – neki ljudi veruju tri, pet, pa čak i preko deset godina. Može li se to smatrati kratkim vremenom? Ako bi neko, za vreme dela u Dobu blagodati, verovao tri ili pet godina, to se ne bi smatralo dugim periodom, jer ta osoba nije čula Božje izjave i reči u poslednjim danima; razumela je tek nešto malo od biblijskog znanja i duhovnih teorija iz Biblije i iz propovedanja ljudi. Ona bi time zadobila premalo toga. Stvari stoje drugačije kad neko prihvati delo koje se odvija u sadašnjoj etapi – ako ta osoba obavlja svoju dužnost i sledi Boga tri godine, to što ona doživljava, što razume i što zadobija prevazilazi ono što je mogao da zadobije neko ko je, u Dobu blagodati, verovao u Gospoda dvadeset ili trideset godina, pa čak i celog svog života. Ali ovi kolebljivci, čak i nakon što su verovali tri, pet, pa čak i preko deset godina, još uvek ne mogu da ustanove da li ovu etapu dela obavlja Bog ili je ne obavlja, pa čak sumnjaju i u samo postojanje Boga. Da li bi ti rekao da su takvi ljudi veoma problematični? Imaju li oni sposobnost da razumeju istinu? (Ne.) Imaju li način razmišljanja normalne ljudskosti? (Ne.) Oni nisu u stanju da razumeju istinu. Ma kakva situacija da nastane u crkvi, ona uvek može da ih pokoleba – onaj znak pitanja u njihovim srcima stalno izaziva „zemljotrese” u njima. Ako antihristi izazovu ometanja u crkvi i navedu neke ljude na stranputicu ili ako neko koga oni obožavaju uradi nešto što nisu očekivali – ako, recimo, ukrade novčane priloge ili se upusti u razvratničke aktivnosti – pa bude uklonjen, srca će im se zbog toga pokolebati i počeće da sumnjaju u Boga: „Zar ovo nije tok božjeg dela? Pa kako onda u crkvi može da se dešava ovakvo bezakonje? Kako bog može da dopusti pojavu antihrista i zlih ljudi? Je li ovo zaista istiniti put?” Sva dešavanja u crkvi koja se kose s njihovim predstavama dovode do toga da se u njima probude sumnje i da oni počnu da se pitaju da li je ovo istiniti put, da li je ovo Božje delo i da li Bog zaista postoji. Oni, jednostavno, ne tragaju za istinom da bi tu stvar pravilno sagledali. To već samo po sebi dovoljno dokazuje da oni, od početka do kraja, u osnovi nikada nisu verovali da ovu etapu dela obavlja Bog. Od početka do kraja, nikada nisu znali šta je istina, ni zašto Bog izražava istinu. Bog je izrekao toliko reči i obavio toliko posla – sve je to Božje delo. Mnogi ljudi su to proverili i uverili se u to, ali kolebljivci odbijaju da ova pitanja posmatraju na osnovu tih stvari. Svoje sudove uvek donose iz ljudske perspektive i koristeći ljudski način razmišljanja – oni previše veruju u sebe. Kad ima nekih nedoslednosti ili odstupanja u radu crkve ili u crkvenom životu, ili kad je crkva izložena represiji i progonu od strane vlasti, oni opet počinju da se pitaju: „Je li ovo zaista istiniti put?” Kad se u crkvi pojave antihristi ili lažne starešine, oni takođe počinju da se pitaju. Kažu: „Pogledajte samo te sveštenike i starce u religijskim crkvama – oni uistinu vole gospoda, a u njihovim crkvama nema antihrista. E, to je istiniti put. Ako to što vi ovde imate jeste istiniti put, zašto se te stvari još uvek dešavaju?” Eto kako oni prave poređenja. A kakva poređenja prave neki drugi moroni? Oni kažu: „Pogledajte te ljude koji u boga veruju u Trosamostalnoj crkvi – država im je odobrila da veruju i čak im izdaje sertifikate i poklanja zemljište za izgradnju crkava. Sve je legitimno i legalno. Da li i vi imate neku javnu crkvu? Jesu li vaše crkve registrovane? Država čak dodeljuje sveštenike Trosamostalnim crkvama, a ti sveštenici imaju licence. Imaju li vaše starešine i delatnici licence? Vama država ne dopušta da verujete u boga, nego vas hapsi i progoni. Vi čak nemate ni stalno mesto okupljanja; uvek se sastajete u tajnosti. Je li ovo zaista istiniti put? Da je ovo istiniti put, zašto biste se uvek okupljali i obavljali svoje dužnosti na tako tajanstven način?” Oni čak ni ova pitanja ne mogu da prozru. Svaka situacija može da ih navede da se pokolebaju i da počnu da sumnjaju u Boga. Recite Mi, može li takva osoba da bude postojana? (Ne.) Mada nije otvoreno napustila crkvu, ona je u svom srcu uvek na ivici opasnosti. Nikada nije sigurna u Božje delo i u istine koje Bog izražava, tako da uvek napola veruje a napola sumnja; stoga ona ne može da ima istinsku veru. Ona ne vidi da su svi progoni, sva represija i sva hapšenja koja su se dogodila tokom ovih godina obavljanja Božjeg dela bila pod Božjom suverenošću i da sve to spada pod Božje orkestracije i uređenja. Ona, dakle, ima predstave i u stanju je da se zapita da li Bog može da bude suveren nad svim stvarima. Oduvek veruje da sve poslove u Božjoj kući obavljaju ljudi i nesposobna je da uoči makar i najmanji znak Božjih dela. Zar ona nije bezvernik? Ako je takva osoba novi vernik, koji je tek pre šest meseci ili godinu dana počeo da veruje, pa još uvek nije jasno dokučio razne istine, onda je razumljivo što u sebi gaji sumnje i koleba se kad vidi nešto što se protivi njegovim predstavama. Ali neki ljudi veruju u Boga po nekoliko godina, odslušali su gomilu propovedi i drugi su im u zajedništvu besedili o istini kad god se suoče s poteškoćama. To što su u to vreme čuli, oni su razumeli samo doktrinarno. Međutim, kad se nakon toga suoče sa istim problemima, ponovo dovode u pitanje Boga i Božje delo. Ovo pokazuje da takvi ljudi nisu sposobni da shvate istinu, da im nedostaje razmišljanje normalne ljudskosti i da ne ispunjavaju merilo da budu ljudska bića.

