Četrnaesta stavka: Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista (4. deo)

Merila i osnove za raspoznavanje raznovrsnih zlih ljudi

Danas u zajedništvu nastavljamo razgovor o četrnaestoj odgovornosti starešina i delatnika: „Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista.” Na prethodnih nekoliko okupljanja, razgovarali smo o nekoliko aspekata koje starešine i delatnici treba da raspoznaju, kao i o glavnim istinama koje treba da razumeju prilikom obavljanja ovog posla; to jest, razgovarali smo o tome kako raspoznati sve vrste zlih ljudi. Kako se definišu sve vrste zlih ljudi? To su oni koji se infiltriraju u Božju kuću pod prividom verovanja u Boga, a koji ipak ne prihvataju istinu i koji takođe ometaju rad crkve; svi takvi ljudi spadaju u kategoriju zlih ljudi. To su oni koje crkva treba da ukloni ili protera; to jest, oni kojima nije dozvoljeno da obitavaju unutar crkve. Sve vrste zlih ljudi razlikujemo i raščlanjujemo prema tri glavna kriterijuma. Koja su to tri kriterijuma? Prvi je svrha nečijeg verovanja u Boga. Drugi je čovekova ljudskost – raščlanjivanje nečije ljudskosti da bi se raspoznalo i jasno uvidelo da li ta osoba spada među one koje crkva treba da ukloni. Koji je treći kriterijum? (Čovekov stav prema vlastitoj dužnosti.) Čovekov stav prema vlastitoj dužnosti je treći kriterijum. O prvom kriterijumu smo ranije razgovarali. Što se tiče drugog kriterijuma – nečije ljudskosti – razgovarali smo o dve tačke. Koja je bila prva tačka? (Sklonost ka pogrešnom predstavljanju činjenica i neistina.) A druga? (Sklonost ka iskorišćavanju.) Iz sadržaja tih dveju tačaka, može se učiniti da je dovoljno razmotriti ih kao manifestacije zlih ljudi, ali, na osnovu detaljnih manifestacija o kojima sam vam ranije besedio, ta dva tipa ljudi godinama veruju u Boga bez iskrenog pokajanja; razne njihove manifestacije već su izazivale ometanja i razaranje života crkve, život-ulaska Božjeg izabranog naroda i odnosa među pripadnicima Božjeg izabranog naroda. Shodno njihovim manifestacijama i na osnovu njihove priroda-suštine, ta dva tipa ljudi treba svrstati u kategoriju zlih ljudi. Crkvene starešine i Božji izabrani narod treba da ih raspoznaju i okarakterišu, a zatim i da ih blagovremeno uklone. Da li je to prikladno? (Jeste.) To je sasvim prikladno. Ponašanje ta dva tipa ljudi u crkvi imalo je veoma negativan uticaj; njih istina uopšte ne zanima i oni se uopšte ne pokoravaju Božjem delu. Izgleda da se to što oni među braćom i sestrama proživljavaju nimalo ne razlikuje od nevernika; oni često lažu i varaju druge, svoje dužnosti obavljaju na površan način i bez trunke osećaja odgovornosti, i uopšte se ne menjaju, uprkos višestrukim ukorima. Oni ne samo da utiču na crkveni život, već, takođe, ozbiljno ometaju rad crkve. Nesumnjivo je da oni spadaju među one koje crkva treba da ukloni ili protera, i sasvim je prikladno okarakterisati ih kao zle i svrstati ih među ljude s takvim statusom – to nije nimalo preterano. Prvi tip ljudi, oni koji vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine, nemaju samo neke jednostavne probleme, kao, na primer, da govore stvari koje nisu baš prikladne ili da nailaze na prepreke u komunikaciji s drugima; umesto toga, problem je u njihovoj naravi. Na dubljem nivou, problem njihove naravi jeste problem njihove priroda-suštine. Na površnijem nivou, problem je u njihovoj ljudskosti; drugim rečima, njihova je ljudskost krajnje podla i ogavna, što im onemogućava normalnu interakciju s drugima. Oni ne samo što su lišeni pozitivnih manifestacija, poput snabdevanja, pomaganja ili ljubavi prema drugima, već njihovi postupci i ponašanja imaju za cilj isključivo ometanje, uništavanje i rušenje. Ako se neki ljudi po navici upuštaju u pogrešno predstavljanje činjenica i neistina i ako stalno to rade, bilo otvoreno ili tajno, čime izazivaju ozbiljne negativne uticaje na rad crkve i na braću i sestre, onda oni spadaju među ljude koje crkva treba da ukloni. Drugi tip su oni koji vole da iskorišćavaju. Bez obzira na situaciju, oni uvek traže da steknu neku prednost i uvek gledaju svoje interese. Ne fokusiraju se na ulazak u istina-stvarnost, niti na dobro obavljanje dužnosti ili ispunjavanje vlastitih odgovornosti. Štaviše, oni se ne fokusiraju na normalnu interakciju s braćom i sestrama, gde bi se oslonili na jače strane drugih ljudi da bi nadoknadili vlastite nedostatke i izgradili normalne odnose ili da bi vodili normalan život u crkvi. Ne fokusiraju se ni na jednu od tih stvari – oni dolaze u crkvu i među braću i sestre samo da bi nešto iskoristili. Sve dok su takvi ljudi prisutni u crkvi i sve dok su braća i sestre u kontaktu s njima, braća i sestre će u sebi osećati nelagodu. Braća i sestre ne samo što osećaju odvratnost prema njihovim postupcima i ponašanjima, već, pre svega, često osećaju da bivaju ometani i u značajnoj meri sputani u srcu. Šta znači „u značajnoj meri”? To znači da, u stvarnim životnim situacijama, kada se suoče sa uznemiravanjem od strane bezvernika ili zlih ljudi, neki pojedinci su sputani svojim osećanjima i ne mogu da se oslobode, dok se drugi, iako im se to ne sviđa, ne usuđuju da progovore, nego u sebi uvek osećaju sputanost i nespokoj. Zar to nije ozbiljno ometanje braće i sestara? (Jeste.) Stoga, Božji izabrani narod treba da raspozna ta dva tipa osoba; svi koji su kategorisani kao zli ljudi spadaju među one koje crkva treba da ukloni. O konkretnim načelima postupanja s takvim osobama već smo razgovarali na poslednjem okupljanju, tako da sada nećemo ponovo razgovarati detaljno o njima. Ukratko, dva tipa ljudi o kojima smo već razgovarali izazivali su ometanja ne samo u crkvenom životu braće i sestara, nego i u redovnom obavljanju njihovih dužnosti; štaviše, ponašanja nekih od njih će verovatno spoticati neke nove vernike kojima nedostaje temelj. Prema tome, na osnovu načina i sredstava po kojima oni postupaju, kao i na osnovu raznih manifestacija njihove ljudskosti i štetnih posledica tih manifestacija, ta dva tipa ljudi spadaju među one koje treba ukloniti, a njihovo svrstavanje među one sa statusom zlih ljudi uopšte nije preterano. Mada se može činiti da ponašanja onih koji vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine i onih koji vole da iskorišćavaju nisu tako nerazumno gruba ili opaka kao kod onih ljudi koji su u ljudskim predstavama definisani kao zli – iako su oni lišeni tako očiglednih manifestacija – zbog štetnih posledica njihovih ponašanja i njihove ljudskosti neophodno ih je ukloniti iz crkve. To su bile manifestacije ta dva tipa ljudi i načela za postupanje prema njima, o kojima smo prošli put razgovarali u zajedništvu.

II. Na osnovu nečije ljudskosti

C. Raskalašnost i neobuzdanost

Danas nastavljamo razgovor o manifestacijama nekoliko drugih tipova ljudi u pogledu njihove ljudskosti, koji započinjemo s trećim tipom ljudi. Koja je primarna karakteristika ljudskosti tih ljudi? To su raskalašnost i odsustvo obuzdavanja. Doslovno gledano, prilično je lako razumeti raskalašnost i odsustvo obuzdavanja; to znači da ponašanje, držanje i govor tih pojedinaca deluju neprikladno – oni nisu dostojanstvene i pristojne osobe. To je osnovno shvatanje manifestacija ljudi ovog tipa. Neminovno je da će, u crkvi, gledišta nekih ljudi o verovanju u Boga i načini na koje oni tragaju sadržati odstupanja ili greške. Njihov govor i držanje lišeni su svake pobožnosti, njihove manifestacije u životu i kvalitet njihove ljudskosti nimalo ne odgovaraju svetačkoj vrlini i oni su potpuno lišeni bogobojažljivog srca. Uopšte uzev, njihov govor, ponašanje i držanje mogu se jedino opisati kao raskalašni i neobuzdani. Naravno, njihove konkretne manifestacije su mnogobrojne, svima vidljive i lako ih je raspoznati. Ovi pojedinci su slični bezvernicima i nevernicima; konkretno, oni pokazuju naročito raskalašno ponašanje. Kada prisustvuju skupovima, veoma su ležerno obučeni i doterani. Neki se čak ni ne srede pre no što izađu iz kuće, pa na skupove dolaze neuredni, neočešljane kose i neumiveni. Neki na skupove dolaze aljkavo obučeni, u iznošenim papučama ili čak u pidžami. Drugi aljkavo žive, nimalo ne vode računa o ličnoj higijeni i ne smeta im da na skupove dolaze u prljavoj odeći. Svi ti ljudi se prema skupovima odnose krajnje ležerno i neozbiljno, baš kao da su svratili kod komšije. Tokom okupljanja, njihov govor i držanje takođe su neobuzdani; oni bez ikakvih skrupula pričaju glasno, pa se čak uzbude i divlje razmahuju rukama kad su srećni i do krajnosti povlađuju sami sebi. Bez obzira na broj prisutnih ljudi, oni se smeju, šale i mašu rukama, sede skrštenih nogu i ponašaju se kao da su iznad svih ostalih; naročito su nakinđureni, pa čak i oholi, svoje sagovornike nikada ne gledaju pravo u oči, već pogledom šaraju unaokolo. Zar to nije raskalašno? (Jeste.) To je naročito povlađivanje samom sebi bez ikakve naznake obuzdavanja. Naravno, nevernici bi mogli da govor i držanje takvih pojedinaca pripišu nedostatku lepog vaspitanja, ali mi to shvatamo drugačije; to nije samo stvar nedostatka lepog vaspitanja. Trebalo bi da svaka odrasla osoba jasno zna kako da ispravno i primereno govori, kako da se ponaša i da komunicira s drugima – konkretno, ona treba da zna kako da to čini na način koji dolikuje vrlini svetaca, kojim se braća i sestre podučavaju i koji čini normalnu ljudskost – bez potrebe da joj iko to kaže. Posebno kad živi crkvenim životom, u prisustvu braće i sestara, mada tu nema potrebe za pretvaranjem, čovek mora da se obuzdava. Koja je, dakle, mera i zahtevano merilo tog obuzdavanja? To je usklađenost sa svetačkom vrlinom. Odeća i obuća treba da budu dostojanstveni i pristojni i čovek treba da izbegava bizarno oblačenje. U Božjem prisustvu, čovek mora da bude pobožan, a ne da maše rukama; naravno, on i pred drugim ljudima treba da očuva pobožnost i ljudsko obličje, kako bi se predstavljao na način koji je prikladan, koristan i poučan za druge. To je ono što je Bogu ugodno. Raskalašni i neobuzdani ljudi uopšte ne obraćaju pažnju na proživljavanje najosnovnijih aspekata ljudskosti, a ključni razlog njihove ravnodušnosti jeste to što oni uopšte nisu upućeni u to kako da budu pobožne osobe ili osobe od integriteta i dostojanstva, koje izazivaju poštovanje; oni te stvari, jednostavno, ne razumeju. Stoga, uprkos tome što crkva stalno insistira i zahteva da ljudi koji prisustvuju skupovima budu uredno, dostojanstveno i pristojno obučeni i da ne nose bizarnu odeću, oni ta pravila i dalje ne shvataju ozbiljno, pa na skupove često dolaze u papučama, neuredni, pa čak i u pidžamama. To je jedna od manifestacija raskalašnih i neobuzdanih ljudi.

Oni koji su raskalašni i neobuzdani ispoljavaju još jedno ponašanje, a to je da se oblače po poslednjoj modi i da na skupove dolaze privlačno našminkani, sa debelim slojem šminke. Dva dana uoči svakog okupljanja, počinju da se doteruju i ukrašavaju, razmišljaju kako da se našminkaju, koji nakit da stave, koju frizuru da izaberu, šta da obuku, koju tašnu da ponesu i koje cipele da obuju. Štaviše, pojedine žene koriste zavodljivi karmin, stavljaju senku na oči i konturišu nos, dok se, u ekstremnijim slučajevima, oblače i doteruju preterano zavodljivo, otkrivaju ramena i leđa, i nose bizarnu odeću. Na skupovima, te osobe ne slušaju pažljivo šta govore braća i sestre, ne mole se, a pogotovo ne učestvuju u razgovoru niti sa drugima dele svoja lična shvatanja i iskustvena svedočanstva. Umesto toga, one se upoređuju sa svim ostalima, bave se pitanjima ko je bolje ili lošije obučen od njih, ko nosi naročito modernu i brendiranu odeću, a ko jeftinu odeću sa pijačnih tezgi, koliko košta nečija narukvica, i tome slično; fokusiraju se samo na ova pitanja, a često čak i otvoreno prave takva poređenja. Na osnovu načina oblačenja, govora, ponašanja i držanja tih osoba, očigledno je da njihovo učešće u crkvenom životu i njihove interakcije s braćom i sestrama nisu usmereni ka razumevanju istine, a još manje ka težnji za život-ulaskom radi dostizanja promene naravi; umesto toga, one vreme provedeno na skupovima koriste da bi se hvalile kako uživaju u novcu i materijalnom životu. Neki ljudi na skupove dolaze u brendiranoj odeći da bi se šepurili, potpuno se predaju želji za praćenjem modnih i društvenih trendova među braćom i sestrama, podstiču i ostale da slede te trendove i navode druge ljude da im zavide i da se ugledaju na njih. Mada oni primećuju da ih neka braća i sestre posmatraju sa gadljivim stavom, uopšte ne mare za to i nastavljaju da rade po svome, nose obuću sa visokim potpeticama i dizajnerske tašne. Neki čak pokušavaju da o sebi stvore sliku dobrostojećih, imućnih ljudi, pa na skupove dolaze namirisani jeftinim parfemima, tako da se, nakon njihovog ulaska, prostorijom širi oštar i neprijatan miris mešavine parfema, rumenila i ulja za kosu. Mnogi učesnici skupa bivaju ogorčeni, ali se ne usuđuju da to glasno kažu, gadi im se pri pogledu na ove ljude, a oni koji iskreno veruju u Boga drže se podalje od njih. Bilo da su obučeni i doterani prilično luksuzno ili prilično ležerno, glavno obeležje takvih pojedinaca jeste njihov izuzetno slobodan i nedisciplinovan način govora, ponašanja, držanja i način života, ne samo tokom okupljanja, nego i u svakodnevnim interakcijama s braćom i sestrama ili u njihovom svakodnevnom životu. Tačnije, oni naročito povlađuju sebi, bez naznake obuzdavanja. Nema čvrstih obrazaca u njihovom svakodnevnom životu; govore šta im padne na pamet, nepromišljeno i svojevoljno se ponašaju, nikad ne pričaju o ličnim iskustvima, s drugima retko dele svoje shvatanje Božjih reči i jedva da pominju poteškoće s kojima se susreću u obavljanju svojih dužnosti. O kojim temama oni jedino raspravljaju? O društvenim trendovima, modi, gurmanskoj hrani, o privatnom životu poznatih ličnosti, pa čak i zvezda, kao i o neobičnim pričama i anegdotama iz društva. Iz tih njihovih prirodnih razotkrivanja, nije teško uočiti da vera u Boga tim ljudima služi samo da bi se provukli kroz život. Njihovi su životi usredsređeni isključivo na hranu, piće i dobar provod, umesto na pitanja kao što su život u crkvi, obavljanje dužnosti ili stremljenje ka istini. Kad se za te osobe kaže da su „raskalašne i neobuzdane”, time se zapravo želi reći da su njihov stil života, ono što proživljavaju u čovečanstvu, kao i način na koji se bave stvarima, na koji tretiraju druge ljude i stupaju u interakcije s njima, u celosti raskalašni i neobuzdani. Često oponašaju popularne izraze u društvu; bez obzira na to da li braća i sestre vole da čuju te izraze i da li mogu da ih razumeju, ti pojedinci i dalje uporno govore. Štaviše, oni često oponašaju izreke nekih slavnih ličnosti u društvu, kao i muzičkih i filmskih zvezda. Što se tiče pozitivnog vokabulara koji se često koristi u Božjoj kući i među braćom i sestrama, oni prema njemu nikada ne pokazuju nikakvo interesovanje; u svojim svakodnevnim životima, nikada ne razgovaraju o istini. Njihovi idoli su svetski trendovi; od raznih slavnih ličnosti i zvezda prave svoje idole i oponašaju ih. Primera radi, brzo prihvataju popularne izraze i fraze sa interneta, koje onda koriste u svakodnevnom životu i u razgovoru s braćom i sestrama. Naravno, ti izrazi svakako nisu ni pozitivni ni poučni; svi su oni negativni, ne sadrže nikakvu vrednost, a kamoli neko značenje za ljude koji veruju u Boga. To su popularni izrazi koje smišlja iskvareno i zlo čovečanstvo i koji u potpunosti predstavljaju misli i stanovišta zlih sila. Takve reči često primećuju, prihvataju i koriste oni bezvernici u crkvi koji su ljubitelji zlih trendova. Oni su potpuno zatvoreni prema duhovnoj terminologiji i vokabularu Božje kuće, koje uopšte ne slušaju, niti ozbiljno uče o njima. Nasuprot tome, brzo pamte i koriste negativne stvari iz sveta nevernika, kao i one stvari koje zaokupljaju pažnju ološa. Ti pojedinci, dakle, sudeći bilo po njihovom načinu oblačenja, govora i držanja ili po raznim mislima, stanovištima i stavovima prema stvarima koje pokazuju, ističu se među ostalom braćom i sestrama po tome što su izuzetno drugačiji od njih. Šta znači to da su drugačiji? To znači da su njihov govor, ponašanje i držanje isti kao kod nevernika i da oni ne pokazuju nikakvu promenu; oni su, naprosto, bezvernici. Neki ljudi, na primer, otpevaju dve himne na pozornici Božje kuće i od svih steknu priznanje, pa sebe počnu da smatraju zvezdama ili velikim zverkama i uvek zahtevaju da pred nastupe lice prekriju debelim slojem šminke, insistiraju na frizurama kakve nose slavne ličnosti i farbaju kosu u neobične boje. Drugi im nekad kažu: „Vernici treba da se oblače dostojanstveno i pristojno; tvoj stil ne ispunjava zahteve Božje kuće.” A oni se na to žale govoreći: „Pravila Božje kuće su suviše stroga; to je zaista problematično! Zašto je toliko teško biti zvezda?” Nakon što su otpevali svega dve himne, oni sebe zamišljaju kao zvezde i misle da su sjajni, a kad god nisu zauzeti, neprestano razmišljaju: „Sa koliko li prstiju drže mikrofon zvezde u svetu nevernika? Koliko li koraka naprave kad izlaze na binu? Zašto ne dobijam bukete cveća kad već tako lepo pevam? Tamo, u svetu, zvezde imaju svoje agente i pomoćnike; one ne moraju same da se bave, niti da rešavaju većinu stvari, već to rade njihovi pomoćnici. Ali ja, kao pevačica u Božjoj kući, moram sama da se bavim tako prizemnim stvarima poput nabavke hrane, oblačenja i odlaska u kupovinu. Božja kuća je isuviše konzervativna!” U svojim srcima, oni su stalno nesrećni što žive u Božjoj kući; osećaju se posebno ogorčeno, uvek su nezadovoljni i puni pritužbi. Može takva osoba da voli istinu? Da li će ona primenjivati istinu? Zašto te osobe ne preispituju same sebe? Perspektive iz kojih one gledaju na stvari toliko su iskrivljene, slično kao kod nevernika; kako one to ne shvataju? Božja kuća ih ne sprečava da postanu zvezde, ali jesu li ta njihova stanovišta i pristupi – koji su isti kao kod bezvernika – izvodljivi u Božjoj kući? Oni su temeljno neodrživi. Njihov uobičajen način govora i držanja izaziva prezir kod većine ljudi. Zbog njihovog „otvorenog uma” i krajnje popustljivosti prema samima sebi, sve što takvi ljudi govore ili rade je raskalašno i neobuzdano i oni ne pokazuju ništa drugo do Sotoninu narav.

