Četrnaesta stavka: Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista (3. deo)

Merila i osnove za raspoznavanje raznovrsnih zlih ljudi

I. Na osnovu svrhe nečijeg verovanja u Boga

Na poslednjem okupljanju, razgovarali smo o četrnaestoj odgovornosti starešina i delatnika: „Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista.” Na osnovu sadržaja ove odgovornosti, sumirali smo različite manifestacije raznih ljudi pod različitim okolnostima, a zatim smo te razne pojedince raspoznavali na osnovu njihovih manifestacija. Cilj nam je bio da, kroz raspoznavanje tih pojedinaca, jasno identifikujemo one zle ljude koje Božja kuća treba da raspozna i da ih ukloni – to jest, ljude kojima nije dozvoljeno da ostanu u Božjoj kući i koji su predviđeni da budu uklonjeni. Tokom poslednja dva okupljanja, razgovarali smo o raspoznavanju i kategorizaciji raznovrsnih zlih ljudi kroz tri aspekta. Danas ćemo nastaviti razgovor o raznim pojedinostima u vezi s kategorizacijom raznovrsnih zlih ljudi kroz ta tri aspekta. Najpre, pročitajte četrnaestu odgovornost i tri konkretne kategorije koje su u njoj navedene. (Četrnaesta odgovornost starešina i delatnika: „Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista.” Prvo: svrha zbog koje čovek veruje u Boga; drugo: čovekova ljudskost; treće: čovekov stav prema vlastitoj dužnosti.) Da li se sada, nakon što ste ih pročitali, sećate nekih osnovnih sadržaja o kojima smo razgovarali na prethodna dva zajedništva? (Da.) Hajde da se najpre osvrnemo na sadržaj našeg poslednjeg razgovora. (Bog je prošli put besedio o svrsi zbog koje ljudi veruju u Boga i pritom obuhvatio sadržaj od četvrte do osme stavke ove teme: četvrto, da bi se odavali oportunizmu; peto, da bi živeli na račun crkve; šesto, da bi tražili utočište; sedmo, da bi našli pokrovitelja; osmo, da bi ostvarili političke ciljeve.) Poslednji put smo, dakle, razgovarali o tih pet stavki. Kroz razgovor o osnovnim manifestacijama i razotkrivenim iskvarenim suštinama tih pet tipova ljudi, sudeći po njihovim ponašanjima, po njihovim namerama i svrhama zbog kojih veruju u Boga, kao i po stalnim zahtevima koje upućuju Bogu, da li te ljude treba smatrati braćom i sestrama i da li oni treba da ostanu u crkvi? (Ne, takvi ljudi treba da budu počišćeni, jer oni ne veruju u Boga da bi stremili ka istini niti da bi težili ka spasenju. Svi oni imaju lične namere i planove, nadaju se da će izvući neke prednosti za sebe i da će u Božjoj kući ostvariti neku korist. To nisu ljudi koji iskreno veruju u Boga; svi do jednog su bezvernici.) Ako se bezvernici ne uklone iz crkve, kakvu štetu oni mogu da nanesu radu crkve i braći i sestrama? (Oni ne jedu i ne piju Božje reči, niti doživljavaju Božje delo; oni borave u crkvi, a ne prihvataju istinu. Štaviše, oni mogu da daju oduška negativnosti i svojim predstavama, stvarajući tako prekide i ometanja, čime igraju negativnu ulogu.) Te manifestacije su, u osnovi, vidljive ljudima.

Sudeći po manifestacijama pet tipova ljudi o kojima smo raspravljali tokom poslednjeg razgovora u zajedništvu, da li ti ljudi imaju neku zajedničku karakteristiku? (Da.) Koja im je zajednička karakteristika? (Svi ti ljudi su bezvernici.) (Oni ne veruju u postojanje Boga, ne veruju u istinu i nisu zainteresovani za istinu.) To se dotiče njihove suštine. Pošto ne veruju u istinu, oni ne žele ni da je prihvate. Suština onih koji uopšte ne prihvataju istinu jeste suština bezvernika. Koja su glavna obeležja bezvernika? Oni u Boga veruju da bi se odavali oportunizmu, da bi živeli na račun crkve, da bi izbegli katastrofe, da bi našli podršku i stabilan izvor prihoda. Neki od njih čak teže ka ostvarenju političkih ciljeva, žele da preko određenih stvari uspostave veze sa državom kako bi stekli naklonost i dobili službeno imenovanje. Takvi ljudi su, svi do jednog, bezvernici. Oni imaju takve motive i namere u pogledu svoje vere u Boga, a u svojim srcima ne veruju s potpunom sigurnošću da Boga ima. Čak i ako Ga priznaju, oni to čine sa izvesnom dozom sumnje, jer su gledišta kojih se drže ateistička. Oni veruju samo u ono što mogu da vide u materijalnom svetu. Zašto kažemo da oni ne veruju da ima Boga? Zato što podjednako ne veruju i ne priznaju činjenice da je Bog stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, kao ni da je Bog predvodio i držao suverenost nad čovečanstvom nakon što ga je stvorio. Stoga, oni nipošto ne mogu da poveruju u činjenicu da Bog može da se ovaploti. A ako ne veruju da Bog može da se ovaploti, da li su oni sposobni da poveruju u sve istine koje Bog izražava i da ih prihvate? (Nisu.) Ako ne veruju u istine koje Bog izražava, da li onda veruju da Bog može da spase čovečanstvo i da li veruju u Njegov plan upravljanja za spas čovečanstva? (Ne veruju.) Oni ni u šta od toga ne veruju. Šta je osnovni uzrok njihove neverice? Osnovni uzrok je to što oni ne veruju da Bog postoji. Oni su ateisti i materijalisti. Veruju da je stvarno samo ono što mogu da vide u materijalnom svetu. Veruju da slavu, dobitak i status mogu da steknu samo kroz spletke i neprilična sredstva. Veruju da jedini način na koji čovek može da napreduje i da bude srećan jeste da živi u skladu sa sotonskim filozofijama. Veruju da je njihova sudbina samo u njihovim rukama i da moraju da se oslanjaju na sebe da bi stvorili i obezbedili srećan život. Oni ne veruju u Božju suverenost, ni u Njegovu svemoć. Misle da, ako se budu oslanjali na Boga, neće imati ništa. Naposletku, oni ne veruju da Božje reči mogu sve da postignu, niti veruju u Božju svemoć. To je razlog zbog kojeg se, u njihovoj veri u Boga, rađaju namere i svrhe poput odavanja oportunizmu, življenja na račun crkve, traženja utočišta, nalaženja pokrovitelja, sklapanja prijateljstva s osobama suprotnog pola i ostvarenja političkih ciljeva – da sebi obezbede službeni položaj i stabilan izvor prihoda. Upravo zato što ne veruju da Bog suvereno vlada nad svime, ti ljudi su u stanju da se smelo i beskrupulozno infiltriraju u crkvu sa svojim namerama i ciljevima i sa željom da u crkvi iskoriste svoje talente ili ostvare svoje želje. To znači da se oni ubacuju u crkvu da bi zadovoljili svoju nameru i želju da dobiju blagoslove; oni u crkvi žele da steknu slavu, dobitak i status, čime će ujedno dobiti i stabilan izvor prihoda. Iz njihovog ponašanja, kao i iz njihove priroda-suštine, može se videti da svrhe, motivi i namere njihovog verovanja u Boga nisu legitimni, kao i da niko od njih ne prihvata istinu niti iskreno veruje u Boga – čak i ako se infiltriraju u crkvu, oni u njoj samo popunjavaju mesta i ne igraju nikakvu pozitivnu ulogu. Stoga, crkva ne treba da prihvati takve ljude. Mada su se infiltrirali u crkvu, ti ljudi nisu Božji izabrani narod, već su ovde dovedeni zahvaljujući dobrim namerama drugih ljudi. „Oni nisu Božji izabrani narod” – kako ovo treba tumačiti? To znači da ih Bog nije predodredio ni odabrao; On ih ne posmatra kao predmete Svog dela, niti ih je predodredio kao ljudska bića koja će On da spase. Nakon što se ti ljudi infiltriraju u crkvu, mi se, naravno, prema njima ne možemo ophoditi kao prema braći i sestrama, jer to nisu ljudi koji iskreno prihvataju istinu ili se pokoravaju Božjem delu. Neko će možda pitati: „Pošto oni nisu braća i sestre koji istinski veruju u Boga, zašto ih crkva ne ukloni ili protera?” Božja je namera da pripadnici Njegovog izabranog naroda mogu na njima da se uče kako da raspoznaju ljude, te da tako prozru Sotonine spletke i da odbace Sotonu. Kad Božji izabrani narod stekne sposobnost njihovog raspoznavanja, ti bezvernici treba da budu počišćeni. Cilj njihovog raspoznavanja jeste da se razotkriju svi ti bezvernici koji su se infiltrirali u Božju kuću sa svojim ambicijama i željama i da se oni uklone iz crkve, jer ti ljudi nisu pravi vernici u Boga, a još manje su ljudi koji prihvataju istinu i koji streme ka njoj. Ništa dobro neće proizaći iz njihovog ostanka u crkvi – nastaće samo velika šteta. Pre svega, nakon što se infiltriraju u crkvu, ti bezvernici nikada ne jedu i ne piju Božje reči, niti prihvataju makar i delić istine. Oni stalno raspravljaju o svemu drugom, osim o Božjim rečima i istini, čime ometaju srca drugih ljudi. Oni će samo ometati i prekidati rad crkve, nauštrb život-ulaska Božjeg izabranog naroda. Drugo, ako ostanu u crkvi, oni će praviti nered i činiti zlodela, baš kao i nevernici, ometaće i prekidati rad crkve, a crkvu izlagati brojnim skrivenim opasnostima. Treće, čak i ako ostanu u crkvi, oni neće rado igrati ulogu služitelja i, uprkos tome što će možda pružati neke usluge, činiće to samo da bi dobili blagoslove. A ako jednoga dana budu saznali da ne mogu dobiti blagoslove, pobesneće i počeće da ometaju i onemogućavaju rad crkve. Umesto da pristanete na to, bolje je da ih uklonite iz crkve što je moguće pre. Četvrto, ti bezvernici su skloni da osnivaju frakcije, kao i da podržavaju i da slede antihriste, čime unutar crkve stvaraju zlu silu koja predstavlja veliku pretnju po njen rad. U svetlu ove četiri činjenice, neophodno je raspoznati i razotkriti te bezvernike koji se infiltriraju u Božju kuću, a zatim ih ukloniti. To je jedini način da se održi normalno napredovanje rada crkve i da se efikasno obezbedi da Božji izabrani narod može da jede i pije Božje reči i da normalno živi crkvenim životom, te da tako stupi na pravi put vere u Boga. To je zato što se infiltracijom tih bezvernika u crkvu nanosi velika šteta život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Ima mnogo ljudi koji te bezvernike ne mogu da raspoznaju, nego ih tretiraju kao braću i sestre. Neki ljudi, videvši da oni imaju određene talente ili jače strane, biraju ih za starešine i delatnike. Eto kako unutar crkve nastaju lažne starešine i antihristi. Posmatrajući njihovu suštinu, može se videti da niko od njih ne veruje da Bog postoji, niti da su Njegove reči istina, niti da On suvereno vlada nad svime. Oni su bezvernici u Božjim očima. On na njih ne obraća pažnju, a Sveti Duh neće delovati u njima. Oni, dakle, na osnovu svoje suštine, nisu predmet Božjeg spasenja, a pogotovo nisu predodređeni ni izabrani od Boga. Bog nipošto ne bi mogao da ih spase. Sa koje god strane da se posmatra, niko od tih bezvernika ne pripada Božjem izabranom narodu. Njih treba odmah precizno raspoznati, a zatim ih ukloniti. Ne sme im se dozvoliti da u crkvi vrebaju i ometaju druge ljude. Ti bezvernici se u crkvu infiltriraju sa različitim svrhama i motivima, tako da u početku možda nećeš moći da ih prozreš ili raspoznaš. Međutim, kako vreme bude prolazilo i kako budeš sve češće komunicirao i obavljao poslove sa njima, sve ćeš ih bolje razumeti i sve ćeš jasnije uočavati razne manifestacije koje ukazuju na to da su oni bezvernici. Zar onda nije lakše raspoznati ih na osnovu Božjih reči? (Jeste.) Ako svi pripadnici Božjeg izabranog naroda mogu da raspoznaju bezvernike, onda je vreme da se oni razotkriju i uklone. Bez obzira na njihov karakter, njihov društveni status ili stepen njihovog crkvenog starešinstva, ako ni nakon nekoliko godina slušanja propovedi oni još uvek ne mogu da prihvate istinu i puni su predstava o Bogu, to znači da su već razotkriveni kao bezvernici. Imajući u vidu svrhe i manifestacije njihovog verovanja u Boga, nesumnjivo je da su to ljudi koje treba ukloniti ili proterati. To je zadatak pročišćavanja koji crkva u svako doba mora da obavlja.

Tema svrhe verovanja u Boga obuhvata osam stavki, što znači da postoji osam tipova ljudi čije su nam manifestacije dovoljne da raspoznamo raznovrsne zle ljude, da ih zatim precizno okarakterišemo i da shodno tome postupamo s njima. Ukratko, tih osam tipova ljudi na mogu da ostanu u crkvi. Neko će možda pitati: „Da li svaki od tih osam tipova ljudi pokazuje samo jednu vrstu ponašanja?” Ne mora da znači; kod nekih ljudi, svrha verovanja u Boga obuhvata četiri ili pet tačaka – oni traže utočište, žive na račun crkve, odaju se oportunizmu, teže ostvarenju političkih ciljeva i nasumice tragaju za osobama suprotnog pola, infiltrirajući se u crkvu da bi neselektivno zavodili druge ljude. Svrha nečijeg verovanja u Boga može obuhvatati dve tačke – jedna je da žele da postanu zvaničnici u crkvi, a druga da kroz oportunizam traže blagoslove, dok drugi mogu da tragaju za osobom suprotnog pola kao i za tim da žive na račun crkve. Očigledno je da ti ljudi dolaze u Božju kuću da bi stekli nekakvu prednost, s namerom da Božju kuću ili braću i sestre iskoriste da umesto njih obavljaju neke poslove, da zarad njih ulažu napore; da bi postigli svoje svrhe i udovoljili svojim željama, oni na sve moguće načine pokušavaju da braću i sestre privole da im služe. Ukratko, očigledna svrha zbog koje svi ti bezvernici i oportunisti, koji su se infiltrirali u crkvu i koje treba ukloniti ili proterati, dolaze u Božju kuću jeste da se okoriste i da tu situaciju iskoriste za ličnu dobit. Bilo na osnovu onoga što govore ili onoga što rade, njihova svrhe se uvek može u nekoj meri raspoznati. Ti ljudi uopšte ne prihvataju istinu, niti su zainteresovani za istinu; ponekad su čak jako ćudljivi i pokazuju stavove odbojnosti i otpora. Ma koju dužnost da im crkva dodeli, oni sarađuju tek nerado i samo ako od toga imaju koristi. Ako u tome ne vide nikakvu korist za sebe, oni se iznutra opiru tome i pokazuju negativnost i pasivnost, pa čak i odvratnost ili odbijanje. Pomalo se angažuju samo oko poslova od kojih imaju korist; u suprotnom, oni takve poslove izbegavaju ili ih pasivno otaljavaju. U kritičnim trenucima za posao, oni se igraju žmurke, nestaju i zanemaruju rad crkve. Na osnovu ovih manifestacija, očigledno je da oni u Boga veruju samo da bi mogli da se okoriste; čak i ako se upotrebe za pružanje usluga, od toga će biti više štete nego koristi.

