Četrnaesta stavka: Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista (2. deo)

Na poslednjem okupljanju razgovarali smo o četrnaestoj odgovornosti starešina i delatnika: „Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista.” Tim razgovorom obuhvatili smo jedan njen aspekt: šta je crkva. Da li vam je, nakon razgovora o definiciji crkve, jasan odnos između crkve i četrnaeste odgovornosti starešina i delatnika? (Nakon Božje besede o definiciji crkve, mi sada razumemo zašto crkva postoji, koju ulogu crkva igra i koje poslove crkva obavlja. Na osnovu toga, možemo da raspoznamo ljude koji u crkvi izazivaju prekide i ometanja i koji ne igraju pozitivnu ulogu, pa te ljude možemo da uklonimo ili proteramo.) Nakon što shvate šta je crkva, starešine i delatnici treba da spoznaju zbog čega Bog osniva crkve, koje efekte formiranje crkve ima na ljude, koje poslove crkva treba da obavlja, koji tipovi ljudi čine crkvu i koji su ljudi istinska braća i sestre. Kada te stvari razumete i spoznate, vi tada imate osnovni koncept i definiciju, kao i osnove načela za obavljanje zadataka zacrtanih u četrnaestoj odgovornosti: „Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista.” To je nešto sa čime treba da budete načisto i što treba da razumete u smislu teorije i vizije. Nakon što to razumeju, prvi zadatak koji starešine i delatnici treba da preduzmu jeste da raspoznaju sve vrste zlih ljudi. Koja su merila i načela za obavljanje tog zadatka? Raspoznavanje svih vrsta zlih ljudi treba da bude zasnovano na definiciji crkve, na značaju i vrednosti postojanja crkve, kao i na poslovima zbog kojih Bog osniva crkve. Prošli put smo merila i osnove za raspoznavanje raznih vrsta zlih ljudi podelili u tri glave kategorije. Koje su to tri kategorije? (Svrha zbog koje čovek veruje u Boga, čovekova ljudskost i čovekov stav prema vlastitoj dužnosti.) Da li su te tri kategorije dovoljno konkretne i sveobuhvatne? Neki ljudi kažu: „Zašto se raspoznavanje svih vrsta zlih ljudi ne zasniva ne stepenu do kojeg oni vole istinu i stepenu do kojeg se pokoravaju i plaše Boga, nego se zasniva na svrsi njihovog verovanja u Boga, njihovoj ljudskosti i njihovom stavu prema vlastitoj dužnosti? Zar ta merila nisu previše niska? Drugim rečima, sudeći po konkretnom sadržaju tih triju kategorija, zašto nema dublje diskusije o ljudskom stavu prema Bogu i istini? Zašto nema ni pomena o tome da li su ljudi spremni da prihvate orezivanje, sud i grdnju, da li imaju srce koje se pokorava Bogu i plaši Ga se, niti o ostalim dubljim sadržajima vezanim za istinu?” Jeste li ikada razmišljali o ovom pitanju? Hajde da za sada ne zalazimo u taj problem. Razmotrimo najpre ova tri kriterijuma: svrha zbog koje ljudi veruju u Boga, njihova ljudskost i njihov stav prema vlastitoj dužnosti. Sudeći po njihovim naslovima, jesu li ta tri kriterijuma plitka ili nisu? Ako neka osoba ne ispunjava merila u smislu ta tri najosnovnija kriterijuma, može li se ona nazvati bratom ili sestrom? (Ne može.) Može li se ona smatrati članom crkve? Može li da bude priznata od Boga kao deo crkve? (Ne može.) Za tu osobu, ništa od toga nije moguće. Prema tome, ako neko nije adekvatan ili ne zadovoljava merila u smislu sva tri pomenuta kriterijuma, takve osobe treba raspoznati; one pripadaju raznim vrstama zlih ljudi i treba ih ukloniti ili proterati. Da li je neka osoba od Boga priznat brat ili sestra, ili član kojeg bi crkva trebalo da prihvati, zavisi u najmanju ruku od toga da li ona ispunjava merilo i da li prolazi proveru u pogledu ta tri kriterijuma. Ako ne ispunjava čak ni ta tri kriterijuma, onda ta osoba definitivno nije brat ili sestra. Naravno, Bog takve osobe ne priznaje, a ni crkva ne bi trebalo da ih prihvati. Kako bi, dakle, trebalo da se crkva ophodi prema njima? (Treba da ih ukloni ili protera.) Kada ih raspozna, crkva treba da ih ukloni ili protera. Stvari stoje upravo tako.

Merila i osnove za raspoznavanje raznih vrsta zlih ljudi

I. Na osnovu svrhe nečijeg verovanja u Boga

D. Da bi se bavili oportunizmom

Na poslednjem okupljanju naveli smo tri svrhe verovanja u Boga i razgovarali o njima. Ako bismo ih naveli kao naslove, te tri svrhe bi glasile: prva, da bi zadovoljili želju da budu zvaničnici; druga, da bi pronašli osobu suprotnog pola; i treća, da bi izbegli katastrofe. Završili smo razgovor o te tri svrhe. U nastavku ćemo razgovarati o četvrtoj svrsi: neki ljudi veruju u Boga iz čisto oportunističkih razloga, tako da naslov ovog ovog odeljka glasi „da bi se bavili oportunizmom”. Neki ljudi vide da su sve religije i veroispovesti u religijskom svetu opustele i da nemaju delo Svetog Duha – da su vera i ljubav ohladneli u ljudima, da su i oni sami sve izopačeniji i da ne vide nadu u spasenje, da su mnogo godina verovali u Gospoda a da ništa nisu stekli. Uviđajući da se religijski svet pretvorio u pustoš, oni sami za sebe traže put kojim će napredovati. Pitaju se: „Koja crkva sada okuplja više ljudi, doživljava procvat i ima izglede da se dalje razvija?” Tada shvataju da Crkva Svemogućeg Boga, kojoj se religijski svet opire i koju osuđuje, doživljava procvat, da poseduje delo Svetog Duha i da se dobro razvija, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Oni misle: „Čuo sam da broj članova te crkve raste, da se ona dobro razvija, da poseduje obilje ljudstva, materijalnih i finansijskih resursa, kao i izglede za dalji razvoj. Ako iskoristim ovu dobru priliku da pristupim toj crkvi, zar neću moći da steknem neke prednosti? Zar neću obezbediti sebi dobre izglede?” Sa takvom namerom i svrhom, uz malo radoznalosti, oni se ubacuju u crkvu. Nakon što se ubace u crkvu, takve ljude ne zanima istina, verovanje u Boga, ni preobražaj vlastite život-naravi. Jedina svrha njihovog pristupanja crkvi jeste da nađu sebi sponzora ili krov nad glavom i da steknu izglede koje priželjkuju. U stvari, oni u svojim srcima nisu zainteresovani za verovanje u Boga, za istine koje Bog izražava, ni za delo spasenja koje Bog obavlja, ne žele da slušaju o tim stvarima, niti da tragaju za njima. Konkretno, oni su potpuno nezainteresovani za Božje delo i delovanje Svetog Duha. Ti ljudi su nalik oportunistima u društvu koji, ma kojoj delatnosti da se pridruže, čine to samo iz razloga da dođu u priliku da steknu slavu, dobitak i status, pa ulažu novac i plaćaju cenu isključivo zarad vlastitih izgleda i odredišta. Kad shvate da za njih trenutno nema očiglednih izgleda unutar oblasti ili delatnosti na koju su bacili sve karte, odnosno da im ta delatnost ne omogućava da pokažu svoje prednosti i da se uzdignu u svetu, oni u svojim glavama često kalkulišu oko promene svog posla ili delatnosti kojom se bave. Šta god da rade, takvi ljudi stalno iščekuju priliku da povuku neki potez; njihova namera i svrha je da se pridruže crkvi. Kad crkva doživljava procvat, kad je postojana i kad ima izglede za razvoj unutar društva ili neke zemlje, oni se aktivno i sa oduševljenjem uključuju u rad crkve. Ali, čim tu crkvu počnu da tlače i da je ograničavaju ili čim uvide da ona ne može da udovolji njihovim ličnim željama i zahtevima, oni razmišljaju o tome da je napuste i da nađu sebi neki drugačiji put za napredovanje. Očigledno je da stvarna svrha zbog koje ti ljudi prilaze crkvi nije u tome što ih zanima istina; oni se crkvi nisu pridružili na osnovu priznanja o postojanju Boga i novog Božjeg dela spasavanja ljudi. Čak i kad biraju crkvu kojoj će pristupiti, oni se opredeljuju za dobro poznatu i rasprostranjenu crkvu s velikim brojem članova, a naročito za onu koja ima određeni renome, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Što se njih tiče, jedino takva crkva ispunjava njihova merila i potpuno je u skladu s ciljevima kojima teže ili ka kojima streme. Ali, bez obzira na sve, oni nikada nisu iskreno verovali u istinu, niti su iskreno priznali postojanje Boga ili Božjeg dela. Čak i ako se ponekad čini da nešto rade za dobrobit crkve ili da na sebe preuzimaju deo crkvenih poslova, u dubini srca, njihov stav prema istini i Bogu ostaje nepromenjen. Koji je to stav? Njihov dosledan stav je da za sada samo prate situaciju da bi videli šta tačno mogu da dobiju od ove crkve, koliko i u kojoj meri mogu da se ostvare reči koje je Bog izgovorio, kada će blagoslovi koje je Bog obećao čoveku moći da se dobiju i da li će ti blagoslovi moći da se u kratkom roku posvedoče i ispune. Njihov je stav uvek takav. Oni u Božju kuću dolaze sa radoznalošću i željom da joj pruže šansu, držeći se stava da će, ako se Božje reči ispune i obistine, primiti blagoslove i da neće biti na gubitku. Takvi ljudi dolaze u Božju kuću i, uprkos tome što su naizgled prijateljski raspoloženi prema drugima, poštuju pravila, ne izazivaju prekide i ometanja i ne prave nestašluke, na osnovu njihovog stava prema Bogu i istini moguće ih je prepoznati kao očigledne bezvernike.

Kako da raspoznamo tu vrstu bezvernika koji u Boga veruju samo da bi oportunistički stekli blagoslove i koji nemaju želju da zadobiju istinu? Ma koliko propovedi da odslušaju, ma kako da im se besedi o istini, njihove misli i gledišta o ljudima i stvarima, njihov pogled na život i njihove vrednosti nikada se ne menjaju. Zašto je to tako? Zato što o Božjim rečima nikad ne razmišljaju ozbiljno i što su krajnje neprijemčivi prema istinama koje Bog izražava i prema onome što Bog govori o raznim problemima. Drže se isključivo sopstvenih gledišta i Sotoninih filozofija. U svojim srcima, oni još uvek veruju da su Sotonine filozofije i logika ispravne i tačne. Na primer: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Službenici ne otežavaju onima koji ih časte” ili „Dobri ljudi spokojno žive”. Ima čak i onih koji kažu: „Kad ljudi veruju u Boga, oni mora da su dobri, što znači da nikada ne oduzimaju drugima život; oduzeti nekome život je greh koji Bog ne prašta.” Kakvo je to gledište? To je budističko gledište. Iako se to budističko gledište možda uklapa u ljudske predstave i uobrazilje, ono je lišeno svake istine. Vera u Boga mora biti zasnovana na Božjim rečima; jedino su Božje reči istina. U svojoj veri u Boga, neki ljudi čak prihvataju apsurdna gledišta nevernika i pogrešne teorije iz sveta religije kao istinu, smatraju ih dragim i čvrsto ih se drže. Jesu li to ljudi koji prihvataju istinu? Oni ljudske reči ne mogu da razlikuju od Božjih, kao što ni đavola i Sotonu ne mogu da razlikuju od jednog istinitog Boga, Stvoritelja. Ne mole se Bogu i ne tragaju za istinom, niti prihvataju ijednu od istina koje je Bog izrazio. Njihove misli i gledišta o ljudima, spoljnom svetu i svim drugim stvarima nikada se ne menjaju. Drže se isključivo onih gledišta kojih su se oduvek držali, a koja potiču iz tradicionalne kulture. Ma koliko da su ta gledišta smešna, oni to ne primećuju, već se i dalje čvrsto drže tih pogrešnih gledišta i ne žele da ih otpuste. To je jedna od manifestacija bezvernika. Koja je druga? Druga manifestacija je da im se revnost, osećanja i vera menjaju sa stalnim porastom veličine crkve i njenog statusa u društvu. Na primer, kada se crkveno delo proširilo na inostranstvo i povećalo svoj obim, kada se rad na jevanđelju u potpunosti proširio, oni su to uvideli i odmah osetili okrepljenje. Osetili su da crkva postaje sve uticajnija i da više neće trpeti represiju i progon od strane vlasti, poverovali su da za njihovu veru u Boga ima nade, da mogu visoko da dignu glavu, pa im se učinilo da su verovanjem u Boga zaigrali na pravu kartu i da će im se ulog konačno isplatiti. Osetili su da im sve više rastu šanse da će zadobiti blagoslove, pa su konačno počeli da bivaju sve raspoloženiji. Tokom proteklih godina, bili su se navikli na potlačenost, bol i agoniju, jer su često imali priliku da vide kako velika crvena aždaja hapsi i suzbija hrišćane. Zašto su osećali agoniju? Zato što se crkva našla u bezizlaznoj situaciji, pa su počeli da se pitaju da li je verovanje u Boga bilo pravi izbor, a još više briga i problema zadavalo im je pitanje da li da ostanu u crkvi ili da je napuste. Tokom tih godina, sa kakvim god da se nepovoljnim okolnostima crkva suočavala, to bi uticalo na njihove emocije; kakve god poslove da je crkva obavljala i ma koliko da su njen ugled i status u društvu varirali, to bi uticalo na njihove emocije i na njihovo raspoloženje. Pitanje da li da ostanu ili da odu stalno im je kolalo po glavi. Takvi ljudi su bezvernici, zar ne? Kad državne vlasti osuđuju i potiskuju crkvu, kad vernici bivaju hapšeni ili kad im religijska zajednica sudi, osuđuje ih, kleveće ili odbacuje, ti ljudi se osećaju užasno osramoćeno, pa čak osećaju veliki stid i poniženje zbog toga što su pristupili crkvi; srca im se kolebaju i oni se kaju zbog odluke da poveruju u Boga i da se pridruže crkvi. Nikada nemaju nameru da učestvuju u radostima i poteškoćama crkve, niti da pate rame uz rame sa Hristom. Umesto toga, kad crkva cveta, oni naizgled kipte od vere, ali kad crkva trpi progone, kad je odbacuju, potiskuju i osuđuju, oni bi da pobegnu glavom bez obzira i da je napuste. Kad ne vide nikakvu nadu da će primiti blagoslove ili da će se jevanđelje o carstvu proširiti, u njima se javlja još snažnija želja da napuste crkvu. Kad ne vide da se Božje reči ispunjavaju i kad ne znaju kada će se velika katastrofa spustiti na njih i kada se završiti, ni kada će se Hristovo carstvo ostvariti, oni se nesigurno kolebaju i nisu u stanju da mirne glave obavljaju svoju dužnost. Kad god se to desi, oni žele da napuste Boga, da napuste crkvu i da pronađu izlaz. Takvi ljudi su bezvernici, zar ne? Svaki njihov potez usmeren je ka vlastitim telesnim interesima. Njihove misli i gledišta nikada se neće postepeno menjati kroz doživljavanje Božjeg dela, čitanje Njegovih reči, razgovor o istini ili učešće u crkvenom životu. Kad ih nešto zadesi, oni nikada ne tragaju za istinom, niti ih zanima šta Božje reči kažu o tome, kakve su Božje namere, kako Bog usmerava ljude ili šta Bog od ljudi traži. Jedini cilj njihovog pristupanja crkvi jeste da dočekaju dan kada će crkva moći „da drži glavu visoko”, kako bi mogli da ugrabe prednosti koje su oduvek priželjkivali. Naravno, oni su crkvi pristupili i zato što su uvideli da su Božje reči istina – ali su zato krajnje neprijemčivi za istinu i ne veruju da će se sve Božje reči ispuniti. Dakle, šta kažete – jesu li takvi ljudi bezvernici? (Jesu.) Ma šta da se unutar crkve ili u spoljnom svetu dešava, oni odmeravaju koliko će to uticati na njihove interese i kakvo će dejstvo imati na ciljeve kojima teže. Čak i na najmanji znak nevolje, odmah će početi da razmišljaju o svojim izgledima i interesima i vrlo oštroumno će razmatrati da li da ostanu ili da napuste crkvu. Ima čak i ljudi koji se stalno pitaju: „Prošle godine je rečeno da će Božje delo biti okončano – pa zašto onda još traje? Koje će se tačno godine završiti Božje delo? Zar nemam pravo da znam? Dovoljno sam dugo izdržao, moje vreme je dragoceno, mladost mi je dragocena – nećete me valjda doveka držati u neizvesnosti?” Naročito su osetljivi na to da li su se Božje reči ispunile, na situaciju u crkvi i na njen status i ugled. Oni ne mare za to da li su u stanju da zadobiju istinu ili da budu spaseni, ali su zato veoma osetljivi na to da li će moći da opstanu i da li će ostankom u Božjoj kući moći da steknu prednosti i blagoslove. Takvi ljudi su oportunisti u svojoj želji da budu blagosloveni. Čak i ako do samog kraja budu verovali, oni i dalje neće razumeti istinu, niti će imati ikakvo pomena vredno iskustveno svedočenje. Jeste li sretali takve ljude? Takvih ljudi zapravo ima u svakoj crkvi. Morate se postarati da ih raspoznate. Svi takvi pojedinci su bezvernici, oni su kazna za Božju kuću i naneće veliku štetu crkvi, koja od njih neće imati nikakve koristi, pa se zato moraju ukloniti iz nje.