Božja kuća neprestano ističe kako braća i sestre treba da održavaju granice između muškaraca i žena i da se ne petljaju sa osobama suprotnog pola. Neki ljudi su, međutim, raskalašni i neobuzdani i uopšte ne obraćaju pažnju na taj savet, nego čak pokušavaju da potajno zavode druge ili da se sastaju s njima, čime ometaju život crkve. Oni uživaju da kontaktiraju osobe suprotnog pola, pa čak traže razloge i izgovore da s njima stupaju u kontakt i razigranu interakciju. Kad vide neku osobu suprotnog pola koja je privlačna ili s kojom se lepo slažu, oni počnu da obigravaju oko nje, da flertuju i da je zadirkuju, da im čačkaju odeću i da ih čupkaju za kosu, a zimi ih čak gađaju grudvama snega po odeći; igraju se jedni s drugima kao životinje, bez ikakvih granica ili osećaja časti, nimalo se ne stideći. Neki ljudi kažu: „Kako se to može smatrati igranjem? Oni jedno drugom pokazuju ljubav; to se zove biti zaljubljen do ušiju, biti romantičan.” Ako tražiš romansu, pogrešno si mesto odabrao. Crkva je mesto na kojem braća i sestre obavljaju svoje dužnosti; to je mesto za obožavanje Boga, a ne za flertovanje. Javno pokazivanje takvog ponašanja pred svima izaziva odvratnost i odbojnost kod većine ljudi. Ključni problem je što to nije nimalo poučno za druge i što time ujedno gubiš vlastiti integritet i dostojanstvo. Znaš li ti koliko godina imaš? Zar ne znaš koja ti je leva, a koja desna ruka? Zar ne razumeš razliku između muškaraca i žena? A ipak se baviš flertovanjem! Normalno je da se igraju deca od sedam ili osam godina; takvo ponašanje i takva interesovanja tipična su za njihov uzrast. Međutim, ako odrasli pokazuju takva ponašanja, zar to onda nije detinjasto? Jednostavno rečeno, to je upravo to. A šta je to po svojoj suštini? (Popustljivost prema samom sebi, raskalašnost.) Sve je to previše raskalašno! Čovek koji veruje u Boga mora da ima osećaj časti. Čak je i među nevernicima malo onih koji se tako raskalašno ponašaju. Kako su samo neozbiljni i prezrenja dostojni takvi raskalašni pojedinci! Gađati grudvama osobu suprotnog pola čisto zabave radi i ne samo juriti se s njom unaokolo radi igre, nego je čak i udarati po zadnjici – a kad im neko ukaže na činjenicu da je takvo ponašanje suviše raskalašno i da zamagljuje granice između muškaraca i žena, oni uzvraćaju: „Mi se ovako igramo samo zato što smo bliski; trebalo bi da ljudi imaju razumevanja.” Oni se u tolikoj meri prepuštaju uživanju, da ne samo što to dozvoljavaju sebi samima, nego i druge mame da se pridruže njihovom uživanju. Kakvi su to bednici? Recite Mi, da li bi trebalo da takvi ljudi ostanu u crkvi? (Ne.) Kad se nađe u blizini neke takve osobe, čovek se oseća čudno i nelagodno. Kad ugledaju nekoga, oni tu osobu ne pozdravljaju na normalan način; naprotiv, samo je lupe po ramenu i kažu: „Pa gde si ti, dođavola, svih ovih godina? Mislio sam da si ispario s lica zemlje! Kako si, šta ima?” Čak je i način na koji se pozdravljaju s drugima tako varvarski i ohol; ne samo da pričaju kao varvari, nego čak i fizički dodiruju druge. Zar to ne podseća na ponašanje huligana i bandita? Da li vam se dopadaju takvi ljudi? (Ne.) Da li se osećate ugodno kad vam se neko podsmeva i poigrava se s vama? (Ne.) To je neugodan osećaj, koji čak ne možete ni da izrazite; možete samo da otrpite i da tu osobu, kad je sledeći put sretnete, zaobiđete u širokom luku. Da sumiramo, šta nam to govori o kvalitetu ljudskosti takvih ljudi? (Govori nam da je lošeg kvaliteta.) Iz kojeg god ugla da ih posmatrate – bilo da je reč o njihovom govoru ili držanju, o njihovom ličnom vladanju, o načinu na koji se ophode prema svetu i stupaju u interakcije s drugima, o njihovom stavu prema trendovima iz sveta nevernika ili o njihovom načinu verovanja u Boga i njihovom stavu prema Bogu i Njegovim rečima – nije teško uvideti da su ti pojedinci lišeni svake pobožnosti i bogobojažljivog srca. Baš kao što se kod njih ne može uočiti nikakva iskrenost u traganju za istinom ili u prihvatanju istine. Ono što se može uočiti jesu njihova raskalašnost i odsustvo obuzdavanja, njihova konstantna težnja za oponašanjem zvezda i idola, kao i odsustvo svake namere da krenu u suprotnom pravcu, ma koliko da im se besedi o istini. Kako se mogu sumirati karakteristike njihove ljudskosti? Kao raskalašnost i odsustvo obuzdavanja. Stoga se može definitivno zaključiti da su oni nevernici koji su se infiltrirali u Božju kuću; oni su bezvernici.

Raskalašni i neobuzdani ljudi koriste isti rečnik kao i banditi i huligani iz sveta nevernika; naročito uživaju u tome da oponašaju govor i stil zvezda i negativnih ličnosti iz društva, pri čemu je većina onoga što govore obojena ogavnim tonom i zvuči kao nešto što bi izgovorio neki huligan ili bitanga. Primera radi, kad dođe neki nevernik i kad, nakon što pokuca na vrata, izgovori nekoliko čudnih fraza, braća i sestre kažu: „Nešto nije u redu; zašto ova osoba liči na izvidnika ili špijuna?” Mada oni u tom trenutku ne mogu biti sigurni u to, većina ljudi se oseća nelagodno. Pa ipak, osoba koja je raskalašna i neobuzdana govori upečatljivo, pa čak donekle i nadmeno, i kaže: „Izvidnik? Nije me strah! Zašto ih se plašite? Ako se plašite, ne morate da izlazite. Idem da vidim šta hoće.” Pogledajte ih samo kako su hrabri i smeli. Da li biste i vi tako nešto rekli? (Ne, normalni ljudi ne govore tako; to je nešto što bi izgovorio neki bandit.) Banditi govore drugačije od normalnih ljudi; oni su naročito nadmoćni. Ljudi uče jezik svoje sorte; ljudi sa ulice posebno usvajaju popularni rečnik društva, banditi i huligani vole da koriste vlastiti žargon, a bezvernici su isti kao nevernici i govore sve ono što govore i nevernici. Dobri, dostojanstveni i pristojni ljudi osećaju odvratnost i gnušanje kad čuju govor nevernika; niko od njih ne pokušava da imitira njihov način govora. Neki bezvernici, čak i nakon deset ili dvadeset godina provedenih u veri, i dalje koriste jezik nevernika, namerno birajući takav način govora, a dok govore, oni čak oponašaju držanje, izraze lica i gestikulacije nevernika, kao i pogled koji očima upućuju. Mogu li takvi pojedinci biti prijatni za oko braći i sestrama u crkvi? (Ne.) Većini braće i sestara je neprijatno i nelagodno da ih gledaju. Šta mislite da Bog oseća u vezi s njima? (Odvratnost.) Odgovor je jasan: odvratnost. Iz onoga što ti ljudi proživljavaju, iz njihovih težnji i iz toga koje ljude, događaje i stvari u svojim srcima poštuju, očigledno je da njihova ljudskost ne otelovljuje dostojanstvo ni pristojnost, kao i da je daleko od pobožnosti i svetačke vrline. Iz njihovih se usta retko mogu čuti reči koje vernici ili sveci treba da izgovaraju, kao i reči koje mogu da pouče druge i da im prenesu integritet i dostojanstvo; teško da će oni izgovoriti takve reči. To što oni u svojim srcima poštuju, čemu teže i ka čemu streme, u osnovi je nespojivo sa onim čemu sveci treba da teže i ka čemu da streme, usled čega im je teško da obuzdaju sve ono što spolja proživljavaju, kao i svoj govor i držanje. Previše je zahtevno tražiti od njih da se obuzdaju, da ne budu raskalašni, da ne povlađuju sebi i da sačuvaju dostojanstvo i pristojnost, a kamoli da žive kao neko sa ljudskošću i razumom, neko ko razume istinu i ulazi u istina-stvarnost. Oni čak nisu u stanju da budu normalne osobe sa integritetom i dostojanstvom koji priliče svetačkoj vrlini, niti su u stanju da se pridržavaju pravila i da makar spolja izgledaju racionalno. Ranije je postojao jedan čovek koji je otišao na selo da propoveda jevanđelje i video da neka braća i sestre imaju siromašne porodice i da žive u oronulim kućama. Sarkastično i podrugljivo im je rekao: „Ova kuća je tako oronula, da nije prikladna za ljude; jedva da je pogodna za svinje. Treba što pre da se iselite!” Braća i sestre su odgovorili: „Lako je iseliti se, ali ko će nam dati drugu kuću da u njoj živimo?” Govorio je nepromišljeno i svojevoljno, šta god mu padne na pamet, ne razmišljajući o tome kakav bi to uticaj moglo imati na druge. To znači imati ogavnu narav. Braća i sestre su pitali: „Ako se iselimo, ko će nam dati kuću u kojoj ćemo živeti? Imaš li ti neku kuću?” Nije imao odgovor na to. Videvši da se ti ljudi suočavaju s poteškoćama, trebalo je da bude u stanju da im reši poteškoće pre no što išta progovori. Kakve su bile posledice onoga što je nepromišljeno rekao, a da nije mogao da im reši poteškoće? Da li je problem bio u tome što je on bio previše iskren i otvoren? Ni slučajno. Problem je bio u tome što je on bio isuviše ogavan; bio je raskalašan i neobuzdan. Takvi ljudi su potpuno lišeni svakog koncepta integriteta, dostojanstva, obzira, tolerancije, brige, poštovanja, razumevanja, simpatije, saosećanja, promišljenosti, pomoći i tako dalje. Ovi kvaliteti, koji su suštinski za normalnu ljudskost, jesu ono što ljudi treba da poseduju. Te osobe ne samo da su lišene ovih kvaliteta, nego čak mogu da se, kad u interakciji s drugima vide da se neko suočava s poteškoćama, rugaju i podsmevaju toj osobi, da se s njom šegače i da je omalovažavaju; ne samo da su nesposobni da je razumeju ili da joj pomognu, već je čine tužnom i bespomoćnom, nanose joj bol, pa čak i nevolje. Takve osobe, koje su izuzetno ogavne, većina ljudi može jasno da prozre, ali ih stalno trpi. Mislite li da takve osobe mogu iskreno da se pokaju? Na mislim da je to verovatno. Imajući u vidu njihovu priroda-suštinu, one nisu ljubitelji istine, pa kako bi onda mogle da prihvate da budu orezane i disciplinovane? Kada opisuju takve ljude, nevernici koriste izraze poput „rade po svome” ili „idu svojim putem, bez obzira na to šta im drugi govore” – kakva je to smešna logika? Te takozvane čuvene izreke i idiomi često se smatraju pozitivnim stvarima u društvu, čime se izvrću činjenice i meša ispravno s pogrešnim. Ovim smo, u osnovi, obradili manifestacije ljudskosti onih osoba koje su raskalašne i neobuzdane.

Bez obzira na to da li raskalašni i neobuzdani pojedinci utiču na crkveni život, na normalne odnose među braćom i sestrama ili na normalno obavljanje dužnosti Božjeg izabranog naroda, ukoliko manifestacije i otkrovenja njihove ljudskosti izazivaju štetne uticaje i posledice i ometaju braću i sestre, treba rešavati ova pitanja i preduzimati odgovarajuće mere protiv takvih pojedinaca, umesto da ih samo puštamo da neometano deluju. U blažim slučajevima, može im se ponuditi pomoć i podrška ili se oni mogu orezati i upozoriti. Kod ozbiljnijih slučajeva, kad je njihovo ponašanje i držanje naročito raskalašno, kao kod nevernika ili bezvernika, kad takvi nemaju ni naznake svetačke vrline, onda crkvene starešine i delatnici treba da iznađu odgovarajuća rešenja i da se pozabave njima. Ako je većina braće i sestara saglasna i ako uslovi to dozvoljavaju, takve pojedince treba ukloniti; u najmanju ruku, ne treba im dopustiti da svoje dužnosti obavljaju u crkvi s punim radnim vremenom. Šta se podrazumeva pod „blažim slučajevima”? To se odnosi na neke nove vernike, na ljude koji su prvobitno bili nevernici, koji nikada nisu verovali u hrišćanstvo i koji ne razumeju šta verovanje u Boga obuhvata. Njihov govor i držanje otkrivaju navike nevernika. Međutim, kroz čitanje Božjih reči, kroz razgovore o istini i kroz život u crkvi, oni se postepeno preokreću i menjaju, postaju nalik vernicima i pokazuju nešto od ljudskog obličja. Takve pojedince ne treba svrstavati u redove zlih ljudi, nego među one kojima može da se pomogne. Sledeću kategoriju čine mladi ljudi od dvadesetak godina koji, uprkos tome što u Boga veruju tri do pet godina, i dalje se prepuštaju svojoj razigranosti, nisu se još ustalili, još uvek su pomalo detinjasti u svom govoru i držanju – to jest, govore, ponašaju se i postupaju kao deca – i tome slično, zato što su još uvek mladi. Takvim ljudima, pomoć i podršku treba pružati s ljubavlju; treba im dati dovoljno vremena da se postepeno promene, bez nametanja preterano strogih zahteva. Naravno, kada je reč o odraslim osobama koje u Boga veruju mnogo godina ali i dalje pokazuju raskalašnost i neobuzdanost u svom govoru, držanju i ponašanju, koji i dalje postupaju slično nevernicima i koji odbijaju da se promene uprkos višestrukim opomenama, prema njima treba primeniti drugačiji pristup; sa njima se treba pozabaviti u skladu s propisima Božje kuće. Ako takve osobe svojim govorom, držanjem i otkrivanjem svoje ljudskosti ometaju većinu i ispoljavaju negativan uticaj na crkvu, ako mnogi osećaju odbojnost kad ih vide i ne žele da ih slušaju kako govore, ne žele da gledaju njihove izraze lica dok govore, niti žele da gledaju njihovu odeću, i ako je većina ljudi srećnija i u boljem stanju kad takve osobe ne prisustvuju skupovima – jer osećaju nelagodnost i odbojnost zbog samog njihovog učešća u crkvenom životu i zbog samog njihovog prisustva među braćom i sestrama, kao da su neke ometajuće bube – onda nema sumnje da su takve osobe zli ljudi. Drugim rečima, kad god takvi ljudi učestvuju u crkvenom životu i svoje dužnosti obavljaju zajedno s braćom i sestrama, većina ljudi oseća ometanja i naročitu odbojnost prema njima. U takvim slučajevima, s tim osobama se treba pozabaviti što je moguće pre, ne ostavljati ih nasamo da rade šta hoće ili ih treba podvrgnuti daljem posmatranju. U najmanju ruku, treba ih počistiti iz crkve s punim radnim vremenom i poslati ih u običnu crkvu da se pokaju. Zašto s njima treba postupati na ovaj način? (Zato što su izazvali ometanja i štetne posledice po većinu ljudi, ometajući crkveni život.) Zato što su posledice i uticaji njihovih manifestacija tako podli! Shodno tome, starešine i delatnici, kao i Božji izabrani narod, ne treba da im gledaju kroz prste niti da naslepo povlađuju njihovom ponašanju. Neprikladno je da starešine i delatnici ne učine ništa čak ni onda kad takvi pojedinci ometaju većinu ljudi; takve pojedince treba počistiti iz crkve u skladu s propisima Božje kuće – to je najmudriji izbor.