I. Da bi nadgledali crkvu

Danas ćemo razgovarati o poslednjoj tački u okviru teme posvećene svrsi nečijeg verovanja u Boga. Osim ranije pomenutih osam tačaka, postoji još jedan tip ljudi čija svrha i namera verovanja u Boga nisu legitimni. Šta te ljude razlikuje od onih ranije pomenutih, koji su motivisani isključivo povlasticama i koji se iz petnih žila trude da steknu slavu, dobitak i status? Ljudi ovog tipa ne ulaze u crkvu da bi postali zvaničnici, da bi stekli status ili obezbedili stabilan izvor prihoda, da bi lagodnije živeli ili tome slično; oni imaju svrhu koju obični ljudi teško mogu da otkriju. Koja je njihova svrha? Svrha im je da nadgledaju i kontrolišu crkvu. Nadgledanje crkve je deveta tačka u okviru teme posvećene svrsi nečijeg verovanja u Boga. Ti ljudi ulaze u crkvu sa zadatkom da je nadgledaju, a cilj im je da kontrolišu tok razvoja crkve. Oni koji ih šalju, to jest, njihovi nadređeni ili šefovi, mogu predstavljati vladu, određenu religijsku grupu ili neku organizaciju u društvu. Budući da ti ljudi ne poznaju crkvu i da su ispunjeni radoznalošću, pa čak i izvesnom nelagodnošću zbog pojave, osnivanja i postojanja crkve, oni imaju nameru da dublje proniknu u crkvu i da nauče nešto o strukturi, o radu i o raznim okolnostima u vezi sa crkvom. Prema tome, neki ljudi su u crkvu poslati da bi obavljali zadatak njenog nadgledanja. Kod ljudi koji se bave nadgledanjem crkve, bilo da dolaze iz vlade, religijskih grupa ili neke društvene organizacije, svrha verovanja u Boga potpuno je drugačija nego kod prave braće i pravih sestara. Oni nisu ovde da bi prihvatili Božje spasenje; nisu došli da bi prihvatili Božje reči, istinu i Božje spasenje na osnovu verovanja u Boga i Njegovog priznavanja. Njihova vera u Boga praćena je političkim ciljevima ili zadatkom dobijenim od neke organizacije. Nadgledanje crkve je, dakle, svrha njihovog infiltriranja u crkvu i verovanja u Boga, a to je ujedno i zadatak koji su im dodelili njihovi nadređeni; to je posao koji oni rade za platu.

Šta zapravo nadgledaju ljudi koji se u crkvu infiltriraju da bi je nadgledali? Oni nadgledaju mnoge aspekte, poput učenja crkve, njenih ciljeva, onoga što crkva zastupa i što radi, kao i misli i gledišta njenih članova, te na osnovu toga procenjuju da li crkva nanosi bilo kakvu štetu državi, religijama ili društvu. Proveravaju da li se u crkvi izražavaju bilo kakvi antidruštveni, antivladini ili antidržavni stavovi. U smislu učenja, oni nadgledaju koje su to tačno ideje koje crkva zastupa. Možda ti neće biti lako da otkriješ te pojedince kad se infiltriraju u crkvu, jer oni na skupovima mogu pažljivo da slušaju i da prave ozbiljne zabeleške, a da pritom ne zadremaju. U stanju su čak i da ozbiljno sumiraju govore različitih pojedinaca na svakom okupljanju, te da na kraju sumiraju i po kategorijama razvrstaju različite misli i stavove raznih ljudi, da bi ustanovili koji su od njih u skladu sa interesima i zahtevima državnih organa, a koji su, pak, štetni u pogledu upravljanja državom, u sukobu s vladom, i tako dalje. Mogu pedantno da sumiraju i da kategorizuju sva ta duboko usađena stanovišta članova crkve i da čuvaju zabeleške o tome. Zašto oni to čine? Zato što im je to posao, to je njihov zadatak; oni o tome moraju da izveštavaju nadređene. To je prvi deo njihovog posla: da dokuče crkvena učenja i ideološke tendencije svih njenih članova. Kad im se učini da te sklonosti sadrže elemente koji su štetni po državu ili društvo, ili kad veruju da su se pojavile neke radikalne misli i stanovišta, oni će o tome odmah izvestiti svoje nadređene, kako bi mogle da se preduzmu odgovarajuće mere. Cilj im je da najpre razumeju učenja crkve – to je jedan od njihovih glavnih zadataka u okviru nadgledanja crkve – a zatim i da prikupe informacije o osoblju crkve. Oni, na primer, prikupljaju informacije o tome ko su glavne starešine u toj crkvi, uključujući njihove adrese stanovanja, kad su rođeni, kako izgledaju, koji nivo obrazovanja imaju, koja su im interesovanja i hobiji, kakvo im je zdravstveno stanje, o čemu pričaju u svakodnevnom životu, gde idu i šta rade, kao i njihovo radno vreme i sadržaj rada. Razmatraju da li su te starešine davale bilo kakve izjave ili preduzimale bilo kakve aktivnosti usmerene protiv države, protiv religija i društvenih trendova, kao i reakcije tih starešina na sistem upravljanja državom i na trenutna politička dešavanja, između ostalih stvari. Sve su to aspekti koje nastoje da dokuče ljudi koji se bave nadgledanjem crkve. Nadalje, oni takođe stalno vode računa o strukturi crkve i o administrativnim strukturama. Primera radi, vode evidenciju o tome ko su starešine i delatnici u datoj crkvi, kojeg su ranga bile starešine koje su smenjene, gde su raspoređene nakon što su smenjene, koje starešine su uhapšene i ko je kasnije preuzeo njihove dužnosti. Od ostalih konkretnih informacija, oni takođe prikupljaju podatke o polu i godištu njihovih naslednika, o tome koliko godina svaki od njih veruje u Boga, koji im je stepen obrazovanja i – ako se radi o talentovanim diplomcima – da li ispoljavaju bilo kakav negativan uticaj na zemlju ili društvo i da li bi eventualno mogli da budu vrbovani za rad u državnim službama. Oni čak žele da saznaju koje su konkretne crkvene starešine stupile na dužnost ili su smenjene. Drugim rečima, status osoblja, konkretni administrativni poslovi i struktura crkve – sve su to aspekti sa kojima oni nastoje da budu dobro upoznati. Pored toga, oni, između ostalog, nastoje da u potpunosti dokuče informacije o tome od koliko se stavki sastoji rad te crkve, koliko grupa ima u njoj, kao i pojedinosti o nadzornicima svake od tih grupa. Oni idu unaokolo i raspituju se, posmatraju i uče, obavljajući svoj posao veoma temeljno. Posao koji treba da obave i zadatak koji treba da izvrše ljudi ovog tipa, koji se infiltriraju u crkvu, jeste da što pre dokuče sve aspekte situacije i raznih dešavanja u crkvi, kako bi ostvarili svrhu nadgledanja crkve. To, na primer, obuhvata pitanja poput: kako se crkva razvija u inostranstvu, na koliko je zemalja prošireno jevanđelje i u kojim su sve zemljama crkve osnovane – oni treba da dokuče sve te pojedinosti. U sklopu nadgledanja crkve, oni izvršavaju sledeće glavne zadatke: prvo, dokučiti crkvena učenja; drugo, dokučiti stanje crkvenog osoblja; i treće, dokučiti status rada crkve i njegove ključne dinamičke pokazatelje u skorije vreme. Oni se u celosti ponašaju kao saučesnici i mezimci Sotone, velike crvene aždaje; oni su prave Sotonine sluge.

Ljudi ovog tipa, koji nadgledaju crkvu, infiltriraju se u crkvu sa svrhom da dokuče informacije u vezi sa crkvenim učenjima, osobljem, radnim trendovima, razmerom crkve i drugim aspektima. Oni nastoje da dokuče svaki od tih aspekata i da zatim o tome izveste svoje nadređene koji, u svakom trenutku, mogu da donesu odgovarajuće akcione planove i mere kako bi se, na osnovu date situacije, pozabavili crkvom. Jednom rečju, svrha njihovog nadgledanja crkve nipošto nije dobronamerna. U suprotnom, zašto bi oni i dalje nadgledali crkvu, budući da im ona ne donosi ni bogatstvo ni povlastice? Zar to nije zato što im postojanje crkve stvara nelagodu? Oni ne veruju da se crkva, koja je osnovana i vođena od strane Boga, sastoji od ljudi koji u Boga veruju čistog srca i koji nemaju nikakve veze sa državom, društvom, niti s bilo kojim političkim grupama i organizacijama. Međutim, ma kako da posmatraju crkvu, oni se i dalje osećaju nelagodno. Zašto? Zato što su ateisti, zato što ne priznaju Boga i zato što, takođe, mrze istinu. Stoga su u stanju da preduzimaju glupe i apsurdne aktivnosti poput tlačenja i hapšenja vernika, i poput nadgledanja crkve. Zašto oni usvajaju mere nadgledanja i otpora prema crkvi? Zato što najviše strahuju od toga da će crkva, nakon što prekomerno naraste i privuče previše članova, imati značajan uticaj na zemlju, na državnu vladu i na društvo, te da će čak ugroziti i uticati na tradicionalne kulture i tradicionalne religijske grupe. To je pravi razlog njihovog nadgledanja crkve i njihovog otpora prema crkvi. Prema tome, oni zadatak nadgledanja i otpora prema crkvi smatraju političkim zadatkom koji treba da izvrše.

Ljude ovog tipa, koji nadgledaju crkvu, možda nije lako raspoznati unutar crkve, zato što imaju skrivene motive i jako se dobro kriju, kako drugi ne bi mogli da ih otkriju. Oni tako mogu dobro da se slažu s većinom u crkvi, da ne rade ništa neuobičajeno, da se naizgled veoma dobro ponašaju i da nikad ne izražavaju nikakva suprotna gledišta u vezi sa radom crkve. Ti pojedinci, međutim, imaju sledeću karakteristiku: mlaki su prema verovanju u Boga – nisu u tome ni veoma aktivni, ni veoma pasivni. Mogu da obavljaju ponešto od dužnosti koja im je dodeljena, ali nikada ne otkrivaju nikakve pojedinosti o sebi, poput podataka o tome gde rade, kakva im je porodična situacija i da li su ranije verovali u Boga. Ako neko pomene rad u nekoj državnoj službi, oni izvrdavaju odgovor i izbegavaju da iznose bilo kakva mišljenja o državi, politici ili religiji. Njihovo ponašanje karakteriše izbegavanje svih škakljivih tema; vladu ne kritikuju, niti je veličaju, kao što ne raspravljaju ni o njenoj politici ili sistemu vladavine. Kad neko istakne da je određena osoba špijun, oni postaju vidno nervozni i mogu čak brzo da stanu u svoju odbranu. Osim što su nervozni, u njihovom pogledu možeš da primetiš i sklonost ka izbegavanju tako škakljivih tema; klone se svakoga ko bi mogao da ih prozre. Pored toga, oni često primaju pozive od nepoznatih lica ili kontaktiraju i komuniciraju s tajanstvenim osobama koje nemaju veze sa crkvom, a čim se jave na neki od takvih poziva, izmaknu se podalje od drugih. Ako ih neko u tim trenucima opazi, postaju vidno uznemireni, pocrvene u licu i odaju utisak da im je krajnje nelagodno, strahujući da bi identitet mogao da im bude otkriven. Osim tajnog prikupljanja informacija o crkvi, oni se, s vremena na vreme, raspituju i o stanju braće i sestara, postavljajući im pitanja poput: „Koliko već godina veruješ u Boga? Jesu li ti i roditelji vernici? Da li članovi tvoje porodice žive u kontinentalnom delu Kine? Od članova porodice koji žive u kontinentalnom delu, koliko njih veruje u Boga i koliko godina veruju? Koliko su stari? Koliko ima ljudi u vašoj lokalnoj crkvi? Kako im trenutno ide?” S vremena na vreme, raspituju se o osetljivim i ličnim informacijama koje ljudi nerado otkrivaju. Prilikom svakodnevnih razgovora među braćom i sestrama, niko se tako namerno i aktivno ne raspituje o osetljivim ličnim podacima ako neko ne želi da ih podeli s drugima. Takve osobe, međutim, posvećuju posebnu pažnju ovim stvarima i idu čak dotle da prate kretanje pojedinih starešina i delatnika ili osoba zaduženih za važne poslove, pokušavaju da pristupe podacima sa njihovih računara i mobilnih telefona ili da saznaju njihove adrese, i insistiraju na detaljnom istraživanju svih tih pojedinosti. Ako primete da određeni starešina nije prisustvovao nekom skupu, pitaće: „Taj i taj nije danas došao na skup. Šta li radi?” Ako neko pomene da je taj starešina zauzet, oni će nastaviti s pitanjima: „A čime je zauzet? Da li opet zaliva one nove vernike? Ko su inače ti novi vernici? Kad su počeli da veruju? Kako to da ja ne znam ništa o tome?” Nastavljaju dublje da kopaju. Braća i sestre kažu: „Ako ne treba da znamo, hajde da se ne raspitujemo o tome. Čemu takvo uporno raspitivanje? To nema veze sa život-ulaskom i ne tiče se istine; nema potrebe da se to zna.” Na šta infiltrator odgovara: „Ali, to su stvari koje se tiču Božje kuće i rada crkve; zašto ne možemo to da saznamo? Svi mi verujemo u Boga, a malo znanja ne može da škodi. Ako ne želite da saznate, to znači da ne marite za rad crkve, ni za crkvene starešine. S kim je tačno taj starešina otišao da se sastane? Koliko ima novih vernika? Gde su oni? Hteo bih i ja da ih upoznam.” Oni se stalno raspituju o tim stvarima.

Postoji još jedan zadatak o kojem najviše vode računa oni koji nadgledaju crkvu, a to je da dokuče finansijsko stanje crkve. S jedne strane, oni žele da shvate iz kojih se izvora crkva finansira. Hteli bi da saznaju da li je crkva osnovala fabrike ili preduzeća, da li poseduje eksploatatorske pogone, da li zapošljava decu kao radnike i da li su raznim stavkama rada crkve obuhvaćeni i neki profitabilni poduhvati. Da li, na primer, od produkcije video-zapisa, filmova, himni i od štampanja knjiga s Božjim rečima crkva zarađuje ili prekomerno profitira; koji su izvori finansiranja crkve; ima li imućnih pojedinaca koji doniraju novac za podršku crkvi; da li među te pojedince spadaju i pripadnici političke elite ili multimilioneri i milijarderi – to su pojedinosti koje bi oni hteli da dokuče. Pored razumevanja administrativne strukture i izvora finansiranja crkve, oni bi takođe hteli da dokuče ko se stara o crkvenim finansijama, sa ciljem da uđu u trag tokovima tog novca. Kako crkva troši svoj novac, da li se bavi bilo kakvim nezakonitim aktivnostima, da li organizuje društvene elite ili sarađuje sa raznim društvenim organizacijama i grupama da bi se zajednički suprotstavljali diktatorskim režimima, štitili ljudska prava i tome slično – to su takođe neke od važnih informacija koje oni žele da doznaju. Neki ljudi se pitaju: „Da li se nadgledanjem crkve bavi isključivo država velike crvene aždaje?” Da li je ova izjava tačna? U stvari, čitav svet i celokupno ljudsko društvo opiru se Bogu. Nije da se Bogu opiru samo države sa diktatorskom vlašću; čak i u takozvanim hrišćanskim zemljama, većina onih koji drže vlast ateisti su i nevernici, a i među onima na vlasti koji veruju ili se izjašnjavaju kao hrišćani, samo je manjina u stanju da prihvati istinu. Većina ljudi ne priznaje, a kamoli da prihvata istinu. Zar to, dakle, nisu ljudi koji veruju u Boga, ali Mu se ipak opiru? Primera radi, da li u religijama poput hrišćanstva, katoličanstva ili judaizma u Izraelu, gornji ešalon čine ljudi koji prihvataju istinu? Nipošto. Niko se od njih ne bavi istraživanjem Božjeg dela; baš niko nije u stanju da prihvati istinu. Preciznije govoreći, svi su oni bezvernici; svi se opiru Bogu i svode se na antihriste. Oni ometaju i sabotiraju Božje delo i brutalno tlače i progone ljude koji slede Boga, što se dokazuje njihovim odnosom prema Božjem delu u poslednjim danima. Koja to veroispovest svojim vernicima dopušta da slobodno istražuju istiniti put, da slušaju tuđe propovednike ili da primaju strance? Ni jedna jedina to ne čini. Koja je rasa ili nacija prijateljski naklonjena crkvi? (Nijedna.) Za pohvalu je i ako ti dopuste malo verske slobode i ako ti daju malo prostora da dišeš. Da li očekuješ da te, povrh toga, još i podržavaju? Kad se Božja crkva pojavi ili kad crkva počne da propoveda jevanđelje, ti ljudi, koji uopšte ne veruju da Bog postoji i koji osećaju naročitu odbojnost i gnušanje prema istinama koje Bog izražava, prihvataju se specijalnog zadatka da postave pojedince koji će pomno nadgledati crkvu. Ovde se pod „nadgledanjem” podrazumeva nadzor, doznavanje i kontrola; drugim rečima, zadatak im je da pomno nadziru, da dokuče i da kontrolišu sve aspekte crkve u svakom periodu. Neki ljudi kažu: „Oni nisu javno osudili, niti su se protivili Božjem delu, kao što ni mi lokalno nismo trpeli progone ni uznemiravanja. Čini nam se da je u inostranstvu mnogo lakše i bezbednije verovati u Boga, okupljati se, obavljati svoju dužnost i širiti jevanđelje, nego što je to slučaj u zemlji velike crvene aždaje. Mi nismo doživljavali nikakve smetnje.” Vi ne treba da poričete njihov rad na nadgledanju crkve samo zbog toga što nije bilo smetnji i što vam je data određena sloboda. To malo religijske slobode koja ti je data predstavlja osnovnu instituciju društva; to u čemu uživaš samo su osnovna prava svakog građanina zemlje u kojoj živiš. To što uživaš ta osnovna ljudska prava ne znači da su država, društvene grupe ili religijska zajednica prihvatili i priznali Boga i rad crkve, da su postali prijateljski nastrojeni prema njima ili da s njihove strane više nema nikakvog neprijateljstva i nadgledanja. Zar nije tako? (Jeste.) To nije neka apstraktna stvar, zar ne? (Ne, nije apstraktna.)

