Četrnaesta stavka: Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista (5. deo)

Stav koji starešine i delatnici treba da imaju prema radu i čišćenju crkve

Ove godine smo u zajedništvu kontinuirano razgovarali o odgovornostima starešina i delatnika, kao i o manifestacijama svih vrsta ljudi koji su u to uključeni. Teme naših razgovora postale su sve detaljnije i konkretnije i obuhvatile su razne probleme svih vrsta ljudi, a razgovori o konkretnim manifestacijama tih ljudi i o kategorijama u koje bi ih trebalo razvrstati takođe su bili veoma konkretni i jasni. Što se konkretnije i jasnije razgovara o tim detaljnim problemima, to bi ti razgovori trebalo da pruže pozitivniju pomoć i smernice za život-ulazak Božjeg izabranog naroda i to bi starešinama i delatnicima trebalo da ponude više smernica i pomoći u radu i obavljanju njihovih dužnosti. Međutim, ma koliko razgovora da se obavi i ma koliko da su ti razgovori konkretni, nekim starešinama i delatnicima još uvek nije jasno kako da se pozabave raznim tipovima ljudi i problema u crkvi i kako da ih se ratosiljaju. Jasno smo besedili o problemima sa svim vrstama ljudi, ali pojedine starešine i delatnici još uvek ne uviđaju kako da raspoznaju i da tretiraju različite vrste ljudi. Oni još uvek ne mogu da postupaju u skladu sa istina-načelima, niti mogu da koriste istinu da bi se pozabavili raznim tipovima ljudi i problema u crkvi. Šta je tome razlog? Takvim ljudima nedostaje istina-stvarnost. Kroz razgovor o manifestacijama svih vrsta ljudi, čovek treba da stekne osnovnu razboritost i da napravi razumne aranžmane za one u crkvi koji obavljaju svoje dužnosti i za one koji to ne čine, za one koji streme ka istini i za one koji ne streme, za one koji su poslušni i pokorni i za one koji izazivaju prekide i ometanja. Međutim, posmatrajući situaciju svih vrsta ljudi u crkvi, uklonjeni su samo ljudi koji su očigledno zli; mnogi bezvernici nisu temeljno uklonjeni. U radu na čišćenju crkve, starešine i delatnici treba da sarađuju s Božjim delom kako bi zle ljude i bezvernike počistili što je moguće pre, a ne da tome prilaze pasivno, da se ponašaju kao ljudi koji žele da ugađaju drugima ili da misle kako će sve biti sređeno i dobro ako počiste samo ljude koji su očigledno zli. Starešine i delatnici treba aktivno da kontrolišu rad svakog tima i da u svakom timu proveravaju stanje njegovih članova, kako bi videli ima li u tim timovima bezvernika koji samo popunjavaju broj ili bezvernika koji šire negativnosti i predstave da bi ometali rad crkve; a kad pronađu takve ljude, treba da ih temeljno razotkriju i uklone. To je posao koji starešine i delatnici treba da obave; ne treba da budu pasivni, ne treba da čekaju naređenja i urgencije od Višnjeg da bi delovali, niti da tek ponešto urade onda kad sva braća i sestre to zahtevaju. U svom radu, starešine i delatnici treba da budu obazrivi prema Božjim namerama i da Njemu budu odani. Najbolji način da se ponašaju jeste da aktivno rade na prepoznavanju i rešavanju problema. Ne smeju da ostanu pasivni, naročito kada kao osnovu za delovanje imaju ove aktuelne reči i zajedništvo. Trebalo bi da preuzimaju inicijativu kako bi temeljno razrešili stvarne probleme i poteškoće kroz razgovor u zajedništvu o istini i da obavljaju svoj rad tačno onako kako bi trebalo. Trebalo bi da blagovremeno i proaktivno prate napredak rada; ne mogu uvek da čekaju naređenja i urgencije od Višnjeg pre nego što nevoljno krenu u akciju. Ako su starešine i delatnici stalno negativni i pasivni i ne rade pravi posao, oni nisu dostojni da služe kao starešine i delatnici i treba da budu otpušteni i da im bude dodeljena nova dužnost. Sada ima mnogo starešina i delatnika koji su veoma pasivni u svom radu. Uvek urade samo malo posla nakon što im Višnji pošalje naređenja i pogura ih; u suprotnom se ulenje i odlažu obaveze. Rad u nekim crkvama je prilično haotičan, neki od ljudi koji tamo obavljaju dužnosti su izuzetno nemarni i površni i ne postižu nikakve stvarne rezultate. Ovi problemi su po prirodi već veoma ozbiljni i užasni, ali starešine i delatnici tih crkava se i dalje ponašaju kao zvaničnici i vrhovni gospodari. Ne samo da nisu sposobni da obave bilo kakav stvarni posao, već ne mogu da prepoznaju niti da reše probleme. To parališe rad crkve i uzrokuje stagnaciju. Gde god je rad crkve užasno haotičan i gde nema ni naznake reda, sigurno je da tu lažni starešina ili antihrist drži vlast. U svakoj crkvi u kojoj lažni starešina drži vlast, rad crkve je u rasulu i potpunom haosu – u to nema sumnje. Na primer, mnoge probleme u američkim crkvama otkrio sam Svojim vlastitim ušima ili očima. Većinu problema koje sam video rešili su na licu mesta; što se tiče nekih drugih, tražio sam od starešina američkih crkava da ih reše. Međutim, veliki deo posla starešina i delatnika obavlja se veoma pasivno, praćenje je suviše sporo i efikasnost suviše niska, a većinu svojih dnevnih zadataka izvršavaju tek nakon što dobiju naloge i urgencije od Višnjeg. Nakon što Višnji organizuje posao, biće zauzeti neko vreme, ali kada se taj deo posla završi, ne znaju šta dalje treba da rade jer ne razumeju koje dužnosti bi trebalo da obavljaju. Nikad nisu načisto koji su to poslovi koji spadaju u okvir odgovornosti starešina i delatnika i koje treba da obave; u njihovim očima, nema nijednog posla koji treba obaviti. Šta se dešava kad ljudi misle da nema nijednog posla koji treba obaviti? (Oni ne nose breme.) Precizno govoreći, oni ne nose breme; takođe su veoma lenji i žude za komforom, prave što je moguće veći broj pauza kad god mogu i pokušavaju da izbegnu bilo kakve dodatne zadatke. Ti lenji ljudi često misle, „Zašto bih se toliko brinuo? Ako se previše brinem samo ću brže da ostarim. Kakvu ću korist imati od toga i od tolikog trčkaranja unaokolo i iscrpljivanja? Šta će se desiti ako izgorim i razbolim se? Nemam novca da platim lečenje. I ko će brinuti o meni kad ostarim?” Ti lenji ljudi su upravo ovako pasivni i zaostali. Nemaju ni trunku istine i ništa ne vide jasno. Oni su očigledno gomila smetenih ljudi, zar ne? Svi su smetenjaci; nesvesni su istine i istina ih ne zanima, pa kako onda mogu biti spaseni? Zašto su ljudi uvek nedisciplinovani i lenji, kao da su živi mrtvaci? Ovo se dotiče pitanja njihove prirode. Postoji neka vrsta lenjosti u ljudskoj prirodi. Bez obzira na to kakav zadatak ljudi obavljaju, uvek im je potreban neko da ih nadgleda i da ih tera. Ponekad su ljudi obzirni prema telu, žude za fizičkim komforom i uvek nešto zadržavaju za sebe – ti ljudi su puni đavolskih namera i lukavih planova; oni zaista uopšte nisu dobri. Uvek rade manje nego što mogu, bez obzira na to koju važnu dužnost obavljaju. To je neodgovorno i nelojalno. Rekao sam ove stvari danas da bih vas podsetio da ne budete pasivni na poslu. Morate biti u stanju da sledite sve što kažem. Ako bih obišao razne crkve i saznao ili video da ste obavili mnogo posla, da ste veoma efikasno radili i da posao veoma brzo napreduje, da je dostigao zadovoljavajući nivo i da su svi dali sve od sebe, bio bih prilično zadovoljan. Ako bih obišao razne crkve i video da posao u svim aspektima sporo napreduje, što je dokaz da svoje dužnosti niste dobro obavljali i da niste pratili normalan tempo širenja jevanđelja, šta mislite kakvo bi onda bilo Moje raspoloženje? Da li bih i dalje bio srećan što vas vidim? (Ne bi.) Ne bih bio srećan. Ovaj posao je vama poveren, a Ja sam rekao sve što je trebalo da se kaže; takođe su vam saopštena konkretna načela prakse i put. Pa ipak, vi i dalje ne delate, ne radite, nego samo čekate da vas Ja lično nadgledam i teram, da vas orezujem ili čak da vam naređujem da radite. U čemu je ovde problem? Zar ovo ne bi trebalo detaljno analizirati? Kad ne radite posao koji očigledno treba da bude urađen i kad niste u stanju da ga preuzmete na sebe – mogu li Ja da imam dobar stav prema vama? (Ne možeš.) Zašto ne mogu da imam dobar stav prema vama? (Previše smo neodgovorni u obavljanju svojih dužnosti.) Zato što svoje dužnosti ne obavljate svim srcem i snagom, nego ih obavljate samo površno. Osoba koja je odana u svojim dužnostima treba barem da uloži svu svoju snagu, ali vi čak ni to ne možete da postignete; vi ste daleko od toga! Ne radi se o tome da je vaš kov nedovoljan; radi se o tome da je vaš mentalitet nekorektan i da ste neodgovorni. U vašim srcima ima nekih apsurdnih stvari koje vam sprečavaju da obavljate svoje dužnosti. Pored toga, vaš mentalni sklop onoga koji želi da udovoljava drugima onemogućava vam da obavite posao čišćenja crkve. Znate li koji je značaj čišćenja crkve? Zašto Bog želi da očisti crkvu? Koje su posledice nečišćenja crkve? Svima vama su te stvari nejasne i vi ne tragate za istinom, što dokazuje da ne vodite računa o Božjim namerama. Spremni ste samo da obavite nešto malo običnog i redovnog posla iz domena svog položaja i klonite se specijalnih zadataka, naročito onih kojima biste mogli da uvredite druge. Svi više volite da te zadatke prebacite na nekog drugog. Zar ne razmišljate tako? Zar to nije problem kojim se treba pozabaviti? Uvek kažete: „Lošeg sam kova, moje razumevanje istine je ograničeno i nemam dovoljno radnog iskustva. Nikada nisam bio crkveni starešina, niti sam vodio radove na čišćenju crkve.” Zar to nije smišljanje izgovora? U zajedništvu smo toliko jasno razgovarali o radu na čišćenju crkve. Tako je jednostavno počistiti antihriste, zle ljude i bezvernike. Da li je zaista tako teško razumeti tih nekoliko načela? Ako su tako jednostavni problemi toliko jasno objašnjeni a ljudi ih i dalje ne razumeju, šta to pokazuje? To pokazuje da su oni isuviše lošeg kova da bi razumeli ljudski jezik ili da su naprosto nitkovi koji se ne usredsređuju na odgovarajuće zadatke. Među starešinama i delatnicima svakako ima onih koji su lošeg kova, a sigurno ima i onih koji vole da ugađaju drugima i ne bave se stvarnim poslom; pored toga, definitivno ima i nitkova koji zanemaruju odgovarajuće zadatke i nepromišljeno čine nedela – sve ove situacije postoje. Kao prvo, nitkove koji zanemaruju odgovarajuće zadatke treba odmah počistiti. Sve koji mogu da izvršavaju stvarne poslove treba upotrebiti, one koji u ulozi starešina udovoljavaju drugima definitivno treba otpustiti, dok ljude lošeg kova koji mogu da razumeju ljudski jezik i da obave nešto stvarnog posla treba zadržati. Te probleme treba rešavati na ovaj način. Ako ti, nakon Božje besede, možeš jasno da sagledaš probleme u crkvi koje bi starešine i delatnici trebalo da reše, onda treba hitno i bez odlaganja da se pozabaviš njima. Trebalo bi da možeš da preuzmeš inicijativu i da delaš, ne čekajući da ti Višnji lično dodeljuje zadatke ili izdaje naredbe. Ma koji problemi da se jave, treba ih rešavati pre no što počnu da utiču na rad. Čak i pre no što Višnji počne da istražuje te probleme, trebalo bi da si ti već prijavio svoje razumevanje i rešenja tih problema, načela za postupanje prema njima i rezultate tog postupanja. Kako bi to bilo sjajno! Da li bi onda Višnji mogao i dalje da bude nezadovoljan tobom? Ako ti, kao starešina ili delatnik, nikako ne uspevaš da sagledaš poslove koji su u okviru tvoje odgovornosti, pa čak i ako imaš neku svest ili ideju o tome, ali i dalje odugovlačiš umesto da deluješ, ako stalno čekaš da Višnji uredi zadatke umesto tebe, zar to onda nije zanemarivanje dužnosti? (Jeste.) To je ozbiljno zanemarivanje dužnosti! Izgubio si stav i odgovornost koje sa sobom nosi uloga starešine ili delatnika u pogledu načina na koji se treba odnositi prema svojoj dužnosti. U svom radu, starešine i delatnici treba strogo da slede zahteve Višnjeg; o čemu god da je Višnji besedio, to je ono što treba implementirati, a ti treba, čim to shvatiš, brzo da deluješ i da to implementiraš. Rešavanje problema istinom najvažnija je odgovornost starešina i delatnika i ti ne treba pasivno da čekaš da ti Višnji uredi posao pre no što išta uradiš. Ako stalno pasivno čekaš, ti onda nisi sposoban da budeš starešina ili delatnik, ti taj posao ne možeš da preuzmeš na sebe, pa bi stoga bilo jedino razumno da priznaš svoju odgovornost i da podneseš ostavku.

Manifestacije i ishodi triju vrsta ljudi koji veruju u Boga

I. Službenici

Postoji ukupno petnaest odgovornosti starešina i delatnika, a mi smo u zajedništvu već razgovarali o prvih četrnaest. O problemima unutar crkve koje bi starešine i delatnici trebalo da rešavaju, kao i o poteškoćama svih vrsta ljudi koji su tim problemima obuhvaćeni, razgovarali smo u obimu od oko osamdeset do devedeset procenata. Sve su to takođe zadaci koje starešine i delatnici treba da preduzmu i problemi koje treba da rešavaju. To obuhvata mnoge poteškoće. S jedne strane, to se dotiče onih odgovornosti koje starešine i delatnici treba da ispune; s druge strane, to takođe obuhvata razne probleme svih vrsta ljudi u crkvi. Iako temu naših razgovora tokom ovog perioda čine odgovornosti starešina i delatnika i razotkrivanje lažnih starešina, mi smo takođe puno razgovarali o problemima raznovrsnih ljudi – kao i o stanjima i suštinama raznih vrsta ljudi – koji se dotiču ove teme. Naravno, ovaj konkretan sadržaj ima različite efekte na sve vrste ljude koji slede Boga u crkvi. Među njima postoji tip osobe koja se, čak i nakon što je saslušala sve te razgovore, i dalje drži stava: „Imam dobru ljudskost, istinski verujem u Boga, spreman sam sve da napustim radi svoje vere u Boga i spreman sam da plaćam cenu i da trpim nedaće da bih obavio svoju dužnost.” Oni ne mare za razna stanja svih vrsta ljudi, za istinu koja je obuhvaćena tim raznim stanjima, kao ni za istina-načela koje ljudi treba da razumeju i o kojima smo razgovarali tokom ovog perioda. Zar to nije tip osobe? Zar taj tip osobe nije vrlo reprezentativan? (Jeste.) Osobe tog tipa uvek se drže određenog stanovišta. Od čega se to stanovište primarno sastoji? Od tri tačke koje sam upravo pomenuo: Prvo, te osobe veruju da njihova ljudskost nije loša i da je čak dobra. Drugo, misle da istinski veruju u Boga, što znači da iskreno veruju u Božje postojanje i Božju suverenost nad svime, veruju da ljudsku sudbinu kontroliše Bog, da ona potpada pod Božju suverenost, što je široko tumačenje „istinskog verovanja u Boga”. Treće, veruju da mogu sve da napuste zarad svoje vere u Boga i da trpe nedaće i plaćaju cenu da bi obavljali svoje dužnosti. Za te tri tačke se može reći da su najosnovniji, primarni i centralni elementi kojih se ti ljudi drže u svojoj veri u Boga. Naravno, te stvari se takođe mogu smatrati njihovim kapitalom u verovanju u Boga, kao i ciljevima ka kojima oni teže, njihovom motivacijom i smerom delovanja. Oni veruju da ih posedovanje tih triju tačaka kvalifikuje za tri osnovna uslova spasenja i da ih to čini ljudima koje Bog voli i prihvata. To je kobna greška; posedovanje tih triju tačaka samo ukazuje na nešto malo ljudskosti. Može li se posedovanjem nešto malo ljudskosti zaslužiti Božje odobravanje? Nipošto; Bog odobrava one koji Ga se plaše i koji se klone zla. Te tri tačke ne zadovoljavaju merilo istina-stvarnosti; one su samo tri merila da se bude službenik. U nastavku ću vam besediti o detaljima vezanim za te tri tačke, kako biste ih jasno razumeli. Prva tačka je imati dobru ljudskost. Oni veruju da je dovoljno da ne čine zlo, da ne izazivaju prekide i ometanja i da ne nanose štetu interesima Boje kuće, te da to znači da mogu da udovolje Božjim namerama i da postupaju u skladu s načelima. Druga tačka je „istinsko verovanje u Boga”. To što oni zovu „istinsko verovanje u Boga” za njih znači nikada ne posumnjati u Božje postojanje ni u činjenicu Njegove suverenosti nad svime i verovati da je ljudska sudbina u Božjim rukama, što će im, kako oni misle, omogućiti da Boga slede do kraja. Oni misle da će, ako istinski veruju u Boga, zaslužiti Njegovo odobravanje. Stoga, bez obzira na to kako Bog vodi ili deluje i bez obzira s kakvim se problemima susreću, oni kažu: „Samo voli Boga, sledi Boga, pokoravaj se Bogu.” Njihov metod rešavanja problema suviše je jednostavan; da li se tako uopštenim rečima mogu rešavati bilo koji problemi? Treća tačka je njihova sposobnost da napuste stvari zarad svoje vere u Boga i sposobnost da trpe nedaće i da plaćaju cenu da bi obavljali svoje dužnosti. Kako oni to sprovode u delo? Pošto istinski veruju u Boga, kad u radu crkve postoji potreba ili kad osete hitne Božje namere, oni mogu proaktivno da napuste svoje porodice, brakove i karijere, da ostave po strani svoje izglede u svetu i da s nepokolebljivom odlučnošću, bez ikakvog kajanja, slede Boga i obavljaju svoje dužnosti. U stanju su da trpe nedaće i da plaćaju cenu za svaku dužnost koju im Božja kuća uredi, čak i ako to znači da će manje jesti i manje spavati. Ma koliko da su životni uslovi teški, pa čak i ako se nađu u nepovoljnim okruženjima, oni i dalje mogu da istraju u obavljanju svojih dužnosti. Osim ove tri tačke, izgleda da praktikovanje svih ostalih aspekata koji se odnose na istinu nema nikakve veze s njima. Oni rade ono što se njima čini dobrim ili ispravnim. Što se tiče raznih praktičnih načela koja je Bog saopštio čoveku, kao i stanja, manifestacija i suštine raznih iskvarenih ljudskih naravi koje je Bog razotkrio, oni misle da je u redu ako o tome znaju nešto malo ili ako ne znaju baš ništa; ne osećaju potrebu da konkretno i pedantno traže razna načela kojima bi ispitali vlastitu iskvarenost i nadoknadili svoje nedostatke, kao ni potrebu da često prisustvuju skupovima da bi slušali druge kako besede o raznim svojim iskustvenim svedočanstvima i da bi zatim postigli vlastiti preobražaj i tako dalje. Čini im se da je verovati u Boga na taj način suviše problematično i nepotrebno. Oni slede Boga i obavljaju svoje dužnosti s površnim razumevanjem vere u Boga i promene naravi, kao i s raznim predstavama i maštarijama o Božjem delu. Zar ovaj tip osobe nije prilično reprezentativan? (Jeste.) Oni sebi postavljaju najosnovniji zahtev i imaju najosnovniji stav prema verovanju u Boga. Osim toga, oni zanemaruju istinu, Božiji sud i razotkrivanje, podvrgavanje orezivanju, kao i razne iskvarene ljudske naravi, razna stanja, manifestacije i tako dalje. O tim stvarima nikada ne kontempliraju, niti o njima razmišljaju. Drugim rečima, oni za sebe smatraju da imaju dobru ljudskost, da su dobri ljudi i da istinski veruju u Boga; i mada priznaju da ljudi imaju iskvarene naravi, oni zanemaruju konkretna stanja i manifestacije raznih iskvarenih ljudskih naravi koje je Bog razotkrio i nimalo se ne trude da te stvari istraže. Zar to nije tip osobe? Zar gledišta i konkretne manifestacije osoba ovog tipa u njihovoj veri u Boga nisu prilično reprezentativna? (Jesu.) Imajući u vidu stavove tih ljudi o verovanju u Boga, njihovo shvatanje spasenja i njihov stav prema Božjim rečima koje razotkrivaju razne iskvarene ljudske naravi, u koju bi kategoriju trebalo svrstati te ljude? (U one sa smetenom verom, koji ne streme ka istini.) To je samo površinska pojava; kako bi te ljude zaista trebalo kategorisati? Ima li u crkvi mnogo takvih ljudi? (Ima.) Kad god se raspravlja o konkretnim problemima i kad god se razgovara o odgovarajućim istinama, oni postaju pospani, hvata ih dremež ili postaju zbunjeni i ne pokazuju nikakvo zanimanje za to. Ako im se dodeli neki posao ili zadatak, oni zavrću rukave i posvećuju se tome, ne bežeći od teškoća ili umora. Misle da bi bilo sjajno kad bi verovanje u Boga bilo slično obavljanju nekog takvog posla – oni bi tada bili motivisani. Kad dođe vreme da se trpe poteškoće, da se plaća cena i da se vredno radi, oni pokazuju iskrenu ozbiljnost. Ali, da li je ta iskrena ozbiljnost i entuzijazam isto što i odanost? Je li to manifestacija koju čovek treba da ima nakon što je razumeo istina-načela? (Nije.) Da li kroz Moje besede možete da vidite u koju bi kategoriju trebalo svrstati te ljude? (U službenike.) Tako je. Ti ljudi su službenici i to je način na koji službenici veruju u Boga.