Da li se crkva i ranije bavila ljudima koji su raskalašni i neobuzdani? (Jeste.) Nakon što se crkva pozabavila njima, neki od njih su plakali i govorili: „Nisam to činio namerno. To je samo moje povremeno ponašanje; ja nisam takva osoba. Molim vas da mi pružite još jednu šansu! Ako mi ne dopustite da obavljam svoju dužnost, neću moći da verujem u Boga po povratku kući, gde su svi ostali nevernici.” Govore tako umilno i čini se da su iskreno uznemireni, izražavaju svoju nespremnost da napuste Boga i traže od Božje kuće još jednu priliku da se pokaju. Moguće je dati im još jednu priliku, ali ključno je pitanje da li će oni moći da se promene ili neće. Ako je tako temeljno uočeno da ta osoba nema ni trunke ljudskosti, da nema savesti ni razuma, da je ona u suštini stvar bez srca i duha, onda joj ne treba pružiti još jednu šansu; to bilo bi uzaludno. Međutim, ako je suština te osobe dobra, i ako joj je, pošto je još mlada, jedino ljudskost nezrela, što će se za nekoliko godina svakako promeniti, onda joj se mora pružiti prilika da se pokaje. Nipošto je ne treba uklanjati iz crkve, jer se nikada ne sme upropastiti nijedna dobra osoba. Nekim ljudima je svojstveno da budu bezvernici; svojstveno im je da budu raskalašne, neuke i glupe stvari, dok je njihovoj ljudskosti svojstveno da ne poseduju pojam časti, niti da znaju za osećaj stida. Nakon neotesanog ponašanja u javnosti, većina ljudi bi osetila kajanje i bilo bi ih sramota da se suoče s drugima. Čak i kad požele da učine tako nešto, u stanju su da vode računa o osećanjima i mišljenjima braće i sestara, kao i da paze na vlastiti integritet i dostojanstvo, pa se neće tako ponašati; u najgorem slučaju, možda će samo kod kuće malo dići galamu na svoju decu ili na rođenu braću i sestre. Kada su napolju, u interakciji sa nepoznatima, ljudi treba da razumeju šta znači osećaj časti, pristojnosti, pravila i dostojanstva. Da li se neko ko je lišen razumevanja tih koncepata može promeniti čak i uz tvoju pomoć? Čak i ako se trenutno obuzdava, koliko dugo će moći tako da izdrži? Neće mnogo vremena proći, a on će se vratiti svojim starim načinima. Pošto su takvi ljudi u svojoj ljudskosti lišeni dostojanstva i osećaja stida, pošto ne znaju za pravila, za pristojnost, niti za vrlinu svetaca, i pošto ti kvaliteti nisu svojstveni njihovoj ljudskosti, ti naprosto ne možeš da im pomogneš. Ljudi kojima je nemoguće pomoći jesu ljudi koji ne mogu da se promene, ljudi kojima se ne mogu davati uputstva, niti se može uticati na njih. Takvi pojedinci moraju biti počišćeni što je moguće brže i ranije, kako bi im se onemogućilo da izazivaju ometanja među braćom i sestrama i da ovde nanose sramotu. Božjoj kući nije potreban niko ko bi samo da popuni broj. Ako Bog neku osobu neće da spase, ona nikakve koristi neće imati od toga što negde samo popunjava broj. One koje Bog ne priznaje treba ukloniti – počistiti sve one koji ne treba da ostanu u Božjoj kući, da prisustvo jedne jedine takve osobe ne bi negativno uticalo na mnoge druge, što bi bilo nepravično prema većini. Ako prozrete suštinu onih koji su raskalašni i neobuzdani, treba da se što pre pozabavite njima i da ih uklonite, umesto da ih unedogled tolerišete. Neki kažu: „Oni povremeno daju neke rezultate pri obavljanju svojih dužnosti. I dalje su nam potrebni za taj aspekt rada. Takođe, imaju prilično dobro srce i mogu da plate neku malu cenu.” Ali, ko među ostalim članovima Božje kuće ne može da plati neku malu cenu? Ko ne može da postigne neke rezultate pri obavljanju svoje dužnosti? Ako svako može da postigne neke rezultate, zašto onda za obavljanje dužnosti ne odabrati dobre ljude, koji su dostojanstveni i pristojni? Zašto insistirati na tome da se tipovi ljudi koji su ološ, lopovi i glupani zadrže u crkvi s punim radnim vremenom da bi izazivali ometanja? Zašto insistirati da se ti bezvernici koji žive kao nevernici zadrže na službi u Božjoj kući? Božjoj kući ne fale službenici; Božja kuća želi samo poštene ljude koji vole istinu, čestite ljude i one koji mogu da streme ka istini i da daju sebe za Boga.

Većina onih koji trenutno obavljaju dužnosti jesu ljudi koji u Boga veruju više od pet-šest godina, a svakakvi ljudi su u potpunosti razotkriveni tokom obavljanja svojih dužnosti – razotkriveni su svi oni koji su bezvernici, smetenjaci, lažne starešine, zli ljudi i antihristi. Mnogi pripadnici Božjeg izabranog naroda jasno su uvideli da većina tih ljudi odbija da se promeni, uprkos višestrukim opomenama i nakon što su već izazvali ozbiljna ometanja i prekide u radu Božje kuće. Došlo je vreme kad ti bezvernici, zli ljudi i antihristi moraju da budu počišćeni. Ako ih ne budete počistili, to će uticati na odvijanje rada crkve i na širenje jevanđelja o carstvu Božjem. Ako ih ne budete počistili, to će uticati na život-ulazak Božjeg izabranog naroda; crkveni život će i dalje trpeti ometanja i nikada neće pronaći spokoj. Stoga, crkvene starešine i delatnici na svim nivoima treba da započnu sa čišćenjem crkve u skladu s Božjim namerama i na osnovu Božjih reči. Vidim da je popriličan broj ljudi lišen ljudskosti. Tokom okupljanja, neki ispoljavaju svakojaka neprilična ponašanja, ne usvajaju pravilno držanje, bilo da sede ili da stoje, i kraj sebe uvek imaju spreman čaj, mobilni telefon, kremu za lice i parfem. Neki koji vole da lepo izgledaju stalno proveravaju svoj izgled u ogledalu i dodiruju svoju šminku, dok drugi stalno piju vodu, prevlače prstima po telefonu kako bi pročitali vesti ili pogledali neki video iz sveta nevernika, pričaju i razgovaraju s prekrštenim nogama, presavijajući svoja tela nadvoje, tako da više nalikuju zmiji, i time ne mogu da zadrže čak ni vlastiti oblik. Takođe sam čuo da neki ljudi uveče, po povratku u spavaću sobu, ležu na krevet u cipelama i tako obuveni spavaju do zore. Ujutro, oni oči otvaraju ne zato da bi se molili niti da bi se bavili duhovnom predanošću, nego da bi najpre pročitali vesti na svom mobilnom telefonu. Za vreme obroka, kad vide neku ukusnu hranu ili čim spaze meso, oni se halapljivo bacaju na njega – ne mare za to da li će i drugi imati šta da jedu sve dok je njima stomak pun – a zatim odmah idu nazad na spavanje. Lišeni su ljudskog obličja u svemu što rade, ponašaju se raskalašno i neobuzdano kao nevernici, ne poštuju nikakva pravila i nemaju ni trunku poslušnosti ili pokornosti, baš kao zveri. Recite Mi, mogu li ljudi ovog tipa, koji imaju tako ozbiljno ogavnu prirodu, da budu spaseni? (Ne mogu.) Ima li onda ikakvog smisla da oni veruju u Boga? Budući da im je kov toliko slab da se uopšte ne može meriti sa istinom, mogu li oni razumeti Božje reči kad ih pročitaju? Pošto ne poseduju nikakva pravila u pogledu bivanja ljudskim bićem, može li njihovo službovanje biti u skladu s merilima? Pošto nemaju savesti ni razuma, mogu li da prihvate ono što slušaju na propovedima i kad se u zajedništvu razgovara o istini? (Ne.) Oni koji ispoljavaju takva ponašanja u osnovi su lišeni svake ljudskosti, pa kako bi onda mogli da zadobiju istinu? Osobe bez ljudskosti su zveri, đavoli, mrtvaci bez duha, koji ne mogu razumeti istinu kad je čuju i koji ne zaslužuju da čuju istinu. Njih pustiti da razumeju i zadobiju istinu isto je što i pokušavati da mačke uterate u tor ili da svinje naučite da lete – nemoguće! Kada smo ranije govorili o tome koji tipovi ljudi su zveri, često smo ispred reči „zver” stavljali odrednicu „pasja”, pa smo takve ljude nazivali „pasjim zverima”. Međutim, nakon što sam se malo bavio uzgojem pasa i imao blisku interakciju s njima, otkrio sam da psi poseduju ono najbolje što ljudima nedostaje: ponašaju se u skladu s pravilima, poslušni su i imaju osećaj samopoštovanja. Postaviš im granicu do koje mogu da vežbaju, a oni će vežbati isključivo unutar te granice i nipošto neće, bez ijednog izuzetka, ići na mesta na koja im braniš da idu. Ako slučajno prekorače granicu, brzo se vraćaju i neprekidno mašu repom, moleći za oproštaj i priznajući svoju grešku. Mogu li ljudi to da postignu? (Ne.) Ljudi u tome ne uspevaju. Mada psi možda ne razumeju onoliko koliko to ljudi mogu, ali jednu stvar uspevaju da dokuče: „Ovo je gazdina teritorija, ovo je gazdin dom. Idem svuda gde mi gazda dozvoljava i izbegavam mesta na koja mi je zabranjeno da idem.” Čak i ako ih ne tučete, izbegavaće da idu tamo; imaju osećaj samopoštovanja. Čak i psi znaju šta je stid, pa zašto onda ljudi to ne znaju? Da li je preterano da se oni koji ne znaju šta je stid svrstaju među zveri? (Ne.) To uopšte nije preterano; većina ljudi ne poseduje čak ni vrline jednog psa. Kada ubuduće budemo govorili da su neki ljudi zveri, ne možemo ih više nazivati „pasjim zverima”; bila bi to uvreda za pse, jer su ti ljudi, te zveri, gore čak i od pasa. Prema tome, kad takvi ljudi počnu da ometaju rad crkve ili učinak braće i sestara u vršenju dužnosti, oni se moraju hitno ukloniti – to je jedino razumno i pravedno rešenje, koje uopšte nije preterano. To ne znači da smo lišeni ljubavi; to je postupanje u skladu s načelima. Čak i ako oni koji su raskalašni i neobuzdani pokazuju neke rezultate u obavljanju svojih dužnosti, mogu li oni da budu spaseni? Jesu li to ljudi koji prihvataju istinu? Oni ni vlastite postupke ne mogu da obuzdaju, pa kako bi onda mogli da prihvate istinu? Ne mogu da očuvaju ni vlastiti integritet i dostojanstvo, pa mogu li onda da zakorače u istina-stvarnost? To je nemoguće. Prema tome, ovakvo postupanje prema takvim pojedincima uopšte nije preterano; ono se u potpunosti zasniva na načelima i u celosti ima za svrhu zaštitu Božjeg izabranog naroda od Sotoninih ometanja. Ukratko, nakon što takvi pojedinci budu otkriveni, prema njima treba dolično postupiti, na osnovu nekoliko načela koja sam maločas pomenuo. Da li je preterano da se takvi ljudi, koji su istinski raskalašni i neobuzdani i koji iskreno udovoljavaju telesnim prohtevima, bez ikakve svetačke vrline, kategorišu kao nevernici i bezvernici? (Nije.) Pošto su već kategorisani kao nevernici i bezvernici, nije ih preterano ni svrstati među razne tipove zlih ljudi koje crkva treba da ukloni. Ljudi koji ne mogu da obuzdaju ni svoje vlastito ponašanje i držanje sigurno ne mogu da prihvate istinu. Jesu li oni koji ne prihvataju istinu zapravo neprijatelji istine? (Da, jesu.) Da li je one koji su neprijatelji istine preterano okarakterisati kao zle ljude? (Nije.) To uopšte nije preterano. Dakle, načela za postupanje prema njima sasvim su prikladna.

D. Želja za osvetom

Naš razgovor u zajedništvu o trećem tipu ljudi – o onima koji su raskalašni i neobuzdani – priveden je kraju. Osim ovog tipa ljudi, ima još mnogo drugih koji spadaju u kategoriju zlih ljudi, a crkva treba da raspozna i da ukloni sve te tipove zlih ljudi. U nastavku ćemo raspravljati o četvrtom tipu. Među raznim zlim ljudima koje crkva treba da raspozna i ukloni, četvrti tip predstavlja značajan izazov i problem. Ko bi mogli da budu ti ljudi? To su oni koji su željni osvete. Na osnovu fraze „željni osvete”, očigledno je da ti ljudi nipošto nisu dobri; kolokvijalno rečeno, oni su trule jabuke. Sudeći po doslednim manifestacijama i otkrivanjima njihove ljudskosti, kao i po načelima njihovog delovanja, njihova srca nisu dobra. Kao što kaže ona uobičajena izreka, oni su „gadni stvorovi”. Mi kažemo da oni nisu od dobre sorte; tačnije, ti pojedinci nisu dobrodušni, već u sebi nose zlobu, zlonamernost i okrutnost. Kad neko kaže ili uradi nešto što se dotiče interesa, obraza ili statusa tih pojedinaca ili ih nečim uvredi, oni, s jedne strane, gaje neprijateljstvo u svojim srcima. S druge strane, oni na osnovu tog neprijateljstva postupaju; cilj i pravac njihovog postupanja jeste da iskažu svoju mržnju i da ublaže svoj bes, što je ponašanje koje nazivamo traženjem osvete. Među ljudima uvek postoji jedan deo takvih pojedinaca. Bilo da se radi o onome što ljudi opisuju kao sitničavost, dominaciju ili preteranu osetljivost i bez obzira na izraze koji se koriste za opisivanje ili sumiranje njihove ljudskosti, njihove interakcije s drugima se uobičajeno manifestuju tako što svako ko ih slučajno ili namerno povredi ili uvredi mora da pati i da se suoči s odgovarajućim posledicama. To je kao što neki ljudi kažu: „Vređaj ih, pa ćeš dobiti i više no što si tražio. Ako ih izazivaš ili im činiš nažao, nemoj misliti da ćeš se lako izvući.” Ima li takvih pojedinaca među ljudima? (Ima.) Sigurno je da ih ima. Ma šta da se dešava, bilo da se oko toga vredi ljutiti i biti sitničav ili ne vredi, oni koji su željni osvete stavljaju tu stvar na dnevni red i tretiraju je kao stvar od vrhunske važnosti. Ko god da ih uvredi, za njih je to neprihvatljivo i zahtevaju da ta osoba plati odgovarajuću cenu za to, što je njihovo načelo za ophođenje prema ljudima, prema svakome koga smatraju neprijateljem. Primera radi, u crkvenom životu, neki ljudi razgovaraju o svom stanju ili normalno razgovaraju i dele svoja iskustva, raspravljajući o svojim stanjima i svojoj iskvarenosti. Pritom se nehotice dotaknu i tuđih stanja i iskvarenosti. Govornik to možda čini nenamerno, ali slušalac to prima k srcu. Nakon što to sasluša, taj pojedinac ne može to ispravno da shvati, niti da tome ispravno pristupi, i sklon je da razvije osvetnički mentalitet. Ako ne otpusti tu stvar, već uporno napada i traži osvetu, to će izazvati probleme u radu crkve, tako da se ova stvar mora hitno rešiti. Sve dok u crkvi ima zlih ljudi, neminovno će se javljati ometanja, pa se ne sme olako prelaziti preko incidenata koji se tiču ometanja crkve od strane zlih ljudi. Ako ih nečim izazoveš ili povrediš, bilo da to činiš namerno ili ne, oni ti to neće lako zaboraviti. U sebi ovako razmišljaju: „Kad govoriš o vlastitoj iskvarenosti, zašto pominješ mene? Kad govoriš o vlastitoj samospoznaji, zašto mene razotkrivaš? Zbog tvog razotkrivanja moje iskvarenosti ja gubim obraz i dostojanstvo, izložen sam teškim pitanjima braće i sestara, gubim svoj prestiž i ugled mi biva narušen. Dobro, ja ću onda čekati priliku da ti se osvetim; dobićeš i više no što si tražio! Nemoj da misliš da mene možeš lako da maltretiraš i da budeš grub prema meni samo zato što su moji porodični uslovi loši i što mi društveni status nije visok. Nemoj da me smatraš nekakvim slabićem; ja nisam neko s kim možeš da se zavitlavaš!” Nebitno je kako oni sprovode svoju osvetu; hajde da razmotrimo same te ljude: kad se susretnu s tim sitnim stvarima – stvarima koje su u crkvenom životu uobičajene – oni ne samo što ne mogu da ih pravilno tretiraju ili razumeju, već takođe razvijaju mržnju i čekaju prilike da se osvete, pa čak posežu za beskrupuloznim sredstvima da bi se osvetili. Šta nam to govori o njihovoj ljudskosti? (Da je zlonamerna.) Jesu to dobri ljudi? (Nisu.) Najbolja vrsta ljudi jesu oni koji mogu da prihvate istinu. Kad čuju druge da razgovaraju i da dele svoja iskustva, oni razmišljaju: „Ja takođe posedujem tu iskvarenost. To što oni opisuju liči na moje stanje. Bilo da me namerno razotkrivaju ili da sasvim slučajno govore o nečemu što liči na moje stanje, ja ću to ispravno shvatiti – slušaću kako su oni to doživeli, kako tragaju za istinom da bi razrešili to stanje, kako praktikuju i na koji način ulaze.” Ovo je neko ko zaista prihvata istinu. Nešto niža osoba bi, nakon što to čuje, mogla da pomisli: „Kako to da je iskvarena narav koju oni prepoznaju identična mom stanju? Da li to o meni pričaju? Pa dobro, neka pričaju. Na kraju krajeva, nisam pretrpeo nikakav gubitak, a većina ljudi ionako verovatno ne zna za to. Možda ipak samo pričaju o sebi, što se sasvim slučajno podudara s mojim stanjem; svi mi delimo isto stanje.” Oni to ne uzimaju zaozbiljno, u svom srcu ne nose mržnju i ne gaje osvetnički mentalitet. Međutim, kod neljubaznih, zlih ljudi, stvari stoje drugačije. Drugi bi na istu stvar gledali kao na nešto uobičajeno, pa bi se u skladu s tim odnosili i postupali prema njoj. Naravno, dobri ljudi koji prihvataju istinu razrešili bi tu stvar proaktivno i pozitivno. Obični ljudi, iako je ne rešavaju pozitivno, ne gaje mržnju, a pogotovo nemaju želju za osvetom. Ali, u onim neljubaznim ljudima, jedna tako opšta i potpuno obična stvar može da izazove unutrašnje previranje koje im ne da mira. Stvari koje oni proizvode nisu ni pozitivne ni obične, već opake i rđave; oni traže osvetu. Šta je razlog njihove osvete? Oni smatraju da ih ljudi namerno omalovažavaju zlonamernim primedbama i da razotkrivaju stvarne situacije u vezi s njima, kao i njihovu ružnu stranu i njihovu iskvarenost. To što ljudi govore oni shvataju kao namerno, pa ih stoga smatraju svojim neprijateljima. Nakon toga, misle da je opravdano da tu stvar reše tako što će im se osvetiti, pa koriste razne načine da ostvare svoje osvetničke ciljeve. Zar to nije opaka narav? (Jeste.) U crkvenom životu, kad braća i sestre govore o svojim stanjima, većina slušalaca može da se poistoveti s tim i da to prihvati od Boga. Samo oni koji imaju odbojnost prema istini i rđavu narav stvaraju u sebi neprijateljstvo, pa čak i osvetnički način razmišljanja kad to čuju, čime potpuno razotkrivaju svoju priroda-suštinu. Tako generisan osvetnički način razmišljanja praćen je nizom osvetničkih ponašanja i postupaka. Dok se zbiva to aktivno traženje osvete, šta se dešava sa odnosima među ljudima? Oni više nisu kako treba. A ko je prava žrtva u svemu tome? (Osoba kojoj oni žele da se osvete.) Tačno. Prave žrtve su oni koji besede o svom iskustvenom svedočanstvu. Tada će oni koji su željni osvete, u raznim situacijama, svojim rečima i delima početi da sude, da napadaju, pa čak i da kleveću ili da podmeću ljudima za koje smatraju da ih razotkrivaju ili da gaje neprijateljstvo prema njima. Oni koji su željni osvete ne gaje samo trenutnu mržnju u svojim srcima i to je sve; oni tragaju za raznim prilikama, pa ih čak i sami stvaraju, da se osvete onima koji su meta njihove osvete, prema kojima su neprijateljski nastrojeni i za koje smatraju da im nisu naklonjeni. Primera radi, tokom izbora starešina, ako osoba prema kojoj su neprijateljski nastrojeni ispunjava načela upotrebe ljudi u Božjoj kući i kvalifikovana je da bude izabrana za starešinu, oni će je, zbog svog neprijateljstva prema njoj, suditi, osuđivati i napadati. Mogu se čak upustiti u neke zakulisne radnje ili učiniti stvari koje su štetne za tu osobu, kako bi joj se osvetili. Ukratko, različita su sredstva kojima oni svoju osvetu sprovode u delo. Mogu, na primer, da pronađu neke stvari koje će iskoristiti protiv neke osobe da bi je olajavali, da bi izmišljali glasine o njoj putem preterivanja i neosnovanih priča tipa rekla-kazala ili da bi širili razdor između te osobe i drugih. Štaviše, tu osobu mogu lažno da optuže pred starešinama, tvrdeći da nije odana, da je negativna i da se opire obavljanju svojih dužnosti. Sve su to zapravo namerne izmišljotine, pravljenje nečega ni iz čega. Pogledajte samo koliko se neopravdanih ponašanja i postupaka rađa iz njihovih sumnji i pogrešnog razumevanja te osobe; svi ti pristupi proističu iz njihove osvetničke prirode. U stvari, kad je ta osoba podelila svoja iskustvena svedočanstva, ona uopšte nije ciljala na njih; nikakva zloba nije bila upućena njima. Samo zato što imaju odbojnost prema istini i opaku narav željnu osvete, oni ne dozvoljavaju drugima da ih razotkriju i ne dopuštaju rasprave o spoznaji samog sebe, rasprave o iskvarenim naravima, niti razgovore o čovekovoj sotonskoj prirodi. Kada se raspravlja o takvim temama, oni pobesne, jer pretpostavljaju da te rasprave ciljaju na njih i da ih razotkrivaju, te stoga formiraju i razvijaju osvetnički način razmišljanja. Manifestacije izvršenja osvete od strane takvih osoba uopšte nisu ograničene na samo jednu okolnost. Zašto to kažem? Zato što takvi pojedinci imaju opaku narav; niko ne sme da ih izaziva, ni da ih provocira. Oni su, sami po sebi, agresivni prema svemu i svakome; nalik su nekoj škorpiji ili stonogi. Prema tome, kada ih neko svojim rečima namerno ili nenamerno izazove ili povredi, ako im se učini da im je povređen ponos ili da su izgubili prestiž, oni će smišljati kako da taj svoj ponos i prestiž spasu, što će dovesti do niza osvetničkih postupaka.