Kako treba postupati s ljudima koji su kolebljivi? U smislu njihove ljudskosti, ti ljudi nisu zli, ali zaista predstavljaju problematičan tip ljudi, jer im nedostaje sposobnost da shvate istinu i jer nemaju razmišljanje normalne ljudskosti. Što je najvažnije, oni ne mogu čak ni da potvrde mnoge istine koje je Bog izrazio, niti znaju da li su te reči istina i da li su one Božji izraz i Božje delo. Sudeći po njihovoj sposobnosti razumevanja, kakvi su to ljudi? Ispravno je reći da su oni bezvernici, a takođe je ispravno reći da su smetenjaci. Mada ljudi te vrste nisu počinili nikakvo očigledno zlo i ne mogu se okvalifikovati kao zli ljudi, budući da su do te mere smeteni i da mogu da čine mnoge stvari koje ometaju i prekidaju, zar oni nisu beskorisni? (Jesu.) Ma koliko dugo da veruju u Boga i ma koliko propovedi da su odslušali, oni nikada ne mogu razumeti istinu. Ne mogu čak ni da potvrde postojanje Boga ili Božju suverenost. O kakvom se kovu ovde radi? Ti ljudi su apsolutno nesposobni da shvate istinu. To su ljudi veoma lošeg kova; takođe bi se moglo reći da oni nemaju nikakvog kova – oni su beskorisni ljudi bez mozga. Recite Mi, koju dužnost mogu da obavljaju ti ljudi? (Ne mogu da obavljaju nijednu dužnost.) Oni ne mogu da obavljaju nijednu dužnost i uvek su sumnjičavi i kolebljivi. Kako, dakle, treba postupati i ophoditi se prema tim ljudima? Najprikladniji način postupanja s takvim ljudima jeste da im se ne dopusti da obavljaju bilo koju dužnost. Čak i ako traže da obavljaju neku dužnost, ne treba im to dozvoliti. Zašto? Zato što kad ovakvi ljudi počnu da obavljaju neku dužnost, posebno ako su pre toga podneli neku nedaću i platili izvesnu cenu, oni će pre ili kasnije poželeti da poravnaju račune s Božjom kućom. Ako budu uhapšeni ili se suoče s nekom prirodnom katastrofom ili sa nesrećama koje je izazvao čovek, oni će se pokajati što su davali sebe za Boga; gorko će se žaliti zbog toga, ići će unaokolo i širiti primedbe poput ovih: „Toliko sam propatio zarad crkvenog dela i obavljanja svoje dužnosti. Toliko sam manje hrane pojeo, toliko manje spavao i zaradio toliko manje novca. Da nisam obavljao dužnost, mogao sam zarađeni novac da položim u banku, pa bih tako zaradio na kamati! Toliko sam rizika preuzeo na sebe – koliko vredi svaki sat tog rizika? Koliko iznosi dnevnica za moj rad?” Pokušaće da poravnaju finansijske račune s Božjom kućom i čak će zapretiti da će prijaviti Božju kuću ako ne dobiju adekvatnu naknadu. Zar dopustiti takvim ljudima da obavljaju dužnost ne bi donelo beskrajne probleme? Saradnja s tako niskim osobama dovešće do zbrke koju je nemoguće rešiti. Ma koliko stvari da obavljaju za crkvu, oni u svojim srcima vode knjigei prilježno beleže svaki pojedinačan račun. Šta god da rade za crkvu, oni to nikada ne čine rado. Baš zato što to čine nerado, oni žele da poravnaju račune. Zašto je to tako? Zato što oni u svojim srcima ne priznaju da Bog postoji, niti veruju u postojanje Boga. Ne priznaju da su Božje reči istina i da Božje delo može da spase ljude. Kakvu bi im, dakle, nagradu trebalo dati da bi oni bili zadovoljni što su platili neku malu cenu, što su malo propatili, što su obavili neku dužnost i potrošili određene ljudske i materijalne resurse zarad takozvanog boga kojeg u svojim glavama zamišljaju? Kad ništa ne bi dobili zauzvrat, da li bi bili zadovoljni? Ako jednoga dana shvate da su eliminisani zato što nisu stremili ka istini, kakve će biti posledice? Misliće da ih je Božja kuća prevarila, da su ih starešine i delatnici obmanuli, da su ih držali u mraku i da su postali žrtve prevare. Tada će hteti da uđu u prepirku s Božjom kućom, da traže nadoknadu i da čitavu stvar razvlače do u beskraj. Misliš li da bi Božja kuća htela da se petlja s nekom takvom osobom? Božja kuća nipošto neće uraditi nešto tako glupo! Pripadnici Božjeg izabranog naroda obavljaju svoje dužnosti kako bi ispunili odgovornost stvorenih bića – to je u potpunosti njihov lični izbor i oni to rado čine. Božja kuća nikada nikog ne primorava, niti na bilo šta prisiljava. Ali kad bezvernici počnu da obavljaju neku dužnost, samo je pitanje vremena kada će se javiti problemi. Ako su loše raspoloženi, sigurno će početi da gunđaju, da se žale i da drugima govore: „Svi ste tako umilno govorili i prevarili ste me, rekli ste mi da će mi verovanje u boga