U početku smo razgovarali o prirodi, suštini i raznim manifestacijama antihrista, kao i o raznim manifestacijama onih koji imaju narav antihrista, ali zapravo nisu antihristi. Sada razgovaramo o manifestacijama raznih vrsta ljudi koje se dotiču odgovornosti starešina i delatnika. Iako su se teme o kojima smo razgovarali odnosile na antihriste i lažne starešine, konkretni problemi i manifestacije kojih se dotiče svaka stavka odnose se na iskvarene naravi iskvarenog čovečanstva, kao i na razna stanja i manifestacije koje nastaju pod vrhovnom vlašću iskvarenih naravi. Mada su lažne starešine i antihristi samo manjina, naravi lažnih starešina i antihrista, kao i razna njihova stanja i manifestacije, u svakom čoveku postoje u različitoj meri. Sada, kad smo o tim problemima tako detaljno razgovarali, oni koji streme ka istini ubuduće će imati više od puta i smera i jasnije ciljeve u stremljenju ka istini, u primeni istine, u razumevanju istina-načela i ulasku u istina-stvarnost. To je za njih dobra stvar i razlog za radost. Drugim rečima, oni kreću ka novoj prekretnici u svojoj veri u Boga. Oni više ne žive po propisima, religijskim ritualima, rečima, doktrinama i sloganima. Umesto toga, imaju konkretnije pravce i ciljeve praktičnog delovanja i, naravno, konkretnija načela koja treba da slede. Na koji način praktično delovati pod određenim okolnostima i koja su istina-načela time obuhvaćena, odnosno koja stanja i koje iskvarenosti ljudi imaju i kako bi ih trebalo tretirati, te kako tragati za istinom da bi se oni razrešili – dve glavne teme naših razgovora o antihristima i lažnim starešinama uglavnom se dotiču tih sadržaja. Za one koji streme ka istini, što se o istini konkretnije razgovara, put praktičnog delovanja im je otvoreniji. Što se o istini konkretnije razgovara, to srca ljudi postaju svetlija i jasnija, to oni mogu bolje da spoznaju i da razumeju sami sebe i to su svesniji u šta treba prvo da zakorače i koje probleme treba najpre da reše. Što se tiče onog tipa ljudi koje smo maločas označili kao službenike, nakon što smo opširno razgovarali o raznim stanjima proisteklim iz iskvarene naravi čovečanstva i raznim problemima vezanim za iskvarenost koje treba rešavati, to i dalje na njih ne ostavlja dojam. Šta znači ne ostavlja dojam? To znači da oni još uvek nisu načisto i ne mogu da dokuče stremljenje ka istini i put spasenja o kojima je govorio Bog. Što je još ozbiljnije, nakon toliko suštinskih manifestacija i problema o kojima smo razgovarali, oni i dalje misle: „Imam dobru ljudskost, istinski verujem u Boga, spreman sam sve da napustim radi svoje vere u Boga i spreman sam da plaćam cenu i da trpim nedaće da bih obavio svoju dužnost; to je dovoljno.” Kad se suoče sa situacijama, oni ne preispituju sebe niti se upoređuju s Božjim rečima, već umesto toga pokušavaju da probleme rešavaju isključivo na osnovu vlastite ljudske dobrote ili na osnovu ono malo savesti i razuma koje poseduju. Naravno, neki ljudi se oslanjaju na suzdržanost i strpljenje i uvek iznova trpe, dok se drugi oslanjaju na filozofije za ovozemaljsko ophođenje i čine da glavne poteškoće izgledaju kao sporedne, a zatim i da te sporedne poteškoće izgledaju kao nešto što uopšte nije problematično. Cilj kojem oni teže jeste: „Ako do dana kada Božje delo bude završeno i dalje budem bio u crkvi, ako budem obavljao svoju dužnost i ako ne budem bio uklonjen, to je dovoljno. A to da li uistinu razumem samog sebe, da li su moje iskvarene naravi razrešene, da li imam istinsku pokornost prema Bogu, da li sam osoba koja se plaši Boga i koja se kloni zla – to su manje važni problemi koje ne vredi ni pominjati. Ti od svega praviš veliku stvar i tako detaljno besediš o istini, iznosiš nam čak i najsitnije probleme da o njima beskrajno razgovaramo u zajedništvu i stalno tražiš od nas da budemo razboriti; ja jednostavno nisam voljan da slušam sve te besede o istini, jer me one uopšte ne zanimaju. Kad dođe Božji dan, kako bi bilo divno kad bismo jednostavno mogli da direktno zakoračimo u carstvo!” Mada je tačno da svačije strpljenje ima svoje granice, strpljenje takvih ljudi je bezgranično. Zašto? Zato što misle da imaju dobru ljudskost, da istinski veruju u Boga, da su sposobni da kao vernici u Boga napuste neke stvari i da su spremni da plate cenu i da izdrže poteškoće da bi obavili svoju dužnost; kad se suoče sa bilo čim, imaju vlastita rešenja i naposletku su i dalje sposobni da istrajno obavljaju svoje dužnosti i da budu postojani. Međutim, bez obzira na to koliko su istrajni u obavljanju svojih dužnosti, bez obzira na koji način izdržavaju do kraja i bez obzira na njihovu motivaciju, jedna stvar je sigurna: oni nemaju istinsku pokornost prema Bogu i nikada ne razumeju vlastite iskvarene naravi. Tačnije, ti ljudi ne priznaju da su iskvareni, niti priznaju razna stanja i probleme koji proističu iz iskvarenih ljudskih naravi koje je Bog razotkrio. Čak i ako povremeno upoređuju sebe s tim stanjima i problemima, oni se prema njima postavljaju hladno, pa kažu: „Svi su podjednako iskvareni. Priroda-suština svega jeste priroda-suština đavola i Sotone; svi smo mi Božji neprijatelji. To je činjenica koju niko ne može da promeni. Ali, ako čovek istrajava u vršenju svoje dužnosti, Bog će to sigurno odobriti, a oni koji budu istrajali do kraja biće pobednici.” Sudeći po njihovim stanovištima, prilično su energični u svojoj veri u Boga, ali, kad treba da podele svoja iskustvena svedočenja, oni ćute i ne mogu ni reč da izuste. Kada dođe vreme da se na skupovima razgovara o istini, osećaju se pospano i ne mogu to da shvate. Ako ih pitaš: „Kako doživljavaš Božje reči u svakodnevnom obavljanju dužnosti?”, oni kažu: „Radim sve što mi crkva uredi da radim. Da li to zahteva neko doživljavanje?” Čini se da oni to ne razumeju. Ako ih zatim pitaš: „Imaš li neku iskvarenost koja se razotkriva? Kako razumeš samog sebe?”, oni kažu: „Samo se pokoravam Bogu i volim Boga; kakvih bi tu problema moglo da bude?” Njihovo je razmišljanje tako jednostavno. Ovo je njihovo gledište: „Verovanje u Boga treba ovako da izgleda. Zašto se opterećivati tolikim beznačajnim problemima? Vi previše komplikujete stvari!” I tako oni obavljaju svoju dužnost i izvršavaju zadatke a da nikad ne tragaju za istina-načelima, već postupaju na osnovu dobrih namera i entuzijazma. Tačnije, oni postupaju pod vrhovnom vlašću savesti i razuma, razmišljajući: „Već sam u velikoj meri propatio i platio cenu; već sam u velikoj meri primenjivao istinu i udovoljavao Bogu; nemojte da tražite više od mene. Meni je dobro ovako, dobra sam osoba i istinski verujem u Boga.” Naravno, ima trenutaka kad ti ljudi ne mogu a da se ne isprazne, a tada se razotkriva njihovo pravo lice. Mogu da izgovaraju mnoge reči i doktrine, ali im nedostaje pravi rast; drugim rečima, oni nemaju život. Na šta se konkretno odnosi to nemanje života? (Oni nemaju istinu.) Kako dolazi do toga da nemaju istinu? (Oni istinu ne vole, niti streme ka njoj.) Ne radi se čak ni o tome da li oni istinu vole ili je ne vole; da budemo precizni, oni istinu ne prihvataju. Neko će možda reći: „Kako možeš da kažeš da ne prihvataju istinu? Oni trpe tolike nedaće i plaćaju toliku cenu da bi obavljali svoju dužnost, svakoga dana naporno rade od jutra do mraka; kako možeš da kažeš da nemaju istinu?” Da li je nepravedno govoriti tako o njima? Ali, ako pogledaš te ljude, osim što trpe nedaće i plaćaju cenu, da li je sve što oni rade u okvirima istina-načela? Tragaju li za načelima u svemu što rade? Stupaju li pred Boga s bogobojažljivim srcem i da li postupaju u skladu s Božjim rečima i načelima koja zahteva Božja kuća? Ne; sve su to ljudski postupci, ljudska suzdržanost. Koja je glavna manifestacija njihovog neprihvatanja istine? To je da oni, pre no što bilo šta urade, nikada aktivno ne tragaju za istinom, niti ikada ozbiljno promišljaju o tome šta su načela istine, da bi zatim postupali strogo u skladu s Božjim rečima. Da li oni gaje takve misli i stavove? Kakav je njihov stav prema raznim manifestacijama iskvarene naravi čovečanstva koje je Bog razotkrio? Da li oni prihvataju ove reči? Priznaju li da su ove reči činjenice? Priznaju li da su te konkretne manifestacije otkrivenja iskvarenosti? Možda potvrdno klimaju glavom ili samo spolja to priznaju, ali u svojim srcima oni to ne prihvataju; oni to ignorišu. Šta znači to njihovo ignorisanje? Konkretno, to znači da oni to ne prihvataju, da nemaju jasan stav, ali ni očigledan otpor ni suprotstavljenost tome, već usvajaju stav hladnog tretmana prema tim rečima koje je Bog izgovorio. Pomalo je apstraktno reći „hladan tretman”; to, konkretno, znači da oni misle: „Kažeš da su ljudi nadmeni i lažljivi, ali ko nije lažljiv? I ko nije bar malo prepreden? Ko ne pokazuje malo nadmenosti i oholosti? Je l’ to baš toliko važno? Dokle god čovek može da trpi nedaće i da plaća cenu, to je dovoljno.” Zar to nije stav i konkretna manifestacija neprihvatanja? (Jeste.) To je neprihvatanje istine. Njihov stav prema rečima Božjeg suda i razotkrivanja jeste stav zanemarivanja i neprihvatanja. Dakle, kada je reč o ocenama i podsetnicima koje im braća i sestre daju, pa čak i o naznakama i pomoći koju braća i sestre pružaju njihovim iskvarenim naravima, mogu li oni da prihvate te stvari? (Ne mogu.) Recite Mi, onda, koje su njihove konkretne manifestacije? Zašto oni ne mogu da prihvate te stvari? Gde je dokaz toga što govoriš? Kada im, na primer, kažeš: „Ne možeš svoju dužnost da obavljaš na tako nemaran način; to je površno”, koja njihova manifestacija dokazuje da oni ne prihvataju istinu? (Oni bi rekli: „Već sam uložio svoje srce u to. Već sam propatio i platio cenu. Kako možeš da kažeš da sam površan?”) To oni pravdaju sebe. Da li bi ponekad tražili izgovore? Čak i ako u svom srcu to priznaju, oni i dalje misle: „Bio sam površan, pa šta s tim? Ko nema slobodne dane? Ko ne doživljava normalne emocije? Ali, ne smem priznati da sam površan; moram pronaći izgovor da to zataškam. Ne smem da izgubim obraz.” Tako oni iznalaze mnoge razloge i izgovore da se sofistički brane, ne priznaju činjenicu da su bili površni, ne priznaju svoje probleme u vezi sa tim, niti prihvataju naznake od strane drugih ljudi. To je konkretna manifestacija neprihvatanja istine. Kad nisu suočeni sa stvarnim situacijama, oni sebe smatraju „dobrom osobom, koja istinski veruje u Boga”. Kad se suoče sa situacijama, iako to više ne mogu da koriste kao štit, oni i dalje pronalaze dovoljno razloga da se pravdaju i brane, da zataškaju problem, da stave tačku na njega, a zatim i dalje smatraju sebe „dobrom osobom, sa dobrom ljudskošću, koja istinski veruje u Boga, sposobna je da sve napusti, da trpi nedaće i da plaća cenu da bi obavljala svoju dužnost”. Precizno govoreći, manifestacije i suština takvih ljudi iste su kao kod službenika. Ta grupa zauzima značajan udeo u crkvi. Naposletku, ako ti pojedinci, bez obzira na njihov udeo, zaista mogu da trpe i da plaćaju cenu, ako mogu do kraja da izdrže i da istraju a da ne počine neke velike prestupe, da ne prekrše Božje upravne odluke i da ne uvrede Njegovu narav, to su onda odani službenici, službenici koji mogu da ostanu. To je priličan blagoslov! Oni ne streme ka istini, ne mogu da slede Božju volju, ne mogu da svedoče o Bogu, niti da deluju kao svedoci Božjih reči i dela – to što primaju ovaj blagoslov već je prilično dobro. Šta bi čovek mogao više da očekuje ako ne stremi ka istini? Biti odani službenik već i nije toliko loše. Neki ljudi pitaju: „Da li je moguće da ti pojedinci postanu Božji ljudi?” Moguće je. Jedina mogućnost jeste da ti pojedinci, na osnovu toga što su sposobni da sve napuste i da pate, što mogu da prihvate istinu, što priznaju i ispravno se suočavaju sa vlastitom iskvarenošću i što zatim tragaju za istinom da bi je razrešili, što ne deluju na osnovu ljudske dobrote ili ljudske suzdržanosti, izdržljivosti i istrajnosti, već postupaju po istina-načelima, tako da, na kraju, njihova narav može da pretrpi određene promene, oni onda imaju neke šanse da postanu Božji narod. Međutim, ako njihovi postupci i ponašanje nemaju veze s promenom naravi, ako nemaju veze sa prihvatanjem istine i spasenjem, onda je njihova šansa da postanu Božji narod jednaka nuli; to je činjenica. Koje je načelo ophođenja sa odanim službenicima? Načelo je da treba uložiti najveći napor da se tim ljudima pomogne da im se razbistri u glavi. Koja je svrha učiniti da im se razbistri u glavi? Svrha je da im se onemogući da se prepuštaju pustim željama. Neki će možda pitati: „Na šta se odnosi ’prepuštanje pustim željama’?” To je kad ljudi za sebe smatraju da „imaju dobru ljudskost, da istinski veruju u Boga, da su sposobni sve da napuste i spremni da plate cenu”, a zatim očekuju da ih Bog spase, što je nemoguće. Mora im se jasno staviti do znanja da je pogrešno i glupo držati se stanovišta da „imati dobru ljudskost, istinski verovati u Boga i biti sposoban da sve napustiš i spreman da platiš cenu, može dovesti do toga da od Boga primiš spasenje”. Mora im se jasno staviti do znanja da posedovanje tih kvaliteta ne znači da je čovek odbacio svoju iskvarenu narav, da malo dobrog ponašanja ne znači da čovek može biti spasen, a kamoli da je zadobio istinu, kao i to da su njihova stanovišta apsurdna, smešna, nedosledna i potpuno nespojiva sa istinom koju je izrazio Bog. Treba pomoći tim ljudima koji se tvrdoglavo drže religijskih predstava; čitajte im Božje reči i besedite im o istini. Ako oni i dalje ne mogu da prihvate istinu i ako, bez obzira kako im besediš o istini, ostaju neprosvećeni i ne pokazuju nameru za traganjem, onda nema potrebe prisiljavati ih. Oni će do kraja moći da služe jedino kao službenici.