Kakav treba da bude naš stav prema neprijateljstvu i nadgledanju od strane sotonskih režima? Treba li to da odbacujemo i izbegavamo, ili da to naprosto ignorišemo? Razmislite najpre o sledećem: da li se crkva plaši od njihovog nadgledanja bilo čega što ona radi? (Ne.) Bavimo li se ikakvim tajnim aktivnostima? Dajemo li ikakve antidržavne ili antivladine političke izjave? (Ne.) To može da se potvrdi. Verovanje u Boga nikada ne podrazumeva učešće u politici. Većina vas veruje u Boga duže od tri godine, a neki čak i po dvadeset ili trideset godina. Slušajući propovedi tokom svih ovih godina, da li je iko ikada čuo da crkva daje antidržavne ili antidruštvene izjave? (Ne.) Ni najmanje; Božja kuća nikada ne raspravlja o politici. Štaviše, Crkvu Svemogućeg Boga osnovao je Bog, ona je predukus carstva Božjeg na zemlji, a ne organizacija koju je formirala ili osnovala bilo koja osoba. Zarad kojeg je, dakle, posla Bog osnovao crkvu? Nije je osnovao da bi se bavila antidruštvenim, antireligijskim, ili antipolitičkim radom. Čime se onda crkva bavi? Prvo, njen glavni posao jeste da širi dobru vest da se Bog ovaplotio da bi spasao čovečanstvo u poslednjim danima i da bi ljudima omogućio da prihvate sve istine koje je Bog izrazio, kako bi mogli da se okrenu Bogu i da Ga obožavaju. Drugo, njen rad obuhvata dovođenje onih koji čeznu za istinom pred Boga, kako bi prihvatili sud i grdnju Božjih reči i bili pročišćeni i kako bi na kraju dostigli spasenje. To je posao koji preduzima crkva, onakva kakvom ju je Bog osnovao, i u tome je značaj i vrednost postojanja crkve. To je irelevantno i odvojeno od politike, biznisa, industrije, tehnologije i bilo kog drugog sektora društva; to s tim stvarima nema apsolutno nikakve veze. Šta je onda suština Božjeg dela spasavanja unutar crkve? Najjednostavnije i najpronicljivije rečeno, to je upravljanje čovečanstvom. Konkretan sadržaj upravljanja čovečanstvom sastoji se od dovođenja ljudi pred Boga, u stvarnost Božijih reči, čime im se omogućava da prihvate Božji sud i grdnju da bi bili pročišćeni i da bi dostigli spasenje. To je konkretan zadatak upravljanja čovečanstvom. Svaki posao kojim se crkva bavi povezan je s Božjim upravljanjem, s Božjim planom, i naravno, obuhvata reči koje je Bog izrazio; taj posao nema nikakve veze sa raznim poslovima koje obavljaju ovozemaljski ljudi. Prema tome, nijedna informacija o crkvi, bilo da se radi o njenim učenjima, osoblju, administrativnim strukturama, statusu njenog rada, pa čak ni o finansijskom stanju crkve, nema apsolutno nikakve veze ni sa jednom državom, ni sa kojim društvom, ni sa kojom rasom, ni sa jednom religijom, niti sa bilo kojom grupom ljudi – to s njima nema ni najmanje veze. Imajući, dakle, sve ovo u vidu, na šta se zapravo svodi to što vladajuća partija ili, pak, religijske i društvene grupe šalju svoje ljude da nadgledaju crkvu? (Svodi se na nepotrebnu aktivnost.) „Nepotrebna aktivnost” je prilično formalan izraz. Kako bi običan narod to rekao? Nemaju ništa pametnije da rade, zar ne? Po Mom mišljenju, radi su upravo o tome; oni žive previše udobnim i lagodnim životom, pa stoga šalju nekolicinu besposlenih osoba da nadgledaju crkvu, a ovi to čak smatraju svojim političkim zadatkom i ozbiljnim poslom – to je krajnje apsurdno! Bilo bi mnogo bolje kad bi sav taj trud uložili u otvaranje obrazovnih ili dobrotvornih ustanova. Radi se naprosto o prevelikom telesnom komforu iz kojeg se rađa dokonost, umesto da se fokusiraju na prave poslove! Kada bi čitava ljudska rasa nalikovala Božjoj kući, koju lično Bog kao pastir čuva i predvodi, ovaj svet i ovo čovečanstvo bi uštedeli puno novca koji inače troše na nepotrebne ustanove, troškove i probleme. U najmanju ruku, agencije poput špijunskih organizacija i policijskih uprava, iz čitavog bezbednosnog sektora, ničemu ne bi služile, već bi morale da budu raspuštene i preusmerene na neke druge poslove.

Osobe zadužene za nadgledanje crkve nalaze se u misiji. Nakon što se infiltriraju u crkvu, njihov primarni zadatak sastoji se od onih nekoliko aspekata o kojima smo razgovarali; kada dokuče neke osnovne i važne podatke o stanju u crkvi, oni o tome izveštavaju svoje nadređene. Bez obzira na njihove misli, stavove ili svrhu zbog koje rade to što rade, prisustvo ovih posmatrača u crkvi trebalo bi da navede braću i sestre na budnost i na mudro postupanje prema njima. Da li je takav pristup ispravan? (Jeste.) Da li onda ima potrebe za preteranom uzbunom? (Nema.) Kako treba da pristupimo pojavi takvih pojedinaca? Vrlo je jednostavno – postoje dva načela. Ako krenu da se raspituju unaokolo i da traže informacije, to ih jasno označava kao špijune ili izvidnike. Takvi pojedinci imaju izuzetno podlu i drsku ljudskost; oni izazivaju ozbiljna ometanja u crkvi. Samo njihovo prisustvo unosi nemir među ljude i sprečava ih da dođu pred Boga. To takođe ometa i utiče na njihova okupljanja i učinak u obavljanju dužnosti, a i bezbednost im je ugrožena. Kako treba postupati s takvom osobom? (Treba je ukloniti iz crkve.) Tačno; ako ona izaziva ometanja u životu i radu crkve, treba je neposredno počistiti. Da li onda ima potrebe skrivati se ili plašiti se nje? (Nema.) Neki ljudi, kad u inostranstvu naiđu na špijune, počinju da paniče i posvuda da se kriju, baš kao kad bi u domovini naleteli na policiju. Kad pojedina braća i sestre izađu da obave neki posao, pa naiđu na špijune koji im tako zastrašujućim tonom postavljaju pitanja, baš kao tokom policijske istrage, toliko se uplaše da beže glavom bez obzira, a da prethodno nisu ni obavili ono zbog čega su izašli. Kažem im: „Kako možeš da budeš takav slabić? Zašto bežiš? Čega imaš da se plašiš? U zemlji velike crvene aždaje, tolika braća i sestre su hapšeni, ali se nisu uplašili; nisu postali Jude, već su postojano svedočili. Kako onda, i nakon odlaska u inostranstvo, možeš da budeš tako strašljiv? Nisi prekršio nijedan zakon; čega imaš da se plašiš?” Neki ljudi kažu: „Oni stalno pokušavaju da mi priđu i stalno me nešto ispituju.” Zar ne možeš i ti njih da ispituješ? Mogao bi da kažeš: „Odakle tebi pravo da me ispituješ? Da li se mi znamo? Jesi li ti zvaničnik velike crvene aždaje, pa tražiš da ti pokažem ličnu kartu? Koga predstavljaš? Ako nastaviš da me ispituješ, tužiću te!” Ima li potrebe da ih se plašite? (Nema.) Neki ljudi, kad naiđu na takve špijune, ne smeju ni reč da progovore i odmah beže glavom bez obzira. Neki smetenjaci uopšte ne mogu da raspoznaju te sotonske špijune i potrčke, nego čak pokušavaju da im propovedaju jevanđelje. Nakon nekoliko pokušaja, oni shvataju: „Ovo nije osoba koja veruje da Bog postoji. Zašto mi liči na zvaničnika velike crvene aždaje?” Osećajući da tu nešto ne štima, oni odustaju. Kasnije, razmišljaju o tome: „Bog me čuva; srećom, nisam mu otkrio nikakve lične podatke. Kakva lažna uzbuna!” Toliko su uplašeni da se više ne usuđuju da nasumično propovedaju jevanđelje nikome koga sretnu. U stvari, zaista je bilo špijuna koji su u crkvu dovedeni propovedanjem. To su izvidnici koje je u crkvu umetnula velika crvena aždaja, koje je Sotona namerno tu postavio. Nalik su vucima u jagnjećoj koži, koji se infiltriraju u crkvu, ali ne jedu i ne piju Božje reči, niti razgovaraju o istini, već stalno njuškaju unaokolo tražeći informacije o crkvi i vrebajući da zavire u lične podatke ljudi. Kad se otkrije da je njihovo ponašanje sumnjivo ili da su već izazivali ometanja unutar crkve, treba ih pod hitno počistiti – izvidnicima velike crvene aždaje, Sotoninim slugama, nipošto ne treba dozvoliti da ometaju crkvu. Uklonite svakoga kog pronađete; ne pokazujte nikakvu milost prema njima! Ako se neko dobro slaže sa špijunom, ako je uvek spreman da iz ljubavi postupa ljubazno sa špijunom, da odgovara na sva njegova pitanja i da izigrava njegovog potrčka, takva bagra se mora neposredno izopštiti! Sumnjive osobe treba pomno pratiti i posmatrati; ne treba im otkrivati ni jedan jedini detalj o crkvi, a pogotovo im se ne smeju saopštavati imena starešina i delatnika. Ako se nekom špijunu dopusti da dođe do bilo kakvih informacija, to bi moglo da predstavlja skrivenu pretnju ili katastrofu za crkvu i za braću i sestre, u bilo kom trenutku. Prema tome, ako se ustanovi da je neka osoba sumnjiva, da ne jede i ne pije Božije reči ili da ne razgovara o istini, onda se definitivno radi o bezverniku i ispravno je odmah ga ukloniti. Čak i ako takva osoba nije špijun, ona svakako nije dobar čovek, pa njeno uklanjanje nipošto nije nepravedno. Ako se za bilo koga ustanovi da je u bliskoj vezi sa špijunom i da je sposoban da izda crkvu, takvu osobu treba odmah ukloniti, bez obzira na okolnosti. Takva bagra i nitkov može da donese samo katastrofu crkvi i braći i sestrama. Ti ljudi su gori čak i od potrčka; čak i ako ne čine zlodela, ipak se moraju ukloniti. Velika crvena aždaja je sada na rubu propasti, ali oni ipak nisu spremni da prihvate svoj poraz i uništenje. Nastavljaju da hapse i progone Božji izabrani narod i da izvode špijunske operacije radi infiltriranja u Božju kuću. Njihovo ometanje i sabotiranje rada crkve nikada se nije prekidalo. Sada su neke očigledno sumnjive osobe razotkrivene. Njihovi pokušaji prikupljanja informacija izazvali su pometnju, usled čega su drugi mogli lakše da ih prozru. Nakon što su sami sebe razotkrili, crkva ih je uklonila. Ali, jesu li razotkriveni baš svi lukavi špijuni? Nema šanse. Svuda je moguće da se u crkvu infiltriraju agenti velike crvene aždaje. Nakon što ih velika crvena aždaja zarobi, Sotona određene pojedince pretnjama, iskušenjima i raznim drugim sredstvima primorava da rade u njegovo ime i da se zatim infiltriraju u crkvu. To su skriveni špijuni. Takvi izvidnici su podmukli i lukavi, poseduju izvesnu oštroumnost i intelekt. Ili, kako bi nevernici rekli, oni poseduju izvesne sposobnosti. Kada nadgledaju crkvu, oni to čine neupadljivo, postupaju tiho i prikriveno, a u komunikaciji s drugima nikad ne otkrivaju svoje prave namere. Većina ljudi ne primećuje ništa dok komunicira s njima; oni nisu svesni da taj špijun prikuplja informacije, niti osećaju odbojnost špijuna prema verovanju u Boga. Taj špijun će možda već dokučiti osnovno stanje crkve pre no što većina ljudi uopšte bude shvatila da je on tu da bi nadgledao crkvu. Spolja gledano, takve osobe ni na koji način ne ometaju ni crkvu ni većinu ljudi u njoj, pa kako onda treba postupati s njima? Treba li da preduzmemo neke mere ili rešenja radi zaštite od njihovog nadgledanja crkve? Kao što sam već pomenuo, treba li crkva da se plaši bilo kog aspekta njihovog nadgledanja? (Ne.) Postojanje naše crkve i razni poslovi kojima se ona bavi potpuno su otvoreni i legitimni; ti poslovi su ujedno i najpravedniji ciljevi među ljudskim rodom. Ako bilo koja organizacija želi da shvati bilo koji aspekt crkve, njena iskustvena svedočenja se javno emituju na internetu – svako može do mile volje da ih gleda. Tu nema nikakvih tajni niti nezakonitih aktivnosti, a pogotovo nema ometanja društvenog poretka ili oprečnih govora ili postupaka. Dakle, ako oni u tajnosti istražuju i nadgledaju stanje u crkvi, pustite ih. Zašto to kažem? Ti pojedinci koji rade kao agenti poseduju određene profesionalne standarde, a obični ljudi ne mogu da otkriju koje tačno zadatke oni obavljaju iza scene. Prema tome, dokle god ne izazivaju ometanja, nema potrebe zamarati se njima; naprosto ih pustite. Nadalje, ti bezvernici, ateisti i politički angažovane osobe nisu naviknuti na crkveni život, niti ih on zanima. Kako bi oni mogli a da se u crkvi, gde ljudi svakodnevno čitaju Božje reči, prihvataju sud i grdnju i raspravljaju o spoznaji samog sebe, o bogopoznanju i o promeni vlastite naravi, ne osećaju kao na iglama ili na teškim mukama? Na svakom skupu, nemirni su kao mravi na vrelom tiganju; nemaju volje da prisile sebe na dalji ostanak u crkvi. U svojim srcima razumeju da je crkva samo crkva i da nipošto nije politički angažovana organizacija. Kroz nadgledanje i spoznaju crkve, kad postanu svesni šta ona tačno radi, oni shvataju činjenicu da Bog suvereno vlada nad svim stvarima i nad sudbinom čovečanstva, čime im se proširuju vidici i oni više nisu toliko neuki. Oni su, takođe, stvorena bića, ali ipak ne znaju čak ni to da je čoveka stvorio Bog, što pokazuje koliko su glupi i beznačajni! Postoji li ikakav rizik od toga da im se dopusti da ostanu u crkvi? Ako ne predstavljaju pretnju i ako ne ometaju crkvu ili braću i sestre, neka slobodno ostanu tu gde jesu. Kad nekim svojim postupkom prouzrokuju ometanje, oni će se time razotkriti i to je pravi trenutak da se pozabavite njima. Na osnovu činjenica i dokaza, raspoznajte ih i okarakterišite po hitnom postupku – time se njihova misija privodi kraju, a crkva ih prirodno izopštava. Je li ovo dobar pristup? (Jeste.) Neki ljudi pitaju: „Nije li rad crkve otvoren i legitiman? Zašto onda braniti ljudima da je nadgledaju?” Ta mera je prvenstveno usmerena ka režimu velike crvene aždaje, ka Sotoni. On crkvu nadgleda u svrhu suzbijanja, hapšenja i nanošenja štete Božjem izabranom narodu; Božja kuća stoga ne dopušta da je nadgledaju, kako bi sprečila da Božji izabrani narod trpi progone i pokolj. Ako pojedinci iz demokratskih zemalja ili religijskih grupa žele da istraže istiniti put, oni informacije o tome mogu da potraže na internetu, a mogu i da kontaktiraju crkvu. Crkva prima sve one koji iskreno tragaju za istinom. Ali, ako druga strana gaji zle namere i nastoji da preokrene ispravno i pogrešno i da kleveta crkvu, kako bi onda Božja kuća mogla da dozvoli da je takvi ljudi nadgledaju? Zar ne bi bilo krajnje glupo da im se omogući nadgledanje? Zar to ne bi bilo budalasto i neuko? (Da, bilo bi.) Oni koji traže istinu uvek su dobrodošli i Božja kuća ih toplo prima, što je sasvim u skladu s Božjim namerama. Ako ljudi to ne shvataju, onda je to zbog toga što su glupi i neuki. Spoljna politika crkve otvorena je i legitimna, potpuno usklađena sa istina-načelima i prožeta mudrošću i inteligencijom. Ako neko ne može da shvati te pozitivne stvari, to znači da se radi o apsurdnoj osobi i smetenjaku. Neki ljudi pitaju: „Ako izvidnici ili Sotonine sluge dođu da saznaju nešto o crkvi, treba li da budemo iskreni i da istinito odgovaramo na njihova pitanja?” Glupo je govoriti istinu pred đavolima i Sotonom; to čoveka ne čini poštenim, već ga pretvara u Sotoninog potrčka. Kad neko od Sotonine sorte poželi da sazna i dokuči u kakvom je stanju crkva, Božji izabrani narod nema obavezu da im to kaže. Oni ne mogu da prihvate istinu i nisu dobronamerni, pa stoga nemamo šta da im kažemo! Takvo postupanje nije ishitreno, već mudro. Neki ljudi pitaju: „Ako me pitaju ’Ko predvodi vašu crkvu? Koliko godina ta osoba veruje u Boga?’ mogu li da im kažem?” Treba da ih pitaš: „U koju svrhu se raspituješ o našem starešini? Prvo mi na to pitanje odgovori, pa ću ja onda razmisliti i odlučiti da li da ti to kažem ili ne.” Da li je ovakav odgovor mudar? (Jeste.) To se zove postupanje u skladu s načelima. Razumete li? Kako se rad na jevanđelju sve više širi i broj ljudi u crkvi postepeno raste, izvidnici i agenti mogu se s vremena na vreme pojavljivati u crkvama u raznim zemljama i regijama. Biće dovoljno da se Božjem izabranom narodu jednostavno napomene da sa takvim osobama treba da postupa mudro. Ako se utvrdi da one izazivaju prekide ili ometanja, treba ih pod hitno ukloniti. Trebalo bi da većina ljudi može donekle da razume i da raspozna način na koji ti agenti govore i deluju, odnosno kako se ponašaju, pa će sigurno moći da ih prozru ili uoče kad budu komunicirali s njima. Ako samo nekolicina braće i sestara u crkvi primeti takve osobe, za koje nisu sigurni da li su špijuni ili izvidnici, onda se prema takvim osobama treba ophoditi oprezno i mudro. Ako ih je uočila većina ljudi, oni jedni druge mogu da obaveste o tome i da preduzmu mere predostrožnosti. Ako osobe za koje se sumnja da su špijuni ne pokazuju naklonost prema crkvi ili prema braći i sestrama, ako neprestano nastoje da braću i sestre uhvate u zamku i ometaju rad crkve, ako stalno tragaju za dokazima kojima bi diskreditovali crkvu, pa čak idu dotle da fotografišu ili snimaju braću i sestre, mame ih i iskušavaju ne bi li iz njih izvukli informacije koje žele da saznaju, takvim osobama se, nakon što budu razotkrivene, ne može dozvoliti da prođu bez provere – moraju se hitno ukloniti iz crkve. Možda se ranije niste susretali s takvim situacijama, pa vas stoga unapred upozoravam. Ovde se radi o proširenju vaših shvatanja, o spoznaji čovečanstva, društva, politike i sveta – sve to je toliko mračno i tako zlo.