omogućiti da zadobijem istinu i večni život. Ali niko od vas nije pomenuo da će u crkvi biti antihrista koji zaluđuju ljude, da će biti zlih ljudi koji ometaju i prekidaju rad crkve, kao ni da će crkva ljude uklanjati ili proterivati. Nikada mi niste rekli da će se išta od toga dešavati u crkvi!” Mogu čak i da se okrenu i da počnu tebe da optužuju ovim rečima: „Nikad mi nisi dovoljno dobro objasnio ove stvari. U svom verovanju u boga i obavljanju dužnosti naprosto sam išao vašim stopama. Kao rezultat toga, ja sada nemam nikakvih izgleda u svetu; onemogućili ste mi da zaradim veliki novac. Treba da mi nadoknadite sve što sam izgubio!” Zar ti se ne čini odvratnim kad počnu ovako da se cenjkaju s tobom? Da li bi poželeo da se petljaš s njima? (Ne bih.) Ko bi takvim ljudima uopšte mogao da razjasni te stvari? Oni ne prihvataju istinu i ne vide Božje postojanje, niti mogu da kroz svoja iskustva osete da Bog postoji. Recite Mi, ko bi tu činjenicu mogao da im utuvi u glavu? To niko ne bi mogao. Oni nemaju sposobnosti da prihvate istinu, tako da biste im umnogome otežali stvar i doveli biste ih u tešku situaciju ako biste od njih tražili da streme ka istini – to je, naprosto, nerealno. Oni u Boga veruju samo zato da bi dobili blagoslove. Čim obave neku sitnu dužnost, odmah traže nagradu za to. Ako ne dobiju ono što žele, počinju da sipaju uvrede: „Prevarili ste me i obmanuli! Svi ste vi prevaranti!” Kažite Mi, da li biste hteli da trpite ovakve prozivke? (Ne.) Ko ih je to prevario? Zar nisu oni sami imali ambicije i želje i zar nisu sami hteli da dobiju blagoslove? Zar u Boga nisu poverovali upravo zato da bi dobili blagoslove? Sada nisu primili blagoslove, ali zar to nije zato što nisu stremili ka istini? Zar to nije njihov vlastiti problem? Oni čak ni u Boga ne veruju, a ipak bi hteli da dobiju blagoslove od Boga – kako bi moglo da bude toliko lako dobiti blagoslove? Zar im te stvari nisu detaljno razjašnjene još pre no što su počeli da obavljaju dužnost? (Jesu.) Ali možeš li da ih urazumiš? Ne možeš – oni će naprosto reći da si ih prevario. Recite Mi, ko među braćom i sestrama, bez obzira na to koliko dugo svako od njih veruje u Boga, svoju dužnost ne obavlja dobrovoljno? Mada ima retkih slučajeva da su pojedini roditelji ili rođaci dovukli decu koja ne veruju u Boga i naterali ih da u Boga veruju i da obavljaju dužnost, takvih primera je veoma malo. Čak i ako te roditelji uvlače u to, to je za tvoje dobro – treba to da razumeš. Ali to je tvoja porodica koja te uvlači – braća i sestre iz Božje kuće te ne uvlače, niti te primoravaju. Verovanje u Boga i obavljanje dužnosti u potpunosti su dobrovoljni. Svako ko poželi da ode iz crkve, može to istog trenutka da učini; vrata Božje kuće uvek su otvorena. Međutim, kad jednom odeš, nećeš više moći tako lako da se vratiš. Oni koji svoju dužnost u Božjoj kući obavljaju puno radno vreme veoma su pažljivo probrani – ne biva baš svako prihvaćen. Postoje neophodna merila i načela, a samo oni koji ispunjavaju potrebne kvalifikacije mogu da ostanu u crkvi s punim radnim vremenom. Kolebljivci misle: „Niste mi podrobno razjasnili jednu tako važnu stvar. U to vreme, ja sam svoju dužnost obavljao samo zato što sam bio zbunjen.” Šta mu tačno nije podrobno razjašnjeno? Braća i sestre svakodnevno u zajedništvu razgovaraju o istini dok obavljaju svoje dužnosti – ako ovi ljudi to nisu razumeli, to je zato što su slepci i smetenjaci. Ne mogu nikoga drugog da krive zbog toga. Ali oni se oko toga neće raspravljati s tobom; naprosto im se čini da su pretrpeli veliki gubitak, pa bi hteli da to s Božjom kućom rasprave i da poravnaju račune. Zar takvi ljudi nisu nerazumni i krajnje odvratni? Kada, dakle, upoznate pravo lice takvih ljudi i kad jasno uvidite da su to smetenjaci, da su potpuno beskorisni, da ne mogu da obavljaju nikakvu dužnost i da su stalno fokusirani na sticanje blagoslova, da su im srca obuzeta mislima o zadobijanju blagoslova i da sve što znaju jeste to da im obavljanje dužnosti može doneti blagoslove, spasenje, ulazak u carstvo i besmrtnost, te da poznaju samo tih nekoliko fraza dok ništa drugo ne razumeju – ne znaju šta je istina, kako treba primenjivati istinu, ni kako se pokoriti Bogu – da li se onda takvim ljudima, čak i ako žele ili zahtevaju da obave neku dužnost, može dozvoliti da to i učine? (Ne može.)