Hajde da sumiramo karakteristike oportunista. Njihova prva karakteristika je da pitanje postojanja Boga ne uzimaju naročito ozbiljno. Ako ih pitaš da li Bog postoji, reći će: „Verovatno. Ali, u redu je i ako ne postoji. Ja sam ovde samo zato da bih tačno video hoće li se božja proročanstva obistiniti i da li će nastupiti velike katastrofe.” U okviru svojih misli i stanovišta, oni su stava da je nebitno da li Bog postoji ili ne postoji. Zar onda za njih nije šala to što veruju u Boga i što su se pridružili crkvi? (Jeste.) Njihova vera u Boga je prosto verovanje, nalik je nekoj igri i nema nikakve veze sa istinom ni sa njihovim životnim putem. Oni zapravo ne mare za to da li Bog postoji ili ne; u redu je ako postoji, ali je u redu i ako ne postoji. Neki ljudi ih pobijaju i govore im da Bog ne postoji, a oni se ne nerviraju zbog toga i ne mrze takve ljude. Ako ljudi kažu da Bog postoji, oni odgovaraju: „Ako postoji, onda postoji. U svakom slučaju, ako verujete, onda on postoji, a ako ne verujete, onda ne postoji.” To je njihovo stanovište. Jesu li takvi ljudi pravi vernici? Oni su bezvernici, zar ne? (Jesu.) Ako im je nebitno da li Bog postoji ili ne postoji, ima li onda iskrenosti u njihovoj veri u Boga? Oni nipošto ne mogu biti iskreni. Koja je prva karakteristika oportunista? (Oni pitanje postojanja Boga ne uzimaju naročito ozbiljno.) To je prva karakteristika.

Koja je druga karakteristika oportunista? To je da oni nisu veoma iskreni u pogledu razlikovanja pozitivnih od negativnih stvari. Oni ne raspoznaju koje su izreke, ljudi, događaji i stvari pozitivni, a koji negativni, niti to pitanje uzimaju zaozbiljno. Po njima, dobre stvari se mogu učiniti lošim, a loše stvari dobrim, baš kao što kaže ona izreka nevernika: „Hiljadu puta izgovorena laž postaje istina”; to je, po njima, valjana izreka. Ako ih pitaš šta je istina, nipošto ti neće reći da su Božje reči istina, zato što oni to ne priznaju. Šta će odgovoriti? Njihovo pravo stanovište je da će hiljadu ili deset hiljada puta izgovorena laž postati istina, što znači da, ako veliki broj ljudi nešto kaže, oni veruju da je to istina. To je nalik onome što tvrde nevernici: „Na zemlji prvobitno nije bilo puta, ali, kako je sve više ljudi hodilo zemljom, nastao je put.” Oni ne mare za to šta je ispravno a šta pogrešno, šta je pravedno a šta rđavo; veruju da je u pravu svako ko ima velike sposobnosti i da je negativan svako ko je beskoristan i nestručan. Nipošto neće priznati da je sve što Bog govori i radi pozitivno, niti će priznati da ono što Bog od ljudi zahteva da prožive jesu stvarnosti pozitivnih stvari. Ti ljudi će čak izgovarati zablude poput ove: „Kažeš da je bog istina i da su božje reči stvarnost svih pozitivnih stvari. Da li to onda znači da na svetu nema pozitivnih stvari? Zar u svetu takođe nema pozitivnih stvari i istina?” Zar to nije besmislica? Zar to nije zabluda? (Jeste.) Ti ljudi ne uzimaju Božje reči kao kriterijum za vlastite reči i postupke. Primera radi, kad izraze neku zabludu a ti ih opovrgneš, reći će: „Ti misliš da si u pravu i ja mislim da sam u pravu, pa hajde onda da se složimo oko toga da se ne slažemo. Šta god da neko misli da je dobro, u redu je.” O kakvom se stanovištu ovde radi? Nije li to samo pokušaj da se zataškaju stvari? (Jeste.) To je glupo i smeteno stanovište; ti ljudi nisu iskreni u pogledu razlikovanja pozitivnih od negativnih stvari. Šta znači biti u tom pogledu neiskren? To znači da oni ne mogu od srca da priznaju da se sve pozitivne stvari o kojima Bog govori odnose na istinu, da su u skladu sa istinom i da potiču od Boga, kao ni da su negativne stvari o kojima Bog govori suprotne istini i da potiču od Sotone. Oni tu činjenicu ne prihvataju i uvek žele da zamagljuju koncepte. Da bi izbegli da ih drugi raspoznaju i osude, oni nikada nisu iskreni u pogledu razlikovanja pozitivnih od negativnih stvari, nikada ne iznose svoja prava gledišta, uvek govore dvosmisleno i ljudima nikada ne govore ono što stvarno misle. U zavisnosti od toga s kim razgovaraju, oni pričaju različite stvari i po potrebi se potpuno prilagođavaju datoj situaciji. U svakom mogućem smislu, ti ljudi nisu zainteresovani za istinu, ni za postojanje Boga. To je druga karakteristika oportunista: oni nisu veoma iskreni u pogledu razlikovanja pozitivnih od negativnih stvari.

Koje još karakteristike imaju oportunisti? Ti ljudi će odluku o tome da li da odu ili da ostanu uvek donositi na osnovu toga kako se stvari razvijaju, budući da su naročito vešti u prilagođavanju okolnostima. Kada pristupaju crkvi, prethodno su već obavili opsežne pripreme u smislu izlazne strategije i vlastitih izgleda, tako da im je svaki korak isplaniran. U svojim srcima kalkulišu i kuju planove o tome šta raditi ako se Božje reči ispune, a šta ako se one ne ispune nakon određenog broja godina. Nakon ulaska u crkvu, osobe tog tipa nikada se u potpunosti ne posvećuju radu crkve. Umesto toga, oni neprekidno prate razvoj crkve, njen stav i način ophođenja prema njima, kao i druge faktore, na osnovu kojih odlučuju o svojim narednim koracima. Zar misli tih ljudi nisu prilično komplikovane? (Jesu.) Uprkos tome što su pristupili crkvi, oni se uvek drže privremene perspektive, poput nekog radnika po ugovoru, koji je stalno „fizički prisutan, ali u mislima negde drugde”, zaokupljen vlastitim spletkama i zaverama. Njihova odluka da poveruju u Boga i pridruže se crkvi samo je nevoljni kompromis, a ne duhovna potreba, niti želja da slede Boga i da idu pravim putem ljudskog života, zasnovanom na priznanju postojanja Boga. Njima nedostaje vera za to. Ti ljudi u Boga veruju sa stavom da je bolje strpljivo čekati da vidiš šta će se dogoditi i u svojim srcima ovako kalkulišu: „Ako mi se verovanje u Boga bude stostruko isplatilo u ovom životu, kao i u budućem životu u svetu koji će doći i tako što ću dobiti priliku da budem spasen i da zakoračim u carstvo nebesko, poći ću ovim putem i verovaću. Ako ne budem mogao to da dobijem, ja ću bilo kada i u bilo kojoj situaciji napustiti crkvu i prestaću da verujem.” Oni u Boga veruju iz čisto oportunističke nade da će zadobiti blagoslove. Ako ne mogu da prime blagoslove, moći će u bilo kom trenutku i u bilo kojoj situaciji da napuste svoju dužnost i da za sebe pronađu neki drugi put, jer im srca nikada nisu ni bila ukorenjena u crkvi, niti su ikada stvarno izabrali put da veruju u Boga i da Ga slede.