U nastavku ću vam besediti o ostalim manifestacijama onih koji su željni osvete. Starešine orezuju neke ljude zbog toga što su svoje dužnosti površno obavljali, usled čega se u tim ljudima rađa nezadovoljstvo. Recite Mi, da li je opravdano orezivati ih? (Jeste.) To je potpuno opravdano i normalno. Ako svoju dužnost obavljaš površno, nanoseći štetu radu crkve, i ako se ne ponašaš u skladu s načelima, pa neko stane da te razotkriva i orezuje, to je opravdano i ti to treba da prihvatiš. Međutim, oni koji su željni osvete ne samo što odbijaju da to prihvate, već u sebi još gaje i nezadovoljstvo. Čim starešina ode, oni počinju da prosipaju uvrede: „Što se praviš važan? Je li to samo zato što si na zvaničnom položaju? Da sam ja na takvom položaju, bio bih bolji od tebe! Šta misliš ko si ti, da mene orezuješ? Mrzim te zbog toga što si me orezao. Dabogda te kola zgazila, dabogda se u piću udavio, dabogda ti hrana u dušnik zapala. Dabogda umro bednom smrću! Ti se usuđuješ mene da orezuješ? Nema na zemlji čoveka koji mene sme da orezuje!” Kada tog starešinu zbog nečega orežu starešine višeg nivoa, ti ljudi likuju i beskrajno se raduju njegovoj nesreći, pevuše u sebi neku pesmicu i misle: „Šta kažeš na ovo? Pravio si se važan, a sad si dobio svoje sledovanje! Ko god mene oreže, život ću mu učiniti mizernim!” Šta mislite o ovakvim ljudima? (Oni su zlonamerni.) Ma koliko da je njihovo orezivanje opravdano, oni to ne mogu da prihvate. Uporno se svađaju i brane, a posle toga i dalje površno obavljaju svoje dužnosti i ostaju nepopravljivi uprkos višestrukim upozorenjima. Ako se u Božjoj kući uvek ponašaš površno, bićeš samo orezan; ako se u sekularnom svetu ponašaš površno na svom poslu, možeš na kraju da dobiješ otkaz i da izgubiš sredstva za život. Mi većinu vremena u Božjoj kući načelno provodimo tako što razgovaramo o istini i jedni druge podržavamo s ljubavlju, omogućavajući većini ljudi da streme ka istini i da normalno obavljaju svoje dužnosti. U stvari, samo se manji broj starešina i delatnika može suočiti sa oštrim orezivanjem. Većina ljudi postupa na osnovu vere, svesti, savesti i razuma, oni prihvataju da ih Bog ispituje i ne prave ozbiljne greške, tako da se ne suočavaju sa oštrim orezivanjem. Orezivanje je, međutim, dobra stvar; koliko ljudi biva podvrgnuto orezivanju, posebno od strane Višnjeg? Ovo predstavlja sjajnu priliku za samospoznaju i za životni rast. U najmanju ruku, vernici moraju da razumeju značaj orezivanja i da to prepoznaju kao nešto dobro. Čak i ako orezivanje od strane određenih pojedinaca nije potpuno u skladu s načelima i ako je pomešano s ličnim sklonostima i s usijanom glavom, ti i dalje treba da analiziraš sebe kako bi uvideo koji aspekti tvojih postupaka nisu u skladu s načelima i da to orezivanje prihvatiš pozitivno; to će ti biti od pomoći. Ali, ovi zli ljudi ne mogu da prihvate čak ni opravdano orezivanje. Čak i ako ne preduzimaju nikakve postupke u traženju osvete, srca su im ispunjena ogromnim nezadovoljstvom, pa psuju i proklinju. Kada oni koji su ih orezali budu i sami podvrgnuti orezivanju ili naiđu na nevolje, srećniji su od deteta na proslavi Nove godine. To je manifestacija zlih ljudi. Takođe, ima nekih ljudi koji se takmiče u obavljanju dužnosti; oni često ne slede načela i površno postupaju, usled čega nemaju plodan učinak pri obavljanju svojih dužnosti. Kad starešina iznese besedu o njihovim problemima i kad ih oreže, ljudi željni osvete ne mogu ispravno da se pozabave time. Iako u sebi priznaju vlastitu površnost i nedostatak načela u obavljanju svojih dužnosti, oni kao odgovor na orezivanje i dalje razvijaju misli i postupke usmerene ka osveti. Zatim pišu pisma u kojima lažno optužuju tog starešinu, pozivajući se na neke njegove postupke i na otkrovenja njegove iskvarenosti, koje preuveličavaju i prijavljuju višim nivoima, sa ciljem da taj starešina bude smenjen. Ako ne ostvare taj svoj cilj, oni ga zakulisno podrivaju i izazivaju ometanja, tvrdoglavo se opirući njegovim uređenjima. Oni ne vode računa o radu crkve, o načelima koje zahteva Božja kuća, niti o svojoj efikasnosti u vršenju dužnosti; jedino ih zanima kako da iskale vlastiti bes. Odbijaju da slušaju bilo koga, pa čak odbacuju i opomene starešina i delatnika. Mada im ne uzvraćaju i ne suprotstavljaju im se u lice, oni iza kulisa mogu da ispolje negativnost, da iz protesta odbace svoje odgovornosti i da iskoriste bilo koju stvar kako bi se usprotivili aranžmanima Božje kuće ili starešinama i delatnicima. Oni čak šire i predstave; osim što su i sami negativni i nerado obavljaju svoju dužnost, oni takođe pokušavaju da što više ljudi odvuku u negativnost, kako bi i oni traljavo radili i zanemarivali svoje dužnosti. Koje je njihovo načelo? „Ne plašim se umiranja; treba da nađem nekoga kog ću povući za sobom. Ovaj starešina me orezuje i kaže da moj učinak u obavljanju dužnosti nije u skladu s merilom – onda ću se postarati da niko svoju dužnost ne obavi dobro. Ako ja ne radim dobro, niko od vas neće raditi dobro! Starešina me orezuje i smeje mi se; svima ću vam zagorčati život!” Kad svoju dužnost obavljaju površno ili suprotno načelima, a neko to prijavi starešinama, oni tu stvar istražuju: „Ko me je prijavio? Ko me je olajavao kod starešina? Ko je u bliskim odnosima sa starešinama? Ako saznam ko me je prijavio starešinama višeg nivoa, neću biti nimalo učtiv prema toj osobi! Nikada joj to neću zaboraviti!” Oni ne samo da su sposobni da daju oštre izjave, već su, naravno, u stanju i da ostvare takve pretnje. Ti pojedinci imaju mnoge gadne i podmukle osvetničke taktike, tako da ne posežu samo za stvarima pomoću kojih mogu drugima da sude i da ih osuđuju; neki će namerno ukrasti punjač za laptop osobi kojoj žele da se osvete, usled čega ona neće moći da dopuni svoj laptop, pa će joj učinak u obavljanju dužnosti biti smanjen. Drugi će namerno presoliti nečiju hranu, kako bi je učinili nejestivom. Ova gruba sredstva osvete, uobičajena među nevernicima, takođe koriste i zli ljudi unutar crkve. Njihove osvetničke metode sežu još dalje od ovoga i uključuju neke beskrupulozne taktike koje nikada ranije nismo viđali; mi ovde samo navodimo neke jednostavne primere. Među njima, neki pojedinci namerno stvaraju nevolje, prepreke i poteškoće drugima; to je uobičajena pojava. Unutar svake grupe, u različitim okolnostima i okruženjima, neprekidno se razotkrivaju opake naravi onih koji su željni osvete. Osvetničke manifestacije zlih ljudi i antihrista još su očiglednije. Dokle god u crkvi bude bilo zlih ljudi i antihrista, Božji izabrani narod, koji iskreno veruje u Njega i stremi ka istini, trpeće ometanja. Svaki dan u kojem su zli ljudi i antihristi prisutni jeste dan kada crkva ne zna za spokoj – dobri ljudi biće napadani i isključivani; konkretno, oni koji streme ka istini suočiće se s neprijateljstvom i osvetom od strane zlih ljudi i antihrista. Kako zli ljudi i antihristi muče druge i sprovode svoju osvetu nad njima? Oni prvo ciljaju na one koji streme ka istini i drže se načela. Ti zli pojedinci jasno uviđaju da su po njih najštetniji samo oni koji streme ka istini. Pre svega, ljudi koji razumeju istinu mogu da ih raspoznaju; ako budu išta loše radili, prozreće ih oni koji razumeju istinu. Drugo, kad su prisutni ljudi koji razumeju istinu, njihova zla dela biće donekle ograničena, što će im otežati da ostvare svoje ciljeve. Iz ove perspektive, samo oni koji streme ka istini jesu zaštitnici rada crkve. Kad su prisutni oni koji streme ka istini, antihristi i zli ljudi ne smeju da postupaju kao tirani i moraju donekle da se suzdržavaju. Stoga su oni koji streme ka istini trn u oku antihristima i zlim ljudima i strašno im dosađuju, pa zato ovi smišljaju načine da im se osvete.

Dok zli ljudi sprovode svoju osvetu, oni pokazuju opaku narav, nerazumni su i lišeni racionalnosti. Oni koji su neko vreme proveli s njima i koji ih razumeju, u izvesnoj meri ih se plaše. Kad razgovaraju s njima, ljudi moraju biti krajnje oprezni i učtivi, jer oni zahtevaju preterani stepen poštovanja. Moraju im stalno ići niz dlaku i udovoljavati im, i ne smeju im direktno ukazivati na njihove probleme ili mane. Umesto toga, te probleme moraju razmotriti na zaobilazan način, uz nagovor, a nakon tog razmatranja, takođe ih moraju pohvaliti i reći im: „Mada imaš tu manu ili nedostatak, ti brže od nas ovladavaš veštinama, tvoje stručne sposobnosti su jače nego kod drugih, a tvoja radna efikasnost je viša od naše. Ja na tvoje mane gledam kao na prednosti.” Moraju čak i da im laskaju. Zašto oni to čine? Zato što se plaše njihove osvete. Na ovaj način, ti zli pojedinci postaju zadovoljni i srca im se razmekšaju. Da bi izbegli njihovu osvetu, ljudi se većinom plaše da im probleme koje su kod njih uočili saopšte licem u lice i ne usuđuju se da te probleme prijave. Čak i kada je jasno da oni nanose štetu interesima Bože kuće i da se rad crkve odugovlači zbog njihove tvrdoglavosti i nehajne samovolje, pa čak i onda kad se kod njih uoče neka odstupanja u pravcu i načelima, niko se ne usuđuje da im prigovori, niti da ih prijavi višim instancama. Zbog njihove opake naravi i ljudskosti koja je željna osvete, drugi ih se pomalo plaše, osećaju bes, ali su previše uplašeni da bi o tome govorili. Kad razgovaraju s njima, moraju biti naročito učtivi i taktični, uz izuzetno ljubazan, nežan i prefinjen odnos prema njima. Kad ljudi s njima razgovaraju s poštovanjem i učtivo, i kad im popuštaju, oni se iznutra osećaju prijatno. Međutim, ako je neko otvoren, ako razotkriva njihove probleme i nudi im predloge, oni postaju odbojni i gledaju na to kao na nepoštovanje, kao da drugi imaju primedbe na njih ili osećaju neprijateljstvo prema njima. To podstiče njihovu želju da se toj osobi osvete i da je muče; moraju da je unište i da osramote njeno ime. Ako im ta osoba padne šaka, neće se dobro provesti. Jesu li takvi ljudi zastrašujući? (Jesu.) Ako ih ne razumeš i ako ih uvrediš, biće kivni na tebe i smišljaće kako da ti se osvete čak i dok jedu ili spavaju. Kad im se jednom pojaviš na radaru, nevolja je neminovna, jer su oni odlučni u svom traženju osvete. Mada s tobom mogu razgovarati naizgled isto kao i ranije, onog trenutka kad odluče da ti se osvete, sve što si prethodno rekao ili uradio postaje njihova municija. Tretiraće te kao neprijatelja i sprovodiće svoju osvetu korak po korak, sve dok im se ne učini da su se u dovoljnoj meri osvetili i da su potpuno zadovoljni. To je posledica druženja sa zlim ljudima.

Ljudi željni osvete, sudeći po raznim njihovim ponašanjima, kao i po načelima i metodima u njihovim postupcima i njihovoj ličnosti, predstavljaju pretnju za skoro sve ljude, osim za one koji su dobrodušni i prijateljski nastrojeni prema svima i koji su lišeni načela u ophođenju prema svima – takvi pojedinci su bezbedni u blizini opakih ljudi. Međutim, oni koji imaju makar trunku savesti i osećaja za pravdu, osećaće se, u različitoj meri i u manjem ili većem stepenu, ugroženo kad se nađu u prisustvu ljudi željnih osvete. U ozbiljnijim slučajevima, mogu se suočiti sa fizičkim povredama ili čak sa pretnjom po život, dok u blažim situacijama mogu biti izloženi verbalnim napadima, kleveti ili podmetanju. To su samo neka od sveukupnih otkrovenja i manifestacija opake naravi ljudi željnih osvete. Na osnovu njihovih sveukupnih manifestacija, takvi ljudi takođe izazivaju ometanja među braćom i sestrama, kao i unutar crkve. Skoro svako ko stupa u interakcije s tim osvetoljubivim ljudima postaje meta njihove osvete i, gotovo bez izuzetka, postaje žrtva. Ljudi željni osvete imaju opaku narav, oni su tempirane bombe koje svakog trenutka mogu da eksplodiraju. Mada mogu da slede gomilu da bi obavljali svoje dužnosti i vodili normalan crkveni život, sudeći po njihovoj ljudskosti, oni u svakom trenutku mogu poželeti da se osvete i da zaprete drugima, pa ih se ljudi zbog toga plaše i čuvaju ih se. Zar to već ne predstavlja ometanje za većinu ljudi? (Predstavlja.) Da ih ne bi uvredili, da bi im udovoljili i da bi izbegli njihovu ljutnju i osvetu, ljudi moraju stalno da vode računa o njihovim izrazima, da osluškuju skrivena značenja njihovih reči i da pokušavaju da otkriju namere, ciljeve i pravce onoga što oni govore. Gledano iz ove perspektive, zar oni time većinu ljudi ne samo da ometaju, nego ih još i kontrolišu? (Da.) Dakle, sudeći po prirodi ove stvari, zar takvi osvetoljubivi pojedinci nisu zli ljudi? (Jesu.) Veoma je jasno da ih treba okarakterisati kao zle ljude. Ako neko i pokuša da razume situaciju takvih pojedinaca, većina se plaši da kaže istinu o njima, a sva pitanja o tome odbacuje neobaveznim odgovorima tipa „u redu je”, ne usuđujući se da prijavi njihove probleme, ni da priča o njima niti da ih proceni. Zar ovo nije problematična situacija? Neki kažu: „Takvi zli ljudi mogu bilo gde i bilo kada poželeti da se osvete; ko bi se usudio da ih provocira? Štaviše, oni stalno tvrde da imaju veze i u podzemlju i u legitimnim krugovima, pa prete da se niko ko ih uvredi neće dobro provesti, da će tu osobu naučiti pameti i da će joj zbog toga porodica umreti bednom smrću. Stoga se niko ne usuđuje da ih provocira. Neka ih, a mi možemo samo da se nadamo najboljem.” Vidiš, takva situacija nastaje u crkvi, što praktično znači da oni već kontrolišu te ljude. Pošto svedoče njihovoj opakoj naravi i želji za osvetom, ljudi ne smeju da ih optuže ni da ih orežu, niti se usuđuju da iznesu svoje prave procene tih ljudi. Razgovori se moraju prilagođavati njima, u strahu da ne dođe do uvrede, a čak je i pominjanje nekih pojedinosti o njihovim pravim manifestacijama iza njihovih leđa užasno zastrašujuće. Čega se ljudi plaše? Plaše se da će njihove reči doći do ušiju osvetoljubive osobe, koja će onda poželeti da im se osveti. Kad se izlanu, oni se udaraju šakom po čelu i kažu: „Oh, ne, danas sam govorio nešto što nisam smeo da kažem. Čekajte samo, zažaliću zbog toga. Zašto ne umem da držim jezik za zubima?” Od tog trenutka pa nadalje, ti ljudi žive u stalnom strahu i brizi, na prstima hodaju kroz život, stalno posmatraju da li je ta osoba u blizini i pitaju se: „Da li zna šta sam rekao? Da li je to došlo do njegovih ušiju? Da li je njegov stav prema meni isti kao ranije?” Što više razmišljaju, to ih jače obuzima nemir, a što to duže traje, njihov strah biva sve veći, pa odlučuju da je bolje da tu osobu potpuno izbegavaju. Tada misle: „Ne smem rizikovati da ga isprovociram, ali bar mogu da ga izbegavam. Bilo da zna šta sam rekao ili da ne zna, zar ne mogu da se naprosto držim podalje od njega?” Taj strah ih toliko preplavi da se ne usuđuju čak ni da prisustvuju skupovima, već izbegavaju sva mesta na kojima bi ta opaka osoba mogla da se pojavi, pa čak i ona na kojima moraju da obavljaju svoju dužnost. Van sebe su od straha.

Kako treba postupati sa tim zlim ljudima koji su željni osvete? (Treba ih ukloniti.) Veoma je jednostavno: samo dve reči – uklonite ih – i gotovo. Ako ih uklonimo i ako većina to proslavlja s dubokim osećanjem zadovoljstva, to znači da je naša odluka da ih uklonimo bila ispravna. Prilikom ranijih okupljanja, prisustvo zlih ljudi značilo je da je većina ljudi bila sputana tokom razgovora u zajedništvu; ljudi su strahovali da bi nekom pogrešnom rečju mogli da uvrede zle osobe, pa su ih se čuvali i izbegavali da ih pominju. Jedno nepisano pravilo javljalo se na skupovima: ako bi neko namignuo, svi bi brzo promenili temu. Takvo stanje stvari je nastalo. Nakon što su pojedinci željni osvete uklonjeni, u crkvi je zavladao mir, crkveni život je postao normalan, a odnosi među ljudima takođe su se vratili u normalno stanje. Braća i sestre su sada mogli slobodno da dele i da molitveno čitaju Božje reči i da slobodno dele svoja iskustvena svedočenja, a da ih pritom niko ne kontroliše, da se nikoga ne plaše i da ne moraju da paze kako će se neko od njih izraziti. Sudeći po tom rezultatu, da li je bilo ispravno ukloniti takve zle ljude? (Bilo je.) Apsolutno. Treba ih ukloniti. Da ih nismo uklonili, svima bi život postao neizdrživ i mnogi bi se previše plašili da prisustvuju skupovima. Neki plašljivi pojedinci bi možda čak imali noćne more i stalno bi sanjali kako ih dave zli demoni. Stalno bi bili preterano obazrivi na skupovima i nikada se ne bi usudili da govore, nesposobni da se osećaju slobodno i nesputano. Pošto su zli ljudi uklonjeni, oni su se potpuno promenili: sada smeju da govore na skupovima, postali su aktivniji tokom razgovora u zajedništvu i osećaju se slobodno i nesputano. Zar to nije dobra stvar? (Jeste.) Lako je raspoznati takve osvetoljubive pojedince opake naravi. Generalno govoreći, trebalo bi da svako ko je s nekim stupao u interakcije duže od šest meseci može da oseti i da jasno vidi o kakvoj se osobi radi; to postaje očigledno nakon što se neko vreme provede s njima. Starešine i delatnici u crkvi ne treba da budu pasivni u postupanju s takvim zlim ljudima. Šta to znači da ne treba da budu pasivni? To znači da ne treba da čekaju da se svi razbesne zbog toga što oni neke ljude zaluđuju i što čine loša dela, pa da se tek onda pozabave njima – to bi bilo isuviše pasivno. Kada je, dakle, najbolje pozabaviti se zlim ljudima? Onda kad je mali broj ljudi već pretrpeo štetu i osetio odbojnost i oprez prema njima i kad su oni temeljno okarakterisani kao zli ljudi. U tom trenutku, odmah se treba pozabaviti njima i ukloniti ih, kako bi se sprečilo da više ljudi bude povređeno i kako bi se izbeglo da se strašljivci preplaše ili spotaknu zbog njih. Šta je ovde najkritičnije? Ako se zlim ljudima predugo dopušta da izazivaju ometanja u crkvi, krajnji rezultat biće takav da će oni kontrolisati crkvu i Božji izabrani narod. Ako to dostigne taj stepen, svi će patiti. Da bi se izbeglo da svima bude naneta šteta, kada deo ljudi pretrpi štetu ili kad neki ljudi razviju snažnu odbojnost prema takvim pojedincima, kad ih prozru i identifikuju kao zle ljude željne osvete, trebalo bi da ih crkvene starešine odmah uklone. Da bi se odlučili da deluju, ne smeju čekati da zli ljudi počine brojna zla i da izazovu javni gnev – to bi bilo previše pasivno; a zar takve crkvene starešine ne bi bile prave propalice? (Bile bi.) Kad preuzmu na sebe taj posao, crkvene starešine treba da budu posebno osetljive na stanja, manifestacije i otkrovenja takvih pojedinaca, da brzo prozru njihove naravi, te da zatim utvrde da su to zaista zli ljudi koje treba ukloniti i da se što pre pozabave njima. Ako to nije moguće utvrditi odmah na početku, neophodno je fokusirati se na posmatranje i dobro obratiti pažnju na ono što ti ljudi govore, na njihovo ponašanje i držanje, i treba razumeti njihove misli i tendencije njihovog delovanja. Kada se otkrije da oni nameravaju da se osvete, treba preduzeti hitne mere ka njihovom uklanjanju, kako bi se sprečilo da još više ljudi bude oštećeno i da pretrpi njihovo osvetničko delovanje.

Neke crkvene starešine kažu: „Ne bojimo se zlih ljudi; osim Boga, nikoga se više ne plašimo. Šta su nama zli ljudi? Mi se čak ni Sotone ne plašimo, kao ni hapšenja i progona od strane velike crvene aždaje, pa što bismo se onda plašili zlih ljudi? Zla osoba je samo omanji demon, zašto je se plašiti? Naprosto ćemo je zadržati u crkvi i pustiti da većina braće i sestara trpi štetu. Kad budu propatili, postaće razboritiji, a kad budu imali razboritost, takvi zli ljudi ih neće više vezivati ni sputavati. To bi bilo sjajno!” Može li većina da dostigne taj rast? (Ne.) Ne može. Njihova je vera suviše slaba, premalo je istina koje razumeju, a njihov rast je premali. Čim ugledaju zle ljude, oni ih izbegavaju i ne usuđuju se da ih uvrede. Osim što se plaše smrti i što cene vlastiti život, većina ljudi takođe štiti razne svoje telesne interese; oni nisu u stanju da steknu razboritost, niti da izvuku lekcije iz raznih stvari koje zli ljudi čine. Stoga je ta ideja temeljno nepraktična i ne može da donese nikakve rezultate. Ako se u crkvi pojavi neka zla osoba, kad je većina ljudi raspozna i utvrdi da je ta osoba zla, koliko ljudi ima osećaj za pravdu da ustane, da raskine s tim zlikovcem, da se bori protiv njega i da zaštiti interese Božje kuće? Koliki je procenat tih ljudi? Ima li ih 10%? Ako nema 10%, ima li ih 5%? (Otprilike.) To znači da se u grupi od dvadeset ljudi može naći jedan čovek koji će ustati da se bori protiv te zle osobe, da je razotkrije i izazove Božjim rečima, da se upusti u raspravu s njom i da je ukloni iz crkve. Takvi pojedinci su heroji među pripadnicima Božjeg izabranog naroda, zaslužne ličnosti crkve. Neke starešine i delatnici plaše se da imaju posla sa zlim ljudima. Da li su takvi ljudi dorasli svojim ulogama? Da li su sposobni da svedoče o Bogu? Kad čuju da nekog zlog čoveka treba ukloniti iz crkve, oni kažu: „Malo je problematično ukloniti ga. Nekada sam bio prilično blizak s njim. On zna gde stanujem i ko u mojoj porodici veruje u Boga. Ako ga proteram, sigurno će hteti da mi se osveti.” Šta mislite, da li takvi ljudi zaslužuju da budu starešine i delatnici? (Ne.) Nakon što otkriju zlu osobu koju treba ukloniti, oni najpre pomisle na vlastiti interes, plašeći se osvete te zle osobe. Uopšte ne razmišljaju o tome da bi ta zla osoba, budući da su joj poznata neka mesta okupljanja i podaci za kontakt sa braćom i sestrama, po svom uklanjanju mogla da proda crkvu ili braću i sestre, niti razmišljaju o tome kako da to spreče. Njihova glavna briga nisu interesi Božje kuće, nego strah da bi ta zla osoba, pošto zna za njihovu porodičnu situaciju, mogla da proda njihovu porodicu i da negativno utiče na nju. Da li te starešine i delatnici svedoče? (Ne.) Neke starešine i delatnici vide kako se zli ljudi ponašaju kao tirani i pokušavaju da kontrolišu crkvu, ali se ne usuđuju da progovore. Umesto toga, oni prave kompromise, izbegavaju zle ljude i ne usuđuju se da se obračunaju sa njima. Kad vide zle ljude, osećaju se prestravljeno kao da su videli zlog demona sa tri glave i šest ruku, pa ne uspevaju da zaštite interese Božje kuće. U međuvremenu, neka obična braća i sestre poseduju izvestan osećaj za pravdu, poseduju hrabrost i veru da ustanu i raskrinkaju razotkrivene zlikovce, ne plašeći se da će ti zlikovci poželeti da im se osvete. Međutim, u crkvi ima premalo takvih pojedinaca. Kada ste maločas pomenuli onih 5%, možda je to bilo preterana, a ne konzervativna procena. Gledano iz ove perspektive, kakav je stav većine prema pojedincima opake naravi koji su željni osvete? (Većina ljudi štiti sebe.) Prva pomisao im je da sebe zaštite, ne pomišljaju na to da ustanu i da se bore protiv zlikovaca kako bi zaštitili interese Božje kuće i braće i sestara i fokusiraju se isključivo na samozaštitu. Na koji problem ukazuje ta njihova samozaštita? (Takvi ljudi su veoma sebični.) S jedne strane, to odražava duboko sebičnu ljudskost, a s druge, pokazuje da je kod većine ljudi vera u Boga suviše slaba. Oni iznose verbalne tvrdnje da „Bog nad svime drži suverenost; Bog je naš oslonac”, ali, kad se suoče sa stvarnošću, osećaju da ne mogu da se oslone na Boga i da moraju da zavise samo od sebe, pa stoga daju prednost samozaštiti, što je nešto što smatraju vrhunskom mudrošću. Implikacija je sledeća: „Niko ne može da me zaštiti, a čak ni u Boga ne mogu da se pouzdam. Gde je Bog? Ne možemo da Ga vidimo! Štaviše, ja ne znam da li će me Bog zaštititi ili neće. Šta ako me ne zaštiti?” Ljudska vera je tako jadna. Oni stalno tvrde: „Bog nad svime drži suverenost; Bog je naš oslonac”, ali, kad nastanu neke situacije, samo gledaju kako sebe da zaštite, nesposobni da ustanu u borbu protiv Sotone i da postojano svedoče, jer čak ni za to nemaju dovoljno vere. Ljudska vera je tako jadna; ona se, ujedno, kroz ovaj problem u potpunosti razotkriva. Njihov rast je, naprosto, tako mali. Što se tiče zlih ljudi željnih osvete, ako postoje neki pojedinci koji bi hteli da ih razotkriju, ali se osećaju izolovano i nemoćno i plaše se da će ih zlikovci potisnuti, trebalo bi da se udruže s nekoliko starešina i delatnika ili s nekim od razborite braće i sestara. Kada tako udruže snage, imaće apsolutno poverenje u pobedu. Nakon toga, oni mogu da razotkriju i da detaljno analiziraju postupke i ponašanja takvih zlih ljudi, čime će većini ljudi omogućiti da razaznaju i da jasno vide njihovo pravo lice, pa će onda svi moći da se srcem i umom ujedine i da zajedničkim snagama uklone te zle ljude. Ranije ste pomenuli da bi, kad se pojave zli pojedinci, otprilike jedan od dvadeset pripadnika Božjeg izabranog naroda mogao imati osećaj za pravdu da o njima pravedno progovori i smelosti da ustane i da ukloni takve zle ljude. Jedan od dvadeset je baš premalo; ako neku crkvu čini svega desetoro ljudi, kako bi oni mogli da počiste zle pojedince? Oni to ne bi mogli da učine; tih deset ljudi bi potpalo pod kontrolu zlikovaca i trpelo bi njihova maltretiranja, što je nedopustivo. Bilo bi sjajno postaviti za cilj da svaki deseti ili čak jedan od pet ljudi ima hrabrosti da ustane i da se bori protiv zlih ljudi! Ako čovek stalno nastoji da zaštiti samog sebe, to će za rezultat imati ne samo gubitak svedoka pred Sotonom, već, još gore, propuštanje prilike da se dostigne istina pred Bogom. U crkvi sa jednim zlim pojedincem, u najmanju ruku će neki ljudi biti oštećeni; ako postoje dva zla pojedinca, većina će pretrpeti štetu; a ako je antihrist na vlasti, uz još nekoliko saučesnika i poslušnika ispod sebe, štetu će pretrpeti celokupan Božji izabrani narod. Je li tako? (Jeste.) Jedna osoba koja ustaje protiv zlikovaca predstavlja jednu jedinicu snage, dok desetoro ljudi koji ustaju protiv zlikovaca predstavljaju deset jedinica snage. Dakle, mislite li da zli ljudi više strahuju od jedne osobe ili od desetoro ljudi? (Od desetoro ljudi.) Pa onda, ako protiv zlikovaca ustane dvadesetoro, tridesetoro ili pedesetoro ljudi, ko će na kraju pobediti? (Braća i sestre.) Na kraju će pobediti braća i sestre. Zar na taj način nije mnogo lakše ukloniti zle ljude? Snaga leži u brojevima – taj jednostavan koncept treba da bude jasan svakom od vas. Prema tome, raspoznavanje i uklanjanje zlih ljudi ne spada u odgovornost samo nekih određenih starešina ili delatnika, već je to kolektivna odgovornost celokupnog Božjeg izabranog naroda u crkvi. Uz napore starešina i delatnika i uz saradnju Božjeg izabranog naroda na uklanjanju zlih ljudi, svi mogu da uživaju u dobrim danima. Ako se zli ljudi ne uklone i ako im se dopusti da ostanu u crkvi, s nadom da će se pokajati, ali se ni posle šest meseci ili godinu dana ne vidi nikakvo poboljšanje, već oni i dalje izazivaju nepodnošljiva ometanja u Božjem izabranom narodu, to je rezultat pokazivanja milosti prema zlu. Dozvoliti zlim ljudima da se ponašaju kao tirani i da kontrolišu crkvu isto je što i predati se zlikovcima, prepustiti im u ruke braću i sestre i dopustiti im da slobodno kontrolišu Božji izabrani narod i nanose mu ogromnu štetu. Da li je lako razumeti i zadobiti istinu u okruženju u kojem vlast drže zli ljudi i antihristi? (Nije.) Vreme je dragoceno. Ako zle ljude ukloniš što je moguće pre, to ćeš pre moći da povratiš mir, da uživaš u pravilnom crkvenom životu i da razumeš više od istine. Ako ne ukloniš zle ljude, oni će kao besni psi izazvati ometanje i uništenje među ljudima, govoriće i radiće šta god požele. To te lišava vremena da dostigneš istinu, što znači da tvoje vreme i tvoje obavljanje dužnosti kontrolišu zlikovci. Je li to dobro ili loše? (To je loše.) U teoriji, svi znaju da je to loše, ali kad se suoče sa zlim ljudima koji ometaju crkvu, oni više ne razmišljaju na taj način, već se fokusiraju samo na to da zlikovci ne spletkare protiv njih i da im ne nanesu ogromnu štetu. Ako bi se svi pripadnici Božjeg izabranog naroda tako plašili ovih zlih ljudi, crkva bi lako potpala pod kontrolu zlih ljudi i antihrista, a Božji izabrani narod bi takođe bio pod njihovom kontrolom. Mogu li oni onda biti spaseni od strane Boga? Teško je reći. Ako u crkvi nema čak ni dvoje ili troje ljudi koji razumeju istinu i koji sa istim srcem i umom svedoče i služe Bogu, ta crkva je onda beznadežna, a to je tragična situacija.

Želja za osvetom je manifestacija zlog vladanja i to je jedno od ponašanja i manifestacija koje su proizvod opake naravi. Takve pojedince, kada ispolje ovakvo specifično ponašanje, treba okarakterisati kao zle ljude. Naravno, neki su ljudi, zato što su ranije bili sitničavi i lišeni uvida ili su bili novovernici koji nisu razumeli istinu, sa drugima uvek cepidlačili oko toga, gajili mržnju prema onima koji im nisu bili naklonjeni i koji su im naudili ili su, pak, nekada i sami koristili određena sredstva da bi se nekim pojedincima svetili – ali, kad čuju da su ljudi željni osvete zapravo zli ljudi i da ih treba ukloniti iz crkve, oni tada drugačije razmišljaju, potajno se preobraćaju iznutra i pokazuju izvesnu umerenost i suzdržanost u svom ponašanju. Recite Mi, da li takve ljude treba svrstati među zle? (Ne.) Šta na to ukazuje? (Njihova sposobnost da se preobrate.) Šta pokazuje ta njihova sposobnost da se preobrate? Pokazuje da oni mogu da prihvate istinu; to je dobra pojava. Zašto kažemo da oni mogu da prihvate istinu? Zato što, kad čuju istinu o tome i kad shvate da je želja za osvetom manifestacija zlih ljudi, oni preispituju vlastito iskvareno stanje, priznaju svoju iskvarenu suštinu, a zatim se kaju pred Bogom, postupaju u skladu s Božjim rečima i obuzdavaju svoje ponašanje. To je manifestacija prihvatanja istine. Zli ljudi, o kojima ovde govorimo, ne prihvataju istinu. Ma koliko da im jasno besediš o istini, oni je ne prihvataju; ostaju tvrdoglavi i odbijaju da slušaju bilo koga. Čak i ako ih upozoriš: „Tvoji postupci će dovesti do toga da budeš uklonjen”, oni ne mare za to, nastavljaju da rade po svome i niko ne može da ih promeni. Kada ih razotkriješ, ne priznaju svoje greške. Kada im kažeš da su željni osvete, da su zli i da ih treba ukloniti, oni se ipak neće odreći svojih zlodela i definitivno se neće preobratiti. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji imaju odbojnost prema istini. Oni uopšte ne prihvataju istinu – ma kako da se okarakteriše njihova narav-suština, ma kako da se njihova zla dela razotkriju i ma kako da se postupi prema njima, njih to uopšte ne dotiče i oni nipošto neće pognuti glavu, ni priznati vlastite greške i sigurno neće popustiti. To je nesposobnost da sebe preobrate. Šta je suština nepreobraćanja samoga sebe? To je odbijanje da se prihvati istina. Kada bi mogli da prihvate barem jednu tačnu izjavu ili jedan aspekt istine, oni ne bi i dalje išli pogrešnim putem bez povratka. Promenili bi kurs, priznali bi svoje greške i u izvesnoj meri otpustili ono na čemu su prethodno istrajavali. Pošto su to zli ljudi, pošto su to zli pojedinci opake naravi, nakon što iz takve njihove naravi proistekne osvetoljubivo ponašanje, oni ne samo što odbijaju da prihvate ono što je razotkriveno Božjim rečima, ne samo što odbijaju da prihvate orezivanje ili ovakvu karakterizaciju, već, naprotiv, do kraja insistiraju na vlastitim načinima. Oni ne planiraju da prihvate da budu okarakterisani ili razotkriveni, niti nameravaju da priznaju svoju iskvarenost. Naravno, bez priznavanja vlastite iskvarenosti, oni takođe ne planiraju da napuste svoja osvetoljubiva ponašanja i postupke, kao ni načela po kojima se vladaju. Oni su potpuno i do kraja zli. Zar takvi zli ljudi nisu đavoli? (Jesu.) Oni su đavoli koji apsolutno poseduju suštinu Sotone. Ne možeš ih promeniti. Zašto ih je nemoguće promeniti? Glavni uzrok leži u njihovom apsolutnom odbijanju da prihvate istinu. Oni odbacuju čak i najmanju istinu, svaku tačnu izjavu, pozitivnu reč ili pozitivnu stvar. Čak i ako verbalno priznaju Božje reči kao istinu i kao pozitivne stvari, njihova srca uopšte ne prihvataju istinu, niti oni planiraju da praktikuju i doživljavaju Božje reči kako bi promenili načine po kojima se vladaju i po kojima rade. Ponekad mogu verbalno da priznaju da se njihovi postupci u potpunosti zasnivaju na Sotoninoj filozofiji, ali oni i dalje nipošto neće prihvatiti istinu. Svako ko takvim ljudima besedi o istini nailazi na njihovu krajnju odbojnost, pa čak i na njihovu mržnju i sud, a svako ko ih razotkrije i raspozna postaje meta njihove mržnje i želje za osvetom, bez obzira o kome se radi – čak ni njihovi roditelji nisu pošteđeni toga. Zar to ne znači da oni ne mogu da budu iskupljeni? (Znači.) Oni ne mogu da budu iskupljeni. Da li je šteta ukloniti takve ljude? (Ne.) Takvi pojedinci moraju biti uklonjeni ili proterani. To su, u osnovi, sve manifestacije ljudi željnih osvete; to su njihove karakteristike, njihove naravi, njihovi načini i metode rada i njihovi misaoni procesi, i to je njihov odnos prema istini – to je, u osnovi, to. O njihovom uticaju na crkvu i na braću i sestre već smo raspravljali, tako da nema potrebe da o tome ponovo razgovaramo. Ovim završavamo razgovor o manifestacijama četvrtog tipa ljudi – onih koji su željni osvete.

E. Nesposobnost držanja jezika za zubima

U nastavku ćemo razgovarati o petom tipu ljudi, o onima koji ne umeju da drže jezik za zubima. Je li to ozbiljan problem? Gledano doslovno, čini se da nesposobnost držanja jezika za zubima nije neki bitan problem. Neki ljudi mogu imati određena mišljenja o svrstavanju tih pojedinaca među zle ljude: „Pošto ljudi imaju usta, oni mogu da govore bilo kada i bilo gde; uvek i na svakom mestu mogu da raspravljaju o raznim pitanjima. Zar nije malo preterano kategorisati one koji ne umeju da drže jezik za zubima kao zle ljude koje treba ukloniti?” Šta vi mislite o tome? (Ako izazivaju ometanja i prekide u crkvenom životu ili u radu crkve, koji dovode do štetnih posledica, njih takođe treba ukloniti.) Problem s takvim ljudima nije u tome što ne umeju da drže jezik za zubima; problem je u njihovoj ljudskosti. Ako oni ometaju braću i sestre, crkveni život i rad crkve ili ako se njihove reči svode na izdaju i prodaju crkve, i čak nanose sramotu Božjoj kući i imenu Božjem, moramo se pozabaviti takvim pojedincima. Hajde da najpre raspravimo o manifestacijama onih koji ne umeju da drže jezik za zubima i o tome kako treba postupati s njima. Mogu li se ljudi koji ne umeju da drže jezik za zubima nazvati „brbljivcima”? (Mogu.) Zaista? Je li to karakteristika takvih ljudi? Da li biti brbljivac znači biti glup i ne znati šta treba a šta ne treba da se kaže, govoriti šta ti padne na pamet i ne razmišljati o posledicama? Da li to znači ne držati jezik za zubima? (Ne.) Neki ljudi su dobri u govoru i komunikaciji; oni su neposredni, relativno jednostavni i iskreni. Često sa drugima dele svoje unutrašnje misli i ideje, otkrovenja vlastite iskvarenosti, ono što su iskusili, pa čak i vlastite greške. Međutim, ti pojedinci ne moraju obavezno biti glupi ili nesposobni da drže jezik za zubima. Čini se da pričaju o svemu i da su prilično jednostavni i iskreni; ali, kada se radi o ključnim problemima, o problemima koji bi mogli da nanesu sramotu Bogu i Božjoj kući ili, pak, o problemima koji bi mogli da se tiču izdaje braće i sestara ili crkve, što bi njih učinilo Judama, oni ne progovaraju ni reč. To se zove držanje jezika za zubima. Prema tome, nije tačno da neposredni ljudi, brbljivci ili oni koji su vešti na rečima, ne umeju da drže jezik za zubima. Šta ovde tačno znači nesposobnost držanja jezika za zubima? Nesposobnost držanja jezika za zubima znači govoriti bez ikakvih načela i pričati nehajno, ne vodeći računa o publici, okolnostima i kontekstu. Štaviše, to podrazumeva da čovek uopšte ne zna da zaštiti rad crkve i interese Božje kuće ili da uopšte ne brine da li to što govori koristi braći i sestrama ili crkvenom životu, nego samo govori koješta. Koje su posledice kad se „govori koješta”? To dovodi do nenamerne izdaje interesa Božje kuće i interesa braće i sestara. Zbog svog nepromišljenog govora i svoje nesposobnosti da drže jezik za zubima, oni nevernicima nenamerno daju oružje za borbu protiv Božje kuće i dozvoljavaju im da se rugaju određenoj braći i sestrama, a nevernicima i ljudima koji ne veruju u Boga dopuštaju da saznaju mnoge stvari koje oni ne treba da znaju. Kao rezultat toga, ti ljudi slobodno komentarišu i iznose neučtive primedbe o pitanjima vezanim za Božju kuću i o unutrašnjim poslovima crkve i govore stvari kojima klevetaju i hule na Boga. Oni čak mogu i da izmišljaju glasine o braći i sestrama, o crkvi i o radu Božje kuće, što dovodi do štetnih posledica. To predstavlja ometanje rada Božje kuće i smatra se zlodelom. Neki pojedinci obraćaju naročitu pažnju na to da saznaju i da istraže ko su starešine i delatnici u crkvi, na kojim adresama stanuju njihove porodice, da saznaju lične podatke braće i sestara, finansijsko i računovodstveno stanje crkve, da upoznaju osoblje koje radi u računovodstvu i da dođu do spiskova ljudi koji su uklonjeni ili proterani iz crkve. Takođe se posebno fokusiraju na to da saznaju nešto o radnim aranžmanima crkve. Takvo ponašanje je veoma sumnjivo i može da ukaže na to da su ti ljudi krtice ili špijuni velike crvene aždaje. Ako bi te pojedinosti procurile i došle do ušiju neverničkih đavola i ako bi za njih saznala velika crvena aždaja, posledice bi bile nezamislive. Neki ljudi, iz gluposti i neznanja, mogu te informacije, ili neki njihov deo, da podele sa članovima svojih porodica koji nisu vernici, koji će ih onda proširiti dalje ili ih proslediti agentima velike crvene aždaje. To bi moglo da predstavlja potencijalni rizik i da donese mnoge nevolje radu crkve, sa nezamislivim posledicama. Ova unutrašnja pitanja crkve neki ljudi često nenamerno dele sa neverujućim članovima porodice, koji sve otkrivaju bez ikakve rezerve. Oni te informacije dele čak i sa svojim neverujućim rođacima i prijateljima. To dovodi do neprestanog curenja informacija o unutrašnjim pitanjima crkve kroz njihove reči ka spoljnom svetu. Koje su posledice tih curenja? Mnogi od njihovih neverujućih članova porodice, rođaka i prijatelja saznaju mnogo toga o unutrašnjim poslovima crkve za koje čak ni braća i sestre možda ne znaju, a saznaju i kućne adrese braće i sestara, njihova prava imena i njihove privatne bračne stvari. Kako dolazi do curenja informacija o tim crkvenim pitanjima? Kako nevernici uspevaju da saznaju za njih? Imaju svoje „dopisnike” unutar crkve! Kako se zovu ti ljudi? (To su oni koji ne umeju da drže jezik za zubima.) Tačno. Oni sa neverujućim članovima svojih porodica dele sve što se dešava u svakodnevnom životu crkve, kao i stvari koje se tiču braće i sestara, poput činjenice da se neka sestra razvodi, da nekoj drugoj sestri muž posluje sa gubitkom ili joj je sin neposlušan, da neki brat ili sestra kupuju kuću, i tome slično. Takođe im govore o braći i sestrama koje je velika crvena aždaja pohapsila i koji su postali Jude ili o onima koji su postojano svedočili, pa čak pominju i da su ih crkvene starešine orezale. Njihovi razgovori kod kuće vrte se isključivo oko tih tema. Članovi porodica im čak nude savete i strategije kako bi im pomogli da istupe protiv starešina, protiv braće i sestara i svih ostalih u crkvi koji se ne slažu s njima, koji ih izazivaju ili razotkrivaju. Na skupovima, među braćom i sestrama, takvi pojedinci su naizgled posebno poslušni i lepo se ponašaju, govore malo, nisu vični razgovoru, nikad ne pričaju o vlastitim iskvarenim naravima, nikad ne razgovaraju o svom iskustvenom razumevanju, a retko se čak i mole. Prema braći i sestrama ophode se obazrivo, dok se prema neverujućim članovima porodice ophode kao da su članovi Božje kuće. Članovima svojih porodica recituju sve detalje o crkvi, ne izostavljajući ništa, dele sve sa njima, uključujući čak i to da crkva štampa knjige Božjih reči ili ko kakve talente poseduje u crkvi, i još mnogo toga – oni o svemu tome raspravljaju sa članovima svojih porodica i sa ljudima koji ne veruju u Boga. Bez obzira na svrhu zbog koje to čine, krajnja posledica toga jeste da oni izdaju rad crkve i braću i sestre. Upoznati su sa situacijom svakog od ključnih članova crkve. Naravno, ti ljudi su takođe predmet rasprava i sudova koje oni o njima donose iza njihovih leđa, a mogu čak postati i ljudi koje će oni tajno izdati. Ako neko ima dobre odnose s njima, oni tu osobu neprestano hvale pred svojom porodicom. Nasuprot tome, ako je neko u lošim odnosima s njima, oni pred svojom porodicom neprestano sipaju uvrede na račun te osobe, pa čak navode članove porodice da im se pridruže u verbalnim uvredama, nazivajući braću i sestre idiotima i govoreći da oni nisu dobri. Ti pojedinci vređaju braću i sestre svim onim uvredljivim rečima koje koriste nevernici. Oni su slični nevernicima; pravi su bezvernici; oni uopšte nisu dobri i takve pojedince treba hitno ukloniti.

U naciji velike crvene aždaje, informacije o svima koji veruju u Boga treba da budu poverljive, a čak i kad se pripadnici Božjeg izabranog naroda presele u inostranstvo, podaci o njima treba da ostanu privatni. To je zato što su špijuni velike crvene aždaje rasprostranjeni po svim zemljama sveta i što se svuda infiltriraju s konkretnim ciljem da prikupe informacije o onima koji veruju u Boga. U kontinentalnom delu Kine, situacija sa braćom i sestrama koji slede Boga veoma je teška i opasna. Čak i kad odu u inostranstvo, postoji određeni nivo opasnosti. Ako špijuni velike crvene aždaje prikupe informacije o njima, s jedne strane postoji opasnost da budu izručeni, dok s druge strane, njihovi članovi porodica i rođaci u kontinentalnom delu Kine mogu, u najmanju ruku, da budu upleteni. Iz bezbednosnih razloga i iz respekta prema tim pojedincima, svi treba lične podatke o braći i sestrama da smatraju poverljivim i ne treba da ih dele sa onima koji ne veruju u Boga. Čak i među onima koji veruju u Boga, lične podatke ne treba nehajno otkrivati drugima, bez pristanka osobe na koju se ti podaci odnose. Apsolutno je nedopustivo da se informacije o braći i sestrama, o radu crkve, o dužnostima koje neko obavlja, o iskustvima koja se razmenjuju u zajedništvu i drugim sličnim detaljima, tretiraju kao teme za razgovor i u vreme dokolice dele s nevernicima. Kakve su posledice raspravljanja tih pitanja sa njima? Da li to ima bilo kakav pozitivan ili konstruktivan rezultat? (Ne.) Posledica takvih rasprava jeste da ti neverujući đavoli stiču prednost, rugaju se i sude, pa čak proklinju i klevetaju. Da li je to dobro? (Nije.) Treba da ispitate da li u crkvi ima pojedinaca sa skrivenim motivima, koji o detaljima poput stvarne situacije u vezi sa radom crkve i crkvenim životom – kao i o pitanjima ko istinski veruje u Boga, ko stremi ka istini, ko obavlja svoje dužnosti, ko ne obavlja svoje dužnosti, ko je često negativan, čija je vera smetena, pa čak i o ličnim podacima i situaciji u vezi sa braćom i sestrama – bez ikakve rezerve raspravljaju s nevernicima i s neverujućim članovima svojih porodica. Proverite ima li takvih pojedinaca. Postoje stvari koje čak ni ljudi u crkvi ne moraju da znaju; pa ipak, neverujući članovi porodice takvih pojedinaca znaju o tim stvarima više od ljudi unutar crkve – a imaju i jasniji uvid u njih. Kako se to dešava? To je „doprinos” krtice koja deluje iznutra. Ta krtica se prema članovima svoje porodice ophodi kao prema crkvenim starešinama, pa sve što vidi u crkvi prijavljuje svojim „starešinama” kod kuće, u pokušaju da stekne naklonost i da produbi emocionalne veze sa članovima porodice. Očigledno je da te krtice, koje ne umeju da drže jezik za zubima, izdaju sve te crkvene stvari. Te krtice ne poštuju braću i sestre, niti štite rad i interese Božje kuće. Prema Božjoj kući i crkvi odnose se kao prema društvu ili prema nekom javnom mestu, nehajno komentarišu i sude o braći i sestrama kao da su nevernici, pa se čak pridružuju nevernicima i bezvernicima u slobodnom donošenju suda o braći i sestrama. Nadalje, neki pojedinci, nakon što ih starešine orežu ili nakon sukoba, sporova i neslaganja s braćom i sestrama, odlaze kući i prave scenu oko toga, starajući se da njihova porodica sazna sve o tome. Posledica toga je da njihova porodica želi da se osveti tim starešinama ili braći i sestrama, sa ciljem da rasprodaju i razore crkvu. Je li ovo dobra pojava? (Nije.) Oni sa članovima porodice, rodbinom i prijateljima bezrezervno dele informacije o unutrašnjim pitanjima crkve, kao i o stvarima poput broja braće i sestara koji žive crkvenim životom i dužnosti koje svako od njih obavlja – kakvi su to bednici? Jesu li oni istinski vernici? (Nisu.) Jesu li oni članovi Božje kuće? Mogu li se nazvati braćom i sestrama? (Ne.) Držanje takvih krtica i skrivenih izdajnika u crkvi, bilo u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, doneće značajne nevolje Božjoj kući i braći i sestrama. Čak i ako oni naizgled ne čine mnoga zla dela u crkvenom životu, posledice i uticaj njihovog tajnog prenošenja raznih detalja o Božjoj kući nevernicima, Sotonama i đavolima krajnje su štetni! Da li takvoj bagri treba dozvoliti da ostane u crkvi? (Ne.) Da li oni zaslužuju da se zovu članovima Božje kuće? Da li zavređuju da ih tretiramo kao braću i sestre? (Ne.) Kako se treba ophoditi prema takvim ljudima? (Treba ih ukloniti što je moguće pre.) Moraju se ukloniti što je moguće pre! Izbacite ih napolje! Ovo je razlog zbog kojeg ih treba ukloniti: „Ne umeš da držiš jezik za zubima, ne prepoznaješ šta je dobro za tebe i ujedaš ruku koja te hrani. Veruješ u Boga i uživaš u Njegovoj blagodati, kao i u pomoći, ljubavi, strpljenju i nezi koje ti pružaju braća i sestre, a ipak i dalje ovako prodaješ braću i sestre i crkvu. Uopšte nisi dobar; gubi se!” Stvari koje se tiču braće i sestara, stvari koje se tiču crkve i svih poslova Božje kuće ne treba otkrivati nevernicima, niti ih treba koristiti kao teme za neobavezne razgovore s njima. Oni to ne zaslužuju! Ko god širi takve informacije postaje prokleta ličnost, neko koga crkva mora da ukloni, a braća i sestre treba da odbace takve ljude. Čisto na osnovu toga što svojim postupcima rasprodaju braću, sestre i crkvu, i što dele unutrašnja pitanja crkve u neobaveznom razgovoru s nevernicima, nesumnjivo je da su to izdajnici, krtice i zli ljudi koje treba ukloniti iz crkve. Braća i sestre mogu slobodno da razgovaraju i da po potrebi raspravljaju o svim poslovima obavljenim unutar crkve – poput podataka o tome ko treba da bude uklonjen ili o pojavi određenih događaja – ali te podatke ne smeju da dele s nevernicima, niti da o njima pričaju sa neverujućim članovima porodice. Ljudima izvan crkve se naročito ne smeju otkrivati lični podaci i porodične situacije novopridošle braće i sestara, čiji je rast mali. Ako ti je teško da to zadržiš za sebe, treba da se moliš Bogu i da se osloniš na Njega da bi naučio da se obuzdavaš i treba da se baviš nekim smislenim aktivnostima. Ako zaista ne možeš da se kontrolišeš, to najpre treba da prijaviš crkvi da bi potražio rešenje i da bi sprečio štetne posledice, zato što širenje takvih informacija najčešće dovodi do problema. Primera radi, lični brojevi telefona, kućne adrese, podaci o tome koliko godina neka osoba veruje u Boga, kakvo je njeno porodično i bračno stanje i tome slično, jesu osetljive teme. One nemaju nikakve veze sa istinom ni sa život-ulaskom; one se odnose na ličnu privatnost. Jedino agenti i krtice posebno istražuju te stvari. Ako uživaš u tome da saznaješ i da širiš takve informacije, na koju vrstu naravi to ukazuje? To je malo podlo! Ne stremiti ka istini, nego se fokusirati na ogovaranje, delovati kao krtica ili špijun i pružati usluge velikoj crvenoj aždaji – zar to nije podlo i bezočno? Svako ko se izričito raspituje, istražuje i nepromišljeno širi osetljive teme i privatne stvari drugih ljudi, gaji skrivene motive i bezvernik je. Božji izabrani narod mora da bude posebno obazriv prema takvim pojedincima. Ako se takvi ljudi ne pokaju, njihov crkveni život treba prekinuti, jer je prodaja braće i sestara najnemoralniji, najogavniji i najsramniji čin. Božji izabrani narod treba da se drži podalje od takvih pojedinaca. U crkvenom životu, ljudima treba zabraniti da se raspituju i da raspravljaju o tim stvarima, jer one nemaju nikakve veze sa razgovorom o istini, a pričanje o njima ne donosi nikakvu korist drugima.

Božja kuća ima razne upravne odluke i propise kojih Božji izabrani narod mora da se pridržava. Pitanja kao što su unutrašnji poslovi crkve, kadrovska prilagođavanja prema starešinama i delatnicima, rad na čišćenju crkve i aranžmani dobijeni od Višnjeg, između ostalog, ne smeju se neobavezno širiti unutar crkve, kako bi se sprečilo da ih bezvernici i zli ljudi izdaju Sotoni. Razlog za to leži u činjenici da se Božja kuća razlikuje od društva; Bog od ljudi zahteva da streme ka istini, da više čitaju Božju reč, da više razmišljaju i da više razgovaraju u zajedništvu. Jedino propagiranje Božjih reči i svedočenje o Bogu može da stvori pravilnu atmosferu; jedino deljenje većeg broja iskustvenih svedočenja može da stvori takvu atmosferu. Pored toga, u Božjoj kući ima mnogo novih vernika koji u Boga veruju tek neko kraće vreme. Neizbežno je da neki nevernici još uvek nisu razotkriveni. Konkretno, prvih pet ili deset godina verovanja jeste vreme u kojem ljudi razotkrivaju svoje pravo „ja”; tokom tog vremenskog perioda, neizvesno je ko može da bude postojan a ko ne može, kao i koliko još ima zlih ljudi sposobnih da ometaju crkvu. Stalno nehajno širenje ličnih podataka i takvih spoljnih stvari, kao i pitanja koja nemaju veze s razgovorom o istini, može da dovede do mnogih štetnih posledica. Na primer, neko može da pita: „Odakle je određeni starešina? Gde on živi?” Ova osetljiva informacija nije nešto što Božji izabrani narod treba da zna. Neko drugi može da pita: „Koliko Božju kuću košta štampanje knjige Božjih reči?” Da li je korisno to znati? (Nije.) Da li treba da te se tiču troškovi štampanja? Jesi li ti platio te troškove? Čini se da to nema veze s tobom, zar ne? Neko bi mogao da pita: „Ko su sada starešine na višem nivou u Božjoj kući?” Ako oni nisu tvoje neposredne starešine, da li to što ih ne znaš utiče na tebe? (Ne.) U kontinentalnom delu Kine, poznavanje tih stvari može da bude problem. Ako te velika crvena aždaja uhvati i podvrgne te strašnom mučenju, a ti ne znaš te stvari, ma koliko da te tuku, ti ne možeš ništa da im otkriješ, te stoga na kraju nećeš postati Juda. Ali, ako ih znaš i ako ne možeš da izdržiš žestoke udarce kojima te zasipaju, možda ćeš na kraju progovoriti i postati Juda. U tom trenutku ćeš možda pomisliti: „Zašto sam onda nehajno postavljao ta pitanja? Bilo bi mi mnogo bolje da nisam saznao. Čak i kad bi me nasmrt pretukli, ja te stvari i dalje ne bih znao; čak i kad bih hteo da izmislim odgovore, nijedan ne bih mogao da smislim. U tom slučaju, ne bih postao Juda. Sada sam naučio lekciju; najbolje je ne znati mnogo o tim stvarima koje nemaju veze sa istinom. Raspitivanje o takvim stvarima ničemu ne koristi; bolje je ne znati.” A ima i nekih drugih, koji mogu da pitaju: „Koliko ima timova koji se u Božjoj kući bave specijalnim poslovima?” Šta se to tebe tiče? Radi samo ono što je dodeljeno tvom timu. Nepoznavanje tih stvari ne utiče na tvoju sposobnost da normalno obavljaš svoju dužnost, da stremiš ka istini, niti da živiš crkvenim životom; to ni na šta ne utiče. Nepoznavanje tih stvari ne sprečava te da stremiš ka istini, niti da kao vernik dostigneš spasenje, pa zašto se onda raspituješ o njima? „Da li je većina braće i sestara iz urbanih ili iz ruralnih područja? Jesu li oni obrazovani ili neobrazovani?” Da li je korisno znati te stvari? (Nije.) Pa šta ako su svi oni iz ruralnih područja? Pa šta ako su svi iz gradova? To nema nikakve veze sa istinom. Neki mogu da pitaju: „Kako se sada širi rad na jevanđelju?” U redu je pitati ponešto u vezi s tim, ali neki ljudi se, iz radoznalosti, detaljno raspituju o tome na koliko se tačno zemalja proširio rad na jevanđelju, što je nepotrebno. Čak i kada bi saznali, kakav bi to uticaj imalo na njih? Kakvu bi im korist donelo poznavanje tih detalja? Ako ne poseduješ istina-stvarnost, ti je i dalje nećeš imati čak ni kada to saznaš; to znanje ti uopšte neće pomoći da dobro obavljaš svoje dužnosti, niti će ti pružiti ikakvu pomoć u tvom život-ulasku. U redu je ne raspitivati se o nekim opštim stvarima; bolje je ne znati. Previše znati je breme. Kad takve informacije procure, to postaje problem i prestup. Nije dobro znati te stvari: što više znate, to može da stvori više problema. Oni koji razumeju istinu znaju šta treba da se kaže, a šta ne treba da se kaže. Smetenjaci, kojima nedostaje duhovno razumevanje, ne mogu da razlikuju insajdere od autsajdera kada govore, pa pričaju samo besmislice. Stoga te stvari ne treba prijavljivati onima u crkvi koji ne razumeju istinu. Poznavanje tih stvari ni na koji način ne donosi prednosti. Kao prvo, ti ljudi ne mogu da pomognu u rešavanju problema. Drugo, oni ne mogu da zaštite rad crkve. I treće, nema potrebe da oni govore dobro o Božjoj kući. Sve Božje reči su istina, a svi Božji postupci su pravedni – ima li ikakve potrebe za dodvoravanjem i laskanjem od strane onih bezvernika i nevernika koji su lišeni duhovnog razumevanja? Nema. Čak i kad ni jedno jedino stvorenje na celom svetu ne bi sledilo Boga niti Ga obožavalo, Božji status i suština ostali bi nepromenjeni. Bog je Bog, zauvek nepromenljiv i ne može Ga promeniti nikakva izmena u okolnostima. Božji identitet i status večno su nepromenljivi. To su istine koje oni koji veruju u Boga treba da razumeju. Ti bezvernici i nevernici govore i rade ne razlikujući insajdere od autsajdera – da li je za Božju kuću korisno da oni previše znaju? Da li je neophodno da oni znaju nešto o radu Božje kuće? Oni nisu vredni tog znanja! Neko bi mogao da pita: „Jesu li sve te stvari tajna, pa se zato ne sme znati za njih?” Pošto ste do sada verovali u Boga, da li mislite da ove stvari sadrže tajne? (Ne.) Ali Božji izabrani narod poseduje integritet i dostojanstvo; on ne sme da bude predmet rasprave ili podsmeha od strane nevernika. Božja kuća, crkva i braća i sestre, bilo kao grupa ili pojedinačno, svi imaju dostojanstvo; svi su oni pozitivni i niko ne treba da pokuša da ih oskrnavi. Proklet je svako ko postupa na način koji Sotoni i đavolima omogućava da bezobzirno skrnave i da nehajno klevetaju ili nanose štetu ugledu Božje kuće ili braće i sestara! Prema tome, crkva apsolutno ne dopušta postojanje onih koji ne umeju da drže jezik za zubima. Kada su prepoznati, oni moraju da budu uklonjeni! Da li je ovakav pristup u skladu s načelima? (Jeste.)

Neki ljudi su posebno pažljivi i oprezni kada govore, komuniciraju, stupaju u interakcije ili se druže s braćom i sestrama, ali, kad se vrate kući, postaju brbljivci i sve saspu, uključujući čak i lične podatke braće i sestara, tako da članovi njihovih porodica, nevernici bez vere i oni koji samo na rečima veruju, znaju mnogo toga o crkvenim poslovima. Takva osoba je krtica, izdajnik – Juda – i upravo je ona vrsta pojedinca koju crkva treba da ukloni. Što takve osobe duže ostanu u crkvi, više će informacija saznati o braći i sestrama, više će se upuštat u izdaju i biće više stvari koje će nevernici prigrabiti da bi ih upotrebili kao sredstvo za klevetanje. Ako se ne plašiš da će oni te informacije odati nevernicima, onda ih zadrži; ako ne želiš da se tvoji lični podaci i unutrašnje stvari crkve šire preko njihovih usta, onda te krtice treba da ukloniš što je moguće pre. Da li je to primereno? (Jeste.) Nikakvu blagost ne treba pokazivati prema takvim pojedincima; oni ne gaje dobre namere i uopšte nisu dobri. Kakvi su ti ljudi u poređenju sa ona dva tipa ljudi koje smo prethodno pominjali, sa ljudima željnim osvete i onima koji su raskalašni i neobuzdani? Jesu li bolji ili gori od njih? (Gori.) Ovi pojedinci takođe mogu da obavljaju svoje dužnosti, da ulažu određeni trud i da trpe neke poteškoće; oni mogu da sarađuju sa svim onim što Božja kuća traži od njih i da to ne odbijaju, ali, postoji jedan problem: oni nevernicima otkrivaju sve u vezi s Božjom kućom. Svakoga dana igraju ulogu izdajnika, krtice. Samo iz tog razloga, crkva ne sme da ih toleriše i mora da ih ukloni. Razumete li? (Da.) Bez obzira na to da li su srećni ili nesrećni unutar crkve, bez obzira ko ih provocira, ko se slaže s njima, da li su izabrani za crkvene starešine ili su smenjeni – šta god da se desi, oni svaki detalj o tome uvek moraju da podele s neverujućim članovima svoje porodice. Staraju se o tome da neverujući članovi porodice i nevernici budu odmah o svemu obavešteni i da brzo dokuče unutrašnju situaciju crkve. Prema takvim pojedincima nipošto ne smete pokazivati nikakvu blagost ni milosrđe; čim otkrijete nekog takvog, uklonite ga. Kakav je ovo pristup? (Primeren je.) Da li je takvo postupanje nemilosrdno? (Ne.) Ono nije nemilosrdno. Ti ih tretiraš kao braću i sestre, ali oni uopšte ne štite interese Božje kuće niti interese braće i sestara. Umesto toga, oni na svakom koraku izdaju interese i Božje kuće i braće i sestara. Tretiraš ih kao članove porodice, a da li i oni tebe smatraju članom porodice? (Ne.) Onda nemojte biti blagi prema njima; ako ih treba ukloniti, uklonite ih. Jeste li se dosad susretali s takvim pojedincima? (Jesmo. Oni su sve podatke o braći i sestrama delili sa članovima svojih porodica, a ponekad su koristili prvu priliku da članove porodice obaveste o određenim stvarima i o konkretnim aranžmanima unutar crkve. To su članovi njihovih porodica onda koristili kao municiju za tračarenje o crkvi iza njenih leđa.) Jesu li ti pojedinci uklonjeni? (Jesu.) Nakon što su uklonjeni, jesu li se žalili? Možda su smatrali da je to nepravedno i mislili: „Nisam ništa uradio; to niti predstavlja kršenje upravnih odluka, niti sam izazvao prekide i ometanja, pa zašto sam onda uklonjen?” Mislite li da je priroda njihovih postupaka ozbiljnija od izazivanja prekida i ometanja? (Da.) Mogu li se takvi ljudi iskupiti? Da li je njima lako da se promene? (Nije.) Zašto kažete da im neće biti lako? Koji aspekt pokazuje da je njima teško da se promene? (Oni nisu deo Božje kuće, oni nisu braća i sestre; njihova suština je suština bezvernika i nevernika.) To je njihova suština. Po čemu, dakle, možete da kažete da su oni nevernici i bezvernici? (Kakve god emocije imali u crkvi, oni ih izbace pred svojom porodicom, pokazujući time da ne prihvataju da sve što se dešava dolazi od Boga, a pogotovo ne nauče nikakve lekcije. Takvi ljudi ne doživljavaju Božje delo i ne prihvataju istinu, tako da njihova suština jeste suština bezvernika.) Ova njihova suština je razjašnjena. Oni svojim emocijama daju oduška pred porodicom i prema svemu se odnose na osnovu svojih emocija. Po čemu znate da oni nisu deo Božje kuće, već da su nevernici koji su se infiltrirali u Božju kuću? (Po tome što mogu da izdaju interese Božje kuće, što se ponašaju kao izdajnici i krtice i po tome što oni, u osnovi, nisu ljudi koji štite delo i interese Božje kuće. Ti pojedinci, dakle, nisu jednog srca s Božjom kućom.) Ovo objašnjenje nije pogodilo u metu. Dozvolite Mi da objasnim. Mada ti pojedinci učestvuju u crkvenom životu i obavljaju svoje dužnosti, da li su oni braću i sestre ikada smatrali svojom porodicom? Jednostavno rečeno, jesu li braću i sestre smatrali za svoje? (Nisu.) Za šta onda smatraju braću i sestre? (Za autsajdere.) Tačno, smatraju ih autsajderima, protivnicima. Za šta onda smatraju Božju kuću i crkvu? Zar to za njih nije samo radno mesto? (Jeste.) Oni na Božju kuću i na crkvu gledaju kao na nekakve kompanije ili organizacije iz sveta nevernika, a braću i sestre posmatraju kao autsajdere, kao ljude od kojih se treba čuvati, kao protivnike. Stoga, oni mogu onima koji u osnovi ne veruju u Boga lako da otkrivaju raznovrsne informacije i razne stvarne situacije u vezi s braćom i sestrama. Svesni su da ti nevernici neće imati ništa lepo da kažu, već da bi čak mogli da opanjkavaju braću i sestre i da klevetaju Božju kuću – oni sve to znaju, a opet nastavljaju da tim nevernicima bez ikakve rezerve otkrivaju situacije u vezi s braćom i sestrama i sa crkvom. Jasno je da oni braću i sestre smatraju autsajderima i protivnicima i da se, kad god se pojavi neka neprijatnost, odmah udružuju s nevernicima da bi se iza leđa rugali, klevetali i delovali protiv braće i sestara, te tako udovoljavali vlastitim željama. Smatraju da u crkvi ne bi bilo izvodljivo suditi o ma kom bratu ili sestri, jer osećaju da bi, kada bi lično s braćom i sestrama raspravljali o crkvenim stvarima ili o njima samima, morali da snose posledice, što bi za njih bilo nepovoljno. Ali, razgovor o tim stvarima sa članovima porodice u potpunosti zadovoljava njihovu ličnu plahovitost, njihove želje i emocije, bez snošenja ikakvih posledica, jer porodica je, na kraju krajeva, ipak porodica, koja ih ne bi prodala. Nije, međutim, isto s braćom i sestrama, koji bi mogli da ih prijave, razotkriju i orežu, pa čak i da zbog njih izgube svoje dužnosti i položaje, bilo kad i bilo gde. Dakle, uopšte nije pogrešno reći da oni braću i sestre smatraju svojim protivnicima. Protivnik je neko koga se treba čuvati. Stoga, oni ne pričaju s braćom i sestrama, ne razgovaraju s njima u zajedništvu, niti im išta otkrivaju. Umesto toga, oni „žive crkvenim životom” s neverujućim članovima porodice kod kuće, gde sa njima dele sve i govore im ono što im na srcu leži. Bez imalo rezerve i bez ikakvih skrupula, oni izražavaju svoje misli, mišljenja, frustracije, nezadovljstva i sva svoja iskrivljena gledišta, nalazeći u tome odušak i zadovoljstvo. Članovi njihovih porodica ih ne preziru zbog toga, već im u tome pomažu i sarađuju s njima. Kada bi tako govorili u crkvi, njihova prava priroda bezvernika bila bi u potpunosti razotkrivena i crkva bi morala da ih ukloni. Prema tome, oni braću i sestre ne smatraju porodicom, nego svojim protivnicima. To je jedan aspekt. Drugi aspekt je da oni sebe nikada ne smatraju delom crkve, tako da sve što se crkvi dešava, bilo da je to kleveta i bogohuljenje od strane religijske zajednice, neosnovane glasine i podsmeh od strane nevernika, ili podmetanje i progon od strane nacionalne vlade, to je njima lično nebitno i beznačajno. Pretpostavimo da se oni uistinu osećaju ovako: „Ako je imidž crkve narušen, a Božje ime osramoćeno, naše dostojanstvo kao vernika je ozbiljno ugroženo. Zbog toga, ja s nevernicima nikad ne bih raspravljao o crkvenim stvarima ni o poslovima Božje kuće, niti bih im dopustio da tračare i da se smeju tome. Čak ni zarad vlastite zaštite, ne bih uzgredno pričao o poslovima Božje kuće pred neverujućim članovima porodice” – kad bi oni imali takvu svest, zar onda ne bi umeli da drže jezik za zubima? Zašto onda to ne čine? Jasno je da oni, u osnovi, ne smatraju sebe delom Božje kuće, niti smatraju sebe vernicima. Neki ljudi kažu: „Tvoje su reči netačne. Ako oni sebe ne smatraju delom Božje kuće, zašto bi onda i dalje dolazili na skupove?” Među onima koji veruju u Boga ima svakakvih ljudi. Zar o tome nismo već razgovarali? Mnogo je onih koji u Boga veruju iz raznih nepriličnih motiva i namera, a ovo je jedan takav tip ljudi. Verovati u Boga zabave radi, da bi se ubila dosada ili pronašla duhovna hrana – zar takvi bezvernici nisu uobičajeni? Zar se takvi ljudi ne mogu naći u velikom broju? (Mogu.) Oni čak ni sami sebe ne priznaju kao vernike u Boga. Naravno, celokupan rad crkve i Božji izabrani narod koji obavlja svoje dužnosti njih se uopšte ne tiču, oni na to ne obraćaju pažnju. Zbog toga oni mogu tako uzgredno i olako da sa nevernicima raspravljaju o radnoj situaciji u crkvi, o unutrašnjim poslovima crkve, pa čak i o svim problemima koji se javljaju među braćom i sestrama. Kad oni ispričaju šta imaju, nevernici kreću da ogovaraju, klevetaju i da se podsmevaju tome, ali to njima uopšte ne smeta. Oni čak mogu i da se pridruže nevernicima u vređanju braće i sestara, u donošenju sudova o Božjoj kući i u komentarisanju rada i radnih aranžmana Božje kuće. Jesu li oni vernici u Boga? (Nisu.) Istinski vernik se nikada ne bi tako ponašao. Čak i ako bi time zaštitio vlastito dostojanstvo i interese, on nikada ne bi ujeo ruku koja ga hrani i stao na stranu onih van crkve. Zar nije tako? (Jeste.) Prema tome, takvi pojedinci su zli ljudi i bezvernici, koji moraju da budu uklonjeni. Što pre oni budu uklonjeni, to će crkva pre imati mir.

Hajde da pričamo o vama. Na primer, ako tvoji roditelji ne veruju u Boga ili ako tvoji najbliži srodnici ili prijatelji ne veruju u Boga, ali se ne protive tvojoj veri, nego te zapravo prilično podržavaju u tome, da li bi im ti pričao o svemu što se dešava u crkvi? Pretpostavimo da te neka prijateljica upita: „Ima li u vašoj crkvi muškaraca koji traže partnerku? Ima li među njima nekih koji su naročito dobroćudni, visoki, bogati i zgodni?” Neki pristojni ljudi među nevernicima takođe žele da pronađu pristojnog partnera s kojim bi provodili dane. Tvoja prijateljica želi da pronađe nekoga ko veruje u Boga, pa da li bi bila spremna da joj to kažeš? (Ne bih.) Treba da joj kažeš: „Tvoja naklonost prema vernicima je beskorisna. Ti si nevernica i u osnovi si nekompatibilna s vernicima. Vi nemate zajednički jezik; hodate različitim putevima! Pogledaj se, tako kitnjasto odevena – kojem bi se bratu u našoj crkvi dopala?” Ti nemaš visoko mišljenje o njoj, pa da li bi mogla da joj pričaš o crkvenim pitanjima? (Ne bih.) Posle samo nekoliko reči, taj razgovor bi se rasuo, budući da se gledišta potpuno razilaze. Čak i ako neki nevernici imaju dobar utisak o vernicima, pa čak i ako ostanu prijatelji s tobom nakon što postaneš vernik, da li bi ti bio spreman da podeliš s njima unutrašnje stvari crkve ili poteškoće s kojima se susrećeš dok obavljaš svoje dužnosti? (Ne bih.) Čak i ako podržavaju tvoju veru u Boga, kakva je korist od razmatranja crkvenih pitanja s njima? Primera radi, neka braća i sestre su izdržali mučenje i ispitivanje od strane velike crvene aždaje, a da nisu postali Jude. To je svedočanstvo kojem se dive čak i nevernici – da li bi bio spreman da to podeliš s njima? (Ne bih.) Zašto ne bi bio spreman da raspravljaš o tome? (Takve stvari su njima nebitne i oni ne bi mogli da razumeju ta iskustvena svedočenja.) Oni ne bi mogli da razumeju. Kakve bi negativne posledice mogla da ima rasprava o tim pitanjima? (Oni bi umesto toga mogli da osude crkvu na kraju.) Doneli bi ovakvu presudu: „Zašto izlagati sebe svemu tome? Zašto se suprotstavljati nacionalnoj vladi?” Vidite, jedan jedini komentar može da pokaže njihovu prirodu. Kako se to može smatrati suprotstavljanjem nacionalnoj vladi? Jasno je da đavolji kralj koji vlada zemljom nanosi ogromnu štetu Božjem izabranom narodu i ostavlja ga bez načina da živi. Čak i kada svedoče tome, oni se prave da ne znaju. Jasno je da oni govore na način kojim se preokreće istina i izvrću činjenice. O čemu bi još mogao da raspravljaš s njima? Ne smeš da im govoriš ni o čemu što ima veze s verom u Boga; ne smeš im dozvoliti da išta saznaju o tome. Oni koji ne umeju da drže jezik za zubima mogu nevernicima da ispričaju sve o crkvi. Oni su očigledni bezvernici; oni su đavoli koji u Božju kuću dolaze da unesu zbrku, zveri koje ujedaju ruku koja ih hrani, bez trunke savesti ili razuma. Bilo kakvo narušavanje interesa ili ugleda Božje kuće ili crkve njih uopšte ne pogađa, ne dotiče se njihovih interesa, i oni zbog toga ni najmanje ne osećaju tugu; stoga, oni o unutrašnjim stvarima crkve mogu nehajno da pričaju nevernicima i ljudima koji ne veruju u Boga, bez imalo skrupula. Jesu li takvi ljudi mrski? (Jesu!) Može li neki bezvernik, koji svojom porodicom ne smatra braću i sestre već porodicom smatra nevernike, da prihvati istinu? (Ne.) Može li da prizna da je Bog istina? (Ne.) Može li osoba koja sebe ne smatra članom crkve, kad čuje reči o Božjem spasavanju čoveka, da ostavi po strani vlastite interese da bi stremila ka istini i zakoračila u istina-stvarnost? (Ne.) Njihove svakodnevne aktivnosti svode se na sledeće: da izdaju interese crkve, da se stave na stranu autsajdera i da služe kao krtice, Jude i izdajice, kao da je to njihova misija. Oni ne idu ispravnim putem, već žive da bi činili zlo; oni zaslužuju da umru i da budu prokleti! Te Jude, izdajice i Sotonine sluge, koji ujedaju ruku koja ih hrani, negativni su jadnici, štetni su za čovečanstvo i svi ih preziru. Zar, dakle, nije apsolutno ispravno da se crkva pozabavi njima i da ih ukloni? (Jeste.) To je apsolutno ispravno! Zar bi se vama dopalo da vas neko proda? Kada bi neko prodao crkvu ili Božju kuću, većina ne bi duboko saosećala s tim, niti bi bila previše uznemirena; samo bi im iznutra bilo pomalo nelagodno jer su i oni sami, na kraju krajeva, njeni članovi. Ali, šta ako bi neko iz crkve tebe prodao nevernicima i ako bi zbog toga nevernici počeli da izvrću činjenice, da te kleveću, da ti se podsmevaju, da ti sude i da te osuđuju? Kako bi se tada osećao? Zar ne bi tada i sȃm iskusio poniženje i sramotu koje trpe crkva i Božja kuća? (Iskusio bih.) S te tačke gledišta, da li je prikladno ukloniti takve pojedince? (Jeste.) Njih treba ukloniti; nema potrebe biti popustljiv prema njima. Što se tiče onih koji ne umeju da drže jezik za zubima, na osnovu različitih manifestacija načina na koji oni žive kao ličnosti i na osnovu onoga što proživljavaju, oni su bezvernici unutar crkve, tipovi zlih osoba koje treba ukloniti. Bez obzira da li su njihovi postupci tajni ili otvoreni, kada se otkrije da neko ne ume da drži jezik za zubima i da poseduje ljudskost-suštinu potpunog bezvernika, momentalno prijavite tu osobu starešinama i delatnicima i obavestite braću i sestre. Takve pojedince treba blagovremeno i tačno raspoznati, a zatim ih treba ukloniti iz crkve što je moguće pre. Nemojte im dozvoliti da se na bilo koji način mešaju u crkvu, u njen rad ili među braću i sestre; njihovo temeljno uklanjanje je ispravan postupak. Time završavamo naš razgovor o ovoj manifestaciji ljudskosti – o nesposobnosti držanja jezika za zubima.

Jesu li tri tipa ljudi o kojima smo danas razgovarali ozbiljniji slučajevi od ona dva tipa o kojima smo prethodno razgovarali? (Jesu.) Njihove okolnosti su gore, njihova ljudskost je podlija i odvratnija, dok je štetan uticaj na interese crkve i na svu braću i sestre veći. Stoga, nemojte olako shvatati ova tri tipa ljudi; protiv njih se treba budno čuvati i ne treba im udovoljavati. Ako u bilo kome prepoznate neki od ova tri tipa, takvu osobu treba odmah razotkriti i raspoznati, a zatim je ukloniti što je moguće pre. Ako ona obavlja neku važnu dužnost, odmah nađite nekoga da tu dužnost preuzme od nje, a zatim je smenite s te dužnosti i uklonite je. Je li to jasno? (Jasno.) O raznim stanjima braće i sestara unutar crkve, o raznim njihovim manifestacijama u različitim periodima, o radu crkve, pa čak i o nekim njenim unutrašnjim poslovima dozvoljeno je raspravljati i razgovarati isključivo među braćom i sestrama. To treba da omogući Božjem izabranom narodu da jasnije shvati i da ima jasniji uvid u načela koja zahteva Božja kuća, te da tako stekne sposobnost da postupa u skladu sa istina-načelima. Međutim, jedno načelo mora da bude jasno: bilo da se radi o istinama ili načelima koji se tiču život-ulaska Božjeg izabranog naroda, bilo da se radi o propisima vezanim za opšte poslove, apsolutno je nedopustivo pričati o tome s nevernicima, jer bi to dovelo do toga da nevernici komentarišu i da upiru prstom. To je apsolutno zabranjeno. Neki bi mogli da kažu: „Ako je to apsolutno zabranjeno, da li to znači da je ovo upravna odluka?” Može se tako reći; svako ko uzrokuje curenje informacija snosiće odgovarajuće posledice. Zašto će morati da snosi posledice? Zato što oni preko kojih otiču informacije o unutrašnjim pitanjima crkve ne štite crkvu niti štite braću i sestre, te mogu lako da izdaju i crkvu i braću i sestre. Pošto oni deluju kao izdajnici i Jude, prema njima više ne treba biti popustljiv, niti ih treba smatrati braćom i sestrama ili porodicom. Treba ih odbaciti kao izdajnike i Jude i treba ih neposredno ukloniti iz crkve. Neki ljudi kažu: „Nekada sam imao lošu naviku da budem brbljivac i bio sam sklon da govorim nepromišljeno. Sada, kad vidim posledice takvih postupaka, više se ne usuđujem da govorim nepromišljeno.” Dobro. Ako tako kažeš, motrićemo na tvoje ponašanje. Ako se iskreno pokaješ i preokreneš, ako više ne budeš nepromišljeno prosleđivao informacije niti izneveravao interese braće i sestara i ako budeš umeo da držiš jezik za zubima, Božja kuća će ti pružiti šansu. Ako otkrijemo da si opet to uradio, da si ti bio taj koji širi neke informacije, nećemo biti popustljivi prema tebi – braća i sestre u crkvi će se ujediniti da bi te uklonili. Kada se to desi, nemoj da plačeš ni da se žališ da te nismo unapred upozorili. Sada, kad su te stvari jasno objašnjene, ako se to bude ponovo dogodilo, Božja kuća nipošto neće biti popustljiva. Je li to jasno? (Jasno.) Ako vidite nekoga ko ovo nije razumeo, objasnite mu; dajte mu naznake koristeći ono o čemu smo danas razgovarali. Ako primetite nekoga ko pokazuje znake ovakvog ponašanja ili nekoga ko je na ovaj način ranije postupao, komunicirajte s tom osobom, upozorite je i obavestite je o prirodi i o posledicama takvih postupaka, kao i o stavu Božje kuće prema tim stvarima i ljudima. Nakon što joj te stvari razjasnite, posmatrajte je da biste videli može li da se pokaje i šta će raditi u budućnosti. Ako se bude promenila i ako više ne bude postupala na taj način, možete je primiti nazad i tretirati je kao brata ili sestru. Ali, ako ona bude i dalje tvrdoglavo odbijala da se pokaje i ako potajno nastavi da se tako ponaša, uklonite takvu osobu kad god je pronađete. Ako pronađete par takvih ljudi, oboje ih uklonite; ako pronađete grupu, uklonite čitavu grupu. Nemojte biti popustljivi prema njima. Neki ljudi pitaju: „Mogu li da pričam s onim članovima porodice koji su nekad verovali, ali su kasnije uklonjeni?” Izgleda da onima koji vole da ispiraju usta i da se bave ogovaranjem nije lako da se kontrolišu, pa uvek tvrdoglavo zapitkuju da li je to dozvoljeno. Šta mislite, da li je to dozvoljeno? (Nije.) Nije dozvoljeno pričati ni sa kim, jer to lako dovodi do određenih posledica. Svi takvi ljudi moraju biti odbačeni kao Jude. Sa onima koji su nevernici, sa onima koji su bili uklonjeni, sa onima koji su vam bliski, sa onima kojima možete da verujete, sa onima koji podržavaju vašu veru u Boga, sa onima koji imaju povoljan utisak o verovanju u Boga i sa onima koji nominalno veruju u Boga, koji samo žive crkvenim životom i pomalo čitaju Božje reči, ali uopšte ne obavljaju svoju dužnost, sa takvima se ne sme pričati – ako neko to učini, biće odbačen kao Juda. Je li to jasno? (Jasno.) Ko još spada u one koji ne obavljaju svoje dužnosti? Da li tu spadaju i obični članovi crkve? (Da.) Nemojte zaboraviti na ovu stvar; nemojte biti glupi. Morate dobro da dokučite načela. Nemojte verovati samo zato da biste na kraju postali Jude i izdali Božju kuću, da biste izdali braću i sestre bez ikakve svesti o tome, i da se čak i ponosite time. Nesposobnost držanja jezika za zubima, izdaja rada crkve i izdaja braće i sestara ozbiljni su prestupi. Bog vodi evidenciju o svakome ko počini takvo zlo. Sada, kada ti je sve ovo jasno objašnjeno i kada si to razumeo, ako to ponovo učiniš, to više nije jednostavan prestup. To je kršenje upravne odluke, koje te čini metom za uklanjanje, a biće ti uskraćeno i pravo na spasenje. Je li to jasno? (Jasno.)

11. decembar 2021. godine