II. Božji narod

Nakon što smo u zajedništvu razgovarali o manifestacijama odanih službenika, hajde da popričamo o manifestacijama jednog drugog tipa ljudi. Pošto saslušaju razna Božja razotkrivanja i sudove o iskvarenim naravima svih vrsta ljudi ljudi, ovi pojedinci, u poređenju s tim, više razmišljaju o raznim svojim prošlim razotkrivanjima iskvarene naravi i raznim stavovima prema Bogu i istini koji se javljaju pod vrhovnom vlašću njihove iskvarene naravi – počinju da se preispituju i da spoznaju razne svoje manifestacije, da se upoređuju s Božjim rečima, da ispituju svoj stav prema svojoj dužnosti i da ispituju razne iskvarenosti koje razotkrivaju tokom obavljanja svoje dužnosti i među raznim ljudima, događajima i stvarima koje je Bog uredio. Oni ispituju i spoznaju sebe iz svakog pojedinačnog detalja dok pokušavaju da prihvate Božji sud, razotkrivanje i disciplinu. Po čemu su ti pojedinci bolji od službenika? Oni mogu proaktivno i pozitivno da prihvate istinu, Božje reči i svaku iskvarenu narav koju Bog razotkriva. Mada ponekad mogu da budu negativni, da uvek nešto izbegavaju ili da čak razmišljaju o odustajanju, bez obzira na sve, oni i dalje poseduju nagon da nateraju sebe da prihvate istinu. Koji je to nagon? To je ovo: „Božje reči mogu da promene ljude. Ako čovek prihvata istinu, svi ti problemi i iskvarene naravi mogu se razrešiti i čovek onda može da bude spasen. Ako želim da budem spasen, moram da sarađujem s Božjim delom i da prihvatim istinu.” Primera radi, nakon što čuju istinu o tome kako biti poštena osoba, neki ljudi počinju da se preispituju i da jasnije uviđaju lažljivost i prevaru u koje se upuštaju, kao i svoje podmukle i rđave aspekte. Sećaju se svojih prošlih laži i načina varanja koji ostaju u njihovim srcima ili utiscima, koji se u njihovim mislima iznova odigravaju kao scene iz nekog filma i zbog kojih osećaju sve veći stid, bol i tugu. Posle neprekidnog preispitivanja samih sebe i samorefleksije, osećaju se kao kriminalci, pa odmah potpuno klonu i ne mogu da se usprave. Osećaju da nisu dobri, nego zli ljudi, i misle da je sreća što se nisu direktno opirali Bogu, što znači da su se zaista za dlaku provukli! Tada počinju da se bude, nespremni da tako propadnu kao ličnosti, i donose odluku: „Moram da počnem iznova i da budem pošten čovek, inače Bog neće moći da me spase. Da bih bio spasen, moram da budem pošten čovek. Nipošto ne smem sada da odustanem!” Bez obzira da li ti ljudi prihvataju istinu pre ili kasnije i bez obzira da li je njihovo shvatanje Božjih reči duboko ili plitko, njihov odnos prema Božjim rečima nije prezir, a još manje je odbojnost ili otpor. Umesto toga, oni aktivno priznaju i prihvataju Božje reči, a zatim su uvek spremni da ih primenjuju. Kada delaju ili obavljaju svoje dužnosti, oni daju sve od sebe da bi u Božjim rečima potražili načela, a zatim svesno postupaju u skladu s tim načelima. Čak i ako ponekad ne mogu da pronađu konkretna načela ili da dokuče smer, oni imaju nameru da dobro obave svoju dužnost i da to učine u skladu s Božjim namerama i u skladu sa istina-načelima. Ljudskost tih ljudi i ljudskost službenika uglavnom su iste; nema razlike između visokog i niskog ili između plemenitog i prizemnog. Naravno, mnogi ljudi ovog tipa za sebe smatraju da „imaju dobru ljudskost, da istinski veruju u Boga, da su spremni sve da napuste radi svoje vere u Boga i da su spremni da plaćaju cenu i da trpe nedaće da bi obavili svoju dužnost”. Ali, koja je razlika između tih ljudi i službenika? Pošto saslušaju Božje reči suda i razotkrivanja ljudi, njihov stav nije da ih ignorišu i izbegavaju, nego da ih aktivno i iskreno prihvate. Čak i ako se osećaju uznemireno i malodušno nakon što čuju te reči, čak i ako izražavaju bes prema vlastitoj razotkrivenoj iskvarenosti, oni su naposletku ipak u stanju da se s njima ispravno suoče, da ih aktivno prihvate, da ih proaktivno primenjuju i da uđu u njih. Zar to takođe nije jedan tip osobe? (Jeste.) Zar ti ljudi nisu u određenoj meri reprezentativni? (Jesu.) Ima li mnogo takvih ljudi? (Nema ih mnogo.) Iako ih sada nema mnogo, postoji nada da će njihov broj biti sve veći. U koju bi, dakle, kategoriju trebalo svrstati te ljude? Mogu li ove konkretne manifestacije da ukažu na to da ti ljudi vole istinu i da su sposobni da istinu prihvate? (Mogu.) One to mogu. Mada neki ljudi s malim sposobnostima shvatanja sporije prihvataju istinu, oni duboko u svojim srcima prihvataju istinu i imaju mentalni sklop aktivnog ulaska u nju. Kad god neko besedi o novoj svetlosti ili putevima primene koji su u skladu sa istina-načelima, njima zablistaju oči, u srcu im je sve razjašnjeno, oni se osećaju radosno i misle: „Konačno je neko besedio o ovom svetlu. To je ono što mi nedostaje.” Uvek su u stanju da dokuče šta im nedostaje, da zadobiju svetlost i prosvećenje koje im je hitno potrebno i koje im nedostaje, kao i da potrebna istina-načela pronađu iz istinskog iskustvenog razumevanja o kojem besede njihova braća i sestre. Na osnovu tih konkretnih manifestacija, zar njihova srca ne čeznu za istinom? (Čeznu.) Ako kažemo da ti ljudi vole istinu, ta izjava nije veoma objektivna ni tačna. Međutim, na osnovu njihovih konkretnih manifestacija, ti ljudi zaista čeznu za istinom. Odakle potiče ta čežnja? Ona potiče iz njihove nade da će razrešiti svoje iskvarene naravi, nade da će rešiti razne probleme i poteškoće s kojima se susreću pri svom život-ulasku i nade da će napredovati u istini, da će zaroniti dublje, kao i iz njihove nade da će zaista moći da postupaju po načelima, da praktikuju prateći put, da će iz otkrivanja svojih iskvarenih naravi moći tačnije da prepoznaju šta je suština njihovih iskvarenih naravi i kako da ih razreše i da ih odbace. Mada ti ljudi često žive unutar iskvarenih naravi, kao što su nadmetanje oko statusa, tvrdoglavo insistiranje na vlastitom putu i na tome da budu samopravedni, nadmeni, lažljivi, pa čak i nepopustljivi, ako budu neprestano jeli i pili Božje reči i doživljavali Božje delo, ti očigledni problemi postepeno će biti istraženi i prepoznati. Tada će oni moći to da prepoznaju kao probleme, kao otkrivanja iskvarene naravi, koja nisu u skladu sa istinom i koja Bog mrzi. Nakon što postanu svesni svojih iskvarenih naravi, oni još više čeznu za tim da ih razreše i da ih odbace. To je jedan od izvora njihove čežnje za istinom. Drugim rečima, oni imaju potrebu da razreše svoje iskvarene naravi, imaju mentalitet hitnog odbacivanja svojih iskvarenih naravi. U isto vreme, nakon što razotkriju razna stanja, probleme i poteškoće koje su otkrili svojim iskvarenim naravima, još su više željni da shvate koje se tačno Božje reči i zahtevi odnose na te probleme, odnosno kojim se istinama ili Božjim rečima oni mogu razrešiti. To su konkretne manifestacije i izvori njihove čežnje za istinom. Da li je ovo objektivna izjava? (Jeste.) Za te ljude se ne može reći da vole istinu. Kada bi voleli istinu, bili bi vrlo proaktivni, a razne njihove manifestacije bile bi pozitivnije. Međutim, na osnovu raznih manifestacija tih ljudi i njihovog stvarnog rasta, oni još uvek nisu dostigli tačku da istinu vole, nego samo čeznu za njom. Ova izjava je već prilično objektivna. Dakle, posmatrajući razne manifestacije ovih ljudi, u koju kategoriju bi ih trebalo svrstati? Precizno govoreći, ti ljudi pripadaju kategoriji Božjeg naroda. Ta tvrdnja ima svoju osnovu. Koju osnovu? Iskvarene naravi tih ljudi iste su kao kod ostalih. Kada je reč o ljudskosti, ne može se reći da je njihova ljudskost dobra, kao što se ne može reći ni da su oni u Božjim očima savršeni; većina njih ima prosečnu ljudskost. Šta ovde znači „prosečnu”? Znači da poseduju određeni nivo savesti i razuma. Ali to nije najvažniji aspekt. Šta je najvažnije? To da oni, nakon što čuju Božje reči i Božje zahteve, nakon što čuju za iskvarene naravi svih vrsta ljudi koje su izražene Božjim rečima, nisu ravnodušni, već su uzbuđeni i kreću u akciju. Šta znači to da kreću u akciju? To znači da oni, nakon što čuju te Božje reči i te istine, nisu više spremni da žive unutar iskvarenih naravi, niti da nastave s prethodnim načinom života. Umesto toga, oni nastoje da promene razne misli, stanovišta, kao i načine postojanja i stil života na koje su se ranije oslanjali. U isto vreme, oni aktivno tragaju za istinom u obavljanju svoje dužnosti i u raznim okolnostima koje je Bog uredio, koristeći Božje reči kao osnovu i načela primene, umesto da budu nepromišljeni i svojevoljni. Na osnovu njihove ljudskosti, njihovih stavova i gledišta prema Božjim rečima, Božjem delu, Božjim zahtevima i tako dalje, ti ljudi su upravo oni koje Bog namerava da spase. Oni imaju veću nadu da će odbaciti svoje iskvarene naravi i da će biti spaseni, nego što je to slučaj sa službenicima. Samo oni koji prihvataju istinu i koji mogu da odbace svoje iskvarene naravi da bi bili spaseni mogu se smatrati Božjim narodom. Zar ova definicija nije sasvim prikladna? (Jeste.) Ona je najprikladnija. Biti spasen ne svodi se samo na to da čovek uloži nešto malo truda i da plati neku malu cenu da bi mogao da ostane i da je onda sve sređeno. Kakav je status onih koji mogu da budu spaseni? To je status u kojem, kroz prihvatanje i doživljavanje Božjih reči i dela, njihove iskvarene naravi bivaju razrešene. Tokom ovog procesa, oni spoznaju Boga, razumeju vlastite iskvarene naravi i stvarno se i konkretno bave Božjim rečima i doživljavaju ih, što im omogućava da svedoče o Bogu – oni su u stanju da svedoče o Bogu. O kojim aspektima Boga oni svedoče? Oni svedoče o Božjim namerama, o Božjoj naravi, o onome što Bog ima i što jeste, o Božjem identitetu, kao i o tome da je Bog Stvoritelj. To je ono što može da se manifestuje u čoveku nakon zadobijanja spasenja. Zašto ljudi mogu da postignu te rezultate nakon što su spaseni? Oni to ne postižu zato što za sebe smatraju da „imaju dobru ljudskost, da istinski veruju u Boga, da su spremni da kao vernici u Boga napuste sve i da su spremni da plaćaju cenu da bi obavili svoju dužnost”. Jedini razlog – i najvažnija stvar – jeste to što oni Božje reči mogu da prihvate kao svoj život, što su u stanju da primenjuju istinu da bi odbacili svoje iskvarene naravi, da ostave po strani svoje stare, originalne načine življenja i svoja stanovišta o životu i da Božje reči uzmu kao svoj novi život. Oni Božje reči koriste kao osnovu svog vladanja, načina na koji rade, na koji slede Boga, pokoravaju se Bogu i udovoljavaju Mu. To je rezultat koji se može postići u takvim ljudima. Šta je najvažniji aspekt dostizanja spasenja? (Sposobnost prihvatanja istine.) Tako je. Sposobnost prihvatanja istine je ključ.

Neki ljudi kažu: „Ako se budem davao za Boga do samog kraja, hoće li me Bog bogato blagosloviti?” Ako ti ne prihvataš istinu, ali ipak možeš da istraješ u tome da do kraja slediš Boga, da službuješ do poslednjeg trenutka i da pritom ne počiniš nijedan veći prestup, niti da uvrediš Božju narav, Bog će te onda, pod takvim okolnostima, smatrati odanim službenikom koji može da ostane. Neki ljudi pitaju: „Kakav je blagoslov ostati?” To nije mali blagoslov! Ako postoji šansa i mogućnost, možda ćeš moći da vidiš stvarnu ličnost Boga, što zavisi od toga šta će Bog raditi u sledećem dobu. Ako postoji mogućnost da ostaneš i da živiš još nekoliko decenija, taj blagoslov je veoma značajan. Kako dolazi do tog blagoslova? On se postiže odanim službovanjem, uz pridržavanje stanovišta da „imam dobru ljudskost, istinski verujem u Boga, mogu sve da napustim, spreman sam da plaćam cenu i sposoban da trpim nedaće da bih obavio svoju dužnost”. Zar službenici ne bi trebalo da znaju da budu zadovoljni? (Trebalo bi.) Trebalo bi da budu zadovoljni što su stekli taj blagoslov. Oni čak i ne prihvataju Božje reči, ali pošto Bog vidi njihovu odanost i sposobnost da službuju do kraja, kao i da tokom tog perioda ne dezertiraju, ne vređaju Božju narav, ne krše Njegove upravne odluke, niti čine veće prestupe, On im daje taj blagoslov i tu blagodat – od stvaranja čovečanstva, to je najveći dar kojim Bog daruje onim iskvarenim ljudima koji su samo odano službovali, ali nisu dostigli spasenje. Oni su se samo malo potrudili, a nisu čak ni prihvatili Božje reči – mogućnost da oni prime tako veliki blagoslov već je, sama po sebi, prilično dobra; to je ogromna Božja blagodat. Još jednu kategoriju čini Božji narod, o kojem smo upravo govorili. Blagoslovi koje prima Božji narod definitivno su veći od onih koje primaju službenici. Koji su, dakle, blagoslovi Božjeg naroda? Naravno, to nisu jednostavne stvari poput mogućnosti ostanka ili dobijanja prilike da se vidi stvarna ličnost Boga. Postoji mnogo više blagoslova, ali ovde nećemo raspravljati o njima. Nije realno pričati o tome, a osim toga, čak i kad bih vam rekao, vi to ne biste razumeli, niti biste to u ovom trenutku zadobili. Božji narod čine ljudi koje Bog namerava da spase i koji, među čitavim čovečanstvom, primaju najveće blagoslove; ovo nipošto nije preterivanje. Zašto je to tako? Zato što je, u Božjem delu, u okviru dela Božjeg plana upravljanja od šest hiljada godina za spas čovečanstva, Božji narod, na osnovu toga što može da prihvati Božje reči, što Božje reči može da tretira kao istinu i kao načela svog postojanja, te na osnovu toga što je Božje reči učinio svojim životom, odbacio Sotoninu iskvarenu narav, što je proživeo Božje reči i što je pritom i snažno i glasno svedočio o Bogu. Ti ljudi su u stanju da to što proživljavaju, odnosno svoj život, iskoriste da bi Sotoni uzvratili udarac i da bi ga osramotili; u stanju su da među čovečanstvom svedoče o Bogu i da time Boga ovenčaju slavom. Prema tome, Božji narod čine ljudi koje Bog namerava da spase i to su oni koji primaju spasenje. Neki ljudi kažu: „Pošto ti pojedinci mogu Božje reči da učine svojim životom, da prožive Božje reči i da svedoče o Bogu, da li ih to čini voljenim sinovima Božjim, onima kojima se Bog raduje?” Previše razmišljaš; dovoljno je dobro biti pripadnik Božjeg naroda. Ako te Bog nazove Svojim sinom, Svojim detetom ili Svojim voljenim sinom, to je Božja stvar; bilo kako bilo, ti nikada ne smeš sam za sebe da tvrdiš da si voljeni sin Božji, Božji sin ili Božji miljenik. Nemoj sâm da iznosiš takve tvrdnje i nemoj sebe da smatraš takvim; ti si stvoreno biće – to je tačno. Čak i ako te jednog dana budu nazvali pripadnikom Božjeg naroda ili ako si se već otisnu na put koji vodi do spasenja, ti si i dalje samo stvoreno biće. Ako tako razmišljaš, to je dokaz da si i dalje na ispravnom putu. Ako stalno tražiš da budeš voljeni sin Božji, da te Bog voli, da ti se Bog raduje, onda je put kojim ideš pogrešan; taj put ne vodi nikuda i ti ne treba da se prepuštaš takvim pustim željama. Bez obzira na to da li je Bog ikada izgovorio takve reči ili je ljudima dao takvo obećanje, ti ne treba sebe tako da posmatraš; to nije ono što bi trebalo da pokušaš da dostigneš. Već je dovoljno dobro biti pripadnik Božjeg naroda; pripadnici Božjeg naroda već ispunjavaju merilo kao stvorena bića – šteta je samo što ti to još uvek nisi. Stoga, nemoj da stremiš ka tim nejasnim, iluzornim i praznim stvarima. Biti u stanju da stremiš ka spasenju u određenoj meri već predstavlja otiskivanje na put koji vodi do spasenja. Primarna karakteristika Božjeg naroda jeste da su ti ljudi u stanju da prihvate istinu i da pokazuju ljubav prema istini. U procesu doživljavanja Božjeg dela i težnje ka spasenju, njihove iskvarene naravi, stare misli, kao i razna negativna stanja i manifestacije vezane za njihove iskvarene naravi mogu biti razrešene, odbačene i u određenoj meri promenjene. Tada oni mogu da proživljavaju Božje zahteve da budu pošteni ljudi, ljudi koji razumeju istina-načela, ljudi koji su odani i pokorni i ljudi koji mogu da se plaše Boga i da se klone zla. A što se tiče načina na koji se postaje osoba u skladu s merilima, osoba koja je etalon Božjeg čoveka, to ovde nećemo detaljno objašnjavati; to nije tema današnjeg razgovora u zajedništvu.