Ovi oportunisti imaju sledeće tri glavne karakteristike: postojanje Boga ne uzimaju zaozbiljno, nisu ozbiljni u pogledu razlikovanja pozitivnih od negativnih stvari i mogu u svakom trenutku i u svakoj situaciji da napuste crkvu. Ma koliko da se braća i sestre dobro ophode prema njima, ako stvari ne idu u prilog njihovim ličnim interesima ili ne zadovoljavaju njihove trenutne potrebe, oni mogu napustiti crkvu. Ali, kad nemaju kuda da odu, oni odlučuju da se vrate. Po povratku, oni i dalje ne streme ka istini i mogu opet da napuste crkvu u bilo kom trenutku. Kakvi su to bednici? Njihovi dolasci i odlasci naizgled su tako ležerni; oni u Boga ne veruju iskreno. To su karakteristike oportunista; po svojoj suštini, oni su bezvernici. Neki ljudi mogu u svojoj veri da istraju tri do pet godina, neki osam ili deset, ali svi oni imaju za cilj da samo oportunistički tragaju za blagoslovima. Takvi ljudi nisu jednostavni. Čak su do dan-danas izdržali u okruženju surovih progona na teritoriji kontinentalne Kine – zar to ne liči pomalo na izreku „spavati na pruću i lizati žuč”? Neki ljudi, nakon što su deset godina verovali, ne mogu više da izdrže, pa se žale: „Prošlo je već deset godina. Protraćio sam svoju mladost u crkvi. Da sam ovih deset godina naporno radio u svetu, koliko sam novca mogao da zaradim? Možda bih postao nekakav menadžer i verovatno bih stekao veliku imovinu.” Tada se u njih uvlači nemir. Deset su godina verovali u Boga samo zato da bi zadovoljili svoju oskudnu radoznalost i želju za blagoslovom, ali nikada nisu stremili ka istini. Kao rezultat toga, ništa nisu stekli. Kaju se što su poverovali u Boga, pa čak i grde sami sebe, govoreći: „Budalo jedna, idiote! Umesto da kreneš širokim i laganim putem, ti si insistirao na ovoj napornoj trasi. Niko te na to nije prisiljavao; sâm si to izabrao!” Neki ljudi su u stanju da bez imalo oklevanja napuste crkvu čak i posle deset godina provedenih u veri. Nakon što u društvu provedu dve-tri godine jedva sastavljajući kraj s krajem, shvataju da se kroz društvo ne može krstariti baš tako lako i glatko kako su zamišljali i da svet nevernika nije tako živopisan i idealan kakvim se na prvi pogled čini; stoga im nije lako da se igde u spoljnom svetu snađu. Nakon što malo promisle o tome, shvataju da im je ipak bolje u crkvi, pa se bez trunke stida vraćaju. Po povratku, oni kažu: „Dobro je verovati u Boga; nevernici su loši i stalno maltretiraju ljude. Toliko patnje ima u svetu. Tokom ovih godina provedenih bez čitanja Božjih reči i bez učešća u crkvenom životu, zapadao sam u tminu i svakodnevno plakao i škrgutao zubima; do te mere sam bio smrvljen, da više nisam ličio na ljudsko biće. Bolje je verovati u Boga!” Iako tvrde da je bolje verovati u Boga, oni to zapravo čine zbog toga što su čuli da na ovom svetu ima previše nesreća i da će čovečanstvo uskoro zadesiti velika kataklizma. Beskorisno je imati novac, zemlju, kuće i automobile; biće spaseni samo oni koji imaju veru. Stoga se oni opet vraćaju verovanju u Boga. Zar to nisu oportunisti? (Jesu.) Oportunisti mogu u bilo kom trenutku da napuste crkvu. Ako vide da ima nade da će povratkom u crkvu zadobiti blagoslove, oni takođe mogu da se u bilo kom trenutku vrate. Po povratku će možda izgovoriti nekoliko pokajničkih reči i izraziti rešenost da više nikada ne napuste Boga, ali čim vide da su se stvari u svetu smirile i stabilizovale i da još uvek mogu da prožive nekoliko lepih dana, oni u bilo kom trenutku mogu ponovo da napuste crkvu. Za šta oni smatraju Božju kuću i crkvu? Smatraju ih slobodnim tržištem, na koje mogu da dolaze i odlaze kako im se ćefne. Recite Mi, ako takvi ljudi budu uklonjeni ili ako sami odluče da odu, treba li crkva da ih prihvati ako požele da se vrate? (Ne.) Oni ne treba da budu prihvaćeni. Njihovo ponovno prihvatanje predstavljalo bi grešku i kršenje načela. Ti ljudi ne ispunjavaju merila za članstvo u crkvi. U bilo kom trenutku mogu da napuste crkvu i da se onda, migoljeći se kao crvi, u bilo kom trenutku ponovo vrate zarad sticanja blagoslova, a da nikad ne prihvate istinu. To je dokaz da oni nisu pravi vernici. Takvi ljudi će doveka biti predmet uklanjanja i isključenja. Crkva treba da ih ukloni i da im kaže: „Nemoj da se pokaješ. Kad jednom odeš, nema ti više povratka. Crkva ti neće po drugi put otvoriti svoja vrata. To je načelo.” Neki ljudi kažu: „Onomad su ispali glupi, ali sada se veoma dobro ponašaju. Poslušni su kao jaganjci i jadni kao skitnice i beskućnici. Kad god sretnu nekoga od braće i sestara, izražavaju svoje žaljenje i dug prema njima, a oči im se crvene od pokajničkog plača. Izgledaju veoma jadno, a njihov stav prema ispovesti je veoma dobar. Hajde da ih primimo natrag.” Da li je ijedna od ovih rečenica u skladu s načelima? (Nije.) Čak i nakon što su tri ili čak deset godina verovali, oni su i dalje bili u stanju da tako odlučno i bez oklevanja napuste crkvu. Kakvi su to bednici? Jesu li oni istinski vernici? (Nisu.) Da li je u njima bilo imalo iskrenosti kad su prvobitno odlučili da slede Boga? Ne. Da su imali makar i trunku iskrenosti, oni ne bi tako odlučno napustili crkvu. Uopšteno govoreći, čovek u najgorem slučaju može da ima takve misli onda kad je slab, malodušan ili kad mu stvari ne idu od ruke, ali nikada neće tako odlučno rešiti da napusti crkvu da bi pronašao neki drugi put, nakon što je u Boga verovao tri, pet ili čak deset godina. Ako je u stanju da svojevoljno napusti crkvu, to samo pokazuje da nije bio iskren kada je, na početku, prihvatio istiniti put i prišao crkvi; to znači da je imao skrivene motive i ciljeve – ne postoji drugi način da se to kaže. Takvi ljudi se moraju jasno raspoznati. Oni nisu istinski vernici. Oni veruju u Boga i slede Boga iz oportunističke nade da će dobiti blagoslove. Takve ljude definišemo kao oportuniste i, nakon što ih raspoznate, treba ih ukloniti iz crkve. Ako oni ne napuste crkvu, već nastave da koriste nastalu situaciju zarad lične dobiti unutar crkve, onda je to zato što niko nije u stanju da raspozna ko su oni zapravo. Ipak, zahvaljujući današnjem razgovoru o raznim manifestacijama ovih oportunista, trebalo bi da su starešine, delatnici i pripadnici Božjeg izabranog naroda sve ovo jasno razumeli i da sada mogu da raspoznaju takve ljude. Čim se ustanovi da nikada ne čitaju Božje reči i ne mole se Bogu, da ih ne zanima Božje delo ni istine koje Bog izražava, da ih pozitivne stvari ne interesuju i da in ne uzimaju zaozbiljno, od takvih ljudi se treba dobro zaštititi. Neophodno je posmatrati motive i svrhu njihovog verovanja u Boga i utvrditi njihov stav prema crkvi, njihov stav prema istini i njihov stav prema Bogu. Ako je evidentno da nemaju ispravan stav, da su posebno ravnodušni prema stremljenju ka istini i obavljanju dužnosti, da ne pokazuju nikakvo interesovanje i da uvek imaju skeptičan stav prema Božjim rečima, može se potvrditi da su ti ljudi oportunisti i bezvernici. U tom slučaju, ne treba ih smatrati braćom ili sestrama; oni nisu deo crkve. Naprotiv, treba ih ukloniti iz crkve. Godinama su verovali, ali i dalje ne prihvataju istinu; može li biti ikakve koristi od toga da se s njima i dalje razgovara o istini? Da li bi bilo realno i dalje očekivati od njih da se pokaju? Nemojte više da radite na takvim ljudima i ne čekajte da se pokaju. Ako nisu spremni da obavljaju svoju dužnost, ali bi da i dalje odugovlače sa svojim boravkom u crkvi i ne bi da je napuste, crkvene starešine treba da iznađu mudar način da ih izoluju. Da li je to prikladno? (Jeste.) Kada su ti ljudi raspoznati kao oportunisti, oni su time već svrstani među razne zle ljude i bezvernike. A budući da su zli ljudi i bezvernici, to znači da ispunjavaju načela i uslove da budu uklonjeni ili proterani iz crkve. Definitivno je bolje da se oni što pre uklone, nego da se to odlaže za kasnije. Njihovim ranim uklanjanjem izbegavaju se mnogi problemi, a oni više ne moraju da se osećaju uvređeno. Tim ljudima treba jasno da kažete: „Nema potrebe da u svom srcu i dalje kalkulišeš kada i kako ćeš da napustiš crkvu i nema potrebe da kalkulišeš da li ćeš ostati ili otići. Bog i Božja kuća ne prisiljavaju ljude; ako želiš da odeš, crkva neće pokušavati da te nagovori da ostaneš. Ali, jedna stvar mora da ti bude jasna: ako si siguran da nisi prava osoba za Božju kuću i ako nisi spreman da budeš član crkve, onda treba što pre da odeš; nemoj to da odlažeš. To je za svačije dobro. Ako veruješ u Boga, ako Božje reči možeš da prihvatiš kao istinu i ako imaš iskrenu želju da se pridružiš crkvi, znači da si punopravan član crkve. Ali, ti to sada nisi. Došao si iz oportunizma a da možda nisi ni svestan toga, ali mi smo – u skladu s Božjim rečima, istinom i načelima po kojima se crkva ophodi prema svim vrstama ljudi – prepoznali u tebi oportunistu. Ti stalno kalkulišeš kada je pravo vreme da napustiš crkvu; to je tako naporno. Nema potrebe da čekaš pravo vreme; možeš odmah da ideš. Ako si stalno nesiguran u vezi sa Božjom pojavom i delom, sada ti jasno stavljam do znanja: nema potrebe da o bilo čemu razmišljaš niti da išta detaljno analiziraš i nema potrebe da sebi i dalje otežavaš stvari – možeš iz ovih stopa da napustiš crkvu, vrata Božje kuće su ti otvorena i Božja kuća te neće zadržavati, jer ljude ni na šta ne prisiljava.” Da li je prikladno ovako postupiti? (Jeste.) Dajte im „izlaz”; ne dozvolite im da se ovde svakoga dana muče kao mravi na vrelom tiganju, da ih neprekidno muče osećanja, njihovo telo, njihovi izgledi i dvoumljenje oko ostanka ili odlaska. Ma koliko da ih te stvari muče, to nikada ne vodi ničemu. Oni u svom srcu i dalje razmišljaju kada da odu, kako da napuste crkvu, da li će trpeti gubitke i nesreću ako prerano odu i da li će moći da prime blagoslove ako ostanu još malo. Šta ako odu, a onda se Božje reči ispune? Šta ako ne odu, a Božje reči ostanu neispunjene? Nema potrebe da neprestano brinu i da strahuju zbog tih stvari. Pošto u Boga ne veruju sa iskrenom željom, treba da odu što je moguće pre. Ne treba da ostanu ovde da bi pokušavali da ovu situaciju iskoriste zarad ličnog dobitka, pretvarajući se da su ono što nisu. Kažite Mi, da li je dobro ovako ih posavetovati i pozabaviti se njima na ovaj način? (Jeste.) Da li je preterano oportuniste svrstati među razne zle ljude i potom ih ukloniti ili proterati? (Nije.) Neki ljudi kažu: „Kako se ovakvi ljudi mogu smatrati zlim ljudima?” Koliko ima dobrih ljudi među bezvernicima? U Božjim očima, narav-suština čak i onih koji veruju u Boga i priznaju postojanje Boga smatra se zlom, a kamoli onih koji uopšte ne veruju u Boga, niti priznaju da Bog postoji. Da li je onda preterano svrstati oportuniste među zle ljude? (Nije.) U svakom slučaju, oni se barem mogu i dalje zvati ljudima – zlim ljudima. Treba da budu zadovoljni što nisu svrstani među zle demone. Njihovo svrstavanje među zle ljude u potpunosti je prikladno i potaman; nema tu nikakvog preterivanja. Takvi zli ljudi takođe spadaju među razne tipove ljudi koje treba ukloniti ili proterati iz Božje kuće. Ovo je četvrti tip bezvernika, čija je svrha verovanja u Boga oportunistička.

Koje su glavne karakteristike oportunista? Kroz interakcije s tim ljudima i posmatranjem naravi, stanovišta, stavova ili ljudskosti koje oni pokazuju, koje ste njihove glavne karakteristike otkrili? Pokušajte da ih sumirate. (Oportunisti ne počinju da veruju u Boga da bi stremili ka istini. Čuju da Crkva Svemogućeg Boga doživljava procvat, pa stoga, tragajući za profitom, počinju da veruju u Boga, u nadi da će od Božje kuće dobiti nekakve prednosti i blagoslove. A ako posle nekog vremena ne dobiju te stvari, oni žele da odu. Ti ljudi ne veruju iskreno u Boga i uopšte ih ne zanima verovanje u Boga.) Šta je najveći problem u vezi s oportunistima? Glavni problem je u tome što njih istina ne interesuje, već ih najviše zanima kako da steknu blagoslove, pa im je zato najteže da prihvate istinu. Neki ljudi kažu: „Ne možeš ih ukloniti ili proterati samo zato što ih ne zanima istina, zar ne?” Nedostatak interesovanja za istinu se kod tih ljudi uglavnom pokazuje po tome što oni nikada na čitaju Božje reči, niti razgovaraju o istini. Kad čuju da neko besedi o istini i priča o spoznavanju samog sebe ili o traganju za istinom radi rešavanja problema, oni u svom srcu osećaju naročitu odbojnost, potpuno su nezainteresovani i padaju u laki dremež. Osećaju krajnju odbojnost prema tome, pa čak počinju da pričaju o bezveznim stvarima i katastrofama, da raspravljaju o znamenju i čudima koja Bog pokazuje, ne bi li ometali ostale dok razgovaraju o istini. Kao rezultat toga, neki od onih koji ne streme ka istini, kad čuju o kojim se temama govori, priključuju se diskusiji. Zar to nije očigledno ometanje crkvenog života? U svakodnevnom životu, oni retko čitaju Božje reči, a ako im se to ponekad i omakne, to je verovatno zato što ih iznutra nešto muči. Nisu zainteresovani za okupljanja, ne zanima ih da jedu i piju Božje reči, niti da o njima razgovaraju. Jedino što ih zanima je: „Kada će nastupiti Božji dan? Kada će se okončati velika katastrofa? Kada ćemo moći da uživamo u blagoslovima carstva nebeskog?” Stalno se raspituju o tim stvarima. Ako o tim temama niko ne raspravlja, oni kreću da pretražuju internet, a onda to što su pronašli prenose drugima tokom okupljanja. Srca su im preplavljena tim stvarima. Sve dok čuju da se u zajedništvu razgovara o temama koje ih interesuju, oni imaju šta da dodaju i pridružuju se razgovoru. Ali čim čuju sadržaje koji se odnose na istinu ili Božje reči, ne žele to da slušaju. Obuzima ih dremež, neki čak i odlaze, dok drugi počinju da se vrpolje i da pokazuju svakojake ružne izraze lica. Ti kažeš: „Hajde da razgovaramo o Božjim rečima.” Oni kažu: „Žedan sam. Moram da popijem malo vode.” Kažeš: „Razgovarajmo o spoznaji samog sebe” ili „Hajde da porazgovaramo o detaljima u vezi sa obavljanjem dužnosti; da vidimo šta o tome kažu Božje reči i kako glase istina-načela.” A oni će: „Imam nekog posla. Moram nakratko da izađem. Uživajte u ćaskanju.” Iznalaze svakojake izgovore kako bi izbegli ili odbili da razgovaraju o Božjim rečima i istini. Time oni jasno pokazuju činjenicu da ne samo što ne vole istinu, već i da iz dubine srca osećaju odbojnost i otpor prema njoj. Kad god se pomenu Božje reči ili istina, oni se tome ne protive otvoreno i ne raspravljaju, već smišljaju razne izgovore kako bi odbili ili izbegli razgovor o tome. Zar takva ponašanja ne pokazuju jasno da su oni oportunisti? Zar to jasno ne ukazuje na to da su oni bezvernici, koji u Boga veruju iz određenog razloga, iz oportunizma? (Da.) Neki ljudi kažu: „Kažeš da su bezvernici i da Boga ne slede iskreno, pa kako su onda mogli dosad da veruju i zašto se još uvek trude i podnose nevolje zarad crkvenog dela?” Zar ponašanja koja smo maločas pominjali nisu dovoljna da odgovore na to pitanje? Ta ponašanja su dovoljan dokaz da su naše raspoznavanje i njihova kategorizacija tačni. Prema tome, da biste odmerili da li je svrha nečijeg verovanja u Boga oportunistička, tu osobu treba da odmerite i raspoznate na osnovu njenog stava prema Bogu, Božjem delu, istini i prema pozitivnim i negativnim stvarima. To je najtačniji metod. Bilo bi netačno i neobjektivno odmeravati je prema njenom spoljašnjem ponašanju i postupcima. Samo njene iskrene unutrašnje misli i njen stav prema Bogu i istini mogu da razotkriju probleme; samo su to najtačnija merila za određivanje vrste ljudi kojoj ta osoba pripada. Da li vam je sada u osnovi jasna suština onih ljudi koji u Boga veruju iz oportunističkih razloga? Jeste li se svi susretali s nekima od takvih ljudi? (Jesmo.) Bolje je da takvi ljudi odu što je moguće pre. Ako su iskreno spremni da pružaju usluge, možete ih preko volje zadržati. Međutim, ako ne obavljaju svoje dužnosti i ako nisu u stanju da pružaju bilo kakve usluge, već izazivaju ometanja i imaju negativan uticaj na život i rad crkve, treba ih naterati da što pre odu. To je načelo za uklanjanje bezvernika. Božjoj kući su potrebni ljudi koji iskreno veruju u Boga i vole istinu; potrebni su joj služitelji. Nipošto joj nisu potrebni bezvernici, kao ni oni koji samo neodlučno gledaju kako da popune broj. Crkvi takođe nisu potrebni ljudi koji samo popunjavaju broj. Ovde ćemo završiti razgovor na ovu temu.

E. Da bi živeli na račun crkve

U nastavku ćemo razgovarati o petoj svrsi: verovanje u Boga da bi se živelo na račun crkve. Upoznati ste sa temom života na račun crkve, zar ne? (Jesmo.) Koje su manifestacije ljudi koji žive na račun crkve? Kroz koje manifestacije možemo da odredimo da je svrha njihovog verovanja u Boga nečista, da oni ne slede Boga iskreno, niti pokušavaju da dostignu spasenje i da nisu došli da streme ka istini, da prihvate istinu i da primenjuju Božje reči na osnovu vere u postojanje Boga i spremnosti da prihvate Božje spasenje kako bi mogli da ostvare cilj zadobijanja spasenja, već da su, umesto toga, došli da žive na račun crkve? Šta znači živeti na račun crkve? Površinsko značenje je veoma jasno. To znači pridružiti se nekoj veroispovesti kroz religijsku veru, sa ciljem da se razreše poteškoće u vezi sa nečijim svakodnevnim životom, kao i problem obezbeđenja hrane. Ovo je najsažetija i najpreciznija, a ujedno i najjasnija definicija života na račun crkve. Koje su to, dakle, manifestacije koje ti ljudi pokazuju, a koje potvrđuju da oni nisu pravi vernici, već su, naprotiv, došli da žive na račun crkve? Neki ljudi su spretni u određenoj veštini i sposobni su da rade kao normalne osobe, ali vide da je ovo društvo nepravično i da nije lako zarađivati za život radeći u njemu. Da bi čovek sopstvenim radom zarađivao novac i izdržavao sve članove porodice, neophodno je da ustaje rano i da do kasno ostaje budan, da podnosi mnoge nedaće i da trpi mnoge pritužbe – čovek takođe mora da bude taktičan i fleksibilan, ali i dovoljno loš i nemilosrdan, mora da ima strategije i sposobnosti – on tek tada može da obezbedi stabilan izvor prihoda i da učvrsti svoj položaj u društvu. Ako posmatramo zaposlene ljude, bez obzira na oblast u kojoj rade i bez obzira da li pripadaju višoj, srednjoj ili nižoj društvenoj klasi, vidimo da nije lako zaraditi za život. Oni koji rade u administraciji kriju se iza fasade ljudskog obličja, sa svojim glamuroznim izgledom, zvučnim titulama, visokom stručnom spremom, ogromnim platama i povlasticama, pa im svi zavide, ali svaka prepreka na koju naiđu na radnom mestu za njih je teško iskušenje. Ni u jednoj oblasti nije lako raditi. Još je teže biti poljoprivrednik i obrađivati zemlju. Poljoprivrednici toliko naporno rade, pa ipak uberu tek toliko hrane koliko im je dovoljno da prehrane porodicu; nemaju novca za kupovinu odeće i drugih potrepština ili za popravke na kući, a kad požele da potroše nešto novca, moraju da se oslone na prodaju povrća ili uzgoj stoke – još je, dakle, jadnije biti poljoprivrednik! Kao što kažu nevernici: „Novac je teško zaraditi – lako je roditi se, ali je teško živeti” – veoma je teško zarađivati za život. Neki ljudi nemaju načina da zarade za život i vide da su nevernici veoma loši ljudi, pa misle da su ljudi sa religijskom verom naivni i da bi im bilo malo lakše ako bi živeli u crkvi pa, dok Božja kuća propoveda jevanđelje, oni koriste priliku da se ubace u crkvu. Kad čuju da je onima koji obavljaju dužnosti obezbeđena hrana, oni se prijavljuju za neku dužnost. Neki od onih koji žele da obavljaju dužnost misle: „Ja sam hranitelj porodice. Dok ima ljudi koji će kod kuće obrađivati zemlju i dok su životni troškovi moje porodice pokriveni, obavljaću svoju dužnost.” Glavna svrha njihovog verovanja u Boga i obavljanja dužnosti jeste obezbeđenje dovoljnih količina hrane i tople odeće da bi se preživelo – da imaju po tri obroka dnevno i da ne moraju da se oslanjaju na vlastiti rad da bi zaradili novac za sopstveno izdržavanje; sve im je potaman, dokle god imaju pomoć crkve i braće i sestara. Da bi ostvarili taj cilj, oni rade sve što im crkva odredi da urade. Takođe ima nekih ljudi koji, nakon ulaska u crkvu, počinju da uče kako da postanu starešine i da drže propovedi. Oni puno čitaju Božje reči, prepisuju i pamte mnoge Božje reči, a nakon što ih upamte, uče kako da ih propovedaju drugima i da pomažu ljudima u rešavanju problema. Na sve moguće načine pokušavaju da svima pomognu, nadajući se da će ti ljudi i njima pružiti ruku kad im zatreba pomoć i da će im biti zahvalni kad saslušaju njihove propovedi i Božje reči koje propovedaju, te da će im stoga ukazati dobročinstvo i pomoć. Primera radi, ako kod kuće nemaju novca da plate račune za struju i vodu, braća i sestre im mogu pomoći da to plate, a ako nemaju novca da plate školarinu za decu ili da pokriju troškove lečenja, crkva ili braća i sestre mogu da im obezbede potrebna novčana sredstva zato što oni obavljaju neku dužnost. Na taj način, oni se osećaju opušteno dok veruju u Boga i čini im se da je njihova vera u Boga vredna truda, da zbog nje nisu pretrpeli nikakve gubitke i da su postigli svoj cilj. U svojim srcima se neprekidno zahvaljuju Bogu i govore: „Sve je ovo Božja blagodat, Božja milost. Hvala Bogu!” Da bi se „odužili” za Božju ljubav, oni se „povinuju” crkvenim uređenjima i, sve dok im je obezbeđena hrana i životni troškovi, obavljaće sve moguće zadatke – cilj im je, naprosto, da zauzvrat sebi obezbede stabilnu egzistenciju. Čim crkva jednom previdi njihove životne potrebe i ne reši blagovremeno njihove poteškoće, oni postaju nesrećni. Njihov stav prema radu crkve i dužnostima koje im je Božja kuća dodelila momentalno se menja. Oni kažu: „Ovo ovako neće ići. Moram da izađem da bih zaradio nešto novca. Ranije nisam bio u mogućnosti da zaradim novac zato što sam obavljao crkvene poslove. Često sam čak rizikovao da me velika crvena aždaja uhapsi, jer sam te poslove obavljao lično, a ljudi me svuda poznaju. Sada mi nije zgodno da zarađujem novac. Šta da radim?” U takvim situacijama, oni će braći i sestrama aktivno prezentovati svoje poteškoće i zahteve, pa će čak posegnuti za time da Božjoj kući ispostave zahteve. Neki ljudi nemaju novca za svoje životne troškove ili staračke potrebe, ali te probleme ne rešavaju sami. Umesto toga, hteli bi da se oslone na vlastiti trud u Božjoj kući da bi zaradili novac za svoje životne troškove. Neki ljudi ovaj problem dodatno eskaliraju – traže od Božje kuće da im pokrije ne samo troškove života, troškove podizanja dece i izdržavanja roditelja, već traže i novac za svoje medicinske troškove. Neki čak od Božje kuće traže da im isplaćuje kredite – njihovi zahtevi postaju sve preteraniji i oni su stvarno bestidni kad mogu da traže takve stvari. Nakon što neki ljudi poveruju u Boga i priđu crkvi, novac koji je Božja kuća potrošila na pokriće njihovih troškova i dodatna sredstva koja ti ljudi aktivno zahtevaju, prekoračuju iznos koji oni svojim radom zarađuju. Sve dok su ti uslovi ispunjeni, čini se da oni, spolja gledano, posao koji im je Božja kuća dodelila obavljaju posvećeno i s velikom odanošću. Međutim, čim im se povlastice smanje ili ukinu, njihov stav se menja. Njihov stav prema poslovima koje im crkva dodeljuje varira u zavisnosti od stava braće i sestara prema njima, kao i na osnovu iznosa novčane pomoći koju im obezbeđuje Božja kuća. Čim blagodat koju uživaju bude povučena ili ukinuta, nećete ih nigde više videti kako obavljaju svoju dužnost. Od trenutka kad počnu da veruju u Boga, ti ljudi kalkulišu kako da na prevaru zauzmu mesto u Božjoj kući i da, nakon što ovde steknu uporište, uživaju u „zasluženom” dobročinstvu i pomoći braće i sestara, kao i u pomoći i pružanju svakodnevnih potrepština od strane Božje kuće. Oni nipošto nisu iskreni u davanju sebe za Boga i nipošto ne dolaze ovde da bi se bezuslovno davali – naprotiv, oni crkvi prilaze sa samo jednim ciljem, a to je da žive na njen račun i da sebi obezbede pristojan život. Čim shvate da taj cilj ne mogu da ostvare onako kako žele, oni brzo postaju neprijateljski nastrojeni i brzo otkrivaju svoje pravo lice, koje je zapravo lice bezvernika. Od trenutka kad počnu da veruju u Boga, oni ovde ne dolaze sa iskrenošću; nisu iskreni kad slede Boga, ničega se ne odriču svojevoljno, niti svojevoljno daju sebe za Boga, ne tražeći nikakve nagrade i ne zahtevajući ništa zauzvrat. Umesto toga, oni u Boga počinju da veruju sa svojim vlastitim zahtevima, namerama i svrhom – sa svrhom da odlučno žive na račun crkve i da se oslanjaju na crkvu i na braću i sestre, kako bi mogli da žive na ime svoje vere u Boga. Ako tu svrhu ne mogu da ispune u skladu sa svojim željama, oni pronalaze neki drugi put kojim će krenuti dalje, bilo kroz zaposlenje ili pokretanje sopstvenog biznisa. Zar ne postoje takvi ljudi? (Postoje.) I u crkvi ima ljudi ovog tipa. U početku, kad im Božja kuća ili braća i sestre iz dobročinstva podare neke stvari, poput odeće, svakodnevnih potrepština ili novca, spolja gledano, reklo bi se da su postiđeni, dok u sebi zapravo sijaju od radosti. Recimo, na primer, da su ugostili jedno ili dvoje od braće i sestara ili da svoju dužnost obavljaju puno radno vreme, pa im Božja kuća ili braća i sestre podare nešto iz dobročinstva ili pruže novčanu pomoć njihovim porodicama. Oni su zbog toga veoma srećni i zadovoljni i misle da je verovanje u Boga vredno truda i profitabilno i da nisu na gubitku. Kako vreme prolazi, srca im postaju sve pohlepnija, žele da uzmu sve više i više, a oni su sve bestidniji – ma koliko da im se dȃ, nikad nisu zadovoljni. U početku se osećaju postiđeno kad im neko nešto daje, ali s vremenom počinju to da smatraju opravdanim, da bi zatim počeli da negoduju kako im se nedovoljno daje. Kasnije, oni od Božje kuće neposredno zahtevaju da mora da im se daje određeni iznos jer, u suprotnom, neće moći da prežive, pa stoga ni da obavljaju svoju dužnost. Zar njihova pohlepa ne raste sve više i više? (Da.) Uprkos tome što uživaju u tolikim blagodatima, oni ne samo da ne pomišljaju da taj dug vrate, već od Božje kuće zahtevaju sve više. Veruju da Božja kuća zapravo duguje njima, da su braća i sestre njima dužni i da je jedino ispravno da im i dalje nude dobročinstvo i pružaju finansijsku pomoć. Ako im daju manje novca ili taj novac prime kasnije no obično, oni su nezadovoljni. Koliko god novca i koje god stvari da im ponude, oni to primaju, smatrajući da je jedino tako ispravno. Ako svoju dužnost nastave da obavljaju neko duže vreme, oni su čak još više uvereni da na to imaju pravo, pa od Božje kuće počinju da traže da im nabavlja najsavremenije telefone i računare. Takođe traže da Božja kuća instalira klima-uređaje u njihove domove i da im nabavi aparate poput mikrotalasne pećnice i mašine za pranje sudova. Štaviše, zahtevaju da im Božja kuća kupuje kuće i automobile, a neki čak traže i da im plaća spremačicu. Zahtevi im postaju sve veći i pohlepa raste, dok na kraju ne počnu da postavljaju smešno preterane zahteve i usuđuju se da traže šta god im padne na pamet. Oni misle: „Verujući u Boga, davao sam sebe i uložio ogroman trud u Božju kuću. Ja sam deo Božje kuće. Ljudi moji, vi tolike priloge dajete Bogu – šta bi vam falilo da i meni date neki deo? Štaviše, ako mi date deo, to neće biti uzalud; ja se takođe trudim i izložen sam riziku u Božjoj kući, i ja podnosim nedaće i plaćam cenu. Zar nije jedino pravedno da i ja uživam u tim stvarima? Prema tome, Božja kuća mora bezuslovno da ispunjava moje zahteve, da mi daje sve što mi je potrebo i da ne cicijaši.” Recite Mi, zar to nisu manifestacije života na račun crkve? Zar takvi ljudi nisu bezvernici? (Jesu.) Precizna definicija takvih ponašanja je življenje na račun crkve. Šta znači živeti na račun crkve? To znači iznuđivati novac i robu iz Božje kuće pod maskom verovanja u Boga i zahtevati od Božje kuće nadoknadu pod maskom ulaganja truda u Božju kuću i vršenja dužnosti. Eto, to znači živeti na račun crkve. Mogu li takvi ljudi da streme ka istini? (Ne.) Zašto se onda odriču stvari, ulažu trud i podnose nedaće? Da li oni to čine zarad obavljanja dužnosti? Da li primenjuju istinu? (Ne.) Njihovo ulaganje truda i podnošenje nevolja nipošto nije u svrhu obavljanja dužnosti, već isključivo zarad obezbeđenja sredstava za život, pri čemu oni nikome ne dozvoljavaju da ih na bilo koji način kritikuje – oni samo žele da zasluženo žive na račun crkve. To su ljudi koji žive na račun crkve.

Oni koji žive na račun crkve veruju u Boga isključivo zato da bi mogli da zarade za život, da sebi obezbede egzistenciju. Ima li oko vas ljudi koji žive na račun crkve? Recite nešto o njihovim manifestacijama. (Imao sam priliku da sretnem takvog čoveka. Isprva je delovao donekle inteligentno i oduševljeno, pa mu je crkva uredila da propoveda jevanđelje. U to vreme, njegova porodica je teško živela, pa mu je crkva pružila određenu pomoć. Kasnije se, međutim, saznalo da je on taj novac neprincipijelno trošio na kupovinu nepotrebnih stvari i da nije štedeo tamo gde je mogao. Kada bi braća i sestre razgovarali s njim o istina-načelima, on bi se iznutra osećao nesrećno i veoma snažno bi se opirao tome. Pošto je zloupotrebio novac Božje kuće, crkva je, u skladu s aranžmanima i odredbama Božje kuće, izvršila razumna prilagođavanja i umanjila finansijsku pomoć koju mu je prethodno davala. Shodno tome, on je izgubio energiju s kojom je ranije obavljao svoju dužnost i sve je više počeo da biva površan. Kasnije je crkva sasvim prestala da mu pomaže, a on više nije ulagao srce u obavljanje svoje dužnosti. Sve vreme je provodio u razmišljanju o tome kako da sopstvenim radom zaradi novac. Čak je od braće i sestara pozajmljivao novac, tvrdeći da mu je potreban da bi kupio kola i investirao u osnivanje kompanije, čime bi navodno mogao lakše da širi jevanđelje i da pridobije veći broj ljudi. On je tim svojim tvrdnjama očigledno varao i zaluđivao ljude; svoju tobožnju želju za širenjem jevanđelja koristio je da bi iskamčio novac od braće i sestara.) Šta je na kraju preduzeto u vezi s njim? (Momentalno su ga proterali.) Ispravno su postupili. To je tipičan primer življenja na račun crkve. Kad ljudi koji žive na račun crkve poveruju u Boga, na prvi pogled se čini da su donekle oduševljeni i da u određenoj meri daju sebe, a tada ni njihovi zahtevi još uvek nisu visoki – ako imaju šta da jedu, oni su zadovoljni. Međutim, kako vreme prolazi, nisu više zadovoljni onim što dobijaju, pa počinju da ispostavljaju sve veće zahteve, a ako im se ti zahtevi ne ispune, oni počinju sumnjivo da se ponašaju i gube volju za pružanjem usluga. Čak i ako se ponekad malo pozabave svojim dužnostima, neophodno ih je nadgledati, jer će, u suprotnom, raditi površno. Naposletku, kad se ustanovi da od njihovog pružanja usluga ima više štete nego koristi, oni bivaju eliminisani. Neki kažu: „Zašto Božja kuća ne pokaže malo ljubavi prema njima?” Postoje načela i kad je reč o pokazivanju ljubavi. Ti ljudi su bezvernici, oni ne čitaju Božje reči i ne prihvataju istinu, stalno postupaju na sumnjiv i površan način pri obavljanju svojih dužnosti, ne slušaju kada im se besedi o istini i ne prihvataju nikakvo orezivanje, pa se slobodno može reći da su nepopravljivi. Shodno tome, preostaje nam jedino da ih uklonimo i eliminišemo. Ako starešine i delatnici otkriju neku takvu osobu, treba hitno da se pozabave njome, a ako takvu osobu otkriju braća i sestre, treba odmah da je prijave starešinama i delatnicima. To je odgovornost svakog pripadnika Božjeg izabranog naroda. Čim se potvrdi da ta osoba živi na račun crkve, da samo želi da obezbedi sebi sredstva za život i da je bezvernik, i kada se potvrdi da ona odbija da radi ako ne dobije novac, da gubi volju i postaje neprijateljski nastrojena ako nije dovoljno plaćena i ako ponešto radi tek kada dobije dovoljno novca, prema toj osobi uopšte ne treba biti popustljiv – ona mora da bude uklonjena! Precizno govoreći, takvi ljudi nisu prikladni čak ni za pružanje usluga u Božjoj kući. Ako im ne platiš, neće hteti da pružaju usluge; međutim, sve dok im plaćaš, oni će te usluge rado pružati, uprkos tome što su svesni da su samo pružaoci usluga. Ali, kakve bi usluge ti bezvernici uopšte mogli da pruže? Oni čak ni pružanje usluga ne obavljaju dobro, a ni te njihove usluge ne ispunjavaju merila, te stoga te ljude treba eliminisati. Prema tome, prvo što treba da uradite, nakon što se utvrdi da se radi o ljudima koji žive na račun crkve, jeste da se pozabavite njima i da ih proterate iz crkve kao zle ljude. To uopšte nije preterano; takav postupak je u skladu s načelima Božje kuće vezanim za uklanjanje i proterivanje ljudi. Da li jednoj takvoj osobi treba pružiti priliku da se pokaje? Treba li je zadržati na posmatranju? (Ne.) Jesu li takvi ljudi sposobni da se pokaju? (Nisu.) Njihova priroda je upravo takva; nikada se neće pokajati. Oni su od Sotonine sorte. Među Sotoninom sortom postoji jedan tip ljudi sa prirodom đavolskog nitkova, koji žive kao paraziti na račun drugih ljudi gde god da se nađu, koji se nigde ne bave nikakvim pravim poslom i koji samo gledaju kako da ljudima podvale i da ih prevare. Oni vide da vernici u Boga imaju ljudskost, pa ih smatraju lakim metama i dolaze u Božju kuću da bi živeli na račun crkve. Ne znaju, međutim, da je Božja kuća još odavno raspoznala takve ljude i ustanovila načela za ophođenje s njima i zaštitu od njih. Kad njihovi pokušaji da žive na račun crkve propadnu, spopada ih bes zbog pretrpljene sramote i oni tada pokazuju svoje pravo lice. U tom trenutku, biće ti jasno zbog čega Božja kuća ne daje takvim ljudima priliku da se pokaju – zbog toga što su lišeni ljudskosti i što nisu sposobni da se promene. To su upravo oni đavolski nitkovi o kojima govore nevernici. Dakle, Božja kuća prema takvim ljudima postupa tako što ih momentalno uklanja ili proteruje i nikada ih više ne prima nazad u crkvu. Da li je prikladno postupati s njima kao sa zlim ljudima? (Jeste.) Ovim završavamo razgovor o ovoj temi.

F. Da bi tražili utočište

U nastavku ćemo razgovarati o šestoj svrsi, o šestoj vrsti bezvernika koje treba ukloniti ili proterati iz crkve: o onima čija je svrha verovanja u Boga traženje utočišta. Neki ljudi kažu: „Koje su manifestacije traženja utočišta? Ima li onih koji u Boga veruju zato da bi tražili utočište? Da li takvi ljudi zaista postoje?” Jeste li ikada čuli da neko kaže: „Crkva je mesto utočišta; ljudi veruju u Boga da bi mogli da traže utočište”? Tako govore mnogi ljudi iz sveta religije. Ako razmotrimo suštinu te izreke, ima li razlike između nje i svrhe koju ovde želimo detaljno da analiziramo – „verovanje u Boga zarad traženja utočišta”? (Ima.) Koja je to razlika? Od čega oni traže utočište? (Oni koji veruju u Boga takođe imaju nekih nečistoća dok streme ka istini; i oni se nadaju da će izbeći katastrofe ili poteškoće i da će zadobiti malo spokoja. Međutim, ljudi koje ovde razmatramo u okviru šeste svrhe veruju u Boga isključivo zarad traženja utočišta i u njima nema ni trunke iskrene vere u Boga. U tome je razlika.) Razlika o kojoj govoriš sastoji se u tome da je kod jednih svrha verovanja u Boga zaprljana nečistoćama, dok drugi u Boga veruju isključivo u svrhu traženja utočišta. Pored ove, postoji razlika i u odnosu na ono od čega ti ljudi traže utočište. Kod nekih ljudi, svrha verovanja u Boga pomešana je s određenim nečistoćama; oni u Boga veruju zato da bi izbegli katastrofe, da bi pobegli od njih ili zato što će ih Bog zaštititi i paziti na njih, pa će onda objektivno moći da izbegnu neke opasnosti i katastrofe. Upravo su katastrofe ono što oni žele da izbegnu. Ljudi o kojima ovde razgovaramo u okviru šeste svrhe – oni čija je svrha verovanja u Boga traženje utočišta – traže utočište od mnogo šireg spektra stvari. Ono što je za njih najrealnije daleko prevazilazi izbegavanje svih onih velikih katastrofa i nedaća koje tek treba da nastupe. Koji su to problemi za njih najrealniji? To su stvari poput susreta sa strašnim neprijateljima u društvu, bavljenja tužbama, vređanja državnih zvaničnika ili uticajnih ljudi, kršenja zakona, rata ili raznih katastrofa koje se dešavaju u zemlji ili suočavanja s nekim ljudima ili događajima koji ugrožavaju njihov život ili bezbednost njihove porodice, i tome slično. Kada se nađu u takvim situacijama, oni smatraju da je crkva u koju veruju pouzdana i da u njoj mogu da traže utočište; to je traženje utočišta o kojem govorimo u okviru šeste svrhe. Drugim rečima, kad u svom svakodnevnom životu naiđu na poteškoće koje mogu da im ugroze život, porodicu, posao, karijeru i slično, oni dolaze u crkvu da traže utočište, tražeći pomoć od sile sačinjene od velikog broja ljudi. To je verovanje u Boga u svrhu traženja utočišta, koje se pominje u okviru šeste svrhe. Zar se to ne razlikuje od nečistoća kod iskrenih vernika? (Razlikuje se.) Svrha zbog koje takvi ljudi veruju u Boga jeste traženje utočišta, traženje pomoći od crkve. Drugim rečima, oni se nadaju da crkva može da im pruži ruku i pomogne, pa stoga, pored finansijske pomoći, takođe zahtevaju da im crkva pruži zaštitu, podršku i pomoć. Neki takvi ljudi bi takođe hteli da uticaj, status i ugled koji crkva ima u društvu iskoriste radi borbe protiv rđavih režima ili rđavih sila, koji tlače i nanose štetu onima koji veruju u Boga, kako bi mogli da zaštite svoje živote i egzistenciju. To je svrha njihovog verovanja u Boga. Ima li takvih ljudi? Oni veruju da je crkva dobro mesto utočišta, koje može da bude odvojeno od politike i društva, i misle da, kad im je potrebna pomoć, crkva može iskreno i ljubazno da im pruži ruku i da im ponudi finansijsku pomoć, da se zauzme za njih, da ih odbrani, da ih zastupa u parnicama i da se bori za njihova prava i interese. To je svrha zbog koje ti ljudi veruju u Boga. Da li u crkvi i dan-danas ima takvih ljudi? Jeste li čuli da negde ima takvih ljudi? Takvih ljudi sigurno ima u crkvama u inostranstvu. Ti ljudi veruju u Boga i prilaze crkvi isključivo zarad traženja utočišta. Oni ne razumeju šta je vera, a još su manje zainteresovani za istinu. Međutim, kad naiđu na poteškoće i kad od društva ne mogu da dobiju nikakvu pomoć, oni se tada sete crkve i veruju da je crkva mesto gde mogu bezbedno da nađu utočište, da je ona najsigurnije mesto i najbolji izlaz za slučaj opasnosti, pa stoga odlučuju da poveruju u Boga i da pristupe crkvi kako bi postigli željenu svrhu i izbegli katastrofe.

Katastrofe postaju sve gore i čovek nema načina da preživi. Neki odlučuju da veruju u Boga samo zato da bi izbegli katastrofe. Oni veruju da Bog postoji, ali zato nemaju ni trunke ljubavi prema istini. Ako takvi ljudi poveruju u Boga, da li bi crkva trebalo da ih prihvati? Mnogi ljudi ne mogu jasno da sagledaju ovaj problem i misle da crkva treba da prihvati svakoga ko veruje da Bog postoji. To je strašna greška. Odluka crkve da neku osobu prihvati treba da se zasniva na tome da li je ta osoba u stanju da prihvati istinu i da li je predmet Božjeg spasenja, a ne na njenoj spremnosti da veruje u Boga. Mnogo je đavola koji bi da steknu blagoslov i da kroz veru u Boga pronađu put koji vodi napred – da li crkva treba da primi i takve ljude? To nije isto kao propovedanje jevanđelje u Doba blagodati, kad je crkva prihvatala sve koji veruju; u Božjim upravnim odlukama postoje načela i ograničenja u pogledu toga ko može da bude primljen u crkvu u Doba carstva. Ako neko istinu ne voli i ne prihvata je, onda ta osoba, bez obzira o kome se radi, ne može biti primljena u crkvu. Zašto je takvim osobama onemogućen prijem? Pre svega, zato što ne možemo jasno da ustanovimo njihovu pozadinu i zato što zapravo ne znamo kojoj vrsti ljudi pripadaju. Svi smo svesni kakve bi bile posledice ako bi crkva pod svoje okrilje primila nekog đavola, ili neku zlu osobu gnusne rđavosti. Osim toga, budući da verujemo u Boga, mi treba da razumemo Njegove namere, treba da znamo koga On spasava, a koga eliminiše. Od kakvih je ljudi sačinjena crkva? Crkvu čine ljudi koji prihvataju Božje spasenje, koji ljube istinu i koje Bog prihvata. Bog ne spasava one koji u Njega ne veruju iskreno i koji ne prihvataju istinu, zato što je neprihvatanje istine problem nečije prirode, a takve osobe pripadaju Sotoni i nikada se neće promeniti. Stoga se takvim ljudima nikada ne sme dozvoliti ulazak u crkvu. Ako neko u crkvu primi zlu osobu, đavola, takav čovek se smatra Sotoninim lakejem. Rđavi ljudi prilaze crkvi s namerom da je sruše i unište njeno delo, i oni su neprijatelji Božji. Dopustiti takvom đavolu, Božjem neprijatelju ulazak u crkvu, znači uvrediti Božju narav i prekršiti Njegove upravne odluke, a Božja kuća to nipošto neće tolerisati. Zli ljudi, đavoli, ne smeju se puštati u crkvu i to je jedan od jasnih stavova i zahteva crkve u pogledu propovedanja jevanđelja. Crkva uopšte nema odgovornost da prima one koji su odlučili da veruju u Boga samo zato da bi izbegli nesreću, niti sme da dozvoli ulazak ljudima koji uopšte ne prihvataju istinu, jer Bog takve ljude ne spasava. Svako ko reči Svemogućeg Boga ne priznaje za istinu, svako ko se protivi istini i ima odbojnost prema njoj, ubraja se u zle ljude koje Bog ne spasava. Što se tiče ljudi koji u svom srcu priznaju Boga, ali i pored toga ne vole istinu, i koji su svrstani među bezvernike koji bi da se najedu hleba, takve ljude crkva nikada ne sme da primi. Da i ne govorimo o onim beskrupuloznim ljudima iz društva koji bi hteli da u crkvi traže utočište i koje pogotovo ne treba primati u crkvu. To je zato što crkva nije dobrotvorna organizacija, već mesto na kojem Bog obavlja Svoje delo spasavanja ljudskog roda. Rad crkve nema nikakve veze sa upravljanjem državom. Društvene organizacije nagovaraju ljude da čine dobra dela i da odlože oružje – to je za dobrobit nacije i to nema nikakve veze sa crkvom. Ako se neko usudi da u crkvu primi zlog nevernika, đavola ili bezvernika, on će time povrediti Božju narav i prekršiti Njegove upravne odluke. Ko god da u crkvu dovuče zlu osobu, đavola, Božja kuća ga mora ukloniti ili proterati. To je jasan stav crkve u vezi sa propovedanjem jevanđelja. Kad ovi zli ljudi, đavoli, požele da u Božjoj kući traže utočište, treba im saopštiti da su pokucali na pogrešna vrata i da su izabrali pogrešno mesto. Crkva ih sasvim sigurno neće prihvatiti. To je jasan stav crkve prema nevernicima koji bi hteli da u crkvi traže utočište. Je li ovo sada jasno? (Jeste.) Kako onda treba postupati s takvim ljudima? Koji je prikladan način da im se to saopšti? Kaži im: „U svakoj zemlji postoje udruženja Crvenog krsta, socijalne ustanove, skloništa i budistički hramovi, kao i neke volonterske grupe unutar društva. Ako naiđeš na probleme i smatraš da imaš neke pritužbe koje moraju da se reše, možeš da potražiš pomoć od tih organizacija. Osim toga, od države možeš da tražiš da ti daju politički azil ili status izbeglice, a ako ti finansijski uslovi to dozvoljavaju, možeš da angažuješ advokata koji će ti u tome pomoći. Ali, ovo je crkva; ovo je mesto na kojem Bog deluje, mesto gde Bog spasava ljude, a ne mesto na kojem možeš da tražiš utočište. Tvoj ulazak u crkvu je, dakle, neprikladan, a tvoj boravak u crkvi beskoristan. Bog ne prihvata takve ljude, a ni crkva ih ne prima. Bez obzira na poteškoće s kojima se susreću, nevernici treba da traže pomoć od dobrotvornih i humanitarnih organizacija ili od kancelarija za civilno društvo – to su organizacije koje se bave pružanjem usluga, davanjem dobrotvornih priloga i pružanjem pomoći ljudima. Ma kakve pritužbe ili zahteve da imaš, možeš to njima da saopštiš, a možeš i da podneseš žalbu državnim organima. To su najprikladnija mesta za tebe.” Crkva pod svoje okrilje ne prima nevernike ni bezvernike. Ako je neko naročito prožet „ljubavlju”, neka te ljude lično primi u svoju kuću i gotova stvar; može sam da ih kao pastir čuva, ali Božja kuća se u to neće mešati. Neko će možda pitati: „Zašto onda crkva propoveda jevanđelje? Koja je svrha propovedanja jevanđelja?” Propovedanje jevanđelja je Božji nalog. Potencijalni primaoci jevanđelja jesu oni koji tragaju za Bogom i za istinitim putem, koji žude za Božjom pojavom, koji vole istinu i mogu da je prihvate i oni koji iskreno veruju u Boga – jedino takvim ljudima može da se propoveda jevanđelje. A što se tiče onih koji ne tragaju za Bogom, koji ovde ne dolaze da bi prihvatili istinu, nego da bi tražili utočište, takvima se jevanđelje ne propoveda. Pojedini smetenjaci ne mogu to da prozru, pa se zbune kad ih nešto zadesi – to su smetenjaci koji nikada neće razumeti Božje namere.

G. Da bi našli pokrovitelja

Sedma svrha zbog koje ljudi veruju u Boga jeste da bi našli pokrovitelja. Jeste li ikada videli takve ljude? Ovo je baš posebna situacija; mada ih nema mnogo, takvi ljudi definitivno postoje. To je zato što se Božje crkve ne pojavljuju samo u Kini, već i u ostatku Azije, u Evropi, Americi i raznim afričkim zemljama, tako da će se ti oportunisti i bezvernici pojavljivati zajedno s njima. U svakom slučaju i bez obzira na verovatnoću njihovog pojavljivanja, kada se oni pojave, morate da se suočite s njima i da ih raspoznate, a tim bezvernicima ne smete da dozvolite da steknu bilo kakav status, niti da prave ometanja u crkvi. Ako mislite da ovi problemi ne postoje zato što se nisu pojavili ili zato što se niste susretali s njima, ta ideja vam je glupa. Kad se ovi problemi budu javili, ako nemate razboritost i ako ne umete da ih razrešite, oni će predstavljati veliku skrivenu opasnost za crkvu, za Božju kuću, za braću i sestre i za rad crkve. Dakle, pre no što se išta dogodi, potrebno je da znate s kojim se problemima treba suočiti i kako ih rešavati. To je najbolji način; on ti služi kao nevidljiva zaštita. Ljudi koji se pominju u okviru sedme svrhe verovanja u Boga, oni koji u Boga veruju da bi našli pokrovitelja, nisu malobrojni. Ovo društvo je prepuno nepravde, diskriminacije i represije, kojih ima svuda. Ljudi iz svih slojeva društva puni su mržnje i gnušanja prema raznim nepravdama u društvu, a takođe su i puni besa. Nije, međutim, lako pobeći od nepravdi ljudskog sveta, osim ako ne iščeznete iz njega. Sve dok čovek živi na ovom svetu i među ovim ljudima, neke moćne sile će ga – manje ili više, u većoj ili manjoj meri – maltretirati i ponižavati, a možda čak i loviti i progoniti. Sve te razne nepravde i nejednakosti stavile su ljudsku psihu pod veliki stres, izložile ljude značajnom psihološkom pritisku i, naravno, unele mnoge neprijatnosti u normalan život ljudi. Kao rezultat toga, ljudi ne mogu a da ne razviju određenu ideju: „Da bi se čovek izborio za svoje mesto u društvu, on mora iza sebe da ima neku silu na koju će se osloniti. Kad naiđe na poteškoće i kad mu je potrebna pomoć ili kad je sȃm i bespomoćan, tada će on imati grupu ljudi da ga podrži i da preuzme inicijativu, da mu reši poteškoće i probleme s kojima sa suočava ili da mu obezbedi osnovne uslove za život.” Stoga ljudi nastoje da pronađu takvu podršku. Naravno, neki od tih ljudi na kraju pronalaze crkvu. Oni veruju da su ljudi u crkvi ujedinjeni u srcu i da rade ka istom cilju, da svako od njih poseduje veru i dobre namere, da se svi ophode ljubazno prema drugima, da se drže podalje od društvenih sukoba i da se distanciraju od zlih trendova u društvu. Za ljude koji veruju u Boga, crkva je nesumnjivo simbol velike pravde u ovom društvu i ovom svetu; ljudi imaju pozitivnu, dobru i ljubaznu sliku o ljudima u crkvi. Neki odlučuju da poveruju u Boga zato što se nalaze na dnu društvene lestvice, što nemaju nikakvu moć u društvu i što su potpuno lišeni dobrog porodičnog porekla. Oni nailaze na razne poteškoće tokom sticanja obrazovanja, sklapanja prijateljstava, pronalaženja posla i obavljanja raznih drugih stvari, pa stoga misle da je, radi opstanka i uspostavljanja položaja u društvu, neophodno da čovek ima ljude koji će mu pomagati. Primera radi, ako se prilikom traženja posla oslanjaju samo na sebe i besciljno prelistavaju stranice sa oglasima za posao, može se desiti da potroše svu svoju ušteđevinu, a da ne nađu odgovarajući posao za sebe. Ali, ako im u toj pretrazi pomažu neki pouzdani ljudi koji mogu iskreno da im pomognu, oni će imati mnogo manje problema, a vreme potrošeno na traženje posla biće drastično skraćeno. Stoga oni veruju da će, ako uspeju da nađu takvog pokrovitelja, što se tiče svih aktivnosti vezanih za društvo – sticanja obrazovanja, pronalaženja posla, pa čak i svakodnevnog života i opstanka – imati ljude koji će umesto njih povlačiti konce i koji će ih podržavati, to jest, imaće iza sebe grupu ljudi punih entuzijazma, koji će im pomagati. I tako, kad pronađu crkvu, njima se čini da su našli pravo mesto za sebe. Crkva za njih postaje veoma dobar izbor, jer će uz njenu pomoć moći da se izbore za svoje mesto u društvu i da sebi obezbede miran život. Na primer, bilo da se radi o poseti lekaru, šopingu, kupovini osiguranja, kupovini kuće, pomaganju deci oko izbora škole, pa čak i o bilo čemu drugom, oni u crkvi uvek mogu da pronađu dobre ljude koji će im pružiti ruku i pomoći da reše te probleme. Na taj način, život im postaje mnogo lagodniji, nisu više toliko usamljeni u društvu, a poteškoće oko rešavanja problema drastično se smanjuju. Prema tome, dolazak u crkvu i verovanje u Boga donose im opipljive koristi. Čak i ako idu kod lekara, braća i sestre će u bolnici pronaći poznanike da im pomognu; braću i sestre mogu da iskoriste da im pronalaze najbolje ponude pri kupovini, pa čak i da im kupuju kuće po povlašćenim cenama. Uz pomoć braće i sestara iz crkve, svi ti problemi su rešeni. Oni misle: „Tako je sjajno verovati u Boga! Sada tako lako pronalazim posao, rešavam probleme i obavljam kupovinu! Kad god mi nešto zatreba, dovoljno je da telefonom uputim poziv ili pošaljem poruku grupi, pa da mi svi iz grupe združenim snagama pruže potrebnu pomoć. U crkvi ima toliko ljubaznih ljudi, da je veoma lako rešiti svaki problem! Nije bilo lako pronaći pokrovitelja, tako da crkvu neću napustiti ma šta da se desi. Međutim, prilikom okupljanja u Božjoj kući uvek se čitaju Božje reči i razgovara o istini, usled čega se osećam čudno i rastrzano. Nisam spreman da jedem i pijem Božje reči i osećam odbojnost kad god čujem da se razgovara o istini. Ali, ako ih ne slušam, to neće ići – a ja ne mogu da ih napustim. Toliko mi puno pomažu. Ako bih odbio da to slušam, bilo bi me sramota, kao što bi bilo nezgodno i da im kažem da više ne verujem, pa zato moram da trpim i da govorim lepe stvari.” U svojim srcima, oni zapravo ne žele da veruju, ali im ne preostaje ništa drugo nego da odagnaju taj osećaj. Neki ljudi kažu: „Vidiš ih samo kako od braće i sestara stalno traže da im reše neki problem i kako su presrećni kad im braća i sestre pomažu – i Ti samo na osnovu toga možeš da raspoznaš da oni u Boga veruju da bi našli pokrovitelja?” Osim tih manifestacija, posmatrajte da li oni obično čitaju Božje reči i razgovaraju o istini, da li su u stanju da ispune svoju dužnost i da postignu bilo kakve stvarne promene; iz toga ćete saznati da li iskreno veruju u Boga. Oni koji traže pokrovitelja veruju u Boga samo da bi crkvu i braću i sestre koristili da se umesto njih bave određenim stvarima i da im rešavaju probleme na koje nailaze u životu. Ali oni nikada ne pominju obavljanje svoje dužnosti, ne jedu i ne piju Božje reči, niti razgovaraju o njima. Veoma se uzbude kad saznaju za neki efektan način da se nešto obavi, pa počinju neprekidno da brbljaju o tome, da je čak nemoguće doći do reči od njih. Ali, čim se povede reč o tome kako obavljati dužnost, kako biti pošten, kako ne govoriti laži i kako ne varati druge, njima se jezik zaveže u čvor. Oni u svojim srcima nisu zainteresovani za te stvari – ma koliko da o njima strastveno govoriš, oni niti reaguju, niti se uključuju u razgovor; štaviše, stalno pokušavaju da te prekinu i da razgovor skrenu na nešto što ih zanima. Razbijaju glavu smišljajući kako da braću i sestre privole da im nešto učine i da se potrude oko njih, a pritom ne žele da im pruže nijednu priliku da pomenu obavljanje dužnosti ili davanje sebe za Boga. Ako im neko predloži da obave svoje dužnosti i da se daju za Boga, oni im, u zamenu za to, odmah nude neke svoje privatne probleme koji moraju hitno da se reše; dok braća i sestre rešavaju te probleme umesto njih, oni nevoljno ulažu nešto truda za Božju kuću, tek toliko da udovolje zahtevima braće i sestara, ali čim njihovi lični problemi budu rešeni, oni zahlađuju svoj odnos prema braći i sestrama. Da bi očuvali kontakt sa crkvom, da ne bi ostali bez crkve kao svog pokrovitelja i braće i sestara kao svojih pomagača, oni održavaju bliske kontakte sa svima od kojih mogu imati koristi i često se brižljivo raspituju o njima, koristeći pritom neiskrene, ali pažljivo birane reči, kako bi s njima ostali u dobrim odnosima. Pričaju o tome koliko snažno veruju u Božje postojanje, koliko ih Bog blagosilja, koliko im blagodati daje i koliko često liju suze zbog osećaja duga prema Bogu i zbog želje da se oduže za Božju ljubav – to čine da bi obmanuli braću i sestre i da bi od njih dobili pomoć. Čim ustanove da neku osobu više ne vredi iskorišćavati, oni odmah blokiraju njene pozive i brišu je sa liste osoba za kontakt. Energično se trude da steknu naklonost, da budu servilni prema njima i da postanu bliski sa ljudima od kojih mogu imati najviše koristi i koje najviše vredi eksploatisati. A što se tiče ljudi koje ne vredi iskorišćavati, koji su, kao i oni, lišeni svakog uticaja i statusa u društvu i koji takođe tavore na dnu društvene lestvice, bez ikoga na koga bi se oslonili, oni takve ljude ne žele ni da očešu pogledom. Druže se isključivo sa onima koje vredi eksploatisati i koji imaju dobre veze u društvu, sa onima koje smatraju sposobnim. Zarad crkve mogu da se trude i da podnose nedaće samo onda kad im od crkve ili od braće i sestara nešto zatreba. U stvari, kod takvih ljudi, manifestacije bezvernika veoma su očigledne. Kod kuće, oni nikad ne čitaju Božje reči, nikad se ne mole Bogu kad nemaju poteškoća i veoma nerado učestvuju u crkvenom životu. Ne traže da obavljaju dužnosti i ne preuzimaju inicijativu da se uključe u rad crkve; nikada ne učestvuju aktivno, naročito u opasnim poslovima. Čak i ako pristanu na to, veoma su nestrpljivi i, tek kad ih pozovu, oni će se preko volje malo potruditi oko toga. To su manifestacije bezvernika. Ne čitaju Božje reči, ne obavljaju svoju dužnost – čak i ako preko volje uzmu učešće u crkvenom životu, oni to čine samo da ne bi izgubili zajednicu braće i sestara u crkvi, koja je njihov veliki pokrovitelj. Održavaju odnose s tim ljudima samo zato da bi im u budućnosti bilo lakše da rešavaju probleme. Kad takvi ljudi steknu uporište u društvu i kad imaju gde da se smeste i da započnu da žive, kad postignu uspeh u svetu i steknu uticaj i dobre izglede za sjajnu budućnost, oni će hitro i bez oklevanja napustiti crkvu, prekinuće veze s braćom i sestrama i izgubiće svaki kontakt sa njima. Ako su u dobrim odnosima s nekim od potencijalnih primalaca jevanđelja, pa želiš da ih kontaktiraš kako bi toj osobi propovedao jevanđelje, nećeš moći da ih dobiješ. Oni ne samo da prekidaju veze sa crkvom, već takođe raskidaju prijateljstva s određenim pojedincima. Zar time nisu već sami sebe razotkrili kao bezvernike? (Jesu.) Kako, dakle, crkva treba da postupa s takvim ljudima? (Treba da ih ukloni.) Treba li da im pružimo priliku, da pokažemo razumevanje za njihove slabosti i za poteškoće sa kojima se susreću u životu, da im pružimo još veću podršku i pomoć, da bi oni poverovali da Bog postoji, da bi se zainteresovali za istinu i počeli da se iskreno daju za Boga? Treba li obaviti taj posao? (Ne.) Zašto ne treba? (Zato što ti ljudi nisu ovde da bi verovali u Boga.) Tako je, oni ovde nisu došli da bi verovali u Boga; njihov je cilj veoma jasan – oni su ovde da bi našli pokrovitelja. Mogu li se, dakle, razgovorom o istini s takvim ljudima postići ikakvi rezultati? (Ne.) Oni to neće usvojiti; oni to ne cene, nemaju potrebu za tim i nisu zainteresovani za to.

Kako da opišemo ljude koji u Boga veruju samo zato da bi našli pokrovitelja? Sasvim je prikladno opisati ih kao ljude koji svoje lične interese stavljaju ispred svega ostalog. Ako vide da im je neka osoba od pomoći ili da od nje mogu imati koristi, učiniće sve što ta osoba od njih zatraži i čak će slediti svaku njenu naredbu. Lični interesi važniji su im od svega drugog; sve dok nešto služi njihovim interesima, to je u redu. Ako im kažeš da će im verovanje u Boga doneti blagoslove i druge prednosti, definitivno će poverovati u Boga i uradiće sve što od njih zatražiš. Dokle god tvoje sposobnosti da se baviš društvenim pitanjima zadovoljavaju njihove potrebe i omogućavaju im da od toga imaju koristi, sigurno će se družiti s tobom. Međutim, to što se druže s tobom ne znači da mogu iskreno da veruju u Boga, niti da će davati sebe za Boga tako iskreno kao ti. Čak i ako se dobro slažu s tobom i ako imate izuzetno dobre odnose, to ne mora nužno da znači da govorite istim jezikom, da sledite isti put ili da imate ista stremljenja. Prema tome, ne smete dozvoliti da vas takvi ljudi navedu na stranputicu. Ti ljudi su lukavi i poseduju taktike za komunikaciju s drugim ljudima. Svrha njihovog verovanja u Boga jeste da bi našli pokrovitelja, a ne da bi stremili ka istini i dostigli spasenje. To pokazuje koliko je njihov karakter nizak i mračan! Oni dolaze u crkvu da bi pronašli ljude koje mogu da iskorišćavaju i kuju zaveru kako da sebi pribave razne prednosti. Zar to ne znači da su takvi ljudi sposobni da postupaju bez ikakvih skrupula i da čine svakojake besramne stvari? (Znači.) Već iz same činjenice da oni u Boga veruju zato da bi našli pokrovitelja i obezbedili sebi život, jasno je da od tih ljudi ne može da se očekuje ništa dobro, da su niskog karaktera, da su sebični, odvratni i prljavi i da žive u velikom mraku. Stoga, crkva prema njima treba da postupi po istom načelu, to jest, treba da ih raspozna, a zatim ukloni ili protera. Kad raspoznate da oni nisu pravi vernici, da su u crkvu došli da bi našli izlaz i stekli prednost, da bi braću i sestre iskorišćavali da se bave njihovim poslovima i da im pružaju usluge, onda, u takvim slučajevima, starešine i delatnici i braća i sestre treba hitno i precizno da se pozabave nastalom situacijom. Ne ugrožavajući bezbednost crkve, kao i braće i sestara u njoj, uklonite ih ili proterajte što je moguće pre. Ne treba im dozvoliti da i dalje vrebaju među braćom i sestrama. Oni nisu predmet Božjeg spasenja. Kad takvi ljudi vrebaju u vašoj sredini, oni neprekidno, pohlepno i budno motre na svakoga kog smatraju vrednim iskorišćavanja. Stalno kalkulišu oko toga da li u crkvi ima ljudi koje mogu da iskoriste – čiji rođaci rade po bolnicama, koji umeju da leče bolesti ili poseduju tajne lekove, koji u prodavnicama mogu da dobiju robu po nabavnoj ceni, koji imaju brata čija se porodica bavi prodajom automobila, koji mogu da kupe kuću po povlašćenoj ceni – oni naročito istražuju takve stvari. Ti ljudi su veoma pedantni u svojim kalkulacijama! Proračunati su čak i oko sitnica, a takođe vole da spletkare protiv braće i sestara i da kuju zavere da bi ih iskoristili. Svakome istražuju porodično poreklo i svakoga drže unutar okvira svojih spletki i zavera. Mogu li vam srca biti spokojna dok komunicirate s takvim ljudima? (Ne mogu.) Šta treba činiti ako nema spokoja? Sa takvim ljudima treba da budete stalno na oprezu. Ti ljudi u Boga veruju sa skrivenim pobudama; oni nisu ovde da bi stremili ka istini ili spasenju, već da bi našli pokrovitelja, sredstva za život i svoj izlaz. Takvi ljudi su naročito sebični, odvratni i podmukli. Ne obavljaju nikakve dužnosti, niti daju sebe za Boga. Kad su zbog nečega potrebni crkvi, nigde ih ne možete naći, ali se opet pojavljuju čim prestane potreba za njima. Ti ljudi znaju samo da koriste prednosti i potpuno je beskorisno dopuštati im da ostanu u crkvi; mora se posegnuti za raznim metodama kako bi se oni što je moguće pre počistili. Neki ljudi kažu: „Zar je stvarno neophodno koristiti razne metode radi obračunavanja s jednom osobom?” U crkvi ima svakojakih ljudi; mnogi od njih veruju u Boga samo da bi našli pokrovitelja i izlaz, da bi zadobili blagoslove ili izbegli katastrofe. Jedino je ozbiljnost njihovih motiva promenljiva; neki ljudi pokazuju jednu, a drugi neku drugu vrstu ponašanja. Stoga sa različitim ljudima treba različito i postupati; jedino to je u skladu s načelima. Što se tiče ovih bezvernika koji traže pokrovitelja, oni se hitno moraju počistiti. Nemojte im dozvoliti da kao paraziti žive na račun crkve. Oni od braće i sestara traže da rešavaju njihove probleme – ako je zaista potrebno uložiti samo malo truda da se ti problemi reše, zašto im onda ne treba pružiti čak ni tako malu pomoć? Prvi i najvažniji razlog je taj što ti ljudi nisu pravi vernici; oni su nepatvoreni bezvernici. Drugi razlog je taj što ti ljudi ne mogu da od nevernika postanu pravi vernici. To nisu ljudi koje je Bog predodredio i izabrao; oni nisu predmet Njegovog spasenja – naprotiv, oni su zlikovci koji su se infiltrirali u crkvu. Treći razlog je taj što ti ljudi jurcaju posvuda po crkvi i stalno traže pomoć od braće i sestara, bez obzira s kakvim se problemom suočavaju, čime neprimetno uznemiravaju braću i sestre i ujedno stvaraju jako negativnu atmosferu u crkvi, koja šteti svima. Prema tome, najbolje je što pre počistiti te đavole, koji u Boga veruju samo da bi našli pokrovitelja. Ako ih još uvek niste identifikovali ili niste primetili da oni pripadaju tom tipu ljudi, možete ih zadržati na posmatranju. Kad ih raspoznate i kad prozrete da oni spadaju među razne zle ljude koje Božja kuća treba da ukloni, nemojte da oklevate i nemojte biti ljubazni prema njima. Kad sa svima prodiskujete o njima i kad postignete konsenzus, možete ih ukloniti. Ako starešine i delatnici u crkvi zanemaruju taj problem, dokle god većina braće i sestara potvrđuje da oni pripadaju tipu ljudi koji u Boga veruju samo da bi našli pokrovitelja i obezbedili sebi izlaz, vi imate pravo da ih direktno uklonite, bez učešća lažnih starešina. Takvo postupanje je ispravno i potpuno usklađeno s načelima. To je vaše pravo, vaša obaveza i vaša odgovornost; vi time zapravo štitite sebe. Naravno, kada neko od braće i sestara koji su pravi vernici naiđe na poteškoće, mi imamo odgovornost i obavezu da damo sve od sebe i da im pomognemo najbolje što umemo, bilo kroz pomoć i podršku u vidu ljubavi, bilo kroz materijalnu pomoć. To je ljubav među braćom i sestrama, ljubav onih koji veruju u Boga. Mi, međutim, nemamo odgovornost ni obavezu da praktikujemo pomaganje bezvernicima, jer oni nisu braća i sestre i ne zaslužuju tu blagodat i takvu pomoć. To je ophođenje prema ljudima u skladu s načelima. Ovde završavamo naš razgovor o sedmoj svrsi verovanja u Boga. Nema potrebe za navođenjem još nekih konkretnih primera u vezi sa ovom vrstom ljudi. Ukratko, svakoga ko u Boga veruje zato da bi našao pokrovitelja treba ukloniti ili proterati iz crkve. Kad starešine i delatnici raspoznaju da u crkvi ima takvih ljudi, oni treba hitno da ih uklone. Uklonite sve na koje naiđete i ne ostavljajte nijednog u crkvi. Ako većina braće i sestara već trpi uznemiravanja do te mere da se osećaju bespomoćno i da više ne mogu to da podnesu, a pritom starešine i delatnici te ljude još uvek brane rečima: „Imaju poteškoća, treba da im pomognemo”, onda takvim starešinama treba reći: „Oni uopšte nisu pravi vernici u Boga. Ignorišu svakoga ko s njima razgovara o Božjim rečima i odbijaju da obavljaju svoju dužnost kad im se to naloži. Nikada nisu ni imali nameru da daju sebe za Boga, već samo žele da braću i sestre iskoriste da se bave njihovim problemima. Mi nemamo odgovornost ni obavezu da pomažemo takvim bezvernicima!” Čak i ako starešina crkve to ne odobri, vi imate pravo da se kao većina udružite i da te ljude uklonite iz crkve. Ako se crkveni starešina čak ni tada ne saglasi s vašom odlukom, prijavite problem višoj instanci; izolujte tog starešinu i pustite ga da malo preispita samog sebe. Njegovo starešinstvo možete ponovo da prihvatite tek nakon što se saglasi sa vama. Ako se i dalje ne bude slagao, možete ga skloniti i izabrati novog starešinu. To je sedma svrha zbog koje ljudi veruju u Boga: da bi našli pokrovitelja.

H. Da bi ostvarili političke ciljeve

U nastavku ćemo razgovarati o osmoj svrsi: verovanje u Boga u političke svrhe i zbog političkih ciljeva. Verovatnoća pojave takvih pojedinaca nije naročito velika, ali bez obzira na to, sve dok postoji šansa da se takvi ljudi pojave, treba da imamo spisak primera njihovog ponašanja, treba da ih razotkrivamo, da razgovaramo o njima i da ih definišemo. Moramo to da radimo da bi svako mogao da ih raspozna i da ih zatim što je moguće pre ukloni, te tako spreči da se crkva i braća i sestre nađu u nevolji i da im zapreti opasnost. To se radi u cilju zaštite crkve i braće i sestara. Dakle, oni koji u Boga veruju iz političkih ciljeva jesu ljudi koje treba da raspoznamo i da se od njih zaštitimo, a to su takođe zli ljudi koje crkva treba što pre da ukloni. Koje su manifestacije ljudi koji imaju političke ciljeve? Nikada ti neće kazati ono što stvarno misle. Oni neće jasno reći: „Zanima me isključivo politika, volim da učestvujem u politici, stoga verujem u Boga iz političkih ciljeva i u političke svrhe i ni zbog čega drugog. Možete sa mnom da postupate kako vam drago.” Hoće li oni kazati tako nešto? (Neće.) Dakle, koje njihove manifestacije ti omogućavaju da raspoznaš da oni imaju političke ciljeve? To jest, koje reči oni izgovaraju, šta tačno rade, koji izrazi lica, kakav pogled u očima i koja boja glasa su dovoljni da ti potvrde da je svrha njihovog verovanja u Boga nečista? Ma šta da rade ili da govore, oni u svojim srcima nešto kriju i niko ne može da ih dokuči. Imaju poseban identitet i poreklo; iz njihovog govora i ponašanja može se videti da se bave spletkama i zaverama, a način na koji govore i rade ima strateški karakter. Kad o nečemu govore, prosečna osoba ne može da dokuči njihove stvarne misli i motive i ne zna zašto govore to što govore. Mada oni naizgled ne pokazuju nikakav sud ni neprijateljstvo prema verovanju u Boga i razgovoru o istini i mada čak mogu pokazivati izvesnu naklonost prema tim stvarima, ti jednostavno osećaš da su zbog nečega čudni – razlikuju se od ostale braće i sestara i donekle su nedokučivi. Kako ti obično postupaš sa ljudima koji su donekle nedokučivi? Da li se samo čuvaš od njih na jednostavan način? Ili preuzimaš inicijativu i počinješ da ih istražuješ, ne bi li saznao šta se zapravo dešava s njima? (Trebalo bi da ih posmatramo.) Ma šta da neko radi, njegova svrha i ciljevi obično ne mogu da se razotkriju za kratko vreme. Ali, kako vreme bude prolazilo – osim ako baš ništa ne rade – ti ljudi će svojim postupcima sigurno odati svoje prave namere. Posmatrajte ih i otkrivajte tragove u sitnim detaljima – neke informacije i indicije možete da otkrijete iz njihovog govora i ponašanja, iz namera i pravaca njihovih postupaka, kao i iz njihovih reči i boje glasa. Tvoja sposobnost da to uočiš zavisi od toga koliko si pedantan i da li poseduješ odrešeni nivo inteligencije i kova. Neke budale nisu u stanju da prepoznaju opasnost i podlost koje postoje u ljudskom društvu; bez obzira s kakvim se ljudima susreću, oni uvek koriste iste metode za komunikaciju sa njima. Kao rezultat toga, kad naiđu na vešte i lukave političare koji imaju političke ciljeve, ti ljudi se lako pretvaraju u Jude, postaju oruđe za rasprodaju crkve i nesvesno čine gluposti zbog kojih crkva upada u klopku.

Koje manifestacije zapravo imaju ljudi sa političkim ciljevima? Ti ljudi imaju određenu društvenu pozadinu; to su pojedinci koji se kreću u političkim krugovima. Bez obzira na njihov status u tim političkim krugovima, bilo da su zvaničnici ili se bave raznoraznim poslovima ili se tek spremaju da steknu uporište u političkim krugovima, ti ljudi, jednom rečju, imaju političku pozadinu u društvu; ovde se radi o kompleksnoj i posebnoj situaciji. Bez obzira na to da li ti ljudi veruju u postojanje Boga, sudeći po njihovim težnjama, po putevima kojima idu i po njihovoj priroda-suštini, mogu li oni da postanu ljudi koji iskreno veruju u Boga? Mogu li se iz bezvernika, iz političara koji se oduševljavaju politikom, preobraziti u nekoga ko iskreno veruje u Boga? (Ne mogu.) Jeste li sigurni? Ili možda ipak mogu? (Nipošto.) To je apsolutno nemoguće. Verovanje u Boga i politika dva su potpuno različita puta; ta dva puta vode u suprotnim smerovima, među njima nema ničeg zajedničkog i nipošto se ne mogu ukrštati. Ta dva puta se potpuno razilaze. Prema tome, ljudi koji imaju političke ciljeve ili vole politiku i oduševljavaju se njome, čak i ako u Boga veruju bez eksplicitne političke svrhe, ipak u sebi gaje neke druge svrhe; a sasvim je sigurno da im svrha nije da zadobiju istinu ili da budu spaseni. U najmanju ruku, može se ustanoviti da oni u Boga ne veruju iskreno. Oni samo priznaju legendu da Boga ima, ali ne priznaju postojanje Boga, kao ni činjenicu da je Bog nad svime suveren. Stoga se ti ljudi nikada neće preobraziti iz bezvernika koji se oduševljavaju politikom u prave vernike koji veruju u Božje postojanje i koji mogu da prihvate Božje delo i Božji sud i grdnju.

Zbog kojih svrha ti bezvernici s političkim ciljevima zapravo veruju u Boga? To ima veze s njihovim težnjama i sa profesijama kojima se bave. Primera radi, neki ljudi uvek imaju određene lične zahteve unutar nekog političkog kruga, sa velikim političkim ciljevima i aspiracijama, i tome slično, a sve to – bez obzira ko su oni – ima veze s politikom. Šta se podrazumeva pod „politikom”? Jednostavno rečeno, ona je povezana sa režimima, moći i vladanjem. Stoga je, naravno, i njihova vera u Boga s političkim ciljevima povezana s njihovim političkim težnjama. Koji su, dakle, ti ciljevi? Zašto im se toliko sviđaju ljudi koji pripadaju crkvi? Oni žele da instituciju crkve, veliki broj ljudi koje crkva okuplja oko sebe i uticaj koji ti ljudi imaju u različitim profesijama i društvenim slojevima, iskoriste za ostvarenje vlastitih ciljeva. Kad saznaju ponešto o učenjima crkve, o načinu obavljanja raznih vidova crkvenih poslova, o načinu crkvenog života Božjeg izabranog naroda, o tome kako oni obavljaju svoje dužnosti, i tome slično, oni pokušavaju da se integrišu unutar crkve. Trude se da dobro upamte stvari poput duhovne terminologije i raznih izraza koje pripadnici Božjeg izabranog naroda često koriste kad razgovaraju u zajedništvu, nadajući se da će jednoga dana i oni moći da ih upotrebe da bi oko sebe okupili sve ljude koji će ih slušati i koje će moći da iskoriste i da time ostvare svoje političke ciljeve. Baš kao što kažu nevernici, kad oni, nakon određenog perioda previranja, budu u stanju da razviju zastavu i da podignu ljude na pobunu, na ovaj način će se veći broj ljudi odazvati njihovom pozivu i slediti ih, tako da će deo ljudi iz crkve moći da pridobiju i svrstaju ih na svoju stranu da bi se nadmetali sa svojim suparnicima. Takve stvari su se nekoliko puta dešavale u modernoj istoriji Kine. Recimo, Ustanak Belog lotosa i Tajpinški ustanak, za vreme dinastije Ćing, predstavljaju primere u kojima su ljudi s političkim ciljevima iskoristili religiju za borbu protiv vlasti. Učenja tih njihovih religija skrenula su s pravog puta i sadržala su mnoge apsurdne i smešne aspekte, koji uopšte nisu bili u skladu sa istinom. Ljudi s političkim ciljevima iskoristili su ta učenja da bi ljudske umove ujedinili i sputali, da bi uticali na njih i indoktrinirali njihov um. Na kraju, oni te indoktrinisane ljude iskorišćavaju radi ostvarenja svojih političkih ciljeva. Od samog početka, od trenutka kada ti ljudi s političkim ciljevima poveruju u Boga, ono što se njima dopada jeste sâm naziv crkve. Drugim rečima, oni svoj identitet i svoje ciljeve mogu da sakriju iza naziva crkve kao institucije – to je jedan aspekt. Drugi aspekt je to što oni misle da će, sve dok svoje političke stavove budu širili pod zastavom verovanja u Boga, moći veoma lako da indoktrinišu ljude unutar crkve i da će ti ljudi verovatno obožavati i slušati poznate ličnosti. Shodno tome, ovi pojedinci koji imaju političke ciljeve skloni su da ljude u crkvi posmatraju kao objekte koje treba iskoristiti. Veruju da crkva veoma lako može postati mesto na kojem mogu da skrivaju svoj identitet i da su članovi crkve objekti koje mogu veoma lako da iskorišćavaju – oni, jednostavno rečeno, tako gledaju na stvari. Stoga oni prilaze crkvi kako bi mogli da se nadaju da će jednoga dana, kad budu u usponu snage, moći da se nadmeću sa svojim političkim rivalima i da osvoje vlast – to je njihov politički cilj. Žele da nominalni izgovor verovanja u Boga iskoriste kako bi ljude koji ih smatraju idolima i koji ih slede obuhvatili svojom političkom sferom uticaja. Neki ljudi kažu: „Možda to i jeste njihov cilj, ali, ako oni ne povlače nikakve poteze, mi u najboljem slučaju možemo da ustanovimo da su bezvernici ili lažni vernici. Kako da ustanovimo da imaju jasne političke ciljeve?” To nije teško. Treba samo da ih dovoljno dugo posmatrate. Ako zaista imaju političke ciljeve, definitivno će stupiti u akciju. Ako ne žele da stupe u akciju, zašto bi se onda ubacivali u crkvu? Ako još uvek nisu preduzeli nikakvu akciju, to je zato što nisu imali pravu priliku za to. Čim im se ukaže prilika, oni će postupiti u skladu s tim. Primera radi, ako vlada vodi pogrešnu politiku ili potiskuje i hapsi pripadnike Božjeg izabranog naroda, braća i sestre će, u najgorem slučaju, raspravljati o tome i raspoznati problem, i na tome će se završiti. Ma šta da se desi, ono što je najvažnije jeste da oni veruju u Boga, da obavljaju svoje dužnosti da slede Boga. Oni ne žele da zbog bavljenja sitnicama izgube širu sliku; stoga će nastaviti da, kao i obično, veruju u Boga i da svoje dužnosti obavljaju onako kako to i treba da čine. Međutim, ljudi s političkim ciljevima su drugačiji. Oni bi oko toga podigli veliku prašinu, osiono bi raskrinkali i naširoko plasirali čitavu stvar, očajnički bi nastojali da sve ljude podstaknu da ustanu protiv vlasti i da služe njihovim političkim ciljevima i ne bi se zaustavljali dok te ciljeve ne ostvare. Zarad bavljenja politikom, oni potpuno zanemaruju pitanje verovanja u Boga i obavljanja vlastite dužnosti i ignorišu Božje zahteve prema čoveku i Božje namere. Eto koliko su ludi – zar ljudi i dalje ne mogu da ih raspoznaju? Da li takvi pojedinci slede Boga ili slede politiku? Neki ljudi, lišeni sposobnosti rasuđivanja, bivaju lako navedeni na stranputicu. Ljudi koji se bave politikom ne znaju šta je istina, a još manje razumeju da Božje delo podrazumeva čišćenje iskvarenih naravi ljudi i njihovo spasavanje od uticaja Sotone. Oni misle da bavljenje politikom i ljudskim pravima znači posedovanje osećaja za pravdu i pokoravanje Bogu. Da li neko ko se bavi politikom i ljudskim pravima predstavlja osobu koja poseduje istina-stvarnost? Da li neko takav predstavlja osobu koja se pokorava Bogu? Ma koliko da se dobro snalaziš u oblasti politike i ljudskih prava, da li to znači da je tvoja iskvarena narav očišćena? Da li to znači da je očišćena tvoja želje i ambicija za osvajanjem vlasti? Mnogi ljudi nisu u stanju da prozru te stvari. Navodno je i Sun Jat Sen bio hrišćanin. Kad god bi se našao u opasnosti, molio je Boga da ga spase. Čitavog života se bavio revolucijom – je li imao Božje odobrenje? Da li je on bio neko ko primenjuje istinu i pokorava se Bogu? Da li je imao iskustveno svedočanstvo o praktikovanju Božjih reči? Ništa od toga nije imao. Nakon što je pozvan, Pavle je neprestano propovedao jevanđelje i trpeo mnoge nedaće, ali, pošto se nije istinski pokajao, pošto nije imao život-ulazak, pošto je više puta počinio iste stare grehe i u svakoj prilici veličao sebe i svedočio o sebi, postao je antihrist i bio je kažnjen. Bilo kako bilo, veoma je opasno verovati u Boga a ne prihvatati istinu, stalno težiti ka slavi i statusu i stalno želeti da budeš supermen ili neka velika ličnost. Svi ljudi s političkim ciljevima su antihristi. Ti ljudi neće lako odustati od ostvarenja svojih političkih aspiracija i uvek će tražiti priliku da vernike podstakne i da ih pridobije kao svoju političku silu. Ako jednoga dana shvate da se vernici ne mogu tako lako iskorišćavati, da vernici samo vole istinu i streme ka njoj i da oni slede samo Hrista a ne ljude, oni će tek tada dići ruke od tih vernika.

U osnovi, umove ljudi sa političkim ciljevima u potpunosti zaokupljaju ideje koje se odnose na politiku – moć i uticaj, vlast, zavere, politička sredstva, itd. Oni ne razumeju šta znači verovati u Boga, šta je vera, šta je istina, a još manje razumeju kako se treba pokoravati Bogu. Takođe ne razumeju šta je nebeska volja. Njihova načela opstanka su: „Čovek će trijumfovati nad prirodom” i „Svako je gospodar svoje sudbine”. Prema tome, takve ljude je nemoguće promeniti i glupo je to uopšte i pokušavati. Ti ljudi često šire političke stavove među braćom i sestrama u crkvi i podstiču ih da se bave političkim aktivnostima i da učestvuju u politici. Sasvim je jasno da je svrha njihovog verovanja u Boga vođena političkim ciljevima. Drugi ljudi mogu brzo i lako da raspoznaju tu suštinu. Ti ljudi su potpuno neuki po pitanjima vere, koračanja pravim putem i pokoravanja volji Neba – oni veruju da se misli i putevi svake osobe mogu promeniti korišćenjem političkih taktika, a naročito veruju da se sudbina neke osobe može promeniti primenom ljudskih sredstava i metoda. Oni su, dakle, potpuno neuki u vezi sa nekim temeljnim, a ipak očiglednim pitanjima u pogledu prirodnih zakona koje je stvorio Bog i Božje suverenosti nad čovekovom sudbinom; oni su laici po tim pitanjima i naprosto ne mogu da ih dokuče. Šta time želim da kažem? Ako naiđeš na nekoga čija je svrha verovanja u Boga vođena političkim ciljevima, ti nipošto ne smeš pokušavati da tu osobu razuveriš i nema potrebe da s njom razgovaraš o toliko mnogo istina. Osim što treba da se čuvate od takvih ljudi, treba da o njima što pre informišete crkvene starešine raznih nivoa ili pouzdanu braću i sestre i da zatim nađete način da ih izopštite iz crkve. Ne treba da se u potaji i tišini čuvate od njih, puštajući druge da ostanu u mraku. Kakvi su to, dakle, ljudi koji donekle mogu da imaju sposobnost rasuđivanja prema onima koji vole da pričaju o politici i imaju političke ciljeve? Jesu li to stariji ili mlađi ljudi? Jesu li braća ili sestre? (Starija braća.) Tako je; starija braća, to jest, ljudi koji imaju iskustva u društvu, koji su imali dodira s politikom ili su bili izloženi političkom progonu – ljudi koji imaju uvid u te stvari – mogu relativno jasno da uoče politička pitanja. Prirodno je da oni donekle mogu da raspoznaju ljude koji se bave politikom i da naročito mogu da uoče njihove želje i ambicije, kao i da relativno jasno sagledaju njihove misli, stavove, ideale i težnje. Prema tome, oni te ljude mogu da raspoznaju relativno brže od ostalih. Kada neka osoba raspozna da ti ljudi imaju političke ciljeve i da su bezvernici, ona treba da se zaštiti od tih bezvernika i treba da ih razotkrije. U isto vreme, ona mora da da zaštiti i sve one glupe i neuke ljude koji ne razumeju istinu, mora da spreči njihovo zaluđivanje i iskorišćavanje od strane tih bezvernika, kao i da onemogući da preko njih nenamerno procure neke interne informacije o crkvi. Neophodno je što pre obavestiti crkvene starešine i raspraviti s njima to pitanje, a neophodno je obavestiti i starije ljude ili one koji razumeju nešto od istine i poseduju izvestan rast, koji im omogućava da se zaštite od ljudi sa političkim ciljevima. Važno je i drugima pomoći da jasno sagledaju bezverničku suštinu tih ljudi, kako bi se time sprečilo da oni iskorišćavaju glupu i neuku braću i sestre. Ako nisi u stanju da prozreš te stvari i ako nemaš sposobnost rasuđivanja, kad neki zlokobni, ljigavi i lukavi ljudi budu razgovarali ili ćaskali s tobom, ti ćeš im, čak i ako te ne budu pitali, rado izbrbljati sve pojedinosti o svom stvarnom stanju i o svemu što znaš, čime ćeš nesvesno postati Juda. Ima li takvih ljudi? (Ima.) Dok govoriš, ti ne znaš koju svrhu ta druga osoba gaji u sebi i ophodiš se prema njoj kao prema bratu ili sestri, od srca joj sve saopštavaš, a da toga nisi ni svestan – kada završiš s pričom, ti ne znaš kakve će posledice iz toga nastati. Videvši kako se drugi čuvaju od takvih ljudi, ti kažeš: „Previše si obazriv. Šta to braća i sestre treba da kriju jedni od drugih?” Ti ne shvataš zbog čega ostali ništa ne progovaraju – to se zove biti budala.

Ljudi s političkim ciljevima svakako su ujedno i bezvernici, zato što ne vole istinu i ne žele da je prihvate. Čak i ako veruju u Boga, oni u celosti pripadaju onoj kategoriji zlih ljudi koji su antihristi. Zaštita protiv takvih ljudi zapravo predstavlja najpasivniji pristup. Mnogo aktivniji pristup sastoji se u njihovom ranom raspoznavanju, obračunavanju s njima i njihovom što hitnijem izopštavanju, kako bi se sprečilo da stvore nevolje crkvi i braći i sestrama. Pošto ti ljudi mogu bilo kada i bilo gde da utiču na druge ljude unutar crkve i da u svakom trenutku i u svakoj situaciji unište normalan poredak u crkvi, nemojte biti tolerantni i ne pokazujte strpljenje prema takvim bezvernicima. Nemojte im pružati još jednu šansu da se pokaju; ne budite glupi. Nakon što ih otkrijete, treba da ih što pre izopštite, kako biste predupredili buduće nesreće. Svrha takvog postupka jeste da se spreči da ljudi koji ne streme ka istini budu zaluđeni i iskorišćeni, da se spreči njihovo pretvaranje u marionete Sotone i demona. Naravno, ono što je u tom trenutku najpotrebnije da uradite jeste da sprečite da ljudi s političkim ciljevima saznaju bilo kakve važne informacije o crkvi. Što ih pre budeš raspoznao i izopštio, to će oni imati manje dodira s braćom i sestrama, manje će ih zaluđivati i manje će uticati na njih. Što se, dakle, tajminga tiče, s takvim ljudima je bolje da se obračunate i da ih izopštite ranije nego kasnije – što pre, to bolje. Bolje je biti proaktivan nego pasivan. Ljudi s političkim ciljevima nisu dobronamerni; oni nipošto ne mogu da bilo šta iskreno učine za crkvu i za Božju kuću. Ako ne budu mogli da braću i sestre navedu na stranputicu i da ih iskoriste, biće u potpunosti poniženi i dobrovoljno će napustiti crkvu; neće čak ni zbogom reći. Ovim završavamo naš razgovor o osmoj svrsi zbog koje ljudi veruju u Boga: da bi ostvarili političke ciljeve.

30. oktobar 2021. godine