U stvari, kolebljivi ljudi nose u sebi sumnju i stalno posmatraju, čak i onda kad su potpuno bezbedni i kad im ništa ne fali. A kad se suoče s progonom i hapšenjima, počinju da se kolebaju. To pokazuje da oni, u svojoj veri u Boga, ne poseduju iskrenu veru. Kad nastupe okolnosti, oni se otkrivaju. To pokazuje da oni nikad nisu bili sigurni u vezi s Božjim delom, da su se uvek pitali i da su posmatrali. Zašto nisu napustili crkvu? Oni misle: „Tolike sam godine verovao u Boga i trpeo tolike nedaće. Ako odem sada, kad još nisam stekao nikakvu korist, zar neću biti na gubitku? Zar onda sva moja patnja ne bi bila uzaludna?” Eto kako oni razmišljaju. Ti možda misliš da su oni sigurni, da imaju veru i da razumeju istinu, ali to, u stvari, nije tačno. Oni se još uvek dvoume, još uvek posmatraju. U svom srcu, oni samo žele da vide da li rad Božje kuće zaista napreduje, da li svaki radni zadatak donosi plodove i da li je ostvarila ogroman uticaj na svet. Naročito bi hteli da saznaju sledeće stvari: kako crkve napreduju sa širenjem jevanđelja u raznim zemljama? Da li ono ima obim i uticaj? Da li je ovaj tok međunarodno priznat? Da li su neki poznati ljudi i uticajne ličnosti prihvatili ovu etapu dela? Da li je Crkva Svemogućeg Boga priznata i odobrena od strane Ujedinjenih nacija? Ima li ona podršku vlada raznih zemalja? Jesu li braći i sestrama u raznim zemljama odobrene molbe za politički azil? To su stvari oko kojih su takvi ljudi uvek zabrinuti i to je jasna manifestacija njihove kolebljivosti. Kada vide da je Božja kuća stekla moć i da se rad na jevanđelju proširio, oni su srećni što nisu napustili Božju kuću, pa više ne sumnjaju u Boga. Ali čim vide da je rad Božje kuće ometen, onemogućen ili narušen, da je takođe narušen i učinak braće i sestara u vršenju dužnosti, kao i da svet isključuje i negira crkvu, oni počinju da razmišljaju o napuštanju Božje kuće. Stalno se pitaju: „Da li je bog zaista suveren nad svim ovim? Zašto ne mogu da vidim božju svemoć? Da li su božje reči zaista istina? Mogu li one uistinu da očiste i da spase ljude?” Oni nikada ne mogu da prozru te stvari i neprestano ih dovode u pitanje zato što nemaju duhovno razumevanje i što ne mogu da shvate Božje reči. Ma koliko propovedi da odslušaju, ni o čemu ne umeju da izvedu zaključak. Kao rezultat toga, oni se stalno raspituju unaokolo i hteli bi da im narastu uši pa da čuju ono što je izuzetno daleko i da imaju oči pa da vide dokle god pogled seže, kako bi saznali i čuli vesti o onome što se događa daleko od njih. Tada bi mogli blagovremeno da odluče treba li da ostanu ili da odu. Zar takvi ljudi nisu glupi? (Jesu.) Zar ljudi te vrste ne žive iscrpljujućim životom? (Žive.) Oni nemaju razmišljanje normalne ljudskosti, niti razumeju istinu. Što se više stvari dešava, to oni postaju sve više usplahireni i zbunjeni. Ne znaju kako da raspoznaju te stvari ni kako da ih okarakterišu; a pogotovo ne znaju kako da u tim stvarima raspoznaju ispravno od pogrešnog ili da iz njih izvuku pouke, te da zatim pronađu načela prakse u Božjoj reči. Oni ne umeju da rade te stvari. I šta onda rade? Na primer, kad se u crkvi pojave antihristi i zli ljudi, pa krenu da zaluđuju ljude, oni počinju da se pitaju: „Ko je ovde u pravu, a ko greši? Da li je ovaj put zaista istinit? Hoću li biti blagosloven ako nastavim da verujem do kraja? Ima već nekoliko godina kako obavljam svoju dužnost – da li je ova patnja vredna toga? Treba li i dalje da obavljam svoju dužnost?” Oni sve razmatraju iz perspektive vlastitih interesa, ne mogu da razumeju ljude, događaje i stvari pred sobom i deluju veoma nespretno. Nedostaju im ispravne misli i stanovišta i hteli bi da stoje po strani i da posmatraju, ne bi li videli šta će na kraju ispasti. Kad ih gledaš, imaš utisak da su istovremeno i jadni i smešni. Dok se ništa ne dešava, ponašaju se sasvim normalno, ali čim se desi nešto krupno, oni ne znaju sa kojeg bi stanovišta trebalo da posmatraju tu stvar, a ono što govore odražava misli i stanovišta nevernika. Kad se sve završi, ne može se videti šta su iz toga dobili. Zar takvi ljudi nisu veoma