III. Najamni radnici

Pored službenika i pripadnika Božjeg naroda, postoji još jedna kategorija pojedinaca koji su najbedniji među Božjim izabranicima. Nakon što čuju istine koje je Bog izrazio i razne reči Njegovog razotkrivanja čovečanstva, činjenica je da njihovo ponašanje, to što oni proživljavaju, kao i njihova stremljenja, ne pokazuju nikakvu promenu. Ma kako da sa njima razgovaraš o istini, oni ostaju ravnodušni: „Ne želim da se menjam. Živeću onako kako ja želim i niko ne može da me kontroliše. Možeš da radiš šta god hoćeš, ne zanima me! Trenutno nisam dobro raspoložen, tako da niko od vas ne bi trebalo da me provocira. U suprotnom, neću biti učtiv!” Oni sebe ne posmatraju s definitivnim stavom ili stanovištem koje glasi: „Imam dobru ljudskost, istinski verujem u Boga, mogu sve da napustim, spreman sam da trpim nedaće i da plaćam cenu”, ali pokazuju određeniji stav među braćom i sestrama. Koji je to stav? To je stav: „Postupaću kako ja hoću i radiću šta mi je volja. Niko ne treba da me tera da prihvatim istinu, niti da pokušava da me promeni. Svako ko pokuša da me natera da prihvatim istinu samo traži nevolju, a ako iko pokuša da me oreže, svojim ću se životom boriti protiv njega!” Nemaju ni trunku interesovanja za bilo koju od rečenica koje je Bog izgovorio, niti za delo koje Bog obavlja. Naravno, što se tiče iskvarenih naravi ljudi i načela rada, kao i stava koji ljudi treba da imaju prema Bogu i načela koja treba poštovati u interakcijama među ljudima – a koje braća i sestre pominju na skupovima ili dok obavljaju svoju dužnost – oni sve to posmatraju sa stavom punim prezira. Neki pojedinci obavljaju dužnost, ali potpuno zanemaruju načela koja zahteva Božja kuća i rade onako kako su sami isplanirali. Odmah nakon što u zajedništvu završiš razgovor o načelima sa njima, oni će se tobože složiti s tobom, a zatim će se okrenuti i početi da se ponašaju nepromišljeno i proizvoljno, pokazujući svoj demonski aspekt. Ima takođe i pojedinaca koji spolja izgledaju kao pristojni ljudi, ali, kad razgovarate ili ćaskate s njima, njihova gledišta su netačna, ton im je netačan i, što je još kritičnije, njihova narav je netačna, što razgovor sa njima čini nemogućim. Kada ih pitaš: „Postoji li Bog u svetu?”, oni kažu: „Ne znam.” Ti kažeš: „To treba ovako uraditi, to je Božja namera.” Oni odgovaraju: „Smatraš li me neprijatnim? Da li hoćeš da mi zadaš nevolje? Pokušavaš li da me proteraš?” Kažeš im: „Ovakvo ponašanje je širenje predstava i izbacivanje negativnosti, što bi moglo dovesti do toga da se neki novi vernici spotaknu. Moramo se držati pravila Božje kuće i moraju nam biti jasna načela koja treba slediti u interakcijama i druženjima među ljudima. Ako onim što se govori i radi ne može da se pruži pomoć i pouka drugima, onda to, u najmanju ruku, ne bi trebalo negativno da utiče na druge. To je rezon koji treba da imaju oni s normalnom ljudskošću.” A oni kažu: „Ti meni pričaš o normalnoj ljudskosti i držiš mi predavanja o pravilima; šta misliš ko si ti? Šta ima veze ako izbacujem negativnost? Svaki novi vernik koji se spotakne jeste jedan novi vernik manje – barem neću morati da se nerviram gledajući ih!” Uzaludno je pričati im o pravilima, kao što je uzaludno raspravljati s njima o ljudskosti. A šta je s besedama o istini, s besedama o Božjim rečima? Ni besede o Božjim rečima oni ne slušaju. Niko se ne usuđuje da ih kritikuje, niko ne sme da ih gnjavi, niti da ih provocira. Ima li takvih ljudi u crkvi? (Ima.) Među onima koji su uklonjeni zaista ima takvih pojedinaca. Jesu li ti ljudi službenici, Božji narod ili nešto treće? (To su ljudi koji su eliminisani.) A zašto su eliminisani? (Zbog neprihvatanja istine; zbog svoje odbojnosti prema istini.) To je suština problema. Zašto, dakle, oni ne prihvataju istinu? Zašto imaju odbojnost prema istini? Šta je osnovni uzrok tome? (Suština tih ljudi je suština bezvernika.) Tačno, njihova suština je suština bezvernika. U crkvi ima popriličan broj bezvernika, ali jesu li svi bezvernici ovakvi? (Nisu.) Ovi pojedinci, kojima nedostaje čak i najosnovniji ljudski moral i vaspitanje – jesu li oni eliminisani samo zato što su bezvernici? Zbog čega su eliminisani? U svom korenu, to je problem ljudskosti; ti ljudi imaju lošu, zlonamernu ljudskost. Preciznije rečeno, oni su lišeni ljudskosti. Pošto su lišeni ljudskosti, šta su oni? To su ljudi đavolske prirode. Kakvi su ljudi đavolske prirode u poređenju sa zverima? Mislim da su čak i gori od zveri; neke zveri mogu da budu poslušne i izbegavaju da čine nedela. Primera radi, psi mogu da budu prilično dobri; neki psi su zaista sjajni kao kućni ljubimci i izuzetno se lepo slažu s ljudima! Oni su naročito poslušni i razumni, razumeju sve što im ljudi govore i pogodni su za držanje u zatvorenom prostoru. Takvi psi su mnogo bolji od neposlušnih ljudskih bića. Ima mnogo ljudi koji su čak gori od dobrih pasa. Jesu li oni onda i dalje ljudska bića? Ne, oni nisu ljudska bića; oni su neljudi. Mnogi ljudi ne razumeju ljudski jezik; nemoguće je komunicirati s njima. Oni ne prihvataju istinu ma kako da se o njoj besedi, žale se kad ih orezuju, a kad budu eliminisani, spopada ih takav bes da psuju sve po spisku i ne pokazuju nikakve znake promene, ma koliko da su godina verovali u Boga. Može li se takvim ljudima dozvoliti da i dalje borave u Božjoj kući? (Ne.) Ne sme im se dozvoliti da ostanu. U koju kategoriju treba svrstati takve pojedince? Pre svega, treba li te pojedince svrstati među Božji izabrani narod? (Ne.) Ako nisu među Božjim izabranicima, u koju ih kategoriju treba staviti? Ne biti među Božjim izabranicima – kako ovo treba tumačiti? To znači da se, iz perspektive ljudskosti koju pokazuju i proživljavaju, ovde ne radi prosto o tome da su oni bezvernici; njihova suština nije ljudska. Ima mnogo onih koji su bezvernici – jesu li svi oni podjednako loši i zlonamerni kao ovi pojedinci? Nisu. Čak ni među nevernicima nisu svi toliko loši; neki ljudi poseduju makar najosnovnija moralna merila. Kako onda stoji stvar s ovim pojedincima? Njima nedostaju čak i najosnovniji moral i vaspitanje koje imaju nevernici; ono što oni otkrivaju i što proživljavaju, da budemo precizni, ne ispunjava merila ljudske moralnosti. Suština tih ljudi je đavolska. Gledano, dakle, iz perspektive njihove suštine, da li Bog njih spasava? (Ne.) Bog ih ne spasava. A zašto ih ne spasava? Zato što im je ljudskost loša i zlonamerna, što ima demonsku prirodu, pa oni stoga imaju odbojnost prema istini i opiru joj se. U stvari, ako bismo tako rekli, mi bismo ih još i uzdizali; da budem precizniji, ti pojedinci mrze pozitivne stvari i imaju odbojnost prema njima, što znači da ne dopiru čak ni do nivoa da imaju odbojnost prema istini i da je ne prihvataju. Oni osećaju odbojnost, mržnju i otpor čak i prema najosnovnijim pozitivnim stvarima; pravila koja bi osoba s normalnom ljudskošću trebalo da sledi i vaspitanje koje bi trebalo da ima – sve te stvari njima su odvratne. Mogu li oni da prihvate istinu? (To im nikako ne polazi za rukom.) Tačno, njima to ne polazi za rukom; oni čak nisu ni službenici. Neki ljudi kažu: „Pošto nisu čak ni službenici, za šta njih smatraju u Božjoj kući? Kako su uopšte ušli u Božju kuću?” Ako bi trebalo da ih objasnimo i da ih svrstamo u neku kategoriju, precizno govoreći, ti pojedinci su nalik najamnim radnicima ili privremenim radnicima koji su izabrani među nevernicima i dovedeni ovde. Da li vam je jasno šta to znači? To je njihova kategorija, kao i uloga koju oni igraju u Božjoj kući. Oni čak nisu ni službenici; Ja ih ne smatram službenicima, jer oni to ne zaslužuju! Službenici imaju karakteristike poput dobre ljudskosti, istinskog verovanja u Boga i posedovanja spremnosti da plaćaju cenu i sposobnosti da trpe nedaće i oni te stvari proživljavaju. Ovim pojedincima nedostaju čak i ti kvaliteti, tako da je krajnje ljubazno i veoma učtivo već i to što ih svrstavamo među najamne radnike. Šta znači biti najamni radnik ili privremeni radnik? To znači da Božja kuća, zbog nekih posebnih potreba tokom određenih perioda, regrutuje neke pojedince, koji su nebitni u smislu spasenja, da bi izvršili određene zadatke. Nakon što ti zadaci budu izvršeni, ti pojedinci otkrivaju svoje pravo lice. Pripadnici Božjeg izabranog naroda dovoljno su propatili zbog interakcije s njima, oni su im se u neizdrživoj meri smučili, a ujedno su stekli dovoljno razboritosti u vezi s njima. Pod takvim okolnostima, ti pojedinci treba da budu uklonjeni; ovo je najprikladniji trenutak da se tako nešto uradi. Da li je time upravo sada jasno objašnjeno kako su se ti pojedinci pojavili? (Jeste.) To su najamni radnici koji nemaju nikakve veze sa spasenjem i koji su dovedeni tokom posebnih perioda u radu crkve. Nakon što su jedno vreme obavljali neke povremene poslove i pružali određene usluge, ti pojedinci su u Božjoj kući počinili nepromišljena nedela i izazvali brojne prekide i ometanja. Uloga koju igraju jeste uloga negativnih likova. Oni u potpunosti odražavaju pravo lice Sotone i đavola, ometaju rad crkve i narušavaju poredak crkvenog života. Konkretnije, može se reći da ti pojedinci nanose znatnu štetu interesima Božje kuće, poput oštećenja većeg dela opreme, mašinerije i dragocenih predmeta u Božjoj kući, i tome slično. Može se reći da su postupci i ponašanja tih pojedinaca izazvali široko rasprostranjeni gnev. Naravno, oni su takođe većem broju ljudi omogućili da izvuku pouke i da steknu razboritost, da nauče šta je đavo i šta znači biti lišen ljudskosti, kao i da jasno vide pravo lice bezvernika; omogućili su ljudima da na jasan i konkretniji način vide kakve su misli i stanovišta bezvernika, ka čemu oni streme, čemu teže duboko u svojim srcima, kakav stav imaju prema Bogu i istini i kakav stav gaje prema svojim dužnostima i prema pozitivnim stvarima, pa čak i kakve stavove ti pojedinci gaje prema određenim propisima koje donosi Božja kuća, i tako dalje. Kad to postane ovako konkretno, onda način na koji ti pojedinci proživljavaju svoju ljudskost, njihova ljudskost-suština i ono ka čemu streme – sve to biva u celosti razotkriveno. Tada se držanje tih pojedinaca u crkvi čini suvišnim; to će samo naneti veliku štetu Božjem izabranom narodu, a on od toga neće imati nikakve koristi. Sada je pravo vreme da oni odu. Ako, dakle, kažemo da im je Božja kuća dala dovoljno vremena i mogućnosti da prihvate istinu i da obožavaju Boga, da li je ta izjava tačna? (Nije.) Kako onda ot treba reći? Božja kuća im je dala obilje mogućnosti i dovoljno vremena da se preokrenu, ali krajnji rezultat otkriva jednu činjenicu: đavo je u bilo koje vreme uvek đavo i nikada se ne može promeniti. To je činjenica. Je li moguće naterati veliku crvenu aždaju da prizna Božji status i identitet? Naterati te ljude s demonskom prirodom da se promene i da počnu da slede neka pravila – može li se to postići? (Ne može.) Oni to ne mogu da postignu. Njima se ne daje prilika da prihvate istinu, da prepoznaju delo koje je Bog obavio ili da postupaju u skladu sa istina-načelima, nego im sa daje šansa da se preokrenu. Ako bi postojao čak i najmanji znak da su se preokrenuli, njihov bi se konačni ishod mogao promeniti. Međutim, ti ljudi ne znaju šta je dobro za njih; njihova će demonska priroda zauvek ostati upravo to. Ma koliko vremena i ma koliko mogućnosti da im se pruži, ono što oni proživljavaju i njihova suština neće se promeniti; to je činjenica. Prema tome, krajnji način ophođenja prema tim ljudima jeste da se oni otpuste sa svojih dužnosti, da se nateraju da napuste crkvu i da se obezbedi da oni više nemaju nikakve veze ni odnose s Božjom kućom. Ima li pojedinaca koji će ih nerado gledati kako odlaze, koji će ih žaliti i koji će reći: „Ti ljudi su još uvek prilično mladi; ako bi im dali vremena, postali bi odlični. Tako su dobrog kova, tako su nadareni i talentovani – kako bi bilo sjajno kad bi mogli da prihvate istinu! Kad bi Božja kuća imala više ljubavi i tolerancije i kad bi im dala još neku priliku da se pokaju, možda bi se, kad oni ostare, stvari drugačije završile?” Koja vrsta ljudi ovako razmišlja? (Smetenjaci, zbunjeni ljudi.) Tačno. Sve su to smetenjaci, zbunjeni ljudi – najobičniji nitkovi! Bog takve ljude ne spasava i Božja kuća im ne dozvoljava da ostanu – zbog čega bismo ih onda žalili? Bog kaže da On takve ljude neće spasti, a ti ipak predlažeš da im se pruži šansa da se pokaju. Možeš li ti da spasavaš ljude? Zar to nije protivljenje Bogu? Pokušavaš li da kod drugih stvoriš utisak da imaš više ljubavi nego Bog? Da li ti poseduješ istina-stvarnost? Možeš li da prozreš suštinu neke osobe? Ko je taj ko ljude može da spasava, Bog ili ti? Usuđuješ se da se usprotiviš Bogu – to je previše nadmeno, samopravedno i lišeno razuma, zar ne? Zar ovo nije velika pobuna? Zar ovo nije reinkarnacija Sotone i zlih duhova, koji se uvek raduju kad se protive Bogu? Maločas pomenuti bezvernici su gori od zveri. Ma kako da im neko besedi o istini, od toga nema nikakve koristi; čak je uzaludno i orezivati ih. Može se reći da oni imaju prirodu Sotone i da se nikad neće promeniti. Ako neko želi da tim sotonskim tipovima pruži priliku da se pokaju, neka ih onda on izdržava; da vidimo da li zaista poseduje ljubav. Ti bezvernici, koji uopšte ne prihvataju istinu, najgori su ljudi u crkvi; svi su oni nalik zverima, nerazumni i nesposobni da budu spaseni. Kako u prošlosti tako i sada, ophođenje crkve prema njima je najprikladnije moguće; crkva je prema njima pokazala ogromno strpljenje i toleranciju i pružila im je dovoljno prilika. Ali, oni se do dana današnjeg uopšte nisu promenili i čak se još snažnije drže svog puta. U početku, kad su ti ljudi počeli da veruju u Boga sa svojim predstavama, maštarijama i željom za blagoslovima, mogli su donekle da se suzdržavaju, a svoje dužnosti su obavljali s izvesnim elanom i revnošću. Naposletku, međutim, kad shvate da „verovanje u Boga znači stremljenje ka istini, poznavanje Božjeg dela i pokoravanje Bogu i ništa više od toga”, njihov stav prema Bogu i istini, kao i njihovo pravo lice, bivaju temeljno razotkriveni. Šta je to što se razotkriva? Ne samo to da su oni lišeni ljudskosti, savesti i razuma, već i da su ekstremno podli, rđavi i surovi. Oni preziru Boga i istinu, pa čak i s neprijateljstvom i prkosom gledaju na zahteve i pravila Božje kuće – kao i na Božje upravne odluke. Zbog tih njihovih manifestacija, Božji izabrani narod oseća još veće gađenje i odbojnost prema njima, a zbog toga ih i Božja kuća čisti ubrzanim tempom i na kraju brzo odlučuje o tome da li će oni ostati ili otići i kakvi će im biti ishodi i sudbine. Oni su svoje ishode i sudbine sami zaslužili; ti ishodi i sudbine nisu nastali zbog toga što je neko te ljude podsticao ili podstrekavao, niti zato što ih je neko terao na to ili iskušavao, a pogotovo nisu nastali zbog objektivnih okolnosti; njihovi ishodi i sudbine su nešto što su oni sami sebi naneli, nastali su zbog njihovih vlastitih izbora i određeni su njihovom priroda-suštinom i putevima koje su odabrali. Ishodi i sudbine ovih ljudi su određeni; kada budu uklonjeni iz redova onih koji obavljaju svoje dužnosti, oni više neće biti čak ni službenici. Lako možete da zamislite kakvu će sudbinu oni imati – ovde je nije vredno pominjati, jer oni to ne zaslužuju.

Kada je reč o tipu ljudi koji se razotkrivaju i eliminišu, jasno su vidljive manifestacije raznih njihovih zlodela, kao i zlonamerne reči i izjave koje oni razotkrivaju u svakodnevnom životu. Pa ipak, neke starešine i delatnici nisu u stanju da te zle ljude raspoznaju onakvima kakvi oni zaista jesu, niti da prozru njihovu priroda-suštinu. Čini se da te starešine i delatnici nisu svesni da su to zli ljudi i bezvernici, te stoga oni nemaju planove kako da ih počiste iz crkve, niti da se njima pozabave na odgovarajući način. To je ozbiljno zanemarivanje dužnosti od strane starešine ili delatnika. Oni otvorenih očiju vide kako se ti ljudi s demonskom prirodom ne pridržavaju nijednog pravila Božje kuće, kako divljaju i bezobzirno ometaju i sabotiraju rad crkve i poredak crkvenog života; oni čak povlađuju tim ljudima onda kad ovi postupaju drsko i nepromišljeno, kad se nezakonito ponašaju i kada pod zastavom vršenja svoje dužnosti nanose štetu interesima Božje kuće. Nanošenje štete interesima Božje kuće obuhvata mnoge stvari: oštećenje mašina i raznih delova opreme u Božjoj kući, oštećenje raznih kancelarijskih uređaja i materijala, pa čak i proizvoljno trošenje Božjih priloga, i tome slično. Još je ozbiljnije to što oni bezobzirno objavljuju razne jeresi i zablude, čime izazivaju takvo ometanje da Božji izabrani narod ne može na miru da obavlja svoje dužnosti, takvo ometanje da ljudi koji su slabi i negativni napuštaju svoje dužnosti i gube veru da slede Boga. Ti zli ljudi rade sve te loše stvari, čine sva ta zlodela kojima ometaju i prekidaju rad crkve i nanose štetu braći i sestrama, dok starešine i delatnici žmure i oglušuju se na sve to; neki od njih čak kažu: „Nisam bio svestan, niko mi nije ništa rekao!” Ta banda zveri i đavola pravi pustoš i stvara haos u crkvi, a starešine i delatnici su potpuno neinformisani i nesvesni svega toga! Zar nisu bagra? Gde im je srce? Šta oni zapravo rade? Zar se ne bave samo dokonim ćaskanjem? Zar ne zanemaruju svoje propisane zadatke? Svaki dan kad su takve lažne starešine na poslu samo je još jedan dan više za svakojake zle ljude koji bezobzirno ometaju crkvu i nanose štetu Božjem izabranom narodu. Upravo zato što te lažne starešine ne ispunjavaju svoje odgovornosti, ova banda zveri po čitav dan besposličari, ne obavlja nikakve dužnosti i ne poštuje nikakva pravila, živi na račun Božje kuće, slobodno uživa u raznim materijalnim beneficijama i blagostanju Božje kuće – pa čak i namerno ometa rad crkve i oštećuje mašine i opremu u Božjoj kući. Eto kako se ponašaju, a ipak očekuju da žive ležernim životom i da rade šta im je volja u kući Božjoj i da pritom niko ne sme da ih gnjavi ni da ih provocira. Ovo je tako ozbiljan problem, ali ga starešine i delatnici guraju pod tepih i ne rešavaju ga čak ni onda kad ih drugi o tome izveste – zar oni nisu smeće koje ne radi nikakav stvaran posao? Zar to nije ozbiljno zanemarivanje dužnosti? (Jeste.) Neki kažu: „Taj problem nisam rešio zato što sam bio zauzet drugim poslom. Jednostavno, nisam stigao da se njime pozabavim!” Da li te reči drže vodu? Čime si zapravo toliko zauzet ako ne rešavaš jedan tako ozbiljan problem? Imaju li ikakvu vrednost te stvari oko kojih si zauzet? Možeš li da odrediš prioritete u svom radu? Zar rešavanje problema ne bi trebalo da ima prvenstvo, ma koliko da si zauzet drugim poslovima? Pravovremeno razumevanje i postupanje prema raznim vrstama ljudi koji ometaju i prekidaju rad crkve spada u odgovornost starešina i delatnika. Ako stvarne probleme guraš u stranu i zaokupljen si drugim stvarima, da li ti obavljaš stvaran posao? Ako otkriješ neki problem ili ti ga neko drugi prijavi, treba da ostaviš po strani ono što trenutno radiš i da odmah odeš na lice mesta kako bi video šta je izvor problema. Ako neka zla osoba ometa i prekida rad crkve, najpre treba da počistiš tu zlu osobu. Nakon toga, biće lako rešavati ostale probleme. Ako otkriješ problem ali ga ne rešavaš, nego tvrdiš da si prezauzet, zar ti onda ne letiš kao muva bez glave? A inače, šta je zapravo to oko čega si toliko zauzet? Je li to neki stvaran posao? Možeš li to jasno da objasniš? Da li tvoji razlozi i izgovori drže vodu? Zašto rešavanje problema tretiraš kao nešto nevažno? Zašto probleme ne rešavaš blagovremeno? Zašto pronalaziš izgovore i samo gledaš kako da se iskobeljaš, pa kažeš da si prezauzet da bi se bavio problemima? Zar to nije neodgovorno s tvoje strane? Ako starešina u crkvi ne daje prioritet rešavanju problema, ako se bavi raznim tričarijama, ako ne prepoznaje postojanje ključnih problema, ako u svom radu ne može da razlikuje ono što je važno i hitno, niti da dokuči kritične tačke – to su onda manifestacije izuzetno lošeg kova, a takva osoba je smetenjak. Ma koliko dugo da je starešina, ta osoba nije u stanju da rad crkve obavlja dobro. Treba da prizna svoju odgovornost i da podnese ostavku. Ako je starešina preterano lošeg kova, svaka obuka je beskorisna; ta osoba će definitivno biti nesposobna da obavi bilo kakav posao – ona je lažni starešina, koja mora biti otpuštena i raspoređena na drugu dužnost. Kad su lažne starešine na poslu, kakve su posledice? Objektivno govoreći, od svega što lažne starešine rade crkva ima višestruke gubitke. S jedne strane, suštinski važan posao crkve nije obavljen dobro, čime se direktno narušava delotvornost raznih stavki crkvenog rada. U isto vreme, to takođe nanosi štetu i utiče na život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Što je najvažnije, to utiče na širenje jevanđelja o carstvu. Sve te posledice imaju direktne veze sa činjenicom da lažne starešine ne obavljaju stvaran posao. Da budem jasniji, sve je ovo izazvano time što se lažne starešine ne bave stvarnim poslom. Ako druge starešine i delatnici mogu aktivno da se angažuju oko nekog stvarnog posla, da ubrzaju tempo i da skrate vreme rešavanja problema, zar onda razni gubici koje su Božjoj kući donele lažne starešine ne bi bili donekle ublaženi? Mogli bi makar da budu umanjeni. Čak i ako Božja kuća ne zahteva od tebe da probleme rešavaš odmah čim se pojave, ti bi, u najmanju ruku, trebalo da počneš da se baviš njima čim ti ih neko prijavi: raspitaj se o situaciji kod braće i sestara, raspravljaj i u zajedništvu razgovaraj sa ostalim starešinama i delatnicima o tome kako da se ti problemi reše. Ako je problem ozbiljan i ne znaš kako da ga rešiš, treba odmah da izvestiš više nivoe i da potražiš rešenja. To je ono što sve starešine i delatnici treba da postignu. Trenutno je, međutim, problem u tome što te starešine i delatnici, čak i ako ne mogu da reše neke probleme, ne izveštavaju o njima više nivoe. Oni se veoma plaše izveštavanja viših nivoa, iz straha da se time ne odaju da su nesposobni, da su preterano lošeg kova i da su nesposobni da se bave stvarnim poslom; brinu se da će biti otpušteni. Ipak, oni u svom radu ne preuzimaju inicijativu; tupi su i obamrli i sporo stupaju u akciju. Pošto nemaju put koji vodi ka rešenju problema, ponašaju se kao smetenjaci, što dovodi do nagomilavanja prevelikog broja nerešenih pitanja, čime se pruža prilika zlim ljudima. Kad vide da su lažne starešine potpuno beskorisne, zli i ambiciozni ljudi grabe priliku da bezobzirno čine zlodela, pa guraju crkvu u haos i nered i parališu sve aspekte rada. Mada glavnu odgovornost za to treba da snose lažne starešine, svoje odgovornosti takođe nisu ispunili ni ostale starešine i delatnici. Zar to nije ozbiljno zanemarivanje dužnosti od strane starešina i delatnika? U stvari, većina problema koji nastaju u crkvi direktno je povezana sa ometanjima koja izazivaju zli ljudi i bezvernici. Ako starešine i delatnici ne mogu pravovremeno da identifikuju glavni uzrok problema, ako ne mogu da pronađu glavne vinovnike koji te probleme izazivaju i ako razloge uvek traže negde drugde, oni te probleme neće moći suštinski da reše i oni će nastaviti da se ubuduće javljaju. Ako smutljivci ili oni koji iza kulisa prave probleme budu uhvaćeni i direktno pozvani na odgovornost, onda je taj način rešavanja problema najdelotvorniji. U najmanju ruku, tako će se obezbediti da tim bezvernicima i zlim ljudima nikada više ne padne na pamet da divljaju i da izazivaju prekide i ometanja. Zar to nije ono što bi starešine i delatnici trebalo da postignu? (Jeste.) Definitivno se može reći da glavni razlog porasta broja problema u crkvi i njihovog neblagovremenog rešavanja leži u neodgovornost starešina i delatnika, odnosno u tome što su lažne starešine lišene istina-stvarnosti i što ne mogu da obavljaju stvarne poslove. Ako starešine i delatnici ne mogu da rešavaju razne probleme koji se javljaju u crkvi, oni definitivno ne mogu da obavljaju poslove koji su svojstveni njihovom položaju. Ovde ima nekoliko situacija i razloga koje treba jasno razumeti: ako su starešine i delatnici neiskusni početnici, treba im strpljivo pomagati i voditi ih do rešavanja problema, da bi oni, u procesu rešavanja problema, naučili neke stvari i dokučili istina-načela. Na taj način, oni će postepeno naučiti da rešavaju probleme. Ako starešine i delatnici nisu pravi ljudi za te dužnosti i ako izričito odbijaju da prihvate istinu, pa umesto toga koriste stanovišta i metode nevernika prilikom rešavanja problema, to onda nije u skladu sa istina-načelima. Takvi ljudi nisu podobni da budu starešine i delatnici i treba ih blagovremeno otpustiti i eliminisati; zatim treba održati vanredne izbore kako bi se izabrali podobne starešine i delatnici. Jedino se na taj način problem može temeljno rešiti. Biti crkveni starešina nije lak zadatak i neminovno je da pojedini problemi ne mogu da budu rešeni. Međutim, ako čovek poseduje razum, kad se suoči s problemima koje ne može da reši, on ne treba da ih skriva ili potiskuje, niti treba da ih zanemari. Umesto toga, treba da se konsultuje s nekoliko ljudi koji razumeju istinu, kako bi zajednički pronašli rešenje, jer se na taj način može rešiti sedamdeset do osamdeset odsto problema i bar privremeno sprečiti pojava velikih problema. To je održiv put. Ako je neke probleme zaista nemoguće rešiti, onda rešenja treba potražiti od Višnjeg, što je mudra odluka. Ako skrivaš probleme i ne prijavljuješ ih, zbog straha da ćeš izgubiti obraz ili da će te Višnji orezati zato što si nekompetentan, znači da si potpuno pasivan. Ako se ponašaš kao tupa, obamrla budala i ako nemaš pojma šta ti je činiti, time će se stvari samo odugovlačiti. U takvim situacijama, zli ljudi i antihristi lako dolaze u priliku da taj haos iskoriste kako bi stupili u akciju. Zašto kažem da oni koriste haos da bi stupili u akciju? Zato što oni čekaju upravo takvu priliku. Kada starešine i delatnici ne mogu da se izbore s nekim problemima, a Božji izabrani narod se oseća uznemireno i nelagodno i već je izgubio poverenje u njih, zli ljudi i antihristi samo gledaju kako iskoriste taj jaz. Oni misle da je crkva u takvom stanju da nema ni rukovodstvo niti upravljanje. Žele da iskoriste tu priliku i da pokažu da su sposobni da Božji izabrani narod privole da se ugleda na njih i da ih podrži, i veruju da su, u poređenju sa starešinama i delatnicima, boljeg kova, sposobniji u rešavanju problema i nalaženju izlaza, kao i da mogu bolje da, usred haosa, naprave preokret. Zar to nije ono što zli ljudi i antihristi najviše vole da rade? Kome će tada, kad su starešine i delatnici nemoćni, a zli ljudi i antihristi ustaju i rešavaju probleme, pa čak i nalaze izlaz, Božji izabrani narod verovati? Prirodno, oni će verovati zlim ljudima i silama antihrista. Šta to pokazuje? To pokazuje da su starešine i delatnici ništavni i da ništa ne postižu, da u ključnim trenucima zakazuju. Da li takvi ljudi i dalje zavređuju da budu starešine i delatnici? Iako su antihristi lišeni istina-stvarnosti i ne mogu da obavljaju stvarne poslove, svi su oni u različitoj meri nadareni i relativno pronicljiviji u vezi sa spoljnim pitanjima, što je upravo njihova prednost i način na koji oni ljude mogu da navedu na stranputicu. Ali, ako bi oni postali starešine i delatnici, da li bi zaista mogli da koriste istinu radi rešavanja problema Božjeg izabranog naroda? Da li bi zaista mogli da Božji izabrani narod privole da jede i pije Božje reči, da razume istinu i da zakorači u istina-stvarnost? Nipošto. Uprkos tome što su donekle nadareni i rečiti, oni su u potpunosti lišeni istina-stvarnosti. Jesu li podobni da budu crkvene starešine i delatnici? Nikako! To je nešto što Božji izabrani narod treba da prozre; nikada ne smeju dozvoliti da ih zli ljudi i antihristi uzmu pod svoje i da ih navedu na stranputicu. Bezvernici, zli ljudi i antihristi uopšte ne streme ka istini i ne poseduju čak ni trunku istina-stvarnosti. Recite Mi, dakle, mogu li oni savesno i razumno da izgovore nešto poput: „Mada u crkvi trenutno nema nikoga ko je nadležan, moramo samoinicijativno da radimo. Propisi Božje kuće ne smeju se kršiti, načela koja Božja kuća zahteva ne smeju se menjati. Trebalo bi da radimo ono što treba da radimo; svako treba da se drži dužnosti koje treba da obavi, da izvršava svoje obaveze i da ne remeti red”? Mogu li oni tako nešto da kažu? (Ne.) Nipošto! Koje će radnje ti bezvernici i zli ljudi preduzeti? Bez nadzora i supervizije, oni ne obavljaju čak ni svoje dužnosti, odaju se jelu i piću, igri i zabavi, upuštaju se u dokona ćaskanja, šale se, idu unaokolo i pričaju viceve, pa čak i flertuju. Neki po celu noć gledaju video-zapise iz sveta nevernika, pa onda to što su ostali budni do kasno, tobože obavljajući svoje dužnosti, koriste kao izgovor da bi zabušavali i po čitav dan spavali. Tako postupaju zli ljudi, oni koji spadaju u kategoriju đavola. Muči li ih osećaj krivice dok čine sva ta nedela? Hoće li najednom odgajiti savest i preuzeti inicijativu, kako bi ispunili neke ljudske odgovornosti i učinili nešto korisno za Božju kuću, crkvu i braću i sestre? Ni slučajno. Dok ih neko posmatra, oni se nevoljno bave nekim poslom kako bi ostavili dobar utisak i zaradili barem za obrok hrane. To je jedino što znaju da rade; osim toga, ti ljudi nemaju ni jednu jedinu dobru osobinu kojom bi se iskupili za svoje mane. Ima li, dakle, ikakvog smisla da ti ljudi borave u Božjoj kući? Nema nikakvog smisla. Takvi ljudi su suvišni i moraju biti počišćeni.

Kako se odmerava da li neko voli istinu? Dopustite Mi da vam to objasnim na jednom primeru. Neki ljudi se bave određenom profesijom i, što više uče, što više napreduju na studijama i što više razumeju, to imaju više volje da se time bave i to su manje spremni da napuste tu profesiju. O kakvoj se manifestaciji tu radi? Da li to znači da oni istinski vole tu profesiju? (Da.) Ma kolike nedaće da podnose, ma koju cenu da plaćaju, ma koliko truda da ulažu, oni i dalje, ne žaleći se, nepokolebljivo obavljaju tu profesiju. To je prava naklonost i duboka, iskrena simpatija. Pretpostavimo da neka osoba tvrdi da joj se određeni posao dopada, ali nije voljna da trpi nedaće ni da plaća cenu tokom savladavanja profesionalnih veština, a kad se na poslu jave mnogi problemi, ona ne traga za rešenjima, jer se plaši nevolja, i čak joj se često čini da je bavljenje tom profesijom veliki teret i breme. Nije, međutim, lako promeniti profesiju, a s obzirom na materijalnu korist koju ona može da joj donese, ta osoba se nerado ipak upušta u to, ali nikada neće moći da se istakne u toj profesiji. Da li joj se, dakle, ta profesija zaista dopada? (Ne.) Očigledno je da joj se ne dopada. Postoji još jedan tip ljudi, a to su oni koji verbalno izražavaju naklonost prema određenoj profesiji i bavi se njome, ali nikada ne trpe nedaće, niti plaćaju cenu da bi dobro ovladali stručnim veštinama. Tokom procesa učenja, oni čak mogu da razviju odbojnost ili prezir prema toj profesiji, usled čega su sve manje spremni da uče. Kada ta njihova odbojnost dostigne određeni nivo, oni menjaju karijeru, a nakon toga ne žele da pominju nikakve procese, priče, ni bilo šta drugo iz vremena kada su se tom profesijom bavili. Da li se takvim ljudima zaista dopada ta profesija? (Ne.) Ne dopada im se. Oni lako mogu da odustanu od te profesije, osećaju odvratnost, a mogu čak i da promene karijeru, što dokazuje da im se ta profesija zaista ne sviđa. Razlog zbog kojeg oni mogu da napuste tu profesiju jeste taj što im ona, nakon što su u nju uložili mnogo vremena, energije i novca, nije omogućila da žive u bogatstvu kakvom su se nadali ili da uživaju u dobrim materijalnim uslovima. U svom srcu postaju odbojni prema toj profesiji, proklinju je i čak zabranjuju drugima da je pominju, a ni sami je više ne pominju, nego se, štaviše, stide što su se ranije bavili njome i smatrali je svojim idealom i najvišim ciljem kojem u životu treba težiti. S obzirom na to do koje mere mogu osećati odbojnost prema toj profesiji, da li je njihovo prvobitno pokazivanje naklonosti prema njoj bilo iskreno? (Nije.) Postoji samo jedan tip ljudi koji istinski vole svoju profesiju – bez obzira na to da li im ona pruža dobar materijalni život ili značajne beneficije i bez obzira na to sa koliko se poteškoća susreću ili koliku patnju podnose u toj profesiji, oni u njoj mogu nepokolebljivo da istrajavaju do samog kraja. To je istinska naklonost. Isto važi i za pitanje da li neka osoba voli istinu. Ako zaista voliš pozitivne stvari i ako od ljubavi prema njima napreduješ do ljubavi prema istini, ti ćeš onda, bez obzira na situacije s kojima se susrećeš, istrajati u traganju i stremljenju ka istini i nećeš menjati svoj životni cilj. Ako možeš ležerno da odustaneš od verovanja u Boga i da napustiš put koji vodi ka spasenju, to onda nije istinska ljubav prema istini. A što se tiče onih koji ne tragaju za istinom, ali i ne odustaju, postoji samo jedan razlog za njihovu istrajnost: oni smatraju da se vredi kockati i da treba istrajati do kraja, sve dok postoji makar i tračak nade u dobar ishod i odredište, u dobru budućnost. Veruju da je ta istrajnost neophodna; naprosto se tako pogodilo da su katastrofe sve veće, da više nemaju kud i da bi onda, kad je već tako, mogli da ostanu ovde i da okušaju sreću. Da li takvi ljudi u svojim srcima imaju makar malo ljubavi prema istini? (Ne.) Nemaju. Kada po prvi put poveruju u Boga, ti ljudi takođe govore da mrze svet, da mrze Sotonu, da mrze negativne, a vole pozitivne stvari i da žude za svetlom. Ali, kako se oni ponašaju kada stupe u Božju kuću, u crkvu? Kakav je njihov stav kad otkriju da su službenici, kad shvate da su njihovi postupci, ponašanje i priroda neprijatni Bogu? Koju vrstu ponašanja tada pokazuju? Može se reći da neki od njih odlučuju da odu onda kad osete, kad im se učini ili kad pomisle da više nisu omiljeni u Božjoj kući i da će biti eliminisani. Drugi se, mada nerado ostaju u crkvi, predaju očaju, ali su na kraju i oni primorani da odu. Takvi ljudi uopšte ne vole istinu; kad im se rasprši želja za blagoslovima, oni mogu da izdaju Boga i da Mu okrenu leđa. Sve te razne manifestacije pokazuju stavove različitih ljudi prema istini.

IV. Različiti ishodi ovih triju vrsta ljudi

U zajedništvu smo upravo razgovarali o karakteristikama triju tipova ljudi: službenika, najamnih radnika i pripadnika Božjeg naroda. Iz njihovih karakteristika je jasno da njihovi krajnji ishodi nisu određeni objektivnim okruženjem ili uslovima, već njihovim vlastitim težnjama i njihovom prirodna-suštinom. Naravno, objektivno govoreći, Bog je taj koji određuje ljudske sudbine, ali Bog te odluke donosi na osnovu toga da li ljudi vole istinu i da li su u stanju da je prihvate. Službenici takođe tvrde da vole istinu i pozitivne stvari, ali, na kraju, kad se Božje delo završi, njihove predstave i maštarije o Bogu, njihovi preterani zahtevi prema Bogu i njihova izdaja Boga ostaju nepromenjeni. To je zato što, tokom perioda Božjeg dela, dok slede Boga i dok obavljaju svoje dužnosti, oni nikada neće razrešiti svoje iskvarene naravi. Osnovni razlog zbog kojeg se ne bave svojim iskvarenim naravima jeste taj što oni, u suštini, ne prihvataju istinu. Mada imaju želju da se pokore Bogu, to što oni uistinu ispoljavaju samo je sposobnost da sve napuste i spremnost da plaćaju cenu, ali pritom uopšte ne tragaju za istina-načelima, niti za načinom da se pokore Bogu. Krajnji rezultat je takav da oni, uprkos tome što su uložili mnogo truda, nemaju ni trunku znanja o Bogu. Još uvek su u stanju da izdaju Boga i da pred drugim ljudima i Sotonom iznose vlastite predstave i maštarije o Njemu, kao i svoje nerazumne zahteve prema Njemu. Kada se Božje delo završi, oni za sebe i dalje smatraju da „imaju dobru ljudskost, da istinski veruju u Boga, da su sposobni sve da napuste i da trpe nedaće, te da će zasigurno biti spaseni”, pa se zbog toga osećaju spokojno. U stvarnosti, uvek su išli putem službenika, a da pritom uopšte nisu stremili ka istini; stoga će zauvek zadržati identitet službenika. Što se tiče druge kategorije ljudi, najamnih radnika, o njima nećemo raspravljati. Još jednu kategoriju čini Božji narod, koji smo maločas pominjali. Dok slede Boga, pripadnici Božjeg naroda, slično kao i službenici, daju sebe za Njega, posvećuju Mu svoje vreme i energiju, pa čak i svoju mladost, trpe veliku patnju i plaćaju veliku cenu. Po tome su identični službenicima. Po čemu se onda razlikuju? Po tome što će, kad Božje delo bude okončano, biti razrešene njihove brojne predstave, maštarije i preterani zahtevi prema Bogu. Manifestacije, stanja i otkrivanja iskvarenosti kojima se oni, u okviru svojih iskvarenih naravi, očigledno opiru Bogu, biće odbačeni. Oni koji još uvek ne budu bili razrešeni postepeno će se rastvoriti, kako kroz iskustvo sve više budu razumevali istinu. Mada njihove iskvarene naravi neće biti u celosti odbačene, njihove ća život-naravi pretrpeti određene promene. Oni će, u većini slučajeva, moći da deluju u skladu s onim istina-načelima koje razumeju, a otkrivanja njihovih iskvarenih naravi biće značajno smanjena. Mada to ne znači da ih oni neće pokazivati ni u jednom okruženju, ti ljudi će ispuniti jedan temeljni uslov: ispuniće Božji zahtev da budu pošteni; oni će, u osnovi, biti pošteni ljudi. Štaviše, kad ti ljudi budu pokazivali iskvarene naravi ili činili prestupe, kada budu gajili predstave i pobune protiv Boga, bez obzira na okruženje u kojem to čine, oni će imati pokajnički stav. A tu postoji još jedna stvar, koja je najvažnija: ma kakve konkretne radnje da Bog preduzima i ma kako da postupa u Svom delu suda poslednjih dana, ma šta da On namerava da ubuduće radi, ma kako da bude uređivao sudbinu čovečanstva i ma kako da oni sami budu živeli u okruženju koje im On uređuje, svi će oni imati pokorno srce i pokoran stav i biće oslobođeni ličnih izbora, ličnih skica i planova. Zbog svih tih raznih proaktivnih i pozitivnih manifestacija, oni će već postati onakve osobe kakve Bog zahteva, osobe koje slede Božji put, što znači da se plaše Boga i da se klone zla. Iako će još uvek biti daleko od istinskog merila – „plaši se Boga, kloni se zla i budi savršen čovek” – kako je rekao Bog, kad ih budu zadesile Božje kušnje, oni će moći da tragaju i da se pokore, što je dovoljno. Nikakvih pritužbi neće imati; samo će čekati i biće pokorni. Mada su vaše trenutne situacije možda još uvek daleko od takvog rezultata i mada to nekima može izgledati veoma daleko i nedostižno, ako možete da prihvatite istinu i da se prema Božjim rečima odnosite kao prema načelu i temelju svog postojanja, verujte da jednoga dana, ti ili svi vi, nećete više biti daleko od toga da postanete istinski Božji narod, koji On voli – verujte da je taj dan na vidiku. Bilo da se takav krajnji rezultat trenutno proriče ili samo nazire, on ni u kom slučaju nije fantazija, nego činjenica koja će se ostvariti i ispuniti. U kome će se tačno ta činjenica ispuniti, u kojim će ljudima ona biti ispunjena, zavisi od toga kako vi zapravo stremite ka istini. Drugim rečima, krajnji rezultat će ti pružiti odgovor na pitanje da li ti istinu zaista voliš do te mere da možeš da stremiš ka njoj i da je primenjuješ, ili imaš samo malo ljubavi prema istini, ali ne možeš u celosti da je prihvatiš i da je primenjuješ. U redu, ovim ćemo završiti naš razgovor na ovu temu.

Merila i osnove za raspoznavanje raznovrsnih zlih ljudi

II. Na osnovu nečije ljudskosti

Sada nastavljamo naš razgovor u zajedništvu o četrnaestoj odgovornosti starešina i delatnika: „Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista.” Merila za raspoznavanje svih vrsta zlih ljudi dele se na tri glavne kategorije. Prethodno smo razgovarali o svrsi čovekovog verovanja u Boga, a zatim smo prešli na njegovu ljudskost. U pogledu čovekove ljudskosti, takođe smo kategorisali mnoge različite manifestacije. O kojih nekoliko manifestacija smo već razgovarali? Pročitajte ih. (Druga stavka za raspoznavanje svih vrsta zlih ljudi tiče se čovekove ljudskosti. 1. Sklonost ka pogrešnom predstavljanju činjenica i neistina; 2. Sklonost ka iskorišćavanju; 3. Raskalašnost i neobuzdanost; 4. Želja za osvetom; 5. Nesposobnost držanja jezika za zubima.) Razgovarali smo o svim tačkama zaključno sa petom, koja se odnosi na nesposobnost držanja jezika za zubima. Bez obzira na to da li razgovaramo o konkretnim manifestacijama ili o drugim stvarima, to će, kao što rekoh, imati različit efekat na različite tipove ljudi. Nakon što to saslušaju, oni koji streme ka istini fokusiraće se na preispitivanje samog sebe; odmeravaće sebe u odnosu na Moju besedu i imaće proaktivan i pozitivan ulazak. Međutim, oni koji ne streme ka istini, poput službenika, samo će saslušati i to će biti sve. Oni to ne uzimaju k srcu, niti svoje srce unose u slušanje. Ponekad mogu čak i da zadremaju dok slušaju propovedi. Oni to ne mogu da upiju u sebe i čak razmišljaju: „Kakva je korist od slušanja o ovim trivijalnim stvarima? To je traćenje vremena – a još nisam završio ni posao koji trenutno radim!” Stalno se brinu oko poslova koji zahtevaju trud. Naročito su oduševljeni i posvećeni tome da se trude i da pokazuju odanost, ali naprosto ne mogu da skupe energiju za stvari koje se tiču istine. To jasno pokazuje da takve ljude istina ne zanima; oni se zadovoljavaju samo onim što iziskuje trud. Postoji još jedna grupa, koju čine ljudi koji zadržavaju isti stav, bez obzira na to kako Božja kuća besedi o istini: „Naprosto sam onaj koji se opire i pokazuje antagonizam. Čak i ako mi ukazuješ na probleme i razotkrivaš moje manifestacije, otkrivenja i naravi, ja i dalje neću obraćati pažnju niti ću to uzimati zaozbiljno. Pa šta ako drugi znaju da me razotkrivaš?” Naprosto, oni i dalje bestidno prkose i suprotstavljaju se, što je nepopravljivo. Bilo kako bilo, manifestacije različitih tipova ljudi moguće je razlikovati. Istina – bilo za one koji streme ka njoj, za one koji je ne vole ali su spremni da ulažu trud, ili za one koji osećaju odvratnost i odbojnost prema istini – igra ulogu dvoseklog mača, ulogu probnog kamena. Ona može da odmerava stavove ljudi prema istini, kao i put kojim oni idu.

F. Nerazumni i namerno problematični ljudi, koje niko ne sme da provocira

Prošli put smo razgovarali o raspoznavanju pet manifestacija raznih zlih ljudi. Danas nastavljamo razgovorom o šestoj manifestaciji. Šesta manifestacija se takođe odnosi na jednu vrstu zlih ljudi; tačnije, čak i ako ljude te vrste neki ne smatraju zlim ljudima, oni se ipak nikome ne dopadaju. Zašto je to tako? Zato što su ti ljudi lišeni savesti i razuma, što su lišeni normalne ljudskosti i što su interakcije s njima naročito problematične, teške i izazivaju odvratnost. Koje su konkretne manifestacije tih ljudi? Oni su nerazumni i namerno problematični i niko se ne usuđuje da ih provocira. Ima li takvih ljudi u crkvi? Mada nisu mnogobrojni, definitivno ih ima. I koje su njihove konkretne manifestacije? U tipičnim okolnostima, ti ljudi mogu normalno da obavljaju svoje dužnosti i da prilično normalno komuniciraju s drugima; nećeš ih videti kako pokazuju neku opaku narav. Međutim, kad se svojim postupcima suprotstave istina-načelima, pa zbog toga budu orezani, oni će eksplodirati od besa i u potpunosti odbaciti istinu, pritom se pravdajući sofističkim izgovorima. Tada najednom shvataš da oni liče na ježa prekrivenog bodljama, na tigra koji ne sme da se dira. Misliš: „Toliko dugo već komuniciram s ovom osobom, misleći da ona ima dobru ljudskost, da je puna razumevanja i da je s njom lako pričati i verujući da ona može da prihvati istinu. Nisam očekivao da je ona neko ko je nerazuman i namerno problematičan. Ubuduće moram da budem obazriviji u komunikaciji s njom, da kontakte s njom svedem na najmanju moguću meru, i to samo onda kad je neophodno, te da se držim podalje od nje kako je ne bih isprovocirao.” Jeste li videli takve ljude koji su nerazumni i namerno problematični? Uopšteno govoreći, oni koji ih razumeju znaju koliko su ti ljudi strašni, pa su u razgovoru s njima naročito učtivi i obazrivi. Konkretno, kada razgovarate s njima, nipošto ih ne smete povrediti, inače će to rezultirati beskrajnim nevoljama s njima. Neki ljudi kažu: „Ko su zapravo ti neotesani ljudi? Još uvek se nismo susretali s njima.” U tom slučaju, zaista nema potrebe da pričamo o tome. Primera radi, dok braća i sestre u zajedništvu razgovaraju o svojim iskustvima, kad neko pomene svoja iskvarena stanja ili lične poteškoće, drugi će neminovno saosećati s njim, jer su i oni imali slična iskustva ili osećanja. To je sasvim normalno. Nakon što ga sasluša, neko može da pomisli: „I ja sam imao takva loša iskustva, pa hajde onda da zajedno razgovaramo o toj temi. Hteo bih da čujem kako si to prevazišao. Ako tvoja beseda bude sadržala svetlost i ako se tiče problema koji i mene muče, ja ću to prihvatiti i postupaću u skladu s tvojim iskustvima i tvojim putem, da vidim kakvi će biti rezultati.” Postoji samo jedan tip ljudi koji, kad čuju druge kako besede o spoznaji samog sebe i razotkrivaju vlastitu iskvarenost i ružnoću, misle da oni time njih posredno razotkrivaju i sude im, pa ne mogu a da ne lupe šakom o sto i da ne pobesne: „Ko je taj ko nije iskvaren? Ko je taj ko živi u vakuumu? Po mom mišljenju, vaša je iskvarenost još gora od moje! Kakve kvalifikacije svi vi imate da meni stavljate metu na čelo i da me razotkrivate? Kako vidim, vi samo želite da meni zagorčavate život, da me izopštite! Zar to nije samo zato što potičem sa sela i što ne umem da svima vama laskam umilnim rečima? Zar to nije zato što nisam toliko visoko obrazovan kao vi? Čak ni Bog ne gleda na mene s visine, pa odakle onda vama pravo da me gledate s visine!” Drugi mu kažu: „Ovo je normalan razgovor u zajedništvu, niko ti ne stavlja metu na čelo. Zar nisu svačije iskvarene naravi iste? Kad neko besedi o određenoj temi i pomene vlastito iskvareno stanje, neminovno će biti i drugih koji se nalaze u sličnim stanjima. Ako ti se čini da si i ti u istom stanju, ti takođe možeš da besediš o svojim iskustvima.” Na šta on odgovara: „Ma nemoj? Mogao bih da tolerišem takvu besedu od jedne osobe, ali zašto se vas dvoje ili troje udružujete da biste me maltretirali? Mislite li da sa mnom možete lako da obrišete pod?” Zar nije tačno da oni postaju sve bešnji što duže govore? (Jeste.) Imaju li takvi ljudi razuma kad tako govore? (Ne.) Ako ti stvarno misliš da su tuđe besede usmerene ka tebi, možeš slobodno da se priključiš raspravi i razgovoru na tu temu; direktno ih pitaj da li ciljaju na tebe, umesto da potežeš svoje seljačko poreklo, nizak stepen obrazovanja ili to da te ljudi gledaju s visine. Kakva je korist od pominjanja tih stvari? Zar to nije brbljanje o ispravnom i pogrešnom? Zar to nije nerazumno i namerno problematično? (Jeste.) Zar ne misliš da su takvi ljudi užasni? (Mislim.) Nakon što taj čovek napravi takvu scenu, svi će znati kakav je, pa kad ubuduće na skupovima budu razgovarali u zajedništvu, moraće da paze šta pričaju i da proučavaju njegove izraze lica. Ako mu izraz lica postane mračan, drugi oklevaju da progovore i svi osećaju knedlu u grlu tokom razgovora na skupovima. Zar ta suzdržanost i ometanje nisu izazvani upravo time što je taj čovek nerazuman i namerno problematičan? (Jesu.) Ne vredi se ubeđivati ni sa kim ko je nerazuman i namerno problematičan; takvi pojedinci neće prihvatiti istinu i nemoguće ih je spasti.

Osobe ovog tipa, koje su nerazumne i namerno problematične, imaju još jednu manifestaciju. Neki ljudi na skupovima stalno govore: „Ne smem više da budem površan. Moram da se fokusiram na primenu istine; moram da težim savršenstvu. Ja prirodno nastojim da se istaknem. Šta god da radim, to mora biti urađeno dobro.” Jaki su na rečima, ali u stvarnosti su i dalje površni u obavljanju svojih dužnosti, pri čemu se javljaju brojni problemi i daleko su od toga da postignu efekat svedočenja o Bogu. Kad im starešine ukažu na probleme u vezi s njihovim učinkom u obavljanju dužnosti i kad ih orežu, oni odmah pobesne i kažu: „Znao sam. Svi mi sudite iza mojih leđa i govorite da su moje stručne veštine slabe. Zar se ne radi o tome da me svi gledate s visine? Malo sam pogrešio, i to je sve. Da li je neophodno da me ovako orezuješ? Uostalom, ko je taj što nikada ne greši? Kažeš da sam površan – a zar nisi i ti ranije bio površan u svom radu? Jesi li kvalifikovan da mene kritikuješ? Da ja ne sarađujem, ko bi od vas mogao da iznese ovaj posao?” Šta mislite o ovakvim ljudima? Ma šta da rade, oni drugima ne dozvoljavaju da im ukazuju na nedostatke niti da im daju predloge; ne prihvataju čak ni opravdano orezivanje. Ko god da im nešto kaže, oni ustaju protiv njega i suprotstavljaju mu se, izgovaraju nerazumne reči i čak tvrde da ih ta osoba gleda s visine ili da ih maltretira zato što su sami i nemoćni ili nešto slično tome. Zar to ne znači da su nedisciplinovani, nerazumni i namerno problematični? Ima čak i onih koji, nakon što ih orežu, napuštaju svoju dužnost: „Neću više ovo da radim. Ako vi možete ovo da radite, samo izvolite. Baš da vidim da li ćete ovaj posao moći da obavite bez mene!” Braća i sestre pokušavaju da ih nagovore, ali oni ih ne slušaju. Čak i kad im starešine i delatnici besede o istini, oni odbijaju da je prihvate; počinju da dižu nos i napuštaju svoju dužnost. Na skupovima se dure, ne čitaju Božje reči i ne razgovaraju u zajedništvu, uvek poslednji stižu a prvi odlaze. Na odlasku, tropću nogama i lupaju vratima, pa je većina ljudi u nedoumici kako da se ophodi prema njima. Kad takve ljude nešto zadesi, oni prosipaju smešne argumente i besmislice; postaju nedisciplinovani, pa čak bacaju stvari po podu i potpuno su imuni na razboritost. Neki čak pokazuju još ozbiljnije manifestacije: Ako im braća i sestre ne požele dobrodošlicu, postaju nezadovoljni i koriste priliku da tokom okupljanja zakukaju: „Znam da me svi gledate s visine. Tokom okupljanja, svi se fokusirate samo na razgovore o Božjim rečima i raspravu o svojim iskustvenim shvatanjima. Niko ne mari za mene, niko ni da mi se osmehne i niko me na odlasku ne ispraća. Kakvi ste vi to vernici? Stvarno ste lišeni svake ljudskosti!” Takve nastupe besa oni ispoljavaju u crkvi. U stanju su da pobesne čak i zbog najmanje sitnice i da iskale nagomilano nezadovoljstvo. Jasno je da oni time razotkrivaju vlastitu iskvarenu narav, ali i da pritom ne preispituju niti spoznaju sami sebe, kao i da nemaju želju da streme ka promeni ili ka istini. Umesto toga, probleme traže u drugima i smišljaju razne izgovore ne bi li uravnotežili vlastitu psihu – a dok to rade, traže priliku da iskale svoje nezadovoljstvo. Što je još važnije, cilj im je da ih što veći broj ljudi primeti i da ih se ljudi plaše, kako bi među njima stekli određenu meru prestiža i pozornosti. Takvi ljudi su toliko problematični! Šta god da kažu, niko ne sme da im kaže „ne”, niko se ne usuđuje da ih olako procenjuje, niti da u zajedništvu otvoreno razgovara s njima. Čak i ako se u njima uoče neki nedostaci i iskvarene naravi, niko se ne usuđuje da im na njih ukaže. Tokom okupljanja, dok svako besedi o svojim ličnim iskustvima i shvatanju Božjih reči, svi paze da ne dirnu u „osinje gnezdo”, plašeći se da ih ne isprovociraju i tako natovare sebi bedu na vrat. Neki ljudi iskaljuju bes na skupovima zato što ih je pre toga, kod kuće ili na poslu, neko maltretirao ili ih učinio nezadovoljnim. Jasno je da oni braću i sestre koriste kao svoj odušak ili vreću za udaranje. Kad su uznemireni, iznose smešne argumente, viču i imaju nastupe besa. Ko bi se usudio da takvim ljudima besedi o istini? Ako bi neko to učinio i ako bi ih neka reč pogodila u živac, oni bi odmah zapretili samoubistvom. To bi čak bilo još problematičnije. S takvim se ljudima ne može normalno razgovarati u zajedništvu niti se može normalno pričati s njima; ne vredi biti ni previše hladan ni previše topao prema njima, ne vredi ih izbegavati a ni previše se zbližavati a njima; ako braća i sestre ne izražavaju sreću koja odgovara njihovoj sreći, ni to neće vredeti; a kad ti ljudi naiđu na neku poteškoću, ako braća i sestre nisu zbog toga zabrinuti isto koliko i oni, ni to neće vredeti. Ništa od toga kod njih ne pali. Sve što neko uradi, njih može da iznervira i da ih razbesni. Kako god da se čovek ophodi prema njima, nikad nisu zadovoljni. Mogu da ih isprovociraju čak i Moje propovedi i besede o određenim ljudskim stanjima. Na koji način ih to provocira? Oni misle: „Zar time ne razotkrivaš mene? Nisi čak ni stupio u interakciju sa mnom, a ja Ti nisam rekao ništa o onome što sam privatno uradio. Kako si onda saznao za to? Mora da me je neko ocinkario. Moram da saznam ko je sve bio u kontaktu s Tobom, ko me je cinkario, ko me je prijavio; neću dopustiti da to prođe tek tako!” Ljudi ovog tipa, koji su nerazumni i namerno problematični, mogu o svačemu da razmišljaju uvrnuto i nisu u stanju da se prema ičemu odnose ispravno. Potpuno su neuračunljivi! Prilično su daleko od svake razumnosti, a još manje mogu da prihvate istinu. Štetno je i krajnje nekorisno da oni ostanu u crkvi. Oni su samo na smetnji i predstavljaju teret kojeg se treba što pre otresti; treba ih momentalno počistiti!

U Kini, verovanje u Boga ima za posledicu represiju i progon od strane velike crvene aždaje, pa ima mnogo ljudi koji su progonjeni i ne mogu da se vrate kući. Neki ljudi, međutim, misle da su, time što su progonjeni i što ne mogu da se vrate svojim kućama, stekli neke zasluge ili kvalifikacije. Žive u domaćinskim porodicama, ali im nije dovoljno to što ih drugi služe – ako im i najmanja sitnica nije po volji ili ako osete nostalgiju za rodnim domom, počinju da prave scene, pa drugi moraju da im titraju i da ih tolerišu. Zar takvi ljudi nisu nerazumni i namerno problematični? Ima toliko progonjenih ljudi, a domaćinskih porodica nema baš mnogo. Braća iz sestre iz ljubavi ugošćuju one koji ne mogu da se vrate svojim kućama. Sklanjaju ih sa ulice i dopuštaju im da žive u njihovim domovima. Zar to nije Božja blagodat? Pa ipak, neki ne samo što ne cene Božju blagodat, nego ne primećuju ni ljubav braće i sestara. Umesto toga, osećaju se uvređeno, pa se čak i žale i nedisciplinovani su. A u stvari, oni kod braće i sestara imaju nešto bolje uslove za život nego u vlastitom domu. Naročito u pogledu verovanja u Boga i obavljanja vlastite dužnosti, boravak kod braće i sestara je čak bolji od boravka u sopstvenoj kući, a imati braću i sestre s kojima se može skladno sarađivati uvek je mnogo bolje nego biti sam. Čak i ako su uslovi života u pojedinim regionima donekle manjkavi, oni ipak dosežu do prosečnog životnog standarda. Ono što je najvažnije jeste da ti ljudi mogu da žive s braćom i sestrama, da se često okupljaju i da jedu i piju Božje reči, da razumeju sve više istina i da spoznaju ciljeve svojih stremljenja. Dakle, oni koji streme ka istini u stanju su da plate tu cenu i trpe tu patnju. Većina ljudi ima korektan stav prema ovome; oni su u stanju da to prihvate od Boga, znajući da je ta patnja vredna truda i da je na njima da je otrpe. Oni to mogu ispravno da posmatraju. Međutim, neki nerazumni i namerno problematični, nedisciplinovani ljudi, te stvari naprosto ne mogu da shvate na taj način. Možda bi i mogli da na jedvite jade izdrže da ne odu kući nedelju dana, ali već posle dve nedelje postaju neraspoloženi, dok posle mesec ili dva postaju nedisciplinovani, pa kažu: „Kako to da vaša porodica može da bude srećna i na okupu, a ja ne mogu da se vratim svojoj? Zašto ja nemam slobodu, a svi vi možete da odete kući kad god poželite?” Drugi odgovaraju: „Zar to nije posledica progona od strane velike crvene aždaje? Zar nije jedino ispravno da mi, kao Božji sledbenici, trpimo takvu patnju? Šta ima veze ako malo propatimo? S obzirom na okolnosti, čemu tolika izbirljivost? Ako drugi mogu da podnesu tu patnju, zašto ne bi mogao i ti?” Oni koji su nerazumni i namerno problematični ne žele nimalo da pate. Ako bi ih uhvatili i strpali u zatvor, sigurno bi postali Jude. Kolika je patnja živeti u domaćinskoj porodici? Kao prvo, hrana je i dalje jestiva za ljude; drugo, niko ti ne zagorčava život; i treće, niko te ne maltretira. Jedina mana je što ne možeš da ideš kući i da budeš sa svojom porodicom – ali, nerazumnim i namerno problematičnim ljudima je čak i tako mala patnja neprihvatljiva. Kad im drugi besede o istini, oni odbijaju da je prihvate, već govore stvari poput: „Nemoj da mi držiš predavanja o tim velikim doktrinama. Moje razumevanje nije nimalo lošije od tvog; ja sve to znam! Samo mi reci kada ću moći da idem kući? Kada će velika crvena aždaja prestati da motri na mene? Kada ću moći da odem kući a da me velika crvena aždaja ne uhapsi? Ako ne znam kada ću moći da se vratim svojoj kući, bolje da umrem!” Ponovo prave scenu i pritom sedaju na pod i udaraju nogama o patos – što jače udaraju, sve su besniji, a ujedno ih spopada i nastup nediscipline, sa sve plakanjem i zapomaganjem. Drugi im govore: „Ne deri se toliko. Ako tako nastaviš, čuće te komšije, pa će saznati da u kući držimo strance i tako će nas razotkriti, zar ne?” A oni odgovaraju: „Baš me briga, ja samo hoću da napravim scenu! Svi možete da idete kući, samo ja ne mogu. Nije fer! Napraviću takvu scenu da ni vi nećete moći da idete kući, baš kao ni ja!” Napad nediscipline ne jenjava, a njihov inat izbija na površinu; niko ne može da ih urazumi, niko ne može da ih ubedi. Kad im se raspoloženje malo popravi, oni utihnu i prestaju da prave scene. Ali, ko zna – bilo kog dana mogu ponovo postati nedisciplinovani i napraviti scenu: naprosto će morati da izađu u šetnju, da se osete slobodno i da glasno pričaju u zatvorenom prostoru; stalno će kovati planove kako da odu svojoj kući. Braća i sestre ih upozoravaju: „Suviše je rizično da ideš kući; policija motri na to mesto i nadgleda ga.” A oni odgovaraju: „Baš me briga, hoću da se vratim! Ako me uhvate, uhvatili su me! Pa šta onda? U najgorem slučaju, biću Juda!” Zar to nije ludilo? (Jeste.) Oni otvoreno kažu da su spremni da postanu Jude. Ko bi se usudio da ih ugosti u svojoj kući? Da li iko želi da ugosti Judu? (Ne.) Da li je takav čovek vernik u Boga? Braća i sestre su ga ugostili kao vernika u Boga. Ako je donekle lišen ljudskosti, to se može tolerisati; takođe se može tolerisati to što ne stremi ka istini. Ali, ti ljudi su u stanju da nanesu štetu braći i sestrama tako što će izneveriti crkvu i postati Jude, te na taj način mnogim ljudima onemogućiti da se vrate svojim kućama ili da normalno obavljaju svoje dužnosti – ko bi mogao sebi da priušti da snosi krivicu za takve posledice? Da li bi ti smeo da ugostiš takvog neprijatelja? Zar pružanje gostoprimstva takvim ljudima nije traženje nevolje?

Ljudi koji su nerazumni i namerno problematični misle samo na svoje interese kada deluju, radeći šta im je volja. Njihove reči nisu ništa drugo do apsurdni argumenti i jeresi, a razum ne dopire do njih. Opaka narav preovlađuje u njima. Niko se ne usuđuje da se druži sa njima i niko nije voljan da sa njima u zajedništvu razgovara o istini, iz straha da će na sebe da navuče nesreću. Drugi ljudi su kao na iglama kad god im iznose svoje mišljenje, plašeći se da će, ako kažu jednu reč koja im nije po volji ili nije u skladu sa njihovim željama, da se uhvate za to i iznesu nečuvene optužbe. Zar takvi ljudi nisu zli? Nisu li oni živi demoni? Svi ljudi opake naravi i nezdravog razuma živi su demoni. A kada neko komunicira sa živim demonom, samo jedan trenutak nepažnje može dovesti do katastrofe. Kada bi takvi živi demoni bili prisutni u crkvi, zar to ne bi nagoveštavalo veliku nevolju? (Nagoveštavalo bi.) Kada ti živi demoni završe sa svojim napadima i iskaljivanjem besa, oni mogu neko vreme da pričaju kao ljudi i da se izvine, ali se nakon toga neće promeniti. Ko zna kad će im se pokvariti raspoloženje i onda će ponovo imati napad besa, pa će istresti iz sebe svoje apsurdne argumente. Cilj njihovih napada i iskaljivanja besa svaki put je drugačiji, a isto važi i za izvor i pozadinu njihovog iskaljivanja. Drugim rečima, okidač može da bude bilo šta, bilo šta može da izazove njihovo nezadovoljstvo i bilo šta može da ih navede da reaguju napadima besa i nedisciplinovanim ponašanjem. Kako je to strašno! Kako je to problematično! Ti poremećeni, zli ljudi u svakom trenutku mogu da polude; niko ne zna šta su sve u stanju da urade. Ja prema takvima gajim najveću mržnju. Svako od njih treba da bude počišćen – svi moraju biti počišćeni. Ne želim da imam posla sa njima. Misli su im zbrkane, a narav gruba; puni su apsurdnih argumenata i đavolskih reči, a kada ih nešto zadesi, oni daju sebi oduška na grub način. Neki od njih plaču kada daju sebi oduška, drugi viču, treći lupaju nogama o pod, a ima čak i onih koji tresu glavom i mašu rukama i nogama. Oni su naprosto zveri, a ne ljudska bića. Neki kuvari bacaju lonce i posuđe kada izgube živce; drugi, koji uzgajaju svinje ili pse, kada izgube živce šutiraju i udaraju te životinje, iskaljujući tako sav svoj bes na njima. Šta god da se desi, ti pojedinci uvek besno reaguju; niti nastoje da se smire i da promisle o tome, niti to prihvataju od Boga. Oni se ne mole i ne tragaju za istinom, niti traže da u zajedništvu razgovaraju sa drugima. Kada nemaju drugog izbora, oni trpe; kada nisu voljni da istrpe, oni polude, istresaju iz sebe apsurdne argumente, optužuju i osuđuju druge. Često govore stvari poput: „Znam da ste svi obrazovani i da me gledate s visine”; „Znam da su vaše porodice bogate i da me prezirete što sam siromašan”; ili: „Znam da me prezirete zato što mi nedostaje temelj u veri i zato što ne stremim ka istini.” Uprkos tome što su očigledno svesni svojih brojnih problema, oni nikada ne tragaju za istinom da bi ih razrešili, niti u razgovoru sa drugima govore o samospoznaji. Kad se pomenu njihovi problemi, oni izvrdavaju i iznose lažne kontraoptužbe, sve probleme i odgovornosti svaljuju na druge, pa se čak žale da je razlog njihovog ponašanja to što ih drugi maltretiraju. Kao da su njihove napade besa i besmisleno stvaranje problema izazvali drugi, kao da su svi drugi krivi, a oni jednostavno nemaju drugog izbora nego da se tako ponašaju i na taj način se legitimno brane. Kad god su nezadovoljni, počinju da iskaljuju ogorčenost i da prosipaju besmislice i insistiraju na svojim apsurdnim argumentima, kao da svi ostali greše, kao da su jedino oni dobri ljudi, a svi ostali negativci. Bez obzira na to koliko iskaljuju bes ili izbacuju iz sebe apsurdne argumente, oni zahtevaju da se o njima lepo govori. Čak i kada pogreše, oni zabranjuju drugima da ih razotkrivaju ili kritikuju. Ako ukažeš čak i na najmanji problem koji imaju, oni će te uplesti u beskrajne rasprave i tada možeš da zaboraviš na život u miru. Kakva je to osoba? To je neko ko je nerazuman i namerno problematičan, a one koji to čine smatraju se zlim ljudima.

Ljudi koji su nerazumni i namerno problematični možda načelno neće počiniti nikakva velika izdajnička ili zla dela, ali će u trenutku kad su u pitanju njihovi interesi, reputacija ili dostojanstvo, istoga časa imati nastupe besa, praviti ispade, ponašati se neposlušno, pa čak i zapretiti samoubistvom. Recite Mi, ako se ovakva apsurdna i nerazumno gruba osoba pojavi u nekoj porodici, zar cela ta porodica neće propatiti? To domaćinstvo bi tada obuzeo haos, ispunjen jaucima i urlicima, što bi život učinilo nepodnošljivim. U nekim crkvama postoje takvi ljudi; i premda, kad sve ide svojim prirodnim tokom, to možda nije očigledno, vi nikad ne znate kad bi oni mogli imati ispad i otkriti se. Glavne manifestacije takvih ljudi obuhvataju, između ostalog, ispade, iznošenje apsurdnih argumenata i psovanje u javnosti. Čak i ako se ta ponašanja događaju jednom mesečno ili na svakih pola godine, ona izazivaju veliku uznemirenost i poteškoće, unoseći u crkveni život većine ljudi različit stepen ometanja. Ako se zaista potvrdi da neko spada u ovu kategoriju, takvom osobom se odmah treba pozabaviti i ukloniti je iz crkve. Neki će možda reći: „Ti ljudi ne čine nikakvo zlo. Ne mogu se smatrati zlim ljudima; treba da budemo tolerantni i strpljivi prema njima.” Recite Mi, da li bi bilo u redu ne pozabaviti se takvim ljudima? (Ne, to ne bi bilo u redu.) Zašto ne bi? (Zato što kod većine ljudi njihovi postupci izazivaju značajne nevolje i uznemirenost, a dovode i do ometanja crkvenog života.) Na osnovu ovog ishoda, jasno je da oni koji ometaju crkveni život, čak i ako nisu zli ljudi niti su antihristi, ne treba da ostanu u crkvi. To je zato što takvi ljudi ne vole istinu, već prema njoj imaju odbojnost i, ma koliko godina da veruju u Boga ili ma koliko propovedi da su odslušali, oni istinu neće prihvatiti. Čim urade nešto loše i budu orezani, oni prave ispade i prosipaju besmislice. Čak i kad im neko besedi o istini, oni je ne prihvataju. Niko ne može da ih urazumi. Čak i kad im Ja besedim o istini, oni će spolja možda ćutati, ali je u sebi ne prihvataju. Kad se suoče sa stvarnim situacijama, svejedno se ponašaju kao i uvek. Moje reči ne slušaju, pa bi vaš savet još i manje prihvatili. Iako ti ljudi možda neće počiniti neka krupna zlodela, oni istinu nimalo ne prihvataju. Posmatrajući njihovu priroda-suštinu, ne samo da im nedostaju savest i razum, već su takođe nerazumni, namerno problematični i nemoguće ih je urazumiti. Mogu li takvi ljudi da dostignu Božje spasenje? Nipošto! Svi oni koji ne prihvataju istinu jesu bezvernici, oni su Sotonine sluge. Kad im stvari nisu po volji, prave ispade, uporno izgovaraju apsurdne argumente, a istinu ne slušaju, ma koliko da im se besedi o njoj. Takvi ljudi su nerazumni i namerno problematični, čisti đavoli i zli duhovi; gori su od zveri! To su mentalno oboleli slučajevi nezdravog razuma i nikad nisu sposobni da se istinski pokaju. Što su duže u crkvi, imaju sve više predstava o Bogu, postavljaju sve nerazumnije zahteve Božjoj kući, a u crkvenom životu prave sve veće ometanje i štetu. To utiče na život-ulazak Božjeg izabranog naroda i na normalno odvijanje rada crkve. Šteta koju nanose radu crkve nije ništa manja od one koju izazivaju zli ljudi; treba ih na samom početku ukloniti iz crkve. Neki ljudi kažu: „Zar oni nisu samo malo nedisciplinovani? Nisu došli dotle da budu zli, pa zar onda ne bi bilo bolje da se prema njima ophodimo s ljubavlju? Ako ih zadržimo, možda mogu da se promene i da budu spaseni.” Kažem ti, to je nemoguće! Nema tu nikakvog „možda” – ti ljudi se nipošto ne mogu spasti. To je zato što oni istinu ne mogu da razumeju, a kamoli da je prihvate; lišeni su savesti i razuma, tokovi misli su im nenormalni, a nedostaje im čak i najosnovniji zdrav razum koji je neophodan da bi neko bio čovek. To su ljudi nezdravog razuma. Takve ljude Bog nipošto ne spasava. Čak ni oni koji malo normalnije razmišljaju i koji su boljeg kova ne mogu da budu spaseni ako istinu uopšte ne prihvataju, a kamoli oni sa nezdravim razumom. Zar ne bi bilo malo previše glupo i neuko da se prema takvim ljudima i dalje ophodimo s ljubavlju i da u vezi s njima gajimo neke nade? Ja vam sada kažem ovo: apsolutno je ispravno počistiti iz crkve sve one koji su nerazumni, namerno problematični i do kojih ne dopire razum. Time se u korenu seče njihovo maltretiranje crkve i Božjeg izabranog naroda. To je odgovornost starešina i delatnika. Ako u bilo kojoj crkvi ima tako nerazumnih ljudi, pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da ih prijave, a kad starešine i delatnici dobiju takve izveštaje, oni treba hitno da se pozabave njima. To je načelo postupanja sa šestim tipom ljudi – sa onima koji su nerazumni i namerno problematični.

G. Dosledno bavljenje razvratničkim aktivnostima

Sedmom tipu pripadaju oni koji se bave razvratničkim aktivnostima, što je grupa koja se često pominje. Mada manifestacije njihove ljudskosti nisu toliko zle – nema tu nikakvog sejanja razdora ili činjenja zlodela i izazivanja ometanja – oni imaju jednu zajedničku odliku, a to je da se problemi i incidenti uvek javljaju u njihovim odnosima sa suprotnim polom. Bez obzira na raspoložive mogućnosti, njima se takvi problemi uvek dešavaju, a ako mogućnosti ne postoje, oni ih sami stvaraju, tako da će se takve „priče” svakako dogoditi. Bez obzira na okolnosti, na to ko je ta druga osoba ili koliko je ona možda udaljena od njih, takvi incidenti se, s vremena na vreme, zaista dešavaju. Kakvi incidenti? Oni se, između ostalog, sastaju s nekim ili stalno žele da se s nekim zbliže, da razviju osećanja prema nekome ili da im neko zapadne za oko. Nikada ne uspevaju da normalno žive ni da obavljaju svoje dužnosti, stalno su pod uticajem požudnih želja. Drugim rečima, u redovnim situacijama, kad se normalni ljudi ne bi bavili tim stvarima, oni to često čine. Nisu im potrebne nikakve specijalne okolnosti, niti bilo ko da im stvara prilike; ti incidenti se njima dešavaju potpuno prirodno. Nakon što se neki takav incident dogodi, bez obzira na posledice, uvek je neka konkretna osoba ili grupa ljudi primorana da plati za to. Koju cenu oni plaćaju? To utiče na njihovo obavljanje dužnosti; rad crkve se odlaže i biva otežan; neki mladi ljudi se uznemire, padaju u iskušenje i nisu više zainteresovani da veruju u Boga i da obavljaju svoje dužnosti; a neki ljudi čak ostaju bez svojih dužnosti ili odustaju od njih. Ljudi koji se bave razvratničkim aktivnostima previše su problematični. Na svakom koraku, pripadnici suprotnog pola se roje oko njih, prilaze im, flertuju s njima, pa se čak i razigrano šegače. Mada se tu ne mogu javiti nikakvi ozbiljni problemi suštinske prirode, ti ljudi ipak ozbiljno remete normalna stanja pripadnika Božjeg izabranog naroda koji obavljaju svoje dužnosti. Gde god da odu, oni stvaraju nevolju i ometaju druge, ometaju rad i crkvu i čak koriste svaku priliku da pripadnike suprotnog pola koje smatraju privlačnim zavedu i da uspostave odnose s njima. To je prevelika neprijatnost. Kad se zaljube u nekoga, ta osoba je osuđena da bude nesrećna i nije više u stanju da normalno veruje u Boga, niti da više obavlja svoje dužnosti. Posledice su nezamislive. Ta osoba ne može a da ne kontaktira ili da ne viđa svog zavodnika i, dok je zauzeta obavljanjem svojih dužnosti, ne može ni da se venča ni da se skrasi, a njihova veza ostaje neraskidiva. I šta se na kraju dešava? Ona počinje užasno i tako bolno da pati! Ako izdrži dok ne bude kažnjena u katastrofama, potpuno je svršeno s njom i propala je njena nada da će biti spasena. Kad jednom počine prestup, neki ljudi se ne pokaju dok ih orezuju, nego prestup čine i po drugi, pa čak i po treći put, upuštajući se u tri ili četiri veze tokom dve ili tri godine, što predstavlja ometanje Božjeg izabranog naroda i crkvenog života i dovodi do toga da Božji izabrani narod prezre te ljude. To ostavlja mrlju na njima, zbog koje žale do kraja života.

Zbog toga što donekle lepo izgledaju, što imaju određenu dozu elegancije, što su pomalo nadareni i talentovani ili su se prihvatili nekog važnog posla, neki ljudi su uvek okruženi pripadnicima suprotnog pola, koji se kao muve lepe za njih. Jedni ih poslužuju hranom, drugi im nameštaju krevet, treći im peru veš, četvrti kupuju dodatke ishrani i kozmetiku, daruju ih sitnim poklonima, i slično. Sve pridošlice dočekuju s dobrodošlicom i, mada u svom srcu znaju da takvo ponašanje prema drugima nije prikladno, nikada ga ne odbacuju, već zavode po nekoliko pripadnika suprotnog pola istovremeno. Ti ljudi se onda međusobno takmiče za šansu da im služe, nadmeću se i ljubomorni su jedni na druge, dok ovi razvratnici uživaju u tome i misle da su izuzetno šarmantni. U stvarnosti, odrasli ljudi, pa čak i pojedini maloletnici, dobro razumeju odnose između muškaraca i žena; ne razumeju ih samo budale i intelektualno nesposobni ili mentalno oboleli ljudi. Zašto se ti ljudi tako žestoko nadmeću oko služenja i udovoljavanja nakom pripadniku suprotnog pola? Sve se svodi na to da žele da ih zavedu, zar ne? Nema potrebe da se to ikome crta; svi znaju šta se dešava. To je nešto čega su ljudi potpuno svesni, nešto što je očigledno neprikladno, ali ta osoba to ipak ne odbija, već prećutno pristaje na to – kako se to zove? To se zove flertovanje. Oni znaju da se radi o zavođenju između muškaraca i žena, ali, zbog uzbuđenja koje sa sobom nosi udovoljavanje požudnim željama tela, ne žele to da odbiju. Osećaju da to predstavlja svojevrsno uživanje, koje je čak bolje od bilo koje ukusne hrane na svetu i zato ga ne odbijaju. Kada ih dotična osoba ne odbije, oni koji je zavode još su srećniji, jer misle da joj se dopadaju i da ona u sebi uživa u toj situaciji. I sve dok se među njima ne pojavi suštinska veza, ta osoba misli da to nije ništa ozbiljno, da među nevernicima vlada mnogo gore razvratništvo i da se to, u najgorem slučaju, može smatrati zavođenjem, slično normalnom zabavljanju. Ali, da li zabavljanje treba tako da izgleda? Danas s jednom osobom, sutra s drugom, bezobzirno se i uvek iznova zabavljati s bilo kim i zavoditi bilo koga. Kud god da odu, takvi razvratnici daju prednost udovoljavanju vlastitim požudnim željama, šepurenju i zavođenju. Što više ljudi zavedu, utoliko su srećniji. I šta se na kraju dešava? Nakon njihovog višestrukog šepurenja, neka braća i sestre raspoznaju njihovo ponašanje i kolektivno pišu pismo starešinama višeg nivoa. Istraga potvrđuje njihove tvrdnje, a razvratnik biva počišćen iz crkve. Vidite li šta se dešava? Zar se tu ne završava njihov put verovanja u Boga? Njihov ishod biva otkriven. Njihovi postupci i ponašanje, koje ljudi smatraju nepodnošljivim, Bogu su još odvratniji. Ponašanje tih ljudi ne predstavlja pravilne odnose među ljudima, niti odražava normalne ljudske potrebe. Njihovi postupci mogu se opisati samo jednom rečju: „razvratništvo”. Na šta se to razvratništvo odnosi? To znači nepromišljeno upuštanje u odnose sa osobama suprotnog pola, neodgovorno i svojevoljno zavođenje drugih ljudi i mamljenje i uznemiravanje pripadnika suprotnog pola. To je poigravanje s požudom, bez razmišljanja o ceni i posledicama svega toga. Ako neko naposletku zagrize mamac i upusti se u romantični flert s takvom osobom, ona odbija da to prizna, pa kaže: „Samo sam se šalila. Jesi li ti to ozbiljno shvatio? Ja zapravo nisam tako mislila; previše čitaš između redova.” Zar to nije đavo koji iskušava ljude? Kad iskuša jednu osobu, kreće da traži sledeću žrtvu i da zavodi druge. Kako su samo grozni i rđavi ti ljudi! Kad nekoga zavedu, oni odbijaju to da priznaju. Zar nije odvratno kad je neko zaluđen od strane takve osobe, pa se spetlja s njom? (Jeste.) Jesu li omraženi ljudi koji nepromišljeno zavode druge? (Jesu.) Božja kuća od samog početka izjavljuje da, ako je neka osoba stasala za brak i ako je punoletna, nema ništa protiv da se ona normalno zabavlja ili da se venča i da u bračnoj zajednici normalno živi; Božja kuća to dozvoljava i svakome daje slobodu da se upusti u to. Ima, međutim, nekoliko uslova: zabranjeno je bavljenje razvratničkim aktivnostima; nemarno zavođenje i flertovanje, kao i nepromišljeno uznemiravanje osoba suprotnog pola, nisu dopušteni. Božja kuća ne zabranjuje zajedničke izlaske, ali i ne dopušta nemarno zavođenje. Šta znači nemarno zavođenje? To znači uznemiravanje bilo koje osobe suprotnog pola, uz naknadno nepriznavanje tog čina. Osobe koje razvratnici maltretiraju nisu njihove prave ljubavi; oni nemaju nameru da s tom osobom započnu dugoročnu vezu ili da se venčaju, već samo žele da je zavedu, da se poigravaju s njom, da uživaju u njoj, da tragaju za uzbuđenjem, žele da imaju po nekoliko partnera i da se ponašaju kao pohotljivci – to se zove razvratništvo. Razvratništvo nije dozvoljeno u crkvi i, ukoliko se pojavi, sa svima koji su umešani treba postupiti u skladu s načelima za uklanjanje ljudi. Naravno, u timovima za jevanđelje, takve okolnosti nisu dozvoljene ljudima koji propovedaju jevanđelje, bilo da su iz crkava s punim radnim vremenom ili iz običnih crkava. Ako neko pod maskom propovedanja jevanđelja nepromišljeno zavodi druge, ako za saradnju bira isključivo osobe suprotnog pola ili ako samo osobama suprotnog pola propoveda jevanđelje, koristeći tako priliku da s njima stupa u neprikladne odnose, on time ometa i prekida rad na Božjem jevanđelju. Starešine i delatnici moraju odmah da počiste takve ljude.

Da bi pronašli osobe suprotnog pola i da bi se bavili razvratničkim aktivnostima, neki ljudi ne vode računa o godinama i nemaju starosnu granicu. Oni naprosto, bez imalo stida, nastoje da zavedu što više osoba. Zavođenjem osoba suprotnog pola, neki ne udovoljavaju samo požudnim željama svog tela – oni će od druge strane čak zahtevati da im plaća troškove života, da im kupuju razne stvari i tome slično. Ako otkrijete takve ljude ili ako neko prijavi takva dešavanja, treba hitno da se pozabavite njima. Jedino rešenje jeste da te ljude uklonite, i to da ih uklonite trajno. To je zato što, za ljude s takvim problemima, to nipošto nije samo trenutni problem. Ovo naročito važi za ljude koji su u braku – uprkos tome što kod kuće imaju supružnika, oni i dalje ciljaju konkretno na osobe suprotnog pola, pod izgovorom da propovedaju jevanđelje. Oni ne prave pitanje da li je ta osoba bogata ili siromašna, a ukoliko naiđu na nekoga ko im se dopada, mogu čak i da pobegnu s tom osobom i da prestanu da propovedaju jevanđelje – mogu, naprosto, prestati da veruju u Boga. Ako je takve ljude moguće rano otkriti, treba ih brzo i trajno ukloniti iz redova onih koji propovedaju jevanđelje, bez pružanja druge šanse i bez potrebe za daljim posmatranjem. Razumete li? Neki kažu: „Nekima je život težak. Ako zavode osobu suprotnog pola da bi s njom osnovali porodicu, pri čemu ta druga osoba može da veruje u Boga i da ih podržava, zar to ne bi bila dobitna kombinacija?” Kažem vam, takve ljude treba ukloniti što je moguće pre; oni uopšte nisu u tome zarad porodičnog života, već da bi se bavili razvratničkim aktivnostima. Zašto sam toliko siguran? Da ne pripadaju tipu ljudi koji se bave razvratničkim aktivnostima, nipošto se ne bi i dalje tako ponašali nakon što poveruju u Boga, nego bi to smatrali odvratnim, naročito ako su u braku. Trendovi su sada širom sveta razvratni i rđavi; ljudi se prepuštaju vlastitoj požudi i takmiče se ko može da zavede više osoba suprotnog pola, a to čine bez ikakve potrebe za obuzdavanjem, jer ovo društvo i ovo čovečanstvo takve postupke niti osuđuje, niti ih ismeva. Ljudi, dakle, misle da to što mogu da zarade novac baveći se razvratničkim aktivnostima i prodajom svog tela jeste dokaz da su vešti ili sposobni. Oni to smatraju za nešto čime se treba ponositi. Međutim, nakon što poveruju u Boga, ljudi potpuno drugačije gledaju na te stvari. Oni pronalaze ispravan put za postupanje prema požudnim željama tela, koji pre svega podrazumeva suzdržanost. Kako da čovek bude suzdržan? Ljudi treba da znaju za stid i da imaju osećaj stida. To je ono što se zove normalna ljudskost. Svako ima požudne želje, ali ljudi treba da nauče da se suzdržavaju, treba da imaju osećaj stida. Čak i ako im se jave takve misli, treba da se obuzdaju zato što veruju u Boga i zato što imaju savest i razum. Nipošto ne smeju da slede nepristojne misli u svojim glavama, a kamoli da im udovoljavaju. Treba da tragaju za istinom kako bi razrešili te probleme. Čak i ako se radi o novim vernicima koji ne razumeju istinu, oni i dalje treba da odmeravaju sebe u odnosu na najosnovnija merila ljudske moralnosti. Ako si lišen čak i tog nivoa suzdržanosti, to znači da ti nedostaje normalna ljudskost, kao i savest i razum normalne ljudskosti. U tom smislu, sve životinjske vrste poštuju određeni red, slede pravila i ne ponašaju se bezobzirno; kao ljudska bića, ljudi još manje treba da se ponašaju bezobzirno i treba još više da se suzdržavaju. Ako si lišen čak i tog nivoa suzdržanosti i samokontrole, kako onda možeš da se nadaš da ćeš tragati za istinom i da ćeš je primenjivati? Ako ne možeš da se rešiš čak ni vlastite rđave požude, kako onda možeš da razrešiš svoju iskvarenu narav? Tvoju prirodu koja se opire i izdaje Boga još bi manje bilo moguće razrešiti, zar ne? (Da.) Ako ne možeš da se izboriš čak ni s požudnim željama vlastitog tela, kako onda možeš da se nadaš razrešenju svojih iskvarenih naravi? Nemoj ni pomišljati na to. Nećeš moći to da postigneš.

Dok propovedaju jevanđelje, neki ljudi stalno traže priliku za ljubavne sastanke i takvi incidenti se često dešavaju. Sa onima koji se po navici upuštaju u romantične veze i pritom zanemaruju svoje zadatke crkva se već pozabavila i uklonila ih, dok su oni koji povremeno čine prestupe upozoreni. Kada ti pojedinci rđave naravi pronađu prave okolnosti i susretnu nekoga kog smatraju ljubavnikom, oni padaju u iskušenje. Tako se njihova namera da verovanjem u Boga dobiju blagoslove gubi u njihovoj rđavoj požudi. Čim stupe u romantičnu vezu, oni zanemaruju sve ostalo, pa čak napuštaju i svoju nameru da budu blagosloveni i teže isključivo telesnim zadovoljstvima. Možda će, posle jednog ili dva prestupa, malo optuživati sebe i osećati se uznemireno, ali nakon trećeg ili četvrtog puta, to se pretvara u razvratništvo. A kad se razvratništvo ustali u njima, oni prestaju da optužuju sami sebe i da se osećaju uznemireno, zato što su već probili sloj srama, koji predstavlja donju granicu čovekove ljudskosti. Oni razvratništvo više ne smatraju sramnim i stoga nastavljaju da se bave njime. Ljudi koji i dalje mogu da se bave razvratništvom naročito su popustljivi prema svojim požudnim željama i ne pokazuju nikakvu suzdržanost. Takvim pojedincima nije dozvoljen ulazak u crkvu i oni moraju biti počišćeni; nemojte im ugađati ni smišljati bilo kakav izgovor da biste ih zadržali. Božjoj kući ne fale ljudi koji će propovedati jevanđelje; njoj ne trebaju takvi pohotljivci da bi popunili mesto, jer oni nanose tešku sramotu Božjem imenu. Stoga, ako ti neko prijavi takve pojedince ili ako ih ti lično otkriješ u timu za propovedanje jevanđelja, treba da znaš kako da postupiš. Ako se taj problem javi kod novih vernika, treba najpre da im besedite o istini vezanoj za taj problem i da im svima stavite do znanja koja su načela i stavovi crkve prema onima koji čine razvratnička dela. U najmanju ruku, treba odmah na početku da ih upozorite kako biste ih sprečili da upadnu u to i da propovedanje jevanđelja koriste kao priliku za upuštanje u takva ponašanja, pa da na kraju za to okrive one koji su na vlasti ili starešine i delatnike, jer im nisu unapred besedili o relevantnim istina-načelima. Prema tome, pre no što dođe do ovakvih incidenata, pre no što neki ljudi postanu svesni stava Božje kuće prema takvim pojedincima i tim stvarima, dok ljudi još uvek nisu načisto u vezi s tim pitanjima, starešine i delatnici moraju da im izričito i jasno besede o tim načelima, kako bi ljudi znali pod kakva ponašanja i prirodu te stvari potpadaju i kakav je stav Božje kuće prema takvim stvarima i pojedincima. Nakon što im temeljno probesedite o tim načelima, ako se oni budu i dalje držali vlastitog kursa i ako budu istrajavali na svojim načinima, uprkos poznavanju tih načela, onda se morate pozabaviti njima i morate ih odbaciti, jer oni moraju da budu uklonjeni. Ako se takvi pojedinci pojave u crkvi i ako često izazivaju incidente tako što zavode druge ljude ili ako često uznemiravaju pripadnike suprotnog pola, oni definitivno imaju problema. Čak i ako ne dođe do značajnih problema, starešine i delatnici treba te pojedince da upozore i da se pozabave njima ili da ih uklone sa mesta na kojima ljudi obavljaju svoje dužnosti; u težim slučajevima, treba neposredno da ih uklone. Ovim završavamo naš razgovor u zajedništvu o sedmom aspektu manifestacija ljudskosti.

18. decembar 2021. godine