Što se tiče devete svrhe zbog koje ljudi veruju u Boga – da bi nadgledali crkvu – ovim završavamo razgovor o njenom osnovnom sadržaju. Jesmo li ovim razgovorom sve razjasnili? (Jesmo.) Koji su to sadržaji koje žele da nadgledaju ljudi koji se bave nadgledanjem crkve? (To su crkvena učenja, stanje osoblja, uslovi rada i finansijski status.) U osnovi, te četiri oblasti su ono što ih najviše interesuje. Šta sve obuhvataju ova četiri aspekta? Obuhvataju ono zbog čega su ti ljudi najviše zabrinuti: uticaj prisustva crkve na društvo, državu i religijsku zajednicu. Oni takođe strahuju da bi crkva mogla da se, pod maskom religije, bavi politikom i da radi na svrgavanju vlade, što smatraju najvećom skrivenom opasnošću. Stoga oni suzbijaju, progone i zabranjuju crkvu i hapse njene članove. Država velike crvene aždaje zabranjuje sva religijska verovanja, pojedine države zabranjuju samo neka verovanja, dok većina država strahuje od toga da istina preuzme vlast i da ljudi prihvate istinu, čime bi njihova vlast bila ugrožena. Ukratko, što u nekom mestu Bog snažnije deluje i izražava istinu, i što crkva više poseduje delo Svetog Duha, to je veća verovatnoća da će je razni državni organi nadgledati i biti neprijateljski nastrojeni prema njoj. Stoga, organi vlasti često šalju svoje agente, prerušene u ljude koji istražuju istiniti put, da saznaju i da dokuče stanje u crkvi, kako bi nadgledali celokupnu dinamiku crkve. Pored toga, oni, između ostalog, nastoje da dokuče trendove u radu crkve, da vide da li se crkva bavi politikom, da li učestvuje u nekim političkim aktivnostima pod maskom obavljanja crkvenih poslova i da li uspostavlja veze sa religijskim silama u inostranstvu. To su stvari koje njih brinu i koje žele da dokuče. Nadalje, finansijsko stanje crkve je takođe nešto što bi hteli da dokuče. Ovako oni razmišljaju: „Ova crkva se brzo razvija i privlači sve veći broj pristalica – odakle li dobija novac za to? Koje organizacije ili bogati pojedinci joj daju donacije?” Ukratko, ne postoji nešto čega se mi možda ne bismo setili, a da oni to nisu uzeli u obzir. Zašto? Zato što su zli; oni su zla ljudska bića. Njihova nastojanja da dokuče stanje u kojem se crkva nalazi potiču iz njihove ogromne zabrinutosti zbog postojanja crkve, iz njihovog straha da bi crkva mogla da utiče na sve veći broj ljudi, što bi ugrozilo njihovu vlast; upravo je to ono što ih brine u vezi sa crkvom. Ma koliko da su poslovi kojima se crkva bavi pravedni i legitimni, oni i dalje ne veruju u to. Zašto? Zato što su bezvernici, ateisti i materijalisti – to je baš ono što materijalisti jedino i umeju da rade. To su četiri situacije zbog kojih su zabrinuti. Maločas smo razgovarali o dva načela u vezi sa odgovarajućim načinom postupanja prema takvim osobama, nakon što se shvate razlozi i ciljevi njihove zabrinutosti zbog te četiri situacije. Dajte nam jednostavan rezime tih načela i ispričajte nam nešto o njima. (Ako ti ljudi izazivaju ometanja unutar crkve, treba ih odmah počistiti; ako ne prave ometanja, onda nema ni potrebe baviti se njima.) Ako izazivaju ometanja, ako posvuda njuškaju i izazivaju paniku, počistite ih bez milosti; ako ne izazivaju ometanja i ako ih većina ljudi ne primećuje ili ne može da ih raspozna, naprosto ih ignorišite. Kad budu jasno uvideli da je ovde zaista reč o radu crkve, da su sve to religijske aktivnosti i da se crkva uopšte ne bavi politikom, sama potvrda te činjenice navešće ih da sami odu. To je pristup koji demokratske zemlje koriste da bi razumele situacije u vezi s religijom. Ranije smo takođe pomenuli da je čovečanstvo veoma kompleksno. Iz kog je razloga čovečanstvo tako kompleksno? Zar to nije izvedeno iz ljudskog zla? (Jeste.) Kako je ljudsko zlo nastalo? Zašto kažemo da je čovečanstvo zlo? Zato što je Sotona duboko iskvario ljude. Kako se to može prostim jezikom izraziti? Zato što je Sotona ljude pretvorio u demone; čitavo čovečanstvo je pod vlašću đavola, kojih ima previše – i velikih i malih, tako da su mesta na kojima se ljudi okupljaju postala gradovi demona. Kad ima mnogo demona na okupu, stvar postaje kompleksna; oni su u stanju da čine svakojaka zlodela i da se bave raznovrsnim podlim radnjama. Pošto su svi đavoli zli, pošto među njima uvek ima razdora i pošto oni nikada ne mogu da budu međusobno kompatibilni, stvari se zbog toga komplikuju. Mnogo je jednostavnije kad se okupe ljudi koji iskreno veruju u Boga; svi su voljni da čitaju Božje reči i da žive crkvenim životom, svi uživaju u obavljanju svojih dužnosti i u izvršavanju ispravnih zadataka. Oni ne učestvuju u pokvarenim i podlim radnjama – u najgorem slučaju, mogu da pokažu ponešto od svoje iskvarenosti. Jedino takvi ljudi mogu da dostignu spasenje kroz veru u Boga. Đavoli ne mogu da budu spaseni kroz veru u Boga, jer vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Čak i ako bi decenijama ili vekovima verovali u Boga, đavoli se ne bi promenili, što je činjenica koja je vidljiva svima. Mnoge crkve su dosad već počistile one koji su đavoli, što je dobra stvar i sasvim u skladu s Božjim namerama. U nekim crkvama, polovina ljudi su đavoli, dok u drugima đavoli čine manjinu. Da li je u takvim crkvama lako obavljati crkvene poslove? Naravno da nije. Ako se đavoli počiste i u crkvi ostanu samo iskvarena ljudska bića, rad crkve odvija se znatno lakše. U najžalosnijem stanju su one crkve u kojima vlast drže lažne starešine ili antihristi i gde đavoli preuzimaju vodeću ulogu; Božji izabrani narod je u tim crkvama zaista unesrećen. Recite Mi, mogu li lažne starešine ili antihristi na vlasti doneti spokoj i radost Božjem izabranom narodu? Misli i ideje lažnih starešina i antihrista u potpunosti su zle i suprotne istini. Ako tu još ima deset ili dvadeset živih demona koji ih podržavaju, život u takvoj crkvi je nalik životu u stecištu demona, u demonskoj jazbini kojom upravlja kralj đavola; to je slično životu u mašini za mlevenje mesa, koja u tvoj um i dušu unosi nemir. Svakoga dana, vaše misli su zaokupljene pitanjima poput ovih: koga napadati i protiv koga se boriti, s kim se sprijateljiti i zbližiti, koga izbegavati i koga se čuvati, i tako dalje. Nigde ne možete da pronađete svoj mir, već živite u stalnom strahu i strepnji, bez trunke spokoja. Zar to nije nalik životu u mašini za mlevenje mesa? (Jeste.) Ovo zlo društvo, ovo zlo čovečanstvo se prema svakom čoveku i svakoj grupi ili organizaciji ophodi na isti način i na sve primenjuje ista mišljenja i stanovišta. Slično tome, ono se oseća nelagodno čak i prema crkvi i nimalo ne štedi čak ni tu ustanovu koja je relativno pozitivna. Bilo kako bilo, način na koji se mi ophodimo prema njima u skladu je s načelima, zar ne?

Ovim smo priveli kraju naš razgovor o devetoj svrsi zbog koje ljudi veruju u Boga – o nadgledanju crkve – a time je ujedno završen i naš razgovor o celokupnom sadržaju prve kategorije u okviru četrnaeste odgovornosti starešina i delatnika. Ovim tačkama su u osnovi sumirane svrhe zbog kojih ti bezvernici i ateisti veruju u Boga. Poslednja svrha o kojoj smo razgovarali neznatno se razlikuje od prethodnih. Kada se oni koji nadgledaju crkvu infiltriraju u nju, oni ne jure za besplatnom hranom, statusom ili pogodnostima u životu i radu, već u crkvu dolaze sa političkim ciljevima. Bez obzira na njihove ciljeve, kada te ljude prozremo i raspoznamo, treba hitno da preduzmemo odgovarajuće mere, treba te osobe da uklonimo ili proteramo, i nipošto im ne smemo dozvoliti da duže vreme vrebaju unutar crkve. To je važan zadatak starešina i delatnika. Na osnovu svrhe zbog koje oni veruju u Boga, raspoznajte ih i utvrdite ko su prava braća i sestre – Božji izabrani narod – a ko spada u raznovrsne zle ljude koje crkva treba da ukloni ili protera; odmah identifikujte te zle ljude, a zatim pod hitno usvojite odgovarajući pristup kako biste ih uklonili ili proterali. Prva kategorija raspoznavanja i kategorizacije raznih tipova zlih ljudi jeste svrha njihovog verovanja u Boga. Ovim završavamo naš razgovor o njoj.

II. Na osnovu nečije ljudskosti

Sada prelazimo na drugu kategoriju, a to je njihova ljudskost. Kroz manifestacije ljudskosti neke osobe, mi raspoznajemo i određujemo da li ta osoba iskreno veruje u Boga i da li je podobna da ostane u crkvi. Ako se, na osnovu njenih manifestacija i otkrovenja ljudskosti, kao i suštine njene ljudskosti, ustanovi da ona nije pravi brat ili sestra, da nije podobna da boravi u crkvi, da njeno prisustvo ometa braću i sestre i da – po svom ponašanju – pripada onima koje treba ukloniti ili proterati iz crkve, tada crkva treba brzo da osmisli odgovarajuće planove kako bi tu osobu uklonila ili proterala. Razgovor o četrnaestoj odgovornosti starešina i delatnika odnosi se na uklanjanje ili proterivanje svih vrsta zlih ljudi. Posmatrano kroz prizmu ljudskosti, takve osobe zasigurno odlikuje loša i zla ljudskost; jednostavnim jezikom rečeno, to naprosto nisu dobri ljudi. Na osnovu manifestacija njihove ljudskosti, takve osobe treba ukloniti ili proterati iz crkve, kako bi im se onemogućilo da i dalje izazivaju ometanja u crkvi i da Božjem izabranom narodu narušavaju normalan život u crkvi i učinak u obavljanju dužnosti. Dakle, kroz koje manifestacije sudimo da li je ljudskost neke osobe dobra ili zla i na osnovu toga odlučujemo da li crkva treba da je ukloni ili protera? Druga kategorija – ljudskost – nakon sumiranja, takođe obuhvata mnoge tačke, ali hajde da najpre porazgovaramo o prvoj tački.