glupi? (Jesu.) Glupi ljudi se upravo tako ponašaju. Koja su, dakle, načela za postupanje s takvim ljudima? Na osnovu njihovih manifestacija, oni se ne mogu smatrati krajnje izdajnički nastrojenim i rđavim ljudima. Imaju, međutim, jednu fatalnu manu, a to je da oni nemaju misli, nemaju dušu i ne mogu ništa da prozru. Zbog svega što se oko njih dešava oni ostaju na gubitku, ne znaju kome da veruju, na koga da se oslone, kako da sagledaju neki problem, ni odakle da počnu da ga rešavaju – naprosto su u stanju panike. Kad izađu iz stanja panike, mogu da razviju sumnje, a mogu i privremeno da se smire, ali njihova uobičajena kolebljivost ostaje nepromenjena. Na osnovu njihovih manifestacija, a pošto se ne mogu klasifikovati kao zli ljudi, ako su trenutno u stanju da obavljaju ponešto od svoje dužnost i da dobrovoljno službuju, može im se dozvoliti da i dalje obavljaju tu dužnost. To se, međutim, zasniva na pretpostavci da pri obavljanju dužnosti postižu barem neke rezultate. Ako oni pri obavljanju dužnosti uopšte ne prihvataju istinu i ako su uvek površni, treba ih poslati kući. Međutim, ako su spremni da isprave svoje greške, onda im treba dozvoliti da ostanu u Božjoj kući i da nastave da obavljaju svoju dužnost. Treba im dodeliti onu dužnost koja je za njih najprikladnija. Ako nisu u stanju da obavljaju nijednu dužnost i ako su naprosto beskorisni, treba ih poslati na mesto koje im odgovara. U tom slučaju, ovo više ne može da zavisi od toga da li su oni spremni i voljni da službuju. Zar ovaj način postupanja nije jednostavan? (Jeste.)

Možete li da raspoznate kolebljivce? Ima li oko vas takvih ljudi? Neki ljudi su u prošlosti bili počišćeni iz crkve. Zamislite da neko od njih kaže sledeće: „Promenio sam se nabolje. Više se ne kolebam. Ranije sam se stalno kolebao kada je reč o istinitom putu, zato što je zaista bilo teško u vreme kad je božja kuća tek počela da deluje u inostranstvu. U to vreme, braći i sestrama u crkvi bilo je veoma teško da propovedaju jevanđelje, a u inostranstvu je bilo malo ljudi koji su prihvatili istiniti put. Pored toga, činilo se da nema nikakvih izgleda da se rad na jevanđelju proširi. Stoga sam tada bio stalno sumnjičav u pogledu božjeg dela. Sada, kad vidim da se rad božje kuće na jevanđelju širi, da se razni zadaci poboljšavaju i da daju rezultate, kao i da crkve u raznim zemljama doživljavaju sve veći procvat, ja više nemam nikakvih sumnji i ne kolebam se. Molim vas, dozvolite mi da obavljam svoju dužnost. Nemojte me svrstavati među one koji su uklonjeni ili proterani!” Da li bi bilo u redu pružiti šansu takvoj osobi? (Ne bi.) A zašto ne bi? (Njene su reči lažne. Ona samo želi da se ponovo veže za crkvu, jer vidi da rad Božje kuće ima trend širenja i da je ona stekla moć. Ali čim se bude desilo nešto što je protivno njenim predstavama, ona će se opet pokolebati.) Jeste li prozreli tu stvar? (Jesmo.) Neki ljudi su rođeni kolebljivci. Okreću se kako vetar duva – a čak i kad nema vetra, oni se sami od sebe kolebaju. Takvi ljudi nemaju sposobnost razmišljanja koju normalan čovek treba da ima, tako da ne ispunjavaju merilo da budu ljudska bića. Da li je to tačno? (Jeste.) Ako neko ima sposobnost razmišljanja kao normalan čovek i ako poseduje sposobnost shvatanja koju ljudska bića treba da imaju, shvatio bi da je Bog izrazio toliko mnogo istina i mogao bi da potvrdi da je to Božje delo. Štaviše, ima toliko ljudi koji veruju u Boga – oni svakoga dana vide Božje delo i delo Svetog Duha, kao i predivna dela Božja; vera im je sve jača, a njihova energija za obavljanje dužnosti sve veća. Jesu li to stvari koje se mogu postići čovekovim radom? Oni koji ne poseduju sposobnost da razmišljaju kao ljudska bića, ma koliko da im objašnjavaš te stvari, ne mogu da potvrde da se tu radi o Božjem delu. Nedostaje im sposobnost da donesu takav sud. Bez obzira na to koliko je delo koje Bog sada obavlja veliko, koliko toga On izgovara, koliko Ga ljudi sledi, koliko je ljudi sigurno da je ovo Božje delo ili koliko je ljudi sigurno da sudbina čovečanstva potpada pod Božju suverenost i uređenja, kao i da je Bog Stvoritelj, njima ništa od toga nije važno. Šta je, dakle, za njih najvažnije? Moraju lično da vide kako im se Bog pojavljuje s neba i takođe moraju da vide kako Bog otvara Svoja usta i govori, da vide kako On lično stvara nebo i zemlju i sva stvorenja i kako lično prikazuje znamenja i čuda, a dok izgovara Svoje reči, to bi moralo da zvuči kao grmljavina. Tek tada bi poverovali u Boga. Isti su kao Toma – ma koliko da je reči izgovorio Gospod Isus, ma koliko da je istine izrazio i ma koliko da je znamenja i čuda prikazao tokom Svog boravka na zemlji, Tomi ništa od toga nije bilo važno. Ono što mu je bilo važno jeste da li je vaskrsenje Gospoda Isusa posle smrti bilo stvarno ili nije. Kako je on to potvrdio? Zahtevao je od Gospoda Isusa: „Ispruži ruke i daj mi da vidim ožiljke od klinova. Ako si ti zaista vaskrsli gospod Isus, imaćeš na rukama ožiljke od klinova i tada ću te priznati za gospoda Isusa. Ako ne mogu da opipam ožiljke od klinova na tvojim rukama, neću te priznati za gospoda Isusa, niti ću te priznati za boga.” Zar on nije ispao moron? (Jeste.) Takvi ljudi veruju isključivo u činjenice koje mogu svojim očima da vide, kao i u vlastite maštarije i rezonovanje. Čak i ako čuju Božje reči, čak i ako iskuse Božje delo i vide uspon, rast i procvat Božjeg dela, oni i dalje ne veruju da je to Božje delo. Ne mogu da vide veliku Božju silu, ne mogu da vide Božji autoritet i ne mogu da raspoznaju silu Božjih reči ni rezultate koje one mogu da ostvare u ljudima. Oni te stvari ne mogu da vide, ni da ih raspoznaju. Nadaju se samo jednoj stvari: „Moraš gromoglasno da govoriš sa nebesa i da izjaviš da si ti stvoritelj. Treba takođe da prikažeš znamenja i čuda i da lično stvoriš nebo, zemlju i sva stvorenja, kako bi pokazao svoju veliku silu. Tada ću poverovati da si ti bog i priznaću te za boga.” Da li Bog ceni takvo priznanje? Da li On ceni takvu veru? (Ne.) Da li je Bogu potrebno tvoje priznanje da bi bio Bog? Da li Mu je potrebno tvoje odobravanje? Bog je izrazio toliko istina, toliko je ljudi prihvatilo Božje delo i ima toliko iskustvenih svedočenja – koja nadmašuju svedočenja svih prethodnih generacija – ali ti još uvek ne možeš da potvrdiš da li je to Božja pojava i Božje delo. Ne veruješ ili ne priznaješ činjenice koje je Bog već postigao, kao ni u ispunjenje Božjih obećanja. Kakav si ti onda stvor? Ti čak nisi ljudsko biće – ti si moron! A opet, i dalje želiš da primiš blagoslove od Boga – e pa, neće moći! O tome možeš samo da sanjaš! Ti na svakom koraku sumnjaš u Boga i poričeš Ga i stalno bi da se smeješ nesreći Božje kuće. Nikada nisi priznao ni poverovao da Bog postoji, niti si ikada priznao Božje reči i delo, poverovao u njih ili ih prihvatio. Prema tome, Božja obećanja nemaju apsolutno nikakve veze s tobom i ti nećeš dobiti ništa. Neki ljudi kažu: „Ali oni i dalje obavljaju svoju dužnost. Kako je moguće da ništa ne dobiju?” U tom slučaju, moramo da razjasnimo u koju svrhu oni obavljaju svoju dužnost, za koga to rade i koja načela slede dok tu dužnost obavljaju. Ako ne prihvataš Božje reči, čak i ako obavljaš svoju dužnost, ti zapravo samo službuješ – to nije istinsko pokoravanje. To što radiš Bog ne priznaje za obavljanje dužnosti. U Božjim očima, ti nisi ništa drugo do mrtav čovek bez duha. Mrtav čovek, a i dalje se nada blagoslovima – zar to nije samo pusta želja? To što si uopšte u stanju da obaviš nešto malo od svoje dužnosti vođeno je tvojom namerom da stekneš blagoslove. A ti stalno sumnjaš u Boga, u sebi Mu uvek sudiš, osuđuješ Ga i poričeš, a ujedno sudiš i poričeš Božje reči i delo. To je ono što te čini Božjim neprijateljem. Može li čovek koji je Božji neprijatelj da ispuni merilo stvorenog bića? (Ne može.) Na svakom koraku se trudiš da budeš Božji neprijatelj, potajno iz senke posmatraš Njega i Njegovo delo, potajno u svom srcu galamiš protiv Boga, sudiš Mu i osuđuješ Ga, kao što sudiš i osuđuješ Njegove reči i delo. Šta to znači, ako ne znači biti neprijatelj Božji? To znači otvoreno biti neprijatelj Božji. I nisi Božji neprijatelj u svetu nevernika – ti to činiš unutar Božje kuće. Tek je toneoprostivo!

Ovi ljudi koji se kolebaju, bilo da posmatramo njihovu ljudskost-suštinu ili njihove manifestacije, ne prihvataju istinu i ne prihvataju Božje reči i delo. Njima je stalo samo do toga da li mogu da dobiju blagoslove. Nikada nisu sigurni u vezi s Bogom ni sa Njegovim delom, uvek posmatraju iza kulisa, stalno se kolebaju i sumnjaju. Oni slede Boga dok posmatraju, hodaju, zastajkuju, pa nastavljaju da hodaju. Ti ljudi su prilično problematični! Naročito sada, kad crkva učestalo čisti ljude od sebe, oni su uvek kao na iglama i misle: „Stalno se kolebam. Neko će to možda jednog dana primetiti, pa ću biti uklonjen iz crkve. Ne smem dozvoliti da moje unutrašnje sumnje o bogu izađu na videlo. Ne smem to nikome da pominjem.” I tako, oni tajno posmatraju iza kulisa; pritom se ne plaše će ih razotkriti Bog, jer oni ne veruju u postojanje Boga, a kamoli u Božje ispitivanje. Ti ljudi često slušaju kako braća i sestre u zajedništvu besede o tome kako ih je Bog vodio, kako ih je disciplinovao, kako je razotkrivao i spasavao ljude, kako im je podario blagodat i blagoslove, o tome kako su, dok su sledili Boga, iskusili Njegovo delo, kao i o tome šta su osetili, šta su videli ili cenili, i tako dalje. Kad čuju kako braće i sestre u zajedništvu besede o tim svojim iskustvima i shvatanjima, oni u sebi razmišljaju: „Jesu li ta iskustva o kojima govorite samo vaša mašta? Da li su to samo ljudska osećanja? Zašto ja nisam osetio te stvari? Ja te ljude ne poznajem – posebno one koji pišu članke o iskustvenom svedočenju – niti sam video kako su oni te stvari postigli kroz svoja iskustva. Još uvek je neizvesno da li oni zaista poseduju istina-stvarnost!” Neki moroni još uvek posmatraju i dovode u pitanje rad Božje kuće, nisu u stanju da vide koje su istina-stvarnosti sadržane u člancima o iskustvenom svedočenju koje pišu pripadnici Božjeg izabranog naroda, pa pokušavaju da pronađu izgovore i osnovu za svoju kolebljivost i nedostatak vere. Pošto se oni kolebaju, misle da se sigurno i drugi kolebaju. Ako se neka osoba nikada ne koleba, ako ne gaji sumnje, ako su njene besede o istini uvek prilično praktične i ako ona, bez obzira na probleme s kojima se susreće, može da traga za istinom kako bi ih razrešila, tada se u srcima ovih budala rađa osećaj nejednakosti i nelagode. Kad osete nelagodu, kako oni pronalaze olakšanje? Tako što traže nekoga ko im je sličan, pokušavaju da pronađe srodnu dušu. Kad vide nekoga ko se oseća negativno i slabo, oni mu izokola saopštavaju vlastite misli kako bi ga testirali, pa kažu: „I ja se ponekad osećam negativno. Kad se osećam negativno, znam da ne bi trebalo tako da se osećam, ali ponekad posumnjam u to da bog zaista postoji.” Ako im ta osoba ne odgovori i ako vide da je ona samo negativna i slaba, ali da ne sumnja u Boga, onda će reći još nešto neiskreno da bi drugu osobu testirala: „Šta se po tvom mišljenju dešava sa mnom? Sasvim korektno verujem u boga, ali zašto uvek imam neke sumnje u vezi s njim? Zar to nije buntovno? Ne bi trebalo da bude tako!” Oni to kažu samo da bi se dodvorili toj drugoj osobi i da bi je testirali. Žarko se nadaju da drugi ljudi dovode u pitanje Boga baš kao i oni – to bi ih usrećilo! Ako otkriju još nekog ko uvek sumnja u Boga i ko stalno ima predstave o Njemu, biće srećni što su pronašli srodnu dušu. Njih dvojica dele jedan te isti pogrešan način razmišljanja i često se poveravaju jedan drugom. Što više pričaju, sve se više udaljavaju od Boga. Što više pričaju, sve manje žele da obavljaju svoju dužnost, sve manje žele da čitaju Božje reči i čak žele da prestanu da učestvuju u crkvenom životu. Postepeno, oni naposletku zajedno kreću u svet da rade, drže se jedan uz drugog kao nerazdvojni partneri, kao da su pupčanom vrpcom vezani. Pri odlasku, sa sobom neće poneti čak ni jednu jedinu knjigu Božjih reči. Kad neko pita: „Jesi li prestao da veruješ u Boga?”, odgovaraju: „Ne, ja i dalje verujem.” Oni to i dalje tvrdoglavo poriču. Ta osoba zatim pita: „Zašto onda nisi poneo sa sobom nijednu knjigu Božjih reči?”, a oni odgovaraju: „Preteške su i nemam gde da ih stavim.” Oni sve to kažu samo da bi se otresli te osobe. U stvarnosti, oni se upravo spremaju da se vrate u svet, da pronađu posao i da žive svojim životom. Istinu vam govorim: ljudi te vrste su bezvernici i to će biti njihov konačan ishod – eto kakvi su oni zapravo ljudi. Njihova vera u Boga neće dugo potrajati. Čim pronađu nekoga ko im se sviđa, nekoga s kim mogu da podele svoje najskrivenije misli, pomisliće: „Konačno sam našao nekoga da mi čuva leđa, nekoga na koga mogu da se oslonim. Hajdemo! Tako je dosadno verovati u boga. Na ovom svetu boga ionako nema. Previše je teško odnositi se prema nečemu što ne postoji kao da je stvarno. Ovih proteklih nekoliko godina bilo mi je tako teško!” Oni svojevoljno odlaze i prestaju da veruju, pa čak kažu braći i sestrama da ih ne traže i govore im: „Otišli smo da radimo. Nemojte nas više zvati, inače ćemo obavestiti policiju!” I tako te dve budale, taj par glupih magaraca, jednostavno odlaze. Daleko im lepa kuća, kažem Ja – time su Božju kuću poštedeli muka da ih proteruje ili uklanja. Recite Mi, ima li ikakve potrebe ljudima ove vrste besediti o istini, kako bi im se pružila pomoć i podrška? Ima li ikakve potrebe pokušavati da se oni urazume i razuvere? (Nema.) Ako pokušate da ih razuverite, znači da ste ekstremno glupi. Ljudi te vrste su bezvernici do srži – to su hodajući leševi i tikvani bez mozga. Ako pokušaš da ih razuveriš, onda si i sam budala. Takvim ljudima treba brzo da poželiš srećan put – i nema potrebe da ih nakon toga tražiš. Jasno su ti stavili do znanja da više ne žele da veruju u Boga i da će te prijaviti policiji budeš li ih ponovo pozvao. Ako i dalje budeš pokušavao da stupiš u kontakt s njima, zar time samo ne izazivaš nevolju? Ako zaista pozovu policiju i optuže te za uznemiravanje, da li ćeš time steći dobar ugled ako se to bude pročulo? (Ne.) Nipošto ne smeš da učiniš takvu glupost! Pusti ih da se pobrinu za sebe i da u tišini odu – to je mnogo bolji pristup! Svaka osoba sledi vlastiti put; put svake osobe određen je onim što ona jeste. Oni nisu blagosloveni, njihovi su životi naprosto truli i bezvredni. Takav veliki blagoslov prevazilazi njihovu sposobnost da ga naslede ili da uživaju u njemu – oni naprosto nisu te sreće da ga dobiju. Prihvatiti snabdevanje Božjim rečima i prihvatiti istinu kao život najveći je blagoslov u celoj vaseljeni i među celim čovečanstvom. Blagosloven je svako ko može da prihvati istinu, a onaj ko ne može da prihvati istinu jednostavno nema taj blagoslov. Jednog dana, oni koji su prihvatili istinu preživeće veliku katastrofu i biće uveliko blagosloveni, dok će oni koji istinu nisu prihvatili nestati u toj katastrofi i trpeće nedaće, ali tada će biti prekasno za kajanje. Čak i ako ti sada priznaješ da su Božje reči istina i da Božje delo obavlja Sâm Bog, ukoliko ne stremiš ka istini, ako istinu ne prihvataš i ako ne ulaziš u nju, ti ipak nećeš dobiti takav blagoslov! Misliš li da taj blagoslov može tako lako da se dobije? To je blagoslov koji od početka vremena nikada nije postojao i koji nikada više neće ni postojati – kako bi ti onda moglo biti dopušteno da ga tako lako dobiješ? Bog je takav blagoslov obećao čovečanstvu, ali to nije nešto što obični ljudi mogu da dobiju. Taj blagoslov namenjen je onima koje je Bog odabrao, a nemoguće je da bude odabran neki glupi magarac, hodajući leš, ološ ili nitkov. Bog sprovodi tri etape dela da bi spasao čovečanstvo, a na kraju će okupiti grupu pobednika i omogućiće tim ljudima da postanu gospodari svih stvari i da postanu novo čovečanstvo. Koliki je to blagoslov za čovečanstvo! Koliko već godina traje ova etapa dela suda u poslednjim danima? (Preko trideset godina.) Ako samo pogledamo na ovih trideset i kusur godina, vidi se koliku je cenu Bog platio i koliko je posla obavio, pa je jasno koliko će to čovečanstvo koje će Bog na kraju zadobiti biti neverovatno vredno i neverovatno plemenito, kao i da je ono u Božjim očima dragoceno i tako izuzetno važno! Kako ste vi onda srećni; ovo je za vas tako veliki blagoslov! Prema tome, uopšte nisu blagosloveni oni ljudi koji se i u ovom trenutku još uvek kolebaju! Čak i da nisu kolebljivi i da su potpuno posvećeni tome da slede Boga, oni ipak ne bi dobili taj blagoslov ukoliko pritom ne bi stremili istini. Dakle, oni koji na kraju budu dobili taj blagoslov nisu obični ljudi – to su ljudi koje je Bog rigorozno i višestruko proveravao i pažljivo birao; oni su ti koje će na kraju Bog moći da zadobije.

Upravo ovi problemi predstavljaju glavne manifestacije kolebljivaca. U svakom slučaju, kad se u crkvi prepoznaju takvi ljudi, prema njima treba postupati u skladu s načelima, bez obzira na to kakav bi mogao da bude njihov krajnji ishod. Ne treba ih smatrati braćom ili sestrama. Ako imaju pozitivna osećanja prema verovanju u Boga ili mogu da ulože neki trud i ako su voljni da malo službuju, to znači da su oni, u najboljem slučaju, prijatelji crkve i ne mogu se smatrati bratom ili sestrom. Prema tome, čak i ako promene svoje ime u nešto poput „Pokornost” ili „Iskrenost”, ti i dalje ne treba da ih zoveš bratom ili sestrom – dovoljno je da ih nazivaš njihovim novim imenom. Zašto je to tako? Zato što takvi ljudi nisu dovoljno dobri da bi bili braća i sestre. Da li sada razumete? (Razumemo.) Sada, dakle, imate načela za postupanje s ljudima ove vrste, zar ne? (Imamo.) To bi bilo sve za naš današnji razgovor u zajedništvu. Zbogom!

29. jun 2024. godine