A. Sklonost ka pogrešnom predstavljanju činjenica i neistina

Prva tačka odnosi se na ljude koji vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine. Sigurno ste svi često viđali osobe ovog tipa. Koja je primarna manifestacija sklonosti ka pogrešnom predstavljanju činjenica i neistina? To je neprincipijelno izražavanje, stalno zapodevanje rasprava sa određenom namerom i svrhom, čime se postižu negativni efekti. Jasno je da postoje ozbiljni problemi u izjavama tih ljudi, koji potiču od njihove loše naravi i nedostatka ljudskosti, što dovodi do njihove sklonosti ka pogrešnom predstavljanju činjenica i neistina. Gledano iz perspektive samog izraza, kad neka osoba „pogrešno predstavlja činjenice i neistine”, to znači da ona za činjenice često tvrdi da su neistine, i obrnuto; radi se o tome da ona izvrće crno i belo i čak ulepšava činjenice neistinitim detaljima, izbacuje neosnovane optužbe, donosi neutemeljene sudove i govori šta joj se prohte. Takvi ljudi nikada ne posmatraju stvari sa pozitivne strane; iz toga što oni govore, ljudi ne mogu izvući nikakvu pouku, niti im to na bilo koji način koristi ili pomaže. Prilikom interakcije, angažovanja i komunikacije s njima, samim tim što ih slušaju šta govore, ljudima srce često uranja u mrak i tminu, i oni čak posumnjaju u vlastitu veru, tako da nisu više skloni da veruju u Boga, niti mogu da utišaju svoj um tokom duhovnih posvećenosti i okupljanja. Često su umom i duhom poljuljani tvrdnjama o tome šta je dobro a šta pogrešno i glasinama koje takvi pojedinci šire, pa počinju na sve ljude da gledaju nenaklono i da u njima vide isključivo njihove mane. Kada ljudi čuju neke pogrešno predstavljene činjenice i neistine, njihovo normalno razmišljanje, pa čak i njihova ispravna gledišta na stvari, često bivaju ometeni, usled čega im je teško da raspoznaju šta je ispravno a šta nije. Ljudi lišeni razboritosti često bivaju zavedeni i padaju u iskušenje, a da toga nisu ni svesni, upravo zbog nekih stvari koje iznose oni koji pogrešno predstavljaju činjenice i neistine. Oni misle: „Ti ljudi nikome nisu učinili ništa nažao, normalno učestvuju na skupovima, a ponekad čak daju milostinju, pomažu drugima i ništa loše nisu učinili.” Međutim, posledice njihovih interakcija s takvim pojedincima često dovode do toga da se oni zaglibe u pitanjima šta je ispravno a šta pogrešno, da zapadnu u iskušenja i zaglave se u emocionalnim zavrzlamama među ljudima i u nekorektnim međuljudskim odnosima. Osobe koje pogrešno predstavljaju činjenice i neistine specijalizovane su za ometanje primerenih odnosa među ljudima i za sabotiranje nekih jasnih shvatanja u glavama ljudi. Po njihovom mišljenju, svaki pojedinac koji ima dobre odnose s drugim ljudima i može da im pruža podršku i pomoć, postaje meta njihovih tajnih napada i sudova. Slično tome, svako ko sa izvesnom odanošću obavlja svoju dužnost i ko donekle daje sebe, takođe je meta njihovih napada. Ma koliko da je nešto dobro ili pozitivno, oni pronalaze načine da to oklevetaju. Za sve imaju prikrivene kritike, komentarišu svaku stvar i po svim pitanjima imaju svoje stavove. Ta njihova gledišta uopšte nisu iskrena; naprotiv, oni pričaju gluposti, brkaju istinite činjenice sa neistinama i ono što je crno izvrću u belo; zarad postizanja nekog cilja, sejanja razdora među ljudima ili klevetanja određenih pojedinaca, idu čak dotle da namerno i bezobzirno izmišljaju stvari, činjenice ulepšavaju neistinitim detaljima i iznose neosnovane optužbe, praveći ni iz čega nešto. Ljudi nesvesni činjenica slušaju ih šta govore i smatraju da njihove tvrdnje zvuče razumno i da nipošto ne mogu biti lažne, te tako postaju zaluđeni. Osobe ovog tipa, koje vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine, imaju prikrivenu kritiku za svaku pozitivnu stvar. Da li je to zato što imaju osećaj za pravdu? (Ne.) Prema ljudima koji aktivno obavljaju svoju dužnost, koji su odani, koji oduševljeno daju sebe i koji imaju savest i razum, takve osobe su prkosne i nimalo ih ne cene. Dakle, iz kog razloga te osobe govore tako nepromišljeno? Šta je osnovni uzrok tome? Zašto one stalno vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine? (Zato što im je ljudskost loša.) Tačno; razlog leži u njihovoj lošoj ljudskosti. Da im je ljudskost dobra, one ne bi pogrešno predstavljale činjenice i neistine. Ono što se govori treba da bude zasnovano na savesti i racionalnosti; ne mogu se na svakom koraku izgovarati uvrnute teorije i jeresi. Glavni uzrok pogrešnog predstavljanja činjenica i neistina jeste loša ljudskost. Sve što takvi ljudi govore ima kiselkast ukus; najblaže rečeno, oni osuđuju druge, dok zapravo njihove reči nose u sebi elemente zlonamernih osuda i kletvi, kao i naznake podbadanja, zavisti, prkosa, mržnje, pa čak i sklonosti da udaraju nekog ko je već pao. To su, ukratko, glavne karakteristike njihovog pogrešnog predstavljanja činjenica i neistina. Pored ovih karakteristika, takve osobe imaju još jednu zajedničku odliku: zameraju ljudima koji imaju ono što njima fali, a smeju se onima kojima fali nešto što oni imaju. Da li je njihova ljudskost dobra? (Nije.) Osobe ovog tipa – što zameraju ljudima koji imaju ono što njima fali, a smeju se onima kojima fali nešto što oni imaju – zavide svima koji su bolji od njih, ogovaraju ih iza leđa, sude o njima i osuđuju ih, dok se onima koji su inferiorni u odnosu na njih podrugljivo smeju, rado se rugaju takvim osobama, ismevaju ih i omalovažavaju. Nijednu stvar ne mogu ispravno da shvate, niti da joj pristupe u skladu s najosnovnijom ljudskom moralnošću. Ne osećaju potrebu da ikome požele blagoslove, niti da ikome požele da mu bude dobro, da mu sve ide onako kako želi ili da ide ispravnim putem; ali oni bi, u najmanju ruku, trebalo da, bez imalo zlobe, ispravno procenjuju druge ljude – njima čak ni to ne polazi za rukom. Koji razlog stoji u pozadini njihovog pogrešnog predstavljanja činjenica i neistina? Iz onoga što govore, kao i iz njihovog stava prema drugima, iz onoga što misle i iz načina na koji se, duboko u svojim srcima, ophode prema drugim ljudima, očigledno je da je ljudskost osoba ovog tipa zlonamerna. Iako ljudi ovog tipa koriste svoja usta samo da bi pogrešno predstavljali činjenice i neistine, duboko u njihovim srcima, iza tih postupaka leže dostignuća i ciljevi koje oni žele da postignu, kao i njihova prava gledišta i stavovi prema ljudima i stvarima. Ako za sada ostavimo po strani pitanje da li oni koji vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine dobro shvataju istinu i da li su to ljudi koji vole istinu, na osnovu ove odlike njihove ljudskosti – sklonosti ka pogrešnom predstavljanju činjenica i neistina – mogu li takvi ljudi da ispolje bilo kakav dobar, optimističan ili pozitivan uticaj na braću i sestre u crkvi? (Ne.) Nipošto!

Hajde da na nekim konkretnim primerima razmotrimo koje manifestacije imaju oni koji pogrešno predstavljaju činjenice i neistine. Recimo, na primer, da neka od sestara potiče iz veoma imućne porodice, ali da se, zarad propovedanja jevanđelja i svedočenja o Bogu, odrekla telesnih zadovoljstava i napustila rodni dom da bi obavljala svoju dužnost. Recite Mi, kako bi normalni ljudi gledali na tu situaciju? Zar joj se ne bi divili i zavideli joj? U najmanju ruku, smatrali bi da ona zavređuje svaku pohvalu i da bi vredelo ugledati se na nju zbog toga što je bila u stanju da svoje telesne užitke žrtvuje radi obavljanja dužnosti. Ali, kako to komentarišu oni koji vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine? Oni kažu: „Ona propušta priliku da živi kao bogatašica samo da bi išla unaokolo i po čitav dan propovedala jevanđelje; ako tako nastavi, muž će je pre ili kasnije izbaciti iz kuće! Zar verovanje u Boga ne podrazumeva primanje blagoslova i uživanje u životu? Gledajte je samo, ima blagoslove, ali ne zna da uživa u njima, napušta porodicu i karijeru da bi svim srcem obavljala svoju dužnost; zar to nije glupo? Kad bi moja porodica bila tako imućna, samo bih uživao sedeći kod kuće.” Recite Mi, ima li ovde ijedne rečenice koja je u skladu s ljudskošću i iz koje bi drugi mogli nešto da nauče? (Nema.) Da to čuju, oni koji su donekle razboriti pomislili bi: „Zar ovo nije izvrtanje činjenica? Za vernika je samo po sebi pozitivno da napusti sve da bi se dao za Boga i da ne teži materijalnim zadovoljstvima, ali oni to osuđuju.” Ako bi to čuo neko ko je lišen razboritosti, bio bi zaluđen i uznemiren; revnost njegovog verovanja u Boga i njegove spremnosti da napusti sve i da sebe daje zarad obavljanja dužnosti, odmah bi bila ozbiljno narušena. Mada oni koji vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine ne govore mnogo, njihove reči veoma negativno utiču na druge, do te mere da se ti ljudi neko vreme osećaju negativno i da ne mogu da se oporave. Zar nije tako? (Jeste.) Svega nekoliko naizgled uverljivih reči mogu neke ljude da zatruju kada ih čuju. Šta nam to govori o ljudskosti onih koji takve otrovne reči izgovaraju? (Govore nam da je njihova ljudskost loša.) Ima li u njihovim rečima ijedne rečenice koja bi mogla da osnaži veru osobe koja je čuje? (Nema.) Kakve su sve te reči? Uopšteno govoreći, sve su to reči bezvernika; ni jednu jedinu takvu rečenicu ne bi trebalo da izgovore oni koji slede Boga. Konkretnije rečeno, nijedna od rečenica koje ti ljudi izgovaraju ne odražava ljudskost. Šta znači biti lišen ljudskosti? To znači ne posedovati čak ni moral. A šta znači biti lišen morala? Pomenuta sestra ima dobre uslove za život i imućnu porodicu, a kakav je stav tih ljudi o tome? Da li joj oni samo zavide, da bi joj zatim poželeli sve najbolje i krenuli dalje? (Ne.) Kakav je, dakle, njihov stav? Oni u svojim srcima gaje zavist, ogorčenost, ozlojeđenost i pritužbe: „Da li ona zaslužuje da ima toliki novac? Zašto ja nemam toliko novca? Zašto je Bog blagoslovio nju, a ne mene?” Ta sestra je imućna i napredna, pa stoga oni osećaju zavist i mržnju, bez ijedne reči iskrenog divljenja i lepih želja. To ukazuje na potpuno odsustvo čak i najosnovnije moralnosti. Ta sestra je imućna, a oni je stoga toliko mrze da bi maltene pokušali da je opljačkaju ili da joj na prevaru otmu imovinu. Nadalje, iako ta sestra živi u imućnoj porodici, ona je ipak u stanju da dobre uslove života i materijalne udobnosti ostavi iza sebe da bi obavljala svoju dužnost; za nekoga ko veruje u Boga, to je nešto na čemu joj treba čestitati, nešto što zavređuje divljenje i zavist. Ljudi bi trebalo da joj požele sve najbolje, da pokušaju da joj se približe i da je oponašaju. Ali, da li oni koji vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine imaju išta slično da kažu? (Nemaju.) Šta oni govore? Svaka njihova rečenica obeležena je grubim rečima i nagoveštajem mržnje. Zašto oni mogu tako da govore? Zato što su nesrećni i nezadovoljni vlastitom situacijom i zato što su ogorčeni, pa svoj bes iskaljuju na toj imućnoj sestri. Kao vernik u Boga, čovek treba naročito da ceni, da se divi i da uči od onih koji su u stanju da aktivno obavljaju svoju dužnost i da streme ka istini. Umesto da se na vrlinama te sestre uče kako da nadomeste vlastite slabosti, ti ljudi joj se rugaju, govore joj da je glupa i čak se nadaju da će se muž razvesti od nje; jedva čekaju da vide njenu propast. Ako bi se ta sestra zaista razvela od svog muža, zar se oni ne bi osećali zadovoljno? Zar se time ne bi ispunile njihove želje? To odražava njihova prava osećanja, kao i njihovu nameru i svrhu. Oni drugim ljudima ne žele dobro; kad vide da nekome dobro ide ili da je bolji od njih, to ih ispunjava zavišću i ogorčenošću. Ma koliko da je nečija vera u Boga snažna, ako je ta osoba bolja od njih, oni to naprosto ne mogu da podnesu. Potpuno su lišeni ljudskosti i nisu sposobni da izuste nijednu reč blagoslova ili pouke. Zašto ne mogu da izuste takve reči? Zato što im je ljudskost isuviše zla! Ne radi se o tome da ne žele da govore ili da im nedostaju prave reči; pre će biti da su im srca puna zavisti, ogorčenosti i ozlojeđenosti, usled čega im je nemoguće da izuste reči blagoslova. Da li onda činjenica da su im srca ispunjena svim tim iskvarenim stvarima može da ukaže na to da je njihova ljudskost zlonamerna? (Da.) Može. Budući da pokazuju tako iskvarene naravi, drugima postaje lako da ih raspoznaju i da prozru njihovu iskvarenu suštinu.

Evo još jednog primera. Bila je jednom jedna sestra koja se, pre no što je poverovala u Boga, stalno svađala sa svojom jetrvom. Kasnije su i ona i njena jetrva počele da veruju u Boga, pa su, jedući i pijući Božje reči, razumele neke istine. Shvatile su kako ljudi treba da se ponašaju i da treba da se međusobno slažu, pa su, razotkrivajući vlastitu iskvarenost, mogle da se otvore jedna pred drugom i da pokušaju da spoznaju sebe, te im je odnos bivao sve skladniji. Neki ljudi bi im pozavideli i rekli: „Pogledajte ih, cela porodica veruje u Boga, a jetrve se slažu kao da su rođene sestre. Zar za sve to nije zaslužna njihova vera u Boga? Članovi porodica nevernika nikako ne mogu da se slože, stalno se svađaju i takmiče među sobom, čak i rođena braća i sestre. Vernici su mnogo bolji; uprkos tome što jetrve nisu rođene sestre, ako veruju u Boga, ako teže istim ciljevima, koračaju istim putem i imaju zajednički jezik, one su duhovno kompatibilne, što je predivno!” To pokazuje da se oni koji iskreno veruju u Boga razlikuju od nevernika. Ljudi iz različitih porodica okupljaju se sa zajedničkim ciljevima i težnjama, kompatibilni u Božjoj kući i pred Bogom. Svrha ovih reči jeste da se ljudima omogući da spoznaju da je to efekat Božjih reči i dela, blagodat koju je ljudima podario Bog. To je nešto što nevernici nemaju i u čemu oni ne mogu da uživaju. Kad to čuje, čovek bi u najmanju ruku osetio da je dobro verovati u Boga i stekao bi povoljan utisak o veri u Boga. Ali, čujte šta o tome ima da kaže osoba koja voli da pogrešno predstavlja činjenice i neistine: „Hmm! Možda ti spolja vidiš kako se te dve jetrve naizgled dobro slažu, kako su u jako skladnim odnosima tokom okupljanja – ali, zar nije tačno da se i one ponekad sporečkaju? Ti to ne znaš, ali one su nekada znale strašno da se posvađaju!” Drugi kažu: „Ranije su se prepirale i svađale zato što nisu verovale u Boga i što nisu razumele istinu. Sada se fantastično dobro slažu! To je zato što sada obe veruju u Boga, što razumeju neke istine, što prilikom razgovora u zajedništvu mogu da se otvore jedna drugoj, što su spoznale vlastitu iskvarenost i što često zajedno obavljaju svoje dužnosti. Mada među njima i dalje ima nekih trvenja, one generalno mogu da jedna drugoj priznaju svoje greške i međusobno se konsultuju oko svega što rade. To je nešto što nijedan nevernik ne može da postigne, čak ni sa svojim krvnim srodnicima.” A opet, osoba koja voli da pogrešno predstavlja činjenice i neistine na to kaže: „U kojoj porodici nema svađe? Ne samo jetrve, nego se čak i rođene sestre međusobno svađaju, zar ne? To što se sada tako harmonično slažu, samo je predstava za druge. Odbijam da poverujem da se one, kad im svekar bude umro, neće posvađati oko nasledstva! Zar verovanje u Boga nije samo pusta želja, neka vrsta duhovne utehe? Zar bi one zaista mogle da se odreknu tolikog bogatstva zbog toga? Nema šanse!” Ima li u tim rečima ijedne izjave koja se slaže s činjenicama? Ima li ijedne želje za dobrobit ljudi, ijednog blagoslova? (Nema.) Da li oni ijednom svojom rečju izražavaju lični osećaj da je zaista dobro verovati u Boga, videvši kako drugi uživaju u Božjoj blagodati, baš kao što i oni sami to čine? (Ne.) Po mišljenju onih koji pogrešno predstavljaju činjenice i neistine, svi ti lični preobražaji koji se javljaju među braćom i sestrama lažni su; zadobijanje istine i promene u naravi koje nastaju iz verovanja u Boga takođe su lažni; oni ne veruju da Bog može da pročisti ljude, da Bog ljude može da promeni. Iz njihovih reči, mogu se videti ne samo njihov proizvoljan sud, mržnja i kletve upućene ljudima, već i njihova neverica i poricanje efekata Božjih reči i dela na ljude. Pomenute jetrve su u dobrim odnosima i, kada su zajedno, pokazuju tolerantnost i strpljenje jedna prema drugoj zato što veruju u Boga. Ta osoba, koja voli pogrešno da predstavlja činjenice i neistine, u svom srcu oseća nelagodu i nezadovoljstvo, pa zato na sve moguće načine pokušava da među te sestre poseje razdor i srećna je ako joj pođe za rukom da se jetrve posvađaju i potuku kad se sastanu. Kakvo je to držanje? Kakav je to mentalitet? Sudeći po njenom mentalitetu, zar ta osoba nije pomalo perverzna? (Jeste.) Što se njenog držanja tiče, zar ono nije gnusno? (Jeste.) Pa ipak, ljudi tog tipa i dalje učestvuju u crkvenom životu, a takvih ljudi ne manjka ni među onima koji obavljaju svoje dužnosti. Za te ljude se obično kaže da imaju „pogan jezik”. U stvari, nije im samo jezik pogan; njihov unutrašnji svet je neverovatno mračan i otrovan! Ma koliko da braća i sestre dele sa njima svoja dobra iskustvena svedočenja, sve je to u njihovim očima veštačko i izmišljeno i nema ničeg posebnog u tome. Bez obzira na kome Bog izvodi delo suda i grdnje, usled čega taj čovek ostvaruje značajnu dobit, takvu da je u stanju da ustane i da s drugima podeli svoja iskustva i da svedoči o Bogu – ovi pojedinci to duboko u sebi preziru, misleći: „Šta je toliko sjajno u tome? Zar ne bi svako, nakon što odsluša tolike propovedi, ponešto i razumeo? Ti samo napišeš članak o iskustvenom svedočenju i već si zadovoljan, već smatraš sebe pobednikom? Voleo bih da vidim hoćeš li se ipak požaliti na Boga kad u budućnosti stvari krenu po zlu. Ako ti Bog bude uzeo dete, voleo bih da vidim da li ćeš tada zaplakati ili ćeš i dalje moći da veruješ u Boga!” Šta, po vašem mišljenju, ispunjava njihova srca? Zar to nije želja da čitav svet bude u haosu, strah od ljudi koji idu ispravnim putem? Ukratko, šta god da se u nečijoj porodici desi, oni to moraju da prokomentarišu; ali, bez obzira na to šta govore, svi ti ljudi maju jednu karakteristiku, a to je da se nadaju da nikome ne bude dobro – o svakom govore tako kao da nema nikakve zasluge; čini ih srećnim da o drugima pričaju kao da su neko smeće i uvek se raduju tuđoj nesreći. Ako neko potiče iz imućne porodice, oni postaju zavidni, besni i puni mržnje, u srcu se stalno žale na tu osobu i hteli bi da joj Bog oduzme bogatstvo i blagodat u kojoj uživa, pa da sve to podari njima. Nepodnošljivo je slušati koliko se žale ljudima iza leđa. Da li oni na bilo koji način nalikuju vernicima u Boga? Naravno, ljudi ovog tipa su takođe vešti u prerušavanju. Ma koliko da su im srca otrovna ili mračna, oni će na okupljanjima, u prisustvu braće i sestara, takođe besediti o svojim shvatanjima i uvidima, izvaljujući grandiozne doktrine kako bi se maskirali, stvarajući lepu i „slavnu” sliku o sebi. Iza scene, međutim, oni ne govore i ne ponašaju se kao ljudska bića. Većina ljudi, ako s takvim osobama nije komunicirala i ako ne zna za njihove prave manifestacije ili za ono što leži duboko u njihovim srcima, već ih je samo slušala kako ispravno govore na skupovima, neće otkriti koliko je njihova ljudskost podla i opaka, ni koliko im je nizak karakter, nego će čak imati dobro mišljenje o njima. Tek nakon što s njima provedu neko vreme i shvate kako te osobe postupaju i kako se ponašaju u životu iza scene, ljudi polako počinju da ih raspoznaju i da osećaju odvratnost prema njima. Prema tome, raspoznavanje neke osobe ne treba da se zasniva isključivo na umilnim rečima koje ona izgovara na skupovima; moraju se takođe posmatrati njeni postupci i reči u životu iza scene da bi se prozrela njena suština i njeno pravo lice.

Osim što ne govore kao ljudska bića, ljudi ovog tipa, koji vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine, imaju još jednu karakteristiku: žele da komentarišu o svemu i svačemu, pa čak i o onim ljudima koje ne poznaju dobro ili s kojima nikad nisu komunicirali, pri čemu ne zaobilaze ni najmanje sitnice u životima drugih ljudi. Ishod tog njihovog komentarisanja jeste da oni, ma koliko da je nešto pozitivno, svojim rečima izvrću to u negativno; ma koliko da je nešto ispravno, to biva izobličeno u nešto negativno čim pređe preko njihovih podlih usana. To ih čini srećnim, omogućava im da dobro jedu i da spavaju čvrstim snom. Kažite Mi, kakvi su to stvorovi? Primera radi, ako je neko od braće i sestara ove godine ostvario dobar prihod i finansijski bolje stoji – pa je stoga dao nešto veći prilog, preko jedne desetine – oni postaju ljubomorni, pa kažu: „Zašto ove godine daješ toliki prilog? Bog ne određuje da li je neka osoba dobra ili zla na osnovu toga koliko novca prilaže. Koja je poenta tvoje revnosti? Božjoj kući ne fali novca.” Opet izlaze neprijatne reči, zar ne? Svakom ko uradi nešto ispravno ili nešto što je u skladu sa istinom oni pronalaze neku zamerku i osećaju krajnju odvratnost u svojim srcima. Pokušavaju na sve moguće načine da te uzmu pod svoje, traže izgovore da napadaju, optužuju i osuđuju, sve dok te konačno ne dotuku i ne izbiju iz tebe svu pozitivnost, ostavljajući te potpuno zbunjenim i nesposobnim da razlikuješ šta je ispravno a šta nije. A onda se siti ismeju, rugaju ti se u sebi i sebi kažu: „Eto na šta si spao, a ovamo i dalje pričaš o nekakvom iskustvenom svedočenju!” To đavo pokazuje svoje pravo lice, zar ne? Zar to nisu reči Sotoninog sluge, reči antihrista? (Jesu.) Što više govorim o osobama te vrste, to osećam veći bes i odbojnost prema njima. Jeste li se ikada susreli s takvim osobama? Bez obzira na njihov izgled ili crte lica, kad god se spremaju da pogrešno predstave činjenice i neistine, dobiju bizaran izraz lica: iskrivljenih usana, iskošenih očiju, oni druge ljude više ne gledaju pravo u oči, a nekima kao da čak ni crte lica nisu na svom mestu. To je signal koji odašilju ka tebi i koji ti kazuje da se spremaju da progovore onako kako ljudi to ne čine. Šta u tom slučaju treba da uradiš? Da li treba da primiš taj signal ili da ga blokiraš? (Da ga blokiram.) Moraš da se distanciraš i da im kažeš: „Nemoj mi pričati, ne želim to da slušam. Previše tračariš. Ako nećeš da pričaš kao ljudsko biće, skloni se od mene. Ne želim da budem žrtva tvog ometanja; ne želim da ulazim u tako neprilične međuljudske odnose i neću da obraćam pažnju na takve kao što si ti.” Posmatrajte ko sve među vama voli da pogrešno predstavlja činjenice i neistine, ko poseduje takvo držanje, a zatim se brzo distancirajte od takvih ljudi. Po čemu je karakteristična ljudskost takvih osoba? Po tome što izgovaraju otrovne reči ili, narodski rečeno, što imaju „pogan jezik”. Razotkrivanjem njihovih otrovne reči možete da uočite razne njihove izjave; iz njihovih izjava možete da sagledate njihov unutrašnji svet, možete tačno da odredite njihovu ljudskost-suštinu i da ustanovite da li su ti ljudi zli. Ljudi ovog tipa, koji vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine, kroz razne signale i izjave koje daju, omogućavaju drugima da ih jasno označe kao zle ljude. Ljudi ovog tipa u potpunosti ispunjavaju merilo koje nalaže da oni budu uklonjeni ili proterani; prema njima ne treba imati milosti. Oni moraju da budu uklonjeni i ne sme im se dozvoliti da izazivaju ometanja unutar crkve.

Upravo smo razgovarali o karakteristikama onog tipa ljudi koji vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine, pa bi, na osnovu stanja njihove vere u Boga i manifestacija njihove ljudskosti, trebalo da bude očigledno da su to osobe koje osećaju odbojnost prema istini i koje istinu ne vole. Njihova ljudskost je do te mere slaba da razum uopšte ne dopire do njih, a lišeni su čak i najosnovnije ljudske moralnosti; samo što je, u ovom konkretnom slučaju, karakteristika njihove slabe ljudskosti takva da oni naročito vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine. Iz reči koje oni izgovaraju, može se uočiti karakteristika njihove ljudskosti i njihova ljudskost-suština; očigledno je da ljudi ovog tipa spadaju u osobe slabe ljudskosti. Do koje mere je njihova ljudskost slaba? Slaba je do te mere da je zla, što takve osobe stavlja u kategoriju zlih ljudi. To je zato što reči koje oni tipično izgovaraju nisu tek uzgredne primedbe, neki mali izraz zavisti niti povremeno pokazivanje delića ljudske slabosti; to što oni ispoljavaju nisu manifestacije obične, svakodnevne iskvarene naravi, već je to dovoljan dokaz da se oni mogu svrstati u kategoriju zlih ljudi. To su, dakle, osobe prvog tipa: one koje vole da pogrešno predstavljaju činjenice i neistine.

B. Sklonost ka iskorišćavanju

Drugom tipu pripadaju ljudi koji vole da iskorišćavaju. Neki ljudi definitivno imaju predstave kada se u zajedništvu razgovara o sklonosti ka iskorišćavanju, te misle: „Koje iskvareno ljudsko biće ne voli da iskorišćava? To je ljudska priroda; ako se time ne čini nikakvo zlo, čemu tolika ozbiljnost oko malo iskorišćavanja?” Sklonost ka iskorišćavanju o kojoj ovde razgovaramo prevazilazi okvire sklonosti normalnih ljudi ka iskorišćavanju – ona doseže do nivoa zla. Biće da u crkvi postoji popriličan broj, ili barem neki udeo, ljudi ovog tipa. Pod izgovorom da smo „svi mi braća i sestre”, ti ljudi svuda nešto iskorišćavaju – iskorišćavaju braću i sestre, Božju kuću i crkvu. Šta oni koriste? Na primer, ako njihova porodica treba da kupi kuću a nemaju dovoljno novca za to, oni ne traže novac od rođaka ili prijatelja, niti odlaze u banku da podignu kredit; novac pozajmljuju od braće i sestara, a da pritom uopšte ne pominju kamatu, kao ni kada će vratiti pozajmljeni novac – naprosto ga pozajmljuju. Preblago je reći da „pozajmljuju”; činjenica je da oni jednostavno uzimaju novac, jer nemaju nameru da ga ikada vrate, niti da plate kamatu. Zašto ciljaju baš na braću i sestre? Smatraju da, pošto su u crkvi svi braća i sestre, oni treba međusobno da se ispomažu u teškim vremenima, a ako neko ne želi da pomogne, onda ta osoba nije brat ili sestra. I tako oni pozajmljuju novac od braće i sestara, smišljajući takve razloge da braća i sestre pomisle kako je jedino ispravno i pravilno da im daju novac na zajam. Neki drugi ljudi, kad vide da porodica nekog brata ili sestre poseduje automobil, neprestano razmišljaju o tome i svakih par dana traže od njih da im ga pozajme. Kada ga pozajme, oni ga ne vraćaju, niti dopunjavaju gorivo, a ponekad mu čak ulube karoseriju ili ga potpuno unište. Oni žude za ukusnom hranom, korisnim predmetima i za svim dragocenostima koje vide po tuđim kućama, pa smišljaju spletke kako da ih preotmu za sebe. U čiju god kuću da uđu, iz očiju im seva lopovska pohlepa dok pogledom pretražuju svaki ćošak, gledajući šta bi mogli da iskoriste i koje bi stvari mogli da uzmu – njihovoj pažnji neće izmaći čak ni mala saksija sa cvećem. Kad s drugima izađu u provod ili na večeru, nikad se ne nude da plate prevoz ili račun u restoranu. Kad god vide nešto lepo, hteli bi da to da kupe, ali kad dođe vreme da se plati račun, oni nagovore druge da plate umesto njih, a kasnije izbegavaju čak i da pomenu pitanje vraćanja tog novca; oni naprosto vole da iskorišćavaju, pa makar i za dinar ili dva. Ako želiš da imaš lepe stvari, možeš da ih platiš iz svog džepa; ako ne želiš da ih platiš svojim novcem, onda nemoj ni druge ljude da iskorišćavaš i nemoj biti tako pohlepan; treba da imaš malo integriteta da bi stekao poštovanje drugih ljudi. Ali, osobe ovog tipa lišene su integriteta i samo žele da iskorišćavaju druge, a što ih više iskorišćavaju, to su veseliji. Da li je pojava takvih ljudi u crkvi sramna ili slavna? (Sramna je.) To je sramno. Da li biste rekli da je takvo njihovo iskorišćavanje drugih neophodno? Da li oni to čine zato što ne mogu sebi da priušte hranu ili da nahrane porodicu? Nipošto. Oni zapravo imaju i dovoljno novca i dovoljno hrane; stvar je u tome što je njihova pohlepa do te mere velika, da ih potpuno lišava integriteta, a kod drugih ljudi izaziva prezir i odbojnost prema njima. Da li je takva osoba dobra? (Nije.) Neki ljudi stalno gledaju da nešto iskoriste dok obavljaju svoje dužnosti, osećaju se uvređeno ako su iole na gubitku i imaju potrebu da pričaju o tome. Kad im se dodeli neki zadatak, oni stalno potežu pitanje novca: „Putni troškovi u jednom smeru iznose toliko i toliko, smeštaj će me koštati toliko i toliko, za hranu ću morati da platim toliko i toliko, i tako dalje.” Kaže im se: „Ne brini, crkva će obezbediti sav novac.” Ali, nakon što prime novac, oni se previše zamaraju time i kažu: „Ovo nije dovoljno. Šta tamo da radim sa svega 200 juana? Ima ona izreka: ’Štedi kod kuće, ali na put ponesi puno novca.’ Moram da ponesem još novca da mi se nađe za rezervu; ako ne potrošim sve, vratiću ostatak crkvi.” Po povratku, nijednom rečju ne pominju vraćanje preostalog novca, niti prijavljuju troškove. Usuđuju se da čak i crkvu iskorišćavaju; da li bi smeli da pronevere i Božje priloge? (Da.) Kakve su to kreature? Lišeni su integriteta, kao i savesti i razuma. Da li bi Bog odobrio takve ljude? Neki drugi čak odlaze na mesta predviđena za okupljanje ili na iznajmljene lokacije da bi se okupali, oprali kosu i oprali veš, koristeći veš-mašinu, bojler, šampon, deterdžent za pranje veša i druge stvari koje pripadaju crkvi; oni čak iskorišćavaju i te pogodnosti, pa troše stvari koje pripadaju crkvi kako bi svoje sačuvali. Smatraju da su, time što veruju u Boga, deo Božje kuće, te da svaku stvar koja pripada Božjoj kući mogu besplatno da koriste, misleći da bi bilo šteta da je ne upotrebe, da je ne uzmu za sebe ili da iz nje ne izvuku neku korist; a čak i ako je unište, oni nemaju nameru da nastalu štetu nadoknade. Kada je reč o njihovim ličnim stvarima, oni znaju da ih štedljivo koriste i da pedantno vode računa o njima, ali zato opremu i predmete iz Božje kuće koriste kako im se prohte i ne plaćaju nikakvu nadoknadu ako ih pokvare. Jesu li to dobri ljudi? Oni sigurno nisu nimalo dobri. Aktivni su kao dobrovoljci, posebno u slučajevima kada je crkvi potrebno da kupi neke stvari, jer naročito rado izvršavaju upravo takve zadatke. Zašto su toliko željni takvih zadataka? Zato što veruju da tu mogu da ostvare neki profit i da nešto iskoriste; kad pokupuju sve što je potrebno, sav preostali novac stavljaju sebi u džep. Žele da iskoriste sve što mogu, smatrajući da bi bilo šteta propustiti priliku; to je logika koje se oni drže. Ako ne mogu nešto da iskoriste, oni proklinju braću i sestre i proklinju Božju kuću – sve živo proklinju; oni su, naprosto, zli demoni, smrdljivi prosjaci, klošari koji primaju kreditne kartice i koji idu unaokolo sa šeširom u ispruženoj ruci, ne bi li iskamčili neku benficiju i nešto iskoristili. Ljudi im kažu: „Ti stalno nešto tražiš; zar nisi najobičniji smrdljivi prosjak?” A oni odgovaraju: „U redu je, zovite me kako god hoćete – tvrdicom, cicijom, smrdljivim prosjakom, klošarom, siromahom – dokle god mogu nešto da iskoristim, meni je dobro.” Da li takvi ljudi imaju imalo integriteta? (Ne.) Zar takvi ljudi ne izazivaju određeni nivo ometanja kod braće i sestara? Zar oni u određenoj meri ne ometaju i ne nanose štetu naročito onim porodicama koje žive u teškim uslovima i imaju male prihode? (Da.) Mogu li negativno da utiču na ljude koji su mladi rastom i posebno ranjivi? (Mogu.) Ljudi osećaju gađenje pri samom pogledu na njih; svi koji ih vide se iznerviraju, ali im je previše neprijatno da ih odbiju, pa im dozvoljavaju da ih tako očigledno eksploatišu. Svi znaju da ti ljudi imaju lošu ljudskost i da su niskog karaktera, ali, pošto su svi braća i sestre i pošto vide da su i ti ljudi ponekad u stanju da obavljaju neke dužnosti, da imaju nešto malo vere i da povremeno mogu da se potrude nudeći gostoprimstvo u svom domu – zarad tih stvari, gde god da se nađu, većina ljudi zatvara oči pred njihovom sklonošću ka iskorišćavanju i ne shvata je ozbiljno. Međutim, ometanja koja oni izazivaju u crkvi postaju sve značajnija, u dovoljnoj meri da se većina ljudi oseća nelagodno; zar to nije problem? (Jeste.) Ti pojedinci, čak i ako nisu besni psi koji idu unaokolo i ujedaju ljude i mogu da ih na smrt izujedaju, nalik su zunzarama koje ljudima dosađuju i ne daju im mira. Ako ne budu uklonjeni, izazivaće beskrajna ometanja. Njihov ostanak u crkvi neprestano će voditi ka katastrofi, oduzimajući ljudima spokoj. Kad ih ti pojedinci ometaju, ljudi su prilično nervozni i često gaje odbojnost prema njima; ipak, pošto nemaju rešenje, oni uvek iznova prosto trpe njihova ometanja. Kakvi su to pojedinci? Čak i takvih ogavnih nitkova ima među ljudima; zašto takve osobe uopšte veruju u Boga? One, jednostavno, ne zaslužuju da žive! Iskorišćavaju sve što mogu – kako je to sramotno! Naprosto, uživaj u onim materijalnim stvarima koje si sposoban sebi da priuštiš; ako si lišen sposobnosti, nemoj da uživaš, ali nemoj ni da proneveravaš ono što pripada drugima. Ako iskorišćavaš neke male i beznačajne stvari zato što ti drugi ljudi, s vremena na vreme, ponude nešto iz milosrđa, zato što ti se neka stvar naročito sviđa ili zato što si se zaljubio u nešto, svako to može da oprosti. Kako kaže ona izreka: „Siromaštvo ograničava ambiciju”; to nije veliki problem. Ali, ako ti stalno tražiš da na taj način nešto iskoristiš, do te mere da postaješ bestidan i da te više uopšte nije sramota zbog toga, da se pretvaraš u smrdljivog prosjaka, u besnog psa ili u mušicu u tuđim očima, onda tebe treba odmah ukloniti. Sa ljudima ovog tipa treba se jednom zasvagda obračunati i staviti tačku na sve te probleme.

Koliko dugo možete da tolerišete ljude koji vole da iskorišćavaju druge? Ako zaista ne možete da ih podnesete i ako se, kad vas oni iskoriste, osećate kao da ste progutali muvu – ako pritom većina vas nekontrolisano besni i stalno se žali na njih kada ste zajedno – zar to ne znači da je trebalo da oni u tom trenutku već budu uklonjeni? (Znači.) Kad situacija postane neizdrživa i kad dostigne određeni limit, treba svi da se udružite i da te ljude uklonite. To je uklanjanje pošasti iz Božje kuće i to je nešto što ljudima uveliko godi. Takva osoba je naprosto ološ, koji kod većine ljudi izaziva nemir. To predstavlja zloćudni incident koji ometa i prekida crkveni život i primorava ljude da se okupe kako bi porazgovarali o tome i rešili problem u vezi s tom osobom. Takva praksa je opravdana, jer su ometanja izazvana od strane zlih osoba već naškodila nekim ljudima. Da bi se zloj osobi onemogućilo da i dalje čini zlo, da bi se očuvalo normalno odvijanje života u crkvi i da bi se sprečilo dalje nanošenje štete Božjem izabranom narodu, sa zlom osobom se treba brzo obračunati i počistiti je. Ako ona, nakon što bude počišćena, može da prijavi crkvu, treba joj mudro preneti sledeće: „Ti nisi uklonjen ni proteran. Idi kući, izoluj se i preispitaj samog sebe. Nakon što se dobro preispitaš, napiši pokajničko pismo, pa te tada rado možemo primiti nazad u crkvu. Za sada, treba da pokušaš da zaradiš više novca i da uživaš u životu; osim toga, razmišljaj o pitanjima vere u Boga. Na taj način, nećeš zanemariti nijedan aspekt.” Kako vam ovo zvuči? (Dobro.) Nećemo govoriti da je ta osoba uklonjena ili proterana; reč je samo o tome da ona od danas neće više biti u crkvi. Kako bi bilo da se tako postupa? (Dobro je.) To je sjajna stvar! Nema potrebe da se raspravlja, niti da se svode računi; treba samo primeniti prosto i jasno rešenje, pustiti ih da se vrate u svet, da zarađuju novac i da žive svoj život. Ukratko, ljudskost onih koji vole da iskorišćavaju nije baš sjajna. Mada se za njihov karakter, koji je sklon ka iskorišćavanju drugih, ne može baš reći da je zao, on ih ipak čini dosadnim i odvratnim. Oni koriste svaku moguću priliku! Čak i ako se takvi ljudi ne bave ilegalnim ili kriminalnim radnjama, dugoročni prekidi i ometanja koje oni svojim postupcima i ponašanjem unose u crkveni život – te posledice – ozbiljniji su od svakog zlodela; to je dovoljno da se oni okarakterišu kao zli ljudi koje treba ukloniti iz crkve. Time se u potpunosti prekidaju ometanja u crkvi, kao i uznemiravanje braće i sestara od strane bezvernika.

Maločas smo razgovarali o specijalnom načinu postupanja prema onima koji vole da iskorišćavaju druge, odnosno o metodu koji je osmišljen na osnovu posebnih okolnosti u vezi sa progonom u kontinentalnom delu Kine. Kada je reč o crkvama u inostranstvu, tamo je sasvim u redu direktno ukloniti takve ljude. Međutim, bez obzira na kakve se ljude primenjuje neki metod postupanja s njima, suštinski je važno obezbediti da taj metod bude i principijelan i mudar. Crkva ima svoje upravne odredbe i pravila i svi oni imaju za cilj da zaštite normalan život braće i sestara u crkvi i normalan redosled obavljanja dužnosti. Ako bilo ko ometa život braće i sestara u crkvi ili njihov učinak u obavljanju dužnosti, to nije dozvoljeno; Bog se gnuša takvih osoba i odbacuje ih. Svakako, nije dozvoljeno ni uznemiravanje ili mešanje u svakodnevni život braće i sestara. To je problem za čije rešavanje treba da budu odgovorni starešine i delatnici. Može biti pojedinaca koji su rođaci, prijatelji ili poznanici nekog od braće i sestara i koji, pod maskom „braće i sestara”, nastoje da privuku braću i sestre i navedu ih na stranputicu, sprečavajući ih da obavljaju svoje dužnosti. Starešine i delatnici, odnosno braća i sestre, imaju obavezu i odgovornost da se pozabave takvim pojedincima. Oni svojim ponašanjem i postupcima sprečavaju druge da obavljaju svoje dužnosti i da slede Boga, a ujedno izazivaju ometanja u radu crkve, tako da starešine i delatnici treba da istupe kako bi razrešili tu situaciju i uveli neka ograničenja. Mi, naravno, imamo odgovarajuće metode za postupanje i obračunavanje s takvim pojedincima. Nema potrebe da se pribegava udarcima ili prekorima; mi njima naprosto razjasnimo suštinu problema, kao i ono zbog čega ih većina Božjeg izabranog naroda optužuje i što im stavlja na teret, pa im naposletku kažemo: „Tvoje uklanjanje je odluka koju je donela i potpisala većina. Složio se ti s tim ili ne, crkva ima ovlašćenje da donese takvu odluku i da prema tebi postupi u skladu s tim. Treba da se povinuješ.” Time je problem rešen, a takvo postupanje je u potpunosti principijelno. Sa onima koji vole da iskorišćavaju druge treba se ophoditi i obračunavati u skladu s načelima. Ako žele da pozajme nešto od tebe kako bi te iskoristili, ti možeš to da im pozajmiš ako želiš, ili da odbiješ ako ne želiš; odluka je na tebi. Tvoj pristanak da im to pozajmiš jeste čin ljubaznosti; odbijanje da to učiniš je tvoje pravo. Mogu da kažu: „Zar nismo svi mi braća i sestre? Kakva si cicija, nećeš ništa čak ni da mi pozajmiš!”. A ti im na to možeš odgovoriti: „Ovo je moja svojina i ja imam pravo da ti to ne pozajmim. To je u skladu s načelima. Nemoj da me pritiskaš s tim da ’smo svi mi braća i sestre’; to što govoriš nije istina. Jedino ako Bog kaže: ’Moraš to da mu pozajmiš’, ja ću ti to pozajmiti.” Niko nema pravo da iznuđuje ili da pozajmljuje tuđu imovinu pod izgovorom crkve ili ideje „da smo svi mi vernici i da smo svi braća i sestre”. Je li to istina? (Jeste.) To je istina. Jedino držeći se te istine, moguće je obezbediti pravičnost za sve ljude, pa onda svako može istinski da uživa sva prava. Ali, ako se neko služi izgovorima tipa „za potrebe rada Božje kuće”, „za potrebe rada crkve” ili „za potrebe braće i sestara” da bi iznuđivao ili pozajmljivao lične stvari, da li je to u skladu sa istinom? (Nije u skladu.) Imaš li pravo da odbiješ zahteve koji nisu u skladu sa istinom? (Imam.) Ako ti neko zbog toga kaže da si škrtac ili cicija, da li bi se uplašio? (Ne bih.) A ako neko digne veliku prašinu oko toga, tvrdeći kako ti ne podržavaš rad crkve ili ti nedostaje ljubav prema braći i sestrama, pa te zbog toga braća i sestre odbace i izoluju, da li bi se tada uplašio? Ti bi se tada povukao. U tom trenutku bi pomislio: „Šta je strašno u tome da nekom pozajmim kola? Nema veze da li ih pozajmljujem crkvi, Božjoj kući ili braći i sestrama. Bolje mi je da ne uvredim braću i sestre. Nije strašno ako uvredim jednu osobu, ali ako se sva braća i sestre osete uvređenim i ako im srca postanu hladna prema meni, pa me svi izoluju, šta onda da radim?” Budući da veruješ u Boga, čega imaš da se plašiš? Ako te budu izolovali, to ne znači da oni poseduju istinu ili da su njihovi postupci u skladu sa istinom. Istina je uvek istina. To je istina, bez obzira da li se s njom slaže manjina ili većina ljudi. Bez istine, čak i ako se manjina pokori volji većine, to nije istina. To je činjenica koju niko ne može da ospori. Da li neko poseduje istina-stvarnost ne zavisi od toga koliko on umilno govori, nego od toga može li istinu da sprovede u delo i da postupa u skladu s načelima. Primera radi, kupio si nov računar u svrhu obavljanja svoje dužnosti, a neko bi hteo da mu ga pozajmiš, tvrdeći da je potreban za rad crkve. Ti odbijaš da mu ga pozajmiš, a on kaže: „Ti si lišen ljubavi, ne voliš Boga, ne želiš da se žrtvuješ. Čak i ovako majušna žrtva za tebe je nedostižna.” Da li su ove reči ispravne? Jesu li u skladu sa istinom? (Ne.) Treba ovako da mu odgovoriš: „Računar koristim za obavljanje svoje dužnosti. Pošto trenutno obavljam tu dužnost, ne mogu da radim bez računara. Ako bih ti pozajmio svoj računar, zar to ne bi uticalo na moj učinak u obavljanju dužnosti? Da li bi to bilo u skladu sa istinom? Za šta je tačno tebi potreban računar? Kažeš da je potreban za rad crkve; ako je to tačno, trebalo bi da nađeš nekoga ko to može da potvrdi. Osim toga, čak i ako je stvarno potreban za rad crkve, ne bi trebalo da ga pozajmljuješ od mene. Čime da obavljam svoju dužnost ako mi uzmeš računar? To je neverovatno sebično s tvoje strane! Nemoj da koristiš potrebe rada crkve kao izgovor da mene iskoristiš, jer ja ne padam na te trikove. Nemoj da me smatraš nekakvim smetanjakom koji je lišen razboritosti; tražiš priliku da me iskoristiš, ali to se neće desiti!” S takvim ljudima se mora ovako razgovarati, da ne biste upali u Sotoninu zamku. Da li je ovaj problem lako rešiti? Kad budeš razumeo istinu i kad budeš postupao u skladu s načelima, nećeš morati da se plašiš onoga što iko drugi govori. Ne obraćaj pažnju na to što te lažno etiketiraju; s to malo doktrine kojom se razbacuju neće moći nikoga da ubede. Ovim razgovorom smo jednostavno razjasnili manifestacije ljudskosti onih osoba koje vole da iskorišćavaju druge, kao i načela za ophođenje s takvim ljudima.

Što se tiče onih osoba u crkvi koje vole da iskorišćavaju druge, prvo i osnovno jeste da ljudi treba preciznije i praktičnije da ih raspoznaju, a drugo, da ljudi moraju razumeti istinu; ljudi u svojim srcima moraju biti načisto oko stava koji treba da zauzmu u pogledu vere u Boga, oko onoga što treba da rade, oko načela kojih treba da se drže, kao i oko stava koji treba da imaju prema ljudima, događajima i stvarima. Nemojte da sledite gomilu, niti da se plašite da ćete uvrediti druge ljude, a pogotovo nemojte odustajati od načela i stavova koje treba da imate, samo zato da biste ugodili određenim pojedincima, jer ćete na kraju ugoditi ljudima, ali ćete povrediti Božje srce, pa će vas Bog prezreti. Ako je neki postupak u skladu s načelima, čak i ako se zbog tvoje primene tog postupka ljudi osećaju uvređeno i iza leđa te prekorevaju, to neće imati značajne posledice; međutim, ako taj postupak nije u skladu s načelima, čak i ako zbog njegove primene nailaziš na odobravanje i podršku svih ljudi i dobro se slažeš sa svima – samo što to nikako ne možeš da objasniš pred Bogom – to znači da si pretrpeo gubitak. Ako održavaš odnose s većinom ljudi, ako ih činiš srećnim i zadovoljnim i zadobijaš njihove pohvale, ali ujedno vređaš Boga, Stvoritelja, ti si onda prvoklasna budala. Prema tome, šta god da radiš, moraš jasno da razumeš da li je to u skladu s načelima, da li je to Bogu ugodno, kakav je Božji stav prema tome, koji bi stav trebalo da zauzmu ljudi, kojih načela treba da se pridržavaju, kakva su Božja uputstva i kako bi trebalo da to uradiš – treba najpre oko svega toga da budeš načisto. Tvoje druženje s drugim ljudima, materijalne stvari koje s njima razmenjuješ i način na koji se baviš njima – da li je sve to izgrađeno na temelju usklađenosti s načelima? Da li je to izgrađeno na temelju ugađanja Bogu? Ako nije, onda ništa od onoga što radiš, ma koliko dobro da to održavaš, ma koliko savršeno da to radiš i ma koliko da te drugi zbog toga hvale, neće biti upamćeno od strane Boga. Prema tome, načela tvog druženja i komunikacije s bilo kojom osobom ne bi trebalo da zavise od toga da li te ta osoba iskorišćava ili ti iskorišćavaš nju – ta načela ne treba graditi na tom temelju. Naprotiv, ona treba da zavise od toga da li je to što radite u skladu sa istina-načelima. Jedino tada može zaista da se smatra da je to „u svetlu naše vere u Boga”; jedino tada možete da kažete: „Svi smo mi vernici, svi smo braća i sestre”; jedino tada možete to da uzmete kao svoju premisu. Osim pitanja vezanih za život-ulazak, za vlastitu dužnost i za rad crkve, nijedna druga interakcija ne bi trebalo da se zasniva na premisi „braće i sestara”. Ukoliko se neka stvar ne tiče dužnosti, život-ulaska ili normalnih interakcija među ljudima, već neko stalno koristi masku „braće i sestara” kao izgovor da bi ostvario određeni cilj, onda ta osoba nesumnjivo želi da takve izjave, metode i povoljne uslove upotrebi kao pretekst, u cilju iskorišćavanja i spletkarenja zarad lične koristi. Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da budu na oprezu u vezi s tim i da ovakve probleme rešavaju mudro, kako ne bi bili uvučeni u to. To je zato što većina ljudi u crkvi ne razume istinu, a neki su čak i bezvernici, koji postupaju bez ikakvih načela i čine nesmotrena nedela. To što oni te stvari rade pod maskom „braće i sestara” upravo je ono što najlakše može da utiče na rad crkve i da ga ometa. Koja je svrha svega ovoga što je danas rečeno? Svrha je da se razjasni da, kako u komunikaciji tako i u interakciji s drugim ljudima, temelj svega toga treba da bude zasnovan na istina-načelima. Time se sprečava pojava neprikladnih odnosa među ljudima; naravno, time se ljudima koji vole da iskorišćavaju druge takođe onemogućava da pronalaze rupe u pravilima koje mogu da eksploatišu, a ujedno se sprečava i mogućnost da oni koji preterano brinu za svoj obraz ili su slabe ljudskosti budu iskorišćeni, da ih stalno varaju i da stalno trpe gubitke. Pojedini ljudi – uprkos očigledno teškim okolnostima u kojima im porodica živi – završe tako što na vlastitu štetu „stiskaju zube i prave se da im nije ništa”, pa svoj teškom mukom zarađeni novac pozajmljuju nekome ko voli da iskorišćava druge, zato što im je ta osoba tražila novac na zajam, tvrdeći da je odabrala baš njih zato što ima visoko mišljenje o njima. I šta se dešava nakon što toj osobi pozajme novac? Ona nestaje bez traga. A onda se zajmodavac tuži na Boga što ga nije zaštitio. Da li je to razumno? Jesi li ti mislio da verovati u Boga znači da uopšte ne moraš da razmišljaš kad nešto radiš, da će Bog o svemu da vodi računa? Zar te to ne čini beskorisnom osobom? Bog zahteva od ljudi da budu pošteni, mudri i da postupaju u skladu sa istina-načelima. Zar ne možeš to da razumeš? Ukoliko ne postupaš u skladu s tim istina-načelima, onda i zaslužuješ da stalno trpiš gubitke i da bivaš upleten. Na kraju krajeva, kad u životu više ne budeš imao izlaza, koga ćeš za to moći da kriviš? Sam si to sebi napravio. Tvoji postupci nisu bili vođeni ljubavlju, već su bili glupi! Pozajmio si novac prevarantu da bi mu udovoljio, ali, kad tebi bude zatrebao novac, hoćeš li moći od Božje kuće da tražiš na zajam? Treba li Božja kuća da ponese tu odgovornost umesto tebe? Ako od Božje kuće očekuješ da ti pokrije taj trošak, zar se time ne zadužuješ kod Boga? Bez izlaza u životu, kako možeš da obavljaš svoju dužnost? Ako se budeš molio Bogu, On možda neće uslišiti tvoje molitve; moraćeš da žanješ ono što si posejao, kako i zaslužuješ. Ko ti je rekao da budeš tako glup? Je li ti Bog rekao da veruješ toj osobi? Je li ti Bog rekao da joj pozajmiš novac? Nije ti rekao; ti si to svojevoljno uradio i to ne predstavlja Božju nameru. Ako su tvoji lični postupci pogrešni i dovedu do štetnih posledica, jedino ti možeš da snosiš odgovornost za to. Zašto bi Božja kuća bila odgovorna za to i zašto bi Bog odgovarao za tebe? Zašto se na Boga žališ što te nije zaštitio? Odrasla si osoba, pa zašto onda ne donosiš svoj sud onako kako se to od odrasle osobe očekuje? Da li bi ikome u društvu tek onako pozajmljivao novac? Morao bi dobro da razmisliš o tome, zar ne? Zašto bi pozajmljivao novac nekome, samo zato što je taj neko svom zahtevu pridodao naslov „braća i sestre”? Zar time ne pokazuješ da si budala? Ne samo što si budala, nego si i glup, do krajnosti glup! Misliš li ti da sva braća i sestre iskreno veruju u Boga, da svi oni razumeju istinu? Barem trećinu njih čine bezvernici koji istinu ne vole. Zar ne možeš to da razlučiš? Da li ti misliš da su sva braća i sestre predmeti Božjeg spasenja i da istinski pripadaju Bogu? Zar ne znaš za izraz: „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih”? Koga predstavljaju braća i sestre? Oni predstavljaju iskvareno čovečanstvo! Ako im veruješ, zar to ne znači da si glup? Bez obzira na štetne posledice koje izazivaš svojim ličnim postupcima, nemoj ništa da tražiš od Božje kuće, niti od braće i sestara; niko ne može da te pokriva i niko nema obavezu da umesto tebe snosi odgovornost. Kakvu si čorbu zakuvao, takvu i kusaj; odgovornost je samo na tebi. Takođe, nemoj svoje probleme da unosiš u crkvu kako bi se o njima razgovaralo i raspravljalo; niko ne želi to da sluša i drugi ljudi nemaju obavezu da se bave tvojim brljotinama. Ako neko zaista želi da ti pomogne, to vas dvoje možete privatno da rešite. Jasno?

Razgovor o ovim pitanjima ljudima služi kao podsetnik, proširuje njihova znanja, zvuči im kao zvono za uzbunu i razjašnjava im da među onima koji veruju u Boga ima svakakvih ljudi. Ima jedna važna stvar koju morate da upamtite, a koju sam još ranije nekoliko puta pominjao: oni koji veruju u Boga izabrani su iz iskvarenog čovečanstva. Šta to znači? To znači da je Sotona iskvario svakog pojedinca, da svi ljudi imaju iskvarene naravi i da su sposobni da čine zlo u nekoj meri i da su, unutar odgovarajućeg konteksta, sposobni da čine stvari koje se opiru Bogu. Vernici su ti koji pogrešno predstavljaju činjenice i neistine i koji su skloni da iskorišćavaju druge, o čemu smo upravo razgovarali; nevernici nam nisu bitni, tako da ih ovde nećemo pominjati. Manifestacije ljudskosti o kojima smo razgovarali upravo su manifestacije onih koji veruju u Boga. Stoga, naslov „braća i sestre” nemojte smatrati nečim što je veliko, plemenito ili sveto i neprikosnoveno. Ako to činite, sami ispadate glupi. Bog nikada nije rekao: „Braća i sestre su dragoceni. Kad postanu braća i sestre, ljudi postaju sveti, stiču Božje poverenje i sasvim su pouzdani; možeš u potpunosti da im veruješ, jer je sve što govore i rade istina.” To se nikada nije desilo; to su samo tvoje predstave i uobrazilja. Ako do sada nisi prozreo pravu konotaciju naslova „braća i sestre”, ti si onda stvarno glup; uzalud si sve ove godine slušao propovedi. Još uvek ni za sebe nisi shvatio kakva si osoba, a ovamo toliko veruješ drugima i smatraš ih – braću i sestre – tako uzvišenim i velikim. Neprestano brbljaš: „braći i sestrama se ne sviđa ovo”, „braća i sestre se ljute”, „braća i sestre puno pate”, „braća i sestre ovo, braća i sestre ono” i s toliko ljubavi govoriš o njima. Jesi li igde u Božjim rečima video da se pominje da su braća i sestre tako plemeniti i sveti, tako pouzdani? Ni u jednoj jedinoj rečenici, zar ne? Zašto bi ih ti onda posmatrao na taj način? Time od sebe praviš potpunu budalu. Prema tome, ma koliku da si štetu ili gubitak pretrpeo od braće i sestara, to je u potpunosti tvoja krivica. Na kraju krajeva, svu tu štetu i gubitke možeš da smatraš školarinom. To je lekcija koju treba da naučiš. Vi morate jednom zanavek da upamtite: braća i sestre ne predstavljaju istinu, a još manje predstavljaju Boga; oni nisu isto što i osobe bliske Bogu, Božji svedoci ili voljena deca Božja. Ko su braća i sestre? Oni su iskvarena ljudska bića, baš kao i ti; imaju svoje predstave o Bogu, ne vole istinu, osećaju odbojnost prema njoj, imaju nadmenu narav, imaju podle i rđave naravi i sposobni su da u svakom pogledu deluju kao Božji neprijatelji, tako što svoje dužnosti obavljaju površno i što čak iskorišćavaju ostalu braću i sestre pod maskom vere u Boga. Koja je svrha svega ovog što vam govorim? Ja to ne činim da bih između tebe i braće i sestara posejao razdor, već da bih ti pomogao da jasno vidiš svačije pravo lice, da se pravilno ophodiš prema naslovu „braća i sestre”, da ispravno postupaš prema ljudima oko sebe i da sa svima uspostaviš valjane međuljudske odnose. Nemojte pokušavati da dobre međuljudske odnose s drugim ljudima uspostavljate ili održavate putem ličnih usluga, putem razmene materijalnih dobara, laskanja, dodvoravanja, davanja ustupaka ili drugim sličnim sredstvima, s ciljem da se pošto-poto uklopite među braću i sestre. To je nepotrebno, a sve što u tom smislu radiš, Bogu je gnusno i odvratno. Koji je onda najbolji način života, koji je najbolji stav i načelo življenja među ljudima? To je Božja reč. Šta kažu Božje reči? One kažu da treba uspostavljati pravilne i normalne međuljudske odnose. Kako uspostaviti takve odnose? Kroz interakciju, razgovor i druženje sa drugima na osnovu Božjih reči. Na primer, ako neko treba da se preseli, pa traži od tebe da mu pomogneš, možeš mu pomoći ako želiš; ako ne želiš, jer se plašiš da bi to moglo da utiče na tvoje obavljanje dužnosti, možeš i da ga odbiješ. To je tvoje pravo i to je, naravno, načelo koje treba da slediš. Nema potrebe da praviš ustupke, da nerado i protiv svoje volje pristaješ, iz straha da nekog ne uvrediš ili da ne narušiš sklad među braćom i sestrama, da bi se zatim u srcu osećao nevoljno, što bi za posledicu imalo negativan uticaj na tvoj učinak u obavljanju svoje dužnosti. Ti vrlo dobro znaš da je takvo postupanje suprotno načelima, pa ipak drugima i dalje dozvoljavaš da te iskorišćavaju i da ti naređuju kao nekakvom robu, samo zato da bi im udovoljavao i očuvao dobre odnose s njima. Tvoje udovoljavanje drugim ljudima nije nikakvo dobro delo i Bog ga neće upamtiti. To što radiš ima za cilj jedino očuvanje međuljudskih odnosa; tvoji postupci ne doprinose radu crkve ni obavljanju tvoje dužnost, a još manje su tvoja odgovornost ili obaveza. Bog nikada neće pamtiti takve postupke, pa i ako ih činiš, činiš ih uzalud. Kada se, dakle, susretneš sa ovakvim pitanjima, zar ne bi trebalo da ozbiljno i pažljivo razmisliš o tome šta ti je činiti? Neke ljude pitaju za pomoć, ali oni su toliko zauzeti obavljanjem svojih dužnosti da su jedva nekako našli vremena da dođu na neki skup ili da se malo bave duhovnom posvećenošću. Očigledno je da ne žele da se odazovu, a prema načelima, ne bi ni trebalo da se odazovu. Međutim, budući da previše brinu o svom obrazu, nikako ne mogu da nateraju sebe da odbiju poziv. I, šta se na kraju dešava? Oni tim niskim osobama, koje samo gledaju kako da se okoriste, dozvoljavaju da ih eksploatišu, uludo trošeći vreme koje je trebalo da posvete svom život-ulasku. Zar oni time nisu na gubitku? Jesu, i to na zasluženom! Podnošenje takvog gubitka uopšte ne zavređuje simpatije ni saosećanje kod drugih. Zašto kažem da je taj gubitak zaslužen? Ko te je terao da zanemariš Božje reči? Ko ti je rekao da treba da se plašiš da ne uvrediš druge ljude? Ako više voliš da ne vređaš druge ljude nego da slušaš Božje reči, pravedno si zaslužio taj gubitak! Neki kažu: „Ljudi ne žive u vakuumu; moraju postojati interakcije među ljudima.” Važno je na koji način stupaš u te interakcije. Šta je više u skladu sa istina-načelima, šta je usklađenije s Božjim namerama i od čega tvoj život-ulazak ima veću korist: od interakcija zasnovanih na načelima ili od toga da u interakcije stupaš bez ikakvih načela, pokušavajući da svima udovoljiš i da sve izgladiš? Znaš šta treba da odabereš, zar ne? Ako znaš šta treba da odabereš, a ipak i dalje upadaš u blato, krajnje posledice ćeš snositi sȃm. Zar to nije očigledno? (Jeste.)

Ima još nekih manifestacija ljudskosti zlih ljudi, ali je naš današnji razgovor u zajedništvu bio ograničen i fokusiran samo na aspekte koji se odnose na sklonost ka pogrešnom predstavljanju činjenica i neistina i sklonost ka iskorišćavanju drugih ljudi. Tek nakon što sasluša priču o ta dva aspekta, najveći broj ljudi stiče neki osećaj i razboritost u vezi s tim, pa kažu: „Tako, dakle, izgleda loša ljudskost!” Takvih ljudi, međutim, zaista ima u crkvi; pa, šta u tom smislu treba preduzeti? Sȃmo njihovo prisustvo nije neki veliki problem, budući da crkva ima svoja načela i propise; ona može da usvoji odgovarajuće mere radi obračunavanja s takvim pojedincima. Svrha današnjeg razgovora o ovim pitanjima jeste da se većini ljudi omogući da jasno razumeju i raspoznaju ta dva tipa zlih ljudi i da ih zatim, zajedničkim snagama, uklone iz crkve.

20. novembar